Вођа (2/3)

(Претходни део)

Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али, како никог не беше, није се могло даље оклевати.

– Хоћемо ли се кренути? – питају вођу.

Он устаде без речи.

Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност.

Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута, машући достојанствено штапом испред себе, а маса крете за њим и викну неколико пута: „Живео!“ Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођ измаче мало и лупи два-трипут штапом по плоту.

– Шта ћемо? – питају.

Он ћути.

– Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! – викнуше они што су уз вођу.

– Ено врата, ено врата! – вичу деца и показују врата, која су остала на противној страни.

– Пссст, мир, децо!

– Будите бог с нама, шта се чини! – крсте се неке жене.

– Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!

За тили часак пуче плот, као да га није ни било.

Прођоше.

Нису макли ни сто корака, а вођа западне у неки велики трњак, и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви.

– Па шта је сад опет? – вичу они позади.

– Да се пробија трњак! – викнуше опет они уз вођа.

– Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! – вичу деца, па и многи људи из позадине.

– Ето пута, ето пута! – ругају се гневно они уз вођа. – А ко ли зна куд он води, слепци једни? Не могу сви заповедати. Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак!

Навалише проваљивати.

– А јаој! – завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.

– Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и помучити ако мислимо успети – одговарају на то најодважнији.

Пробише после многих напора трњак и пођоше даље.

Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.

Обалише и њих, па пођоше даље.

Мало су прешли тога дана, јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува ’леба и нешто мало смока уз ’леб, понеко само ’леба да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни ’леба није имао. Дао бог још летње време, те се бар гдегде нађе која воћка.

Први дан, тако, пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошинуо трн по левом оку, те је привила влажну крпу, једно дете ударила врљика преко ножице, па рамље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом, ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара, јер је рад да се врати натраг.) Најзад, мало ко да нема трн у руци, или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца, као деца, плачу, јер не појме како ће се погато наградити та мука и бол.

На превелику срећу и радост свију, вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише чувају, али тек, тек – има човек и среће.

На првом конаку се помолише и захвалише Богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никак’о, па и најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће.

– Браћо! – поче он. – Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам Бог милостиви сачува вођу од сваког зла да би нас и даље овако успешно водио…

– Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!… – прогунђа љутито она жена.

– А јаој нога! – продера се чича, ослобођен том примедбом женином.

Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове.

– Јест, изгубићеш друго око – плану говорник – па нека оба изгубиш. Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар. То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око. Шта ће ти очи, кад има ко за нас гледа и води нас рећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће.

– Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! – чуше се гласови са свију страна.

– Коме се, браћо, не иде – опет ће говорник – нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Што се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.

– Сви ћемо, сви за њим док нас траје.

Вођ је ћутао.

Људи га опет узеше загледати и шапутати:

– Само ћути и мисли!

– Мудар човек!

– Гле, како је њему чело!

– И намрштен једнако.

– Озбиљан!

Куражан је, види се по свему.

Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.

(Даље)

Advertisements

Tags: , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: