Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи (2/6)

(Претходни део)

Сутрадан се већ сазнало за долазак просветитеља Саве. Тај изненадни долазак сваки је тумачио на свој начин, а нико ни изблиза није се могао сетити правог узрока.

Два попа, присни пријатељи митрополитови, одмах су се пожурили да известе његово преосвештенство о доласку светитељевом.

– То није добро! – вели високопреосвештенство.

– Зло и наопако! Све ће нас побријати! – веле они попови.

Митрополит – тај неки, ко ти га зна који – забринуо се грдно. Одмах му сину кроз главу да је св. Сава дошао у Србију да постане митрополит. А и шта би друго могао помислити. Рече поповима да иду, а он узе огледало, па се стаде загледати. Удешавао је како ће му лице изгледати светачко; превртао је очи, трљао нос, загледао браду и чело!

Брада није довољно седа, а нос га страшно бламира. Брзо на посао. Истуца сумпора, запали и намести браду тако да дим од сумпора иде на њу. Држао је неко време, али није могао дуго издржати, гушио га је сумпор. Исцеди неколико лимунова у једну чашу, па у то умочи нос да би колико-толико добио светитељски изглед. Погледа опет у огледало, удеси џубе према лицу; измиче се, примиче се, гледа се, али не иде.

Нити светац, нити ништа; пре, боже ме прости, личи на каквог мамурног бандиста, него на светитеља.

У муци својој и једу, зазвони за секретара.

– Чујеш – рече му трудећи се да му глас изгледа изнемогао, мек, светачки – дошао је амо св. Сава. Он ће без сумње гледати да се докопа мога места, а онда си и ти пропао. Објави свима да сам болестан и да не могу апсолутно никога примати. А ти, вере ти, отиди по чаршији, па се разбирај куд Сава иде, с ким се састаје, шта говори. Ако могаднеш још с њим да поразговараш, гледај те га онако твојски искушај, па ми све достави. Сад морамо добро да запнемо ако не мислимо да изгубимо господство. То једно, а друго: пошљи одмах у „Вечерње новости“ нотице о мојој спреми, и како ме данас не би нико с успехом могао заменити. Затим, добро би било да отац… он ми је десна рука, напише одмах једну брошурицу под насловом: „Злоупотреба св. Саве у манастиру Студеници“.

Секретар оде да изврши ове оштроумне наредбе „Господинове“, а преосвештенство клону од страха и умора, па зазвони за момка и нареди да му донесе пола литра коњака, колико тек да мало окрепи душу и да се од страха приповрне.

Уз друго пола литра, не само што му страха нестаде већ постаде ратоборан, па мислећи на св. Саву, шкрипну зубима, скреса Христа Бога, па извадивши из џубета револвер прогунђа:

– Ово ће да му суди!

Затури се на канабе, клону и заспа спокојним, тихим архијерејским сном.

Узмували се, бога ми, и професори Велике школе. Сад је избор професора Универзитета, па се као прибојавају конкуренције.

Само се наставнице Више женске школе нису плашиле, оне ни сањале нису да ће им баш св. Сава бити управитељ, а иначе шта би се за њега могле интересовати. Он је стар, долази са оног света, а калуђер, што је најгоре: дакле, шта се онда ту још могу интересовати наставнице женске школе.

Док се по Београду нагађало и разбирало о Савином доласку, дотле су оне као и обично правиле помало сплетке, помало се оговарале, помало уздисале над судбином света; или су уз шољу чаја седеле уз дрвени округли сточић, држале на њему руке и призивале духове. Многим овим васпитатељкама будућих Српкиња, мајки и домаћица то је најмилија забава.

А и шта ће? Ко више од њих – како веле – осећа горчину и тежину овога рђаво смишљеног света, а уз то кад дође непријатна, одвратна наставничка дужност, да те сам бог сачува. Наставница често мисли на удају, а овамо мора да пита граматику, или тако шта глупо, и да слуша како ученица одговара да се именица кост мења по четвртој врсти. Нека иде и кост и граматика дођавола, коме је још до тога стало. Разуме се да звоно за одмор падне као мелем на душу, и одмах се бежи у канцеларију; ко ће се још разговарати са том балавадијом; то је непријатно, досадно, то није посао за те више душе, за то су слушкиње, или гувернанте, а не ученице с Универзитета.

Елем, како то слатко пада кад се после школе нађу уз „асталче“.

Сточић се заклати, а оне у грохотан смех!

– Ко си ти, јави се!

Тишина.

– Јеси ли тај?

Тишина.

– А тај и тај?

Опет тишина.

– Тај?

Сточић се поклони.

– Он, гле молим те, о, о, о! Он, замисли! Ћутите, чекај да питамо редом. Хајд’ ти  прво! Немој… Стани!… Чекај, ја ћу прва… Добро, почни… Не, него ти питај за све…

– Чекајте. Кад ће се удати, кроз колико година…?

Туп, туп, туп.

– Три… Ура… Ха, ха, ха, ха, ха, ха! Честитамо!

– Јух,  боже! Лаже само! Повуци ме мало за нос!… Питај за кога…

Сад се нагађа: Је ли тај, је ли тај, је ли тај? … Сточић ћути. – Је л’ у Београду?

Сточић се поклони.

– Је л’ чиновник?

Ћути

– Трговац?

Поклони се

– Јух, трговац! – и одјекне урнебесан смех, настане врисак.

Тако редом распитују прво за удају, па онда пређу и на другр важне ствари.

– Деде погоди колико имам година ја.

Тупа, тупа, тупа, тупа, броји сточић, дотера до двадесет и пет, па распали даље: тупа, тупа… тупа, тупа!…

– Ју, хоће л’ стати, бог га убио!

– Куку, ти га дрмаш!

– Јок, здравља ми!

– Не погађа добро.

Затим се пита колико ће још година живети, па се онда пређе на разна шаљива, интересантна питања.

Па кад буде време вечери, разилазе се, и свака мисли о ономе што је сточић прорекао. Нека утешена, нека тужна, те уз пут гунђа како то све није истина, али је ипак слутња мори и дави.

Ако на сточићу не погађају, некад бацају карте.

– Црномањаст момак те воли… Препрека је плава удовица која има паре… Предстоји ти велико путовање.

Разуме се да је оваква душевна храна пријатнија од школе и разговора са дечурлијом о задатку мајке, домаћице и будуће наставнице. Слабе нерве хране овако луде ствари, то годи болесним живцима.

Сава се с документима пријави Министарству просвете и затражи да га према Божјем указу уведу у дужност. Не разумевајући модерно уређење Србије, он се није ни надао да ће та процедура потрајати мало дуже. У министарству рекоше да мора прво написати молбу и уз молбу да приложи своје документе, а и да молбу снабде прописном таксеном марком. Сава то уради. Његову молбу заведу у деловодни протокол, а затим је спроведу Главном просветном савету на мишљење. А већ наш Просветни савет добро знамо. Он никад не може да буде како треба. Разлог врло прост. У нас Срба свуда и на свим пољима има две врсте људи: људи који знају и разумевају ствари, а неће да раде, повукли се, гледају језиво и разочарано у своје доба и очајавају; а с друге стране имамо људе који не знају ништа, али се користе неактивношћу паметних и раде. Разуме се да они онда раде по свом уму и хесапу. Ништа онда не вреди што они паметни гледају с болом како се на њихове очи чине лудости и глупости. Елем, тако је и са Главним просветним саветом. Они који могу да раде паметно, неће ни да се приме, а ако неким чудом и приме те дужности, неће да долазе у седнице. И шта да се ради, неко мора да буде ту, и онда се узимају они што хоће, а од тих већина не зна ништа.

Исто тако састављени Главни просветни савет из некаквих филолога, који су целог века само кварили српски језик и писали неке глупе саставе о језику, и из педагога, који збиља за ово време изгледају као да су спали с Месеца. Ако направе програм за школе, не зна човек да ли да се смеје или да плаче и кука, а кад препоруче какву књигу као корисну за младеж, онда је, с мало изузетака, не узимај у руке. Они чак често поделе улоге, па сами пишу књиге, сами их препоручују, а добра држава штампа и плаћа лепе хонораре за лоше ствари. Један од њих „убрао цветак милој дечици“, други „приредио збирчицу“, трећи „написао уџбеник“, и тако они лепо и рационално експлоатишу свој положај и помажу „сами себи и друг другу“.

Св. Сава по несрећи његовој није члан Главног просветног савета, а нема човек ни познанства, те је у Савету било лома око његове квалификације.

– Несавремен човек! –  вели један.

– А нема ни педагошке спреме!

– Ни филолошке!

– Или да је бар приредио какву корисну збирчицу за децу.

Мећутим, Сава по несрећи није имао ни политичких пријатеља. Није фузионаш, није ни самосталац, иако су га у листовима и једни и други називали „пријатељем“. „Наш пријатељ, господин св. Сава Немањић допутовао је…“ итд. Један владика се изјаснио да је Сава за „Сељачку слогу“! А код нас без политичких пријатеља и јаких препорука ништа. Ако неко моли и за послужитеља, мора довући гомилу препорука. И шта мислите од кога? Ту су писма државних саветника, председника министарства, митрополита, министрове ујне, народних посланика, министара, министровог брата од тетке. Ту се поделе табори, ту се ломе копља, то често постаје важно питање једне или друге политичке групе.

Ситничарство наше, ове наше много политичке шатрице и дућанчићи доведоше нас до слепила. На нашем политичком вашару најгоре дрече најгори, од њихове дреке не чујеш поштен глас. Вуку те и мувају, сваки те вуче у свој дућанчић:

– Овамо, овде је цвет грађанства! Дођи, види, па и иди!

Ту су они који купују и продају политичке акције, трговци, тргује се и тиме, а рентира се боље него да купују и препродају јареће коже; ту су лиферанти, ту су ловци класа и високих положаја; све то сумануто дречи, виче, хвали своју групу, ломи се једно преко другог. Куд се сме св. Сава пустити у ту гомилу политичких џамбаса. Ал’ без тога не иде.

У нас политика, групе политичке чине све. Из политичких разлога у нас постају горди и чувени и виђени и стручни и паметни. Из политичких разлога се проглашава Марко или Јанко за научника, и чик ко сме да обели зуба; из политичких разлога постаје овај или онај професором универзитета, па чак, ако затреба, постаје и члан Академије наука.

–  Нека имамо тамо свог човека! – вели се.

Брука и грдило. А тај ­„свој човек“ ушао је у ту групу ради шићара, ушао је ако су изгледи да скочи на министарску столицу, а ако се ситуација промени, он одмах мења своје „тврдо убеђење“.

Па зар се може другојачије објаснити страшна и жалосна појава да се од нашег највишег просветног завода, досадашње Велике школе направила спрдња. Тамо је било људи који су по својим способностима пре за марвене трговце, него за професоре, било је људи који су на науци урадили толико исто колико и неки грешни дрипац што суши негде шљиве на пушници; било је људи који су вајно нешто радили, али тако да је куд и камо боље за углед тога завода било да нису ништа радили и ништа говорили.

А Академија наука? Јаој, јадна наша науко! Кад би дошао какав странац, па видео ко су наши бесмртници, академци, морао би посумњати да је Србија у Европи, морао би мислити да смо ми у Централној Африци. Страшна ствар, стра’овит пример нашег слепила и лудости. Има тамо „научника“ којима је наденуто то име, који су на науци радили толико исто колико и волови, или мање, јер волови бар нису брукали науку, људи чији су књижевни састави, сем платних признаница и меница, једино прописи из основне школе. Ето шта све и како ми имамо.

 (Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: