Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи (5/6)

(Претходни део)

Сава је био скрушен, утучен и убијен после ове посете код преосвештенства, управо високопреосвештенства. Да би се колико-толико охрабрио, добио свежине душе, сврати у Саборну цркву да се Богу помоли. Стаде у један угао и стаде се топло Богу молити. Таман он да пође освежен молитвом, док отворише се врата и уђе митрополит, а поред њега два попа. Не спазише Саву, који је био иза певнице у углу, и уђоше у олтар. Мало после из олтара допре мирис пржена меса, а онда се чу звекет чаша, а затим запева неко: „у мог лоле чизмице на боре!!“

Чуди се Сава шта је све ово, док мало постаја, а диже се граја, чују се ударци, лом читав. Промоли Сава главу да види шта се тамо чини, кад има шта и видети. Два се попа чупају и туку рипидама, због неких новаца што су пали на тас, а митрополит гледа благо, очински, и пијуцка вино из путира.

– Шта вам је, стоко? – викну наједном светачким тоном, а један присутни архимандрит понови реченицу, коју је прота Алекса штампао у „Хришћанском Веснику“, и то такође благим очинским гласом:

– За њих је оплавак, високопреосвештенство!

Сава заплака, стеже му се грло од бола, окрете се и побеже из божијега храма, јер митрополит, да би примирио свађу у олтару, скреса им архипастирски небо калајисано и потеже путиром, те једног попа тресну по глави, и рече светачки:

– Напоље, бре, бубе поповске!

– Каква је ово вера, ако ко Бога зна! – мишљаше Сава идући Вишој женској школи, смишљајући да напише Богу оставку и да се врати у рај.

– Шта сам ти, Боже, скривио, те ме баци из раја у овај пакао?! – шапутао је очајни светац успут.

Дође у школу и, хладна срца, са зебњом да се и овде што зло не деси, ступи у канцеларију.

Три наставнице седе пушећи цигарете, а пред њима по чашица коњака.

Поздравише се и једна започе разговор:

– Јесте ли били у Швајцарској, господине управитељу?

– Нисам никако! – рече светац.

– Ах, Боже, како сте лудо провели свој век. То заиста не разумем. Живети толико, а не видети ту просвећену, културну земљу!

– Па ја сам, знате, имао посла овде у Србији, дизао сам манастире, утврђивао у народу веру православну и ширио просвету! – брани се светац.

– Ништа то, све су то трице, господине мој, трице, кажем вам. Швајцарска, па они предели, па она углађеност и култура, то вреди, то и ништа више. Мени је овде досадно и тешко, све ми је мрско. Замислите после оног друштва пасти у овај брлог. Страшно, страшно је то. Нико ме не разуме, нема човека с ким да измењам мисли. Тако ме нека туга узме, па ми се савије бол на срцу, па ми саме сузе теку. Швајцарска, па Швајцарска! – вели учевна дама.

– Радите у школи! – примети светац.

– Не ради ми се, а и немате за кога. Ово радим не из нужде, већ да се разонодим. Али ми је срце и душа тамо у оним брдима швајцарским, у оном паметном друштву. Не разумете ме, за име бога, не можете ви мене никад разумети. Могао би ме разумети човек с вишим, европским погледима на свет, али ви, нажалост, не.

– Да ми њу удамо, господине управитељу, па ће мало друкчије да се осећа! – примети једна колегиница и гурну ону другу.

– Ах, како ме мало познајете! Никад, никада то нећете дочекати. Ја да се удам? О, боже ме сачувај! Ја више од свега ценим своју слободу. А човека онаквог каквог ја замишљам да треба да буде, никад у овом друштву не могу наћи. Зар ја да пођем за неког обичног чиновника, за простака? Никада! Ја хоћу да живим у својим идеалима, да уживам своју слободу.

Свеца збунише ови нови, модерни резони српске девојке, осећао је потребу да нешто каже, али није знао, није умео измислити ништа што би требало рећи у оваквој прилици. Најзад, поче старински, па шта било, било:

– Е, то тако није лепо!

– Ха, ха, ха, ха! – засмеја се на силу, подругљиво, учевна девојка.

– Није лепо! – понови светац.

– Ви као да мало водите рачуна о каваљерству. Сувише сте унгалантни према једној образованој дами. Ето што ти је Србија! И сад мораш ту живети. Ах, боже, ала је то ужасно, грозно, просто страшно! Швајцарска, па Швајцарска! – додаде подругљиво, брзо и оштро изговарајући речи, учевна женска.

Светац се збуни.

– Не можете ви с њом изићи на крај! – рече једна од колегиница пакосно.

– Ја сам само хтео да кажем коју о задатку домаћице, мајке и Српкиње! – рече светац смирено.

– То ви причајте вашем покојном оцу, а не мени! То су, господине управитељу, причице за малу децу, а не за еманциповану дама! – примети она из Швајцарске.

– Ја мислим да ви грешите!

– О, хо! Тааако, е то вам је најлепше. Ја грешим, а ви имате право?! А, ха, ха, ха!… Имате ви право! Лепа парада, а ви, молим вас, имате такве појмове да просто нисте за ово место. Задатак домаћице! Ви мислите средњевековним мозгом. Тада је била улога жене ограничена на саму кућу, али данас, знате, то иде другојачије. Данас је улога женина као и човекова. Жена треба да има учешћа у свима јавним пословима; у свима, разумете ли? Исто као човек. Лепо, богами? Ја треба да купам дечурлију и да кувам ручак, а ви да водите политику, да гласате, да пишете књиге, да заузимате положаје у државној служби, да идете по лову, да јашите коње, да идете у кафане! То бисте ви хтели! У чему се разликујем, молићемо, ја од мушкараца? Држим своје часове, претресам политичке теме. Што мушкарци могу да пуше, а ми као не? По коме то морском правилу?! Ја, богами, то не разумем. Не пушим зато што ми се не пуши, а да ми се пуши, много бих ја зарезивала шта ко мисли. Култура је од мене направила мужа! Нисам ја затуцана сељанка што пере шерпе – говори учена девојка оштро, брзо, дајући изговору речи такт руком.

– Имаш право – додаде друга.

– Сасвим тако, ту се и ја слажем! – потврди и трећа.

– Ах, Швајцарска, па Швајцарска!

Како се  мучио и тешко осећао светац у свом новом положају, најбоље се види из његовог писма, које је упутио св. Петру у рај. Међутим, писмо није ни дошло у руке адресанту, јер поштари, као наши поштари, куд би и знали где је Рај? Они некад не знају ни где је Обреновац, а камоли места ван кугле Земљине. Елем, они напишу: „Натраг, адресант овде непознат“. Чудио се свети Сава како то да је у рају непознат свети Петар, кад је он кључар рајски. Најзад, шта га зна. Можда је и фузионашима сметао нешто приликом избора, па га Бог пензионисао, те се он с малом пензијом морао склонити у какво јевтино месташце. Благодарећи том случају, писмо је дошло до наших руку, те га можемо донети у листу у целости. Ево тог писма:

„Драги Перо,

Ја ти мучим муке какве ни један ни живи ни мртви човек није мучио. Ово је чудна нека земља. Да нисам Србин, ја бих се слатко смејао овим лудостима, али овако само ме срце боли. Не знаш шта је луђе у овој земљи, а митрополит загрдио. Да га само видиш, па да се заплачеш. Глуп је као нико други у овој земљи! Истина, ја се чудим шта је то нашем Богу? Што тера спрдњу с овим народом и с овом земљом? Сад се опет заврзли око некаквих ћоравих топова, па да те мука у’вати. Просто ми дошло да побегнем, па макар ме Бог казнио са педесет батина. А женски свет права накарада. Срамота ме да изиђем на улицу. Одеш на Калемегдан, вајно на чист ваздух, па мораш да држиш нос у рукама од неких одвратних мириса. Све се то оденуло богато и раскошно, а све то грца у дугу. Не знаш која је кога сталежа. Задижу сукње и врцкају се кад иду као она Рахила што је имала с Луком ону малу аферу. Шта ли је с њом, збиља? Дирни мало Луку.

Ништа оне не мисле, као да нису Српкиње. Па хајде да ове друге што немају других дужности до у својој кући као домаћице и као мајке, али да видиш како говоре и раде наставнице Више женске школе, па да горко плачеш. Мало је која међу њима која појми своју дужност. Ништа ја с њима не могу учинити. Данас сам послао Богу опширан извештај о свему и поднео сам молбу да ме стави у пензију, или на расположење, па да се вратим натраг, јер овде у Београду, поред свих лудости и незгода, таква је скупоћа да се не може живети. Лепо гладујем, ако Богу верујеш; ако овако потраје, мораћу се задужити на меницу.

Чудне нека женске. Оне се чуде мојим појмовима, а ја њиховим. Многе од њих су толико раздражљиве, да се с њима не може разговарати. Ономад ми једна умало очи није ископала. И то зашто. Ни зашто, брате, ни за што! Ја говорим о томе како ученице треба навикавати реду, а тек jедна ђипи па пред мене:

– Но, то је леп резон!

– Рад, рад, па да уме скувати и искрпити, и сашити и плести, све што је потребно једној домаћици, а не да прекрсти ногу преко ноге… – почех ја, али оне зацикташе и скочише као осице:

– Зар ми да спремамо штумадле и куварице, а не образоване девојке, то је безобразлук! – викнуше оне.

– О, рђо матора! – викну ми једна. – Гле ти њега; он мисли: ми смо неке судопере – па ми скочи за очи. Умало очи да ископа. Једва се одбраних штапом. Нисам никад никог ударио, али, брате, мора се. Бог ће опростити.

Ето, драги Перо, – жали се даље светитељ Сава – какве муке ја овамо мучим. Ако ми Бог не услиши молбу, ја ћу утећи. Отиди, вере ти, Њему, па му покажи ово моје писмо и објасни му све како ти већ умеш, па га замоли и од твоје стране да ми ову молбу испуни. Ако ме хтео казнити, ја мислим да већу казну није могао измислити. Нека пошаље овамо Параскеву или Магдалену, кога зна, само да се ја једном курталишем беде и напасти. Кад пођем у канцеларију, страхујем као да идем на вешала. Сваки час стрепиш да ти нека наставница не скочи за очи, да те изгребе као мачка“.

Ето тако се у свом писму жали и јада свети Сава своме пријатељу св. Петру, а већ на неколико дана после тога је утекао.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: