Краљевић Марко по други пут међу Србима (3/5)

(Претходни део)

Ствар је, наравно, даље ишла својим правилним током. Пошто полиција учини увиђаје на лицу места, детаљно иследи кривице, спроведе сва акта на даљи рад.

Суд је одређивао претресе, позивао сведоке, чинио суочења. Државни тужилац, разуме се, тражио је да се Марко осуди на смрт; Марков адвокат, опет, ватрено доказује да је Марко невин и тражи да се пусти у слободу. Марка изводе на суђење, саслушавају, враћају опет натраг у затвор. И он се некако збунио од чуда што се све чини с њиме. Најгоре му бејаше што је морао пити воду, а он на њу није навикао. Све би он лако поднео, јунак је, али осећаше да му вода веома шкоди. Поче се сушити и венути. Ни онај Марко, ни дај боже; лепо дође човек као биљка, висе хаљине на њему као да нису његове, а кад иде, чисто се поводи. Често би у очајању јекнуо:

– Ах, боже, та ово је горе од проклете азачке тамнице!

Напослетку суд донесе пресуду у којој, имајући у виду заслуге Маркове за српство и многе олакшавајуће околности, осуди Марка на смрт и да плати одштете и све парничне трошкове.

Ствар оде апелацији, и она смртну казну замени вечитом робијом, јер узе Маркове кривице као дело политичке природе, а касација нађе неправилности и врати акта суду тражећи да се још неки сведоци испитају и закуну.

Две године је тако трајала та судска процедура, и напослетку и касација оснажи преиначену пресуду којом се Марко осуђује на десет година робије у тешком окову, а да плати све кривичне и судске трошкове, али не као политички кривац, јер је доказано да не припада ниједној политичкој партији.

Наравно да се за овакву пресуду имало на уму да је то велики народни јунак Краљевић Марко и да је ово суђење јединствен случај. Најзад, није ни била лака ствар. Нашли су се у забуни и највећи стручњаци. Како ћеш осудити на смрт неког који је и иначе пре толиког времена умро, па се наново појавио с оног света.

И тако Марко на правди бога допаде тамнице. Како се судски и кривични трошкови нису из чега другог имали наплатити, то се јавном лицитацијом одреди продаја Маркова Шарца, одела и оружја. Оружје и одело одмах откупи држава на вересију за музеј, а Шарца купи трамвајско друштво за готове паре.

Марка ошишају, обрију, окују у тешке окове, обуку у бело одело и спроведу у град београдски. Ту је Марко мучио муке какве никада није ни мислио да може подносити. Испочетка је викао, љутио се, претио, али се постепено свикне и мирно преда судбини. И, разуме се, да би га за то време издржавања казне научили чему и спремили за друштво у коме треба, по издржаној осуди, да дела као користан члан, почеше га мало-помало привикавати корисним пословима: носио је воду, заливао баште и плевио лук, а доцније поче учити да прави бритвице, четке, кудеље и вазда ствари.

А сиромах Шарац вуче трамвај јутром и вечером, без престанка. И он оронуо. Заводи се кад иде, а чим га уставе, задрема и сања можда срећно доба кад је пио из чабра румено вино, носио у гриви златне плетенице, на копитама сребрне потковице, на прсима златна силамбета, а узду позлаћену, – када је на себи носио у љутим бојевима и мегданима свога господара и под њим стизао виле. Сад је омршао: само кожа и кости, броје му се ребра, а о кукове можеш торбе обесити.

Марку је најтеже било кад се деси случај те га спроводе некуда на рад, и види свога Шарца тако пропала. Више га је то болело него сви његови јади. Често би, кад види Шарца тако бедна, пролио сузе и с уздахом почео:

Давор, Шаро, давор, добро моје!

Шарац се онда окрене и болно зарже, али у том зазвони кондуктер, и трамвај крене даље, а стражар учтиво опомене Марка да продужи пут, јер му импоноваше снага и раст Марков. Тако и не доврши реченицу.

Тако је сирома Марко мучио муке за род свој десет година не напуштајући идеје о освети Косова. Трамвајско друштво је Шарца шкартирало, те га купи неки баштованџија да му окреће долап.

Прође и тих десет година мука. Пустише Марка.

Имао је нешто уштеђена новца што је зарадио продајући разне стварчице које је сам израђивао.

Прво оде у механу те зовну два бербера да га измију и обрију, затим наручи да му се испече ован од девет година и да му се примакне доста вина и ракије.

Хтео је најпре да се тако добром храном и пићем мало поначини и да се опорави од толиких мука. Поседи тако више од петнаест дана, док мало осети да се повратио, па онда почне смишљати шта да предузме.

Мислио, мислио, и најзад смислио једно. Преруши се да га нико не може познати и пође да прво потражи Шарца, да и њега избави невоље, па да онда стане ићи од Србина до Србина и да разабере који су то што су га толико звали, да ли су ово Србљи што га затворише, и како ће се најбоље осветити Косово.

Чује Марко да је његов Шарац код неког баштованџије и да тамо окреће долап, па се упути тамо где му рекоше да ће га наћи. Откупи га јефтино, јер га је онај и сам хтео дати Циганима, па га одведе једном сељаку и погоди се с њим да га храни детелином и да га негује не би ли се Шарац поврнуо. Заплакао Марко кад је видео јадног Шарца како чудно изгледа. Онај сељак беше неки добар човек те се смилује и прими Шарца на храну, а Марко пође даље пешице.

Наиђе идући тако на једног сиромашног сељака на њиви где ради и назове му Бога.

Марко ста с њиме разговарати о овоме, о ономе, док тек уз разговор рече:

– Како би било кад би сад устао Марко Краљевић па да дође к теби?

– То већ не може да буде – вели сељак.

– Ал’ баш кад би дошао, што би ти радио?

– Звао бих га да ми помогне да окопам овај кукуруз – нашали се сељак.

– Ал’ кад би те он позвао на Косово?

– Море, ћути, брате слатки, како те Косово снашло! Немам кад да одем у чаршију да купим соли и опанке деци. А, видиш, нема се чим ни купити.

– Добро, брате, али знаш ли ти да је на Косову пропало наше царство, па треба Косово осветити?

– Пропао сам и ја, мој брате, горе не може бити. Видиш да идем бос? … А док ме стегне плаћање пореза, нећу знати ни како ми је име, а јадно ти ми Косово!

Наиђе Марко на кућу једног имућног сељака.

– Помози Бог, брате!

– Бог ти добро дао! – одговори овај и гледа га сумњиво… – А откуд си ти, брате?

– Издалека сам, па бих рад да прођем овуда да видим како живе овдашњи људи.

И овоме Марко уз разговор помене како би било кад би се Марко Краљевић опет појавио и позвао Србе да освете Косово.

– Слушао сам да се неки лудак пре десетак година издавао за Марка Краљевића и учинио нека злочинства и крађе, те га осудили на робију.

– Јест, слушао сам и ја то; него што би ти радио се јави прави Марко па да те позове на Косово?

– Дочекао бих га, дао му доста вина да пије и испратио га лепо.

– А Косово?

– Какво Косово на ове оскудне године?! Кошта то много! Велики је то трошак, мој брате! …

Остави Марко њега и пође даље. По селу свуд тако. Неки се повили за мотиком па само приме бога и не говоре даље ништа. Не могу људи да дангубе; треба окопати и свршити послове на време, ако се хоће да добро уроди жито.

И тако се Марку досади у селу, па се реши да оде у Београд да тамо покуша неће ли моћи шта да учини за Косово и обавестити се откуда онолики силни позиви, искрени, од срца, а овакав дочек.

Дође у Београд. Кола, трамваји, људи, све то јури, жури, укршта се, сусреће се. Чиновници журе у канцеларију, трговци послом трговачким, радници за својим радом.

Сретне једног угледног, лепо обученог господина. Приђе му Марко и поздрави се. Онај, мало збуњен, стуче натраг, а и би га стид од Маркова лоша одела.

– Ја сам Марко Краљевић. Дошао сам амо да помогнем својој браћи! – рече Марко и исприча све, како је дошао, зашто је дошао, шта је све било с њим и шта мисли даље радити.

– Та-ко. Мило ми је што сам вас упознао, господине Краљевићу! Баш ми је мило! Кад мислите у Прилеп?… Мило ми је, верујте; али, извините ме, журим у канцеларију. Сервус, Марко! – рече онај и оде журно.

Марко сретне другог, трећег. Кога год сретне, тако се махом сврши разговор са оним: „Журим у канцеларију! Сервус, Марко!“

И тако Марко, разочаран, стаде очајавати. Иде улицама, ћути, намрштио се, бркови му пали на рамена; не зауставља никог, не пита никог ништа. А и ког ће више питати? Кога год види, жури у канцеларију. Косово баш нико и не помиње. Наравно, канцеларија је преча од Косова. Марко постаде поред све јачине својих живаца нервозан на ту проклету канцеларију која по његову мишљењу тако с успехом конкурише Косову. Најзад му поче постајати све досадније и досадније сред те гомиле људи, који као да ништа не раде, већ само журе у канцеларију. Сељаци се, опет, жале на неродне године и кметове, журе на њиве, раде ваздан и носе поцепане опанке и дроњаве чакшире. Изгуби Марко сваку наду у свој успех те нити више кога шта питаше, нити се с ким састајаше. Једва је чекао да га бог опет позове на онај свет да се више не мучи, јер сваки Србин бејаше заузет пречом својом бригом и послом, а Марко се осећаше савршено излишан.

Једног дана тако иђаше сетан, невесео, а и пуста блага му већ бејаше понестало те ни вина није су чим имао пити, а крчмарица Јања је давно и давно у гробу – а она би му још дала да пије вино вересијом. Иде тако улицом оборене главе, а готове му сузе удариле, кад се сети доброг доба и другова, а нарочито лепе ватрене Јање и њеног хладног вина.

Кад одједном примети пред једном великом механом много света и чу изнутра велику грају.

– Шта је ово овде? – упита једног, наравно прозом, јер је и он од муке баталио у стиховима разговарати.

– Ово је патриотски збор! – рече му онај и промери га од главе до пете, као сумњиву особу, и одмаче се мало од њега.

– А шта се чини тамо? – опет ће Марко.

– Иди, брате, па види! – рече онај љутито и окрете леђа Марку.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: