Archive | новембар 2013

Замена (2/2)

(Претходни део)

Није много прошло, а дође час да синови Милутинови пођу у бој.

Није тешко погодити како је мајка синове испратила. Осећала је да јој је срце из груди ишчупано, а још и горе. Ништа се не може поредити с осећањем мајке која синове шаље да погину.

Милутин је био намрштен, изгледао је пре љут него ожалошћен.

Кад га синови пољубише у руку, намршти се још више, и отпоче говорити тупим, промуклим и загушљивим гласом:

– Деда вам је погинуо у боју, а ја сам два пута био у рату… Немојте да гори од вас буду пред вама… Ту застаде, ћута дуго, као да не знаде ни сам ни шта је почео, ни шта ће даље рећи. Искашља се, и још загушљивијим гласом продужи: – „Срећан пут, децо, и дај, боже, да победите, а ако…“ Опет прекиде, и заврши рекавши само још једну реч, и то некако опоро, љутито: „Идите“. Срце му се стегло од бола, а сузе само што не кану.

–––

Борба започета.

Једнога дана, баш некако пред Божић, пуче глас по селу да је наша војска побеђена и да су многи војници изгинули.

Плач и кукњава настаде; многе су и живе оплакали и ожалили.

Код Милутина у кући беше неколико сељака, кад такав глас донесе из града момак што бејаше отишао да купује неке потребне ствари за кућу.

Мајка зацвиле за синовима; сељаци оборише главе и сваки се даде у бригу шта је са његовим рођаком, сином или својтом; Милутин се намршти, а очи му засијаше чудним жаром и цело лице доби израз страшне освете.

Настаде извесно време тајац. Само пламен пуцкара, а ветар напољу звижди.

– Јаој, тужној мајци до бога! – изговори загушено кроз плач жена Милутинова, не могући одолети болу срца.

– Одоше деца, те их поклаше и потукоше. Ах, да ми одосмо, тада би видели непријатељи шта су Срби… О, скотови погани, лако је децу победити. – Ту застаде, па јачим гласом додаде, погледав навише: – Даће бог да се ми кренемо!

Милутин је изговорио ове речи јаким, устрепталим гласом. Усне му дрхтаху од узбуђења; уз образе удари пламен племенита гнева и сујете, а очи севаху страшним жаром освете, мржње и бола.

у изразу његова лица огледаху се сва та осећања што их из душе покрете понос народни и љубав према деци. Иако му већ беше прошло педесет година, ипак не клону духом при помисли да су му синови изгинули. Он се сећао своје младости, снаге и храбрости. Нехотично је појам о Србину везивао за младост своју, па то исто жељаше, и несвесно, пренети и на синове. При помисли да је српска војска побеђена, да су му синови побеђени, осећаше као да је он лично осрамоћен и побеђен. Крв му ускипе у жилама, а сва снага младићка као да се обнови у њему. Осети се исто тако свеж и крепак као кад је у младости нагонио коња да прескаче, под њим, столове на свадби. Зажеле да су му непријатељи близу, па да одмах опреми Брњаша, узме оружје, и јурне у најгушће редове; да се сит накоље „паса“ и да им покаже ко су Срби, ко је отац побеђене деце.

– ’Рâниш га, негујеш га, па га пошљеш да га кољу по белом свету!… Јаох, тужној мајци!… – набраја очајно жена Милутинова, грувајући се у прса.

– Не кукај! – викну Милутин љутито, јер га то трже из осветничких мисли, па му чисто изгледаше како ће плач и кукњава све његове планове покварити…

– Само срце кука!… – одговори му жена, можда први пут у животу.

– Мајка је то!… – прошапута неко од сељака.

Потом сви ућуташе.

Тишина чудно утиче на душу. Милутин крадом погледа жену немим, укоченим погледом. Као да за часак осећање родитељско надвлада све остало. Погледи им се сретоше, и она разумеде мисли његове па заплака и покри лице рукама. Милутиново се чело натушти, обори главу и загледа се у пламен, што је заносним пуцкарањем прекидао мртву тишину. Није се љутио што жена плаче. Иако бејаше намрштен, и изгледаше љут, ипак му некако гођаше души плач њен.

–––

Неколико дана после тога бејаше заиста донет у болницу повећи број рањеника, махом из те околине.

Одмах се Милутин спреми, те оде у град. У бисазима је понео разних понуда за рањенике, а нарочито лепа дувана.

Основна школа у граду претворена је у болницу. Ту где се, пре три месеца, у дворишту могла чути само весела граја, смех и песма веселе, безбрижне деце, где сретасте дечја округла и румена лишца, пуна среће и детињске, чисте ведрине, без икаква, па и најмања трага туге: ето, у том истом дворишту гледате сада старце и бабе са мутним, уплаканим очима, у којима трепери блед, слаб пламичак, који се гаси, па ипак у тужноме његовом одсјају гледате љубав родитељску, страх, очајање, жалост, боле, јаде, а кроз све то, као да је преплетена нада са изразом: „Жив је можда“, и тешка слутња: „Већ је мртав!…“ Видите озбиљна, суморна лица са оштрим цртама или дубоким борама старости, или патње. Изрази мрачни, очајни, плачни, а понегде са тужним, леденим задовољством: „Видећу га бар мртва!“ И до таквог стања долази душа људска. Не чује се у том друштву више весела граја и смех, већ, место тога, тужни уздаси, јаук, плач. С времена на време је мртва, гробна тишина, у којој као да осећате како рањена душа трепери. То је родбина рањеника који су ту, или оних који су још у боју, или изгинулих. Многи од ових истих родитеља долазили су ту, у школу, код деце своје, а та иста деца сада су самртни рањеници у истој можда соби где су некада као ђачићи седели за школском клупом. Чудан је живот, чудна судбина!… Да ли се и они на самртној постељи сећају тога?…

У болници није тужније него пред болницом.

Неки од рањеника већ оздрављују, па се разговарају; неки се шале својим унакаженим удовима. То су страшне шале, које се говоре онда кад душа плаче. Неки у самртничким мукама јаучу и шкрипе зубима; неки опет у заносу бунцају помињући своје миле; понеки издишући залепрша рукама, скупљајући последњу снагу живота да се отме грозној смрти из наручја.

Милутин сеђаше крај постеље неког Ђурђа из оближњег села. Лако је рањен, те се с њиме, бар у прекидима, могло разговарати.

– Шта је са мојим Васом и Миланом? – пита Милутин, и као да осети, први пут, да му глас задрхта од тешке слутње.

– Милан је у мојој чети. Остао је здрав, кад ја бејах рањен…

– Па зар наша војска устукнула? – упита још уздрхталијим гласом Милутин, јер не смеде одмах питати за Васу. Некако се бојао.

Војник причаше о самој борби у најмањим појединостима, прекидајући често стењањем због болова.

Милутин није ништа чуо. Био је занет другим мислима. Војник престаде причати. Милутин ћуташе дуго. Неко од рањеника јаукну, те се Милутин трже из мисли, прибра се и упита тихо, једва чујно:

– Шта је с мојим Васом?… – Његов рођени глас му се чињаше туђ, стран, пун слутње, те се чисто трже и уплаши од тога гласа, као да је кривац који очекује, слути црн глас о смрти својега детета.

– Први позив још није ступио у борбу…

– Хоће ли скоро?

– Ко зна?… Али, Васа је твој утекао из логора пре месец дана. Оглашен је за војног бегунца, и ако га ухвате – биће стрељан!…

За Милутина бејаше ово много црњи глас но што је и могао очекивати, те изненадно паде на душу његову таквом силином и јачином, па потре и уништи сва осећања. У тим првим тренуцима он ништа не осећаше, не разумеваше. Поглед његов неодређено и глупо луташе од предмета на предмет, а он не знађаше где гледа. Осети се као човек који хоће нешто, а не зна шта хоће. У ушима као да му брује гласови: „Страшан је то глас, то је велика срамота!“ А он не зна шта све то значи, и откуда он ту, и куда ће одатле? – После осети потребу да му ваља некуд журити; да га очекује нешто страшно, да ће све пропасти, и куда да жури? Покуша да устане, а не може… Мало-помало, осећање се поче разбистравати и снага враћати, па осети као да се буди из неког страшног сна, у коме је врло дуго спавао, па не може да верује ужасима што их сањаше.

Сада му тек дође до ушију јаук рањеника, те се обазре, погледа око себе; погледа и Ђурђа. Све познато, али, као кад когод после неколико година дође у познато место, па му се обнавља у сећању све оно што је давно прошло. Сада тек разумеде речи Ђурђеве, и лице се поче преображавати. Сви се мишићи грчевито стегоше, очи страшно запламтише. Устаде намрштен. Очи му готово беху већ закрвавиле. а преко намрштена чела указа се набрекла жила. Изиђе, и оде, а не проговори.

Код куће није ни с ким проговорио. Сву ноћ не заспа. Безброј мисли кружаше по његовој глави. У часу се нагомила у души његовој такво осећање да би као ван себе скочио, стегнуо би песнице, изговарајући загушеним гласом:

– Убићу га, убићу!… Зар мој син!… Проклет нека је!…

Снага га изда, и он опет седне на постељу… Јарост се стиша и пред очима се укаже слика његовог првенца Васе, и у памети се изређа сећање целога детињства његова. Сећа се Милутин првог осмејка, првих корака, првога постања. Силна је то љубав. Колико ли веза везује њега за сина?! Васиним је рођењем осетио прву љубав родитељску, која је с часа на час, с дана на дан, бивала све јача; па зар има чега да ту љубав уништи? Како је он Васу пажљиво чувао и неговао, како ли се осећао кад га што заболи. Па сада – мишљаше Милутин – моје дете, моја крв – па негде у туђини на цичи и мразу, презрен од другова и целог света!…

Осећање се у души његовој опет нагомила, те осети тешко дисање, да га нешто дави, осети неизмеран бол, а слика Васина опет му се указа пред очима. Милутин се чисто трже, а презрење, јарост и гнев проговорише опет страшном клетвом: „Проклет био, ти си обрукао оца и деду и народ!… Иди, ниси син мој!“ А у часу, као да му Васин глас кроз плач проговори: „Зар си ме и ти презрео?“ Милутин клону, и први пут, кроз сузе прошапта: „Буди срећан!…“ Одмах затим се застиде тог благослова.

Најзад се у души његовој створи чврста одлука: „Морам ићи и погинути у боју! Ја ћу бити замена за сина; морам опрати срамоту што пада на кућу моју. Морам испунити аманет очев.“

–––

Сунце је на заранцима. Бледи, слаби зраци одблескују са снежне површине што се већ почиње корушити. Прекодан су јурили поточићи од истопљена снега, а сада се све почиње ледити. Стао ток, а гледате слеђене таласиће исто онако како се прекодан дизаху и веселим жубором тецијаху низбрдицом, па вам се чини као да гледате нагло пресечен живот, те вас обузима нека нејасна, тиха сета. По снегу, с једне и друге стране пута, виде се многи трагови, или мање пртинице што се укрштају на разне стране куда су људи прекодан ишли својим пословима. Погдегде се види сôник што одвојен од главног пута води кроз њиве шуми или каквој слами. На главном путу трагови од опанака, копита или папака; коловоз и сôник, на коме се понегде види и земља, углађена под тешким теретом што бејаше на соницама. По путу гдегде триње од сена, или читав навиљак спао с кола, или струк шаше, или зрневље жита овде-онде просуто.

Више вас пролети по каква чавка или врана, и пада даље од пута, крај каквог сена, око кога је утапкано и увршљано.

Хвата се сутон и мраз све јаче стеже. Снег цичи под ногама, а гора јечи од хладног ветра. Све пусто, немо, суморно. Погдеко задоцнио жури кући; иде пешке и увија главом од ветра то на једну то на другу страну; или коњаник, завијен у црно јапунџе, пројури у касу и изгуби се у сутону. Урликне вук, или дрекне лисица у каквом потоку у шуми, па се опет све утиша, и само голо грање у шуми јечи од ветра. Срце се стеже путнику од неке тихе сете, а душу као да терет притисне, нарочито ако је далеко од куће, па мисли на своје укућане што седе у топлој соби, ћаскају и очекују га на вечеру.

Како ли је тек Милутину што у ово доба бејаше читав дан хода далеко од куће своје, коју остави с чврстом одлуком да је никад више не види.

Брњаш уморен иде ходом, климне покадшто главом и фркне на нос. Са знојавог његовог тела диже се пара, што се једва назире у сутону. Милутин запалио чибук, метнуо дизгине на ункаш, повио се мало напред по коњу, а поглед му блуди по пустом снежном пољу, тамом обвијеном. Лорда лагано каска са исплаженим језиком, пратећи господара на његовом последњем путу.

У то доба је жена Милутинова стајала пред кућним вратима, плакала, гледала у ноћ, и као да очекиваше да јој хладни северац донесе гласе о деци и мужу.

Пламен на огњишту пуцкараше заносно и весело, а крај њега је само Марко. Главу наслонио на колена, нем, без живота: као кип! С времена на време дубоко уздахне. Гусле висе на клину као и иначе… Жути мачак равнодушно дрема и тегли се опружен крај топлог огњишта…

30. октобра 1898. године, Београд

Замена (1/2)

Мучно да би било кога у округу, нарочито од старијих људи, који није чуо за Милутина Первизовића. Довољно је рећи само газда-Милутин, па би већ сваки знао о коме је реч.

Он је живео у једном селу што лежи у присоју Рудника.

Богатству његову нема равна у целој околини, а поштењу и храбрости још и мање. Многи су га волели, а било их је те га мрзе; али не бејаше ниједнога што га не би поштовао. Сама појава његова нагони човека на то.

Висок, стасит, плећа широких, а глава сразмерна осталом телу, увек поносно усправљена на снажном врату. Велико, широко чело, од ког се одваја нос са једва приметним угибом у повијама, а на средини је нешто више испупчен; густе проседе веђе, са дугим длакама, мешају се са трепавицама, а испод њих црне очи пуне сјаја; густи проседи брци покривају готово уста и падају до рамена. Браду је бријао. На лицу свака црта оштро одређена. Цео израз показује сталност, одлучност и храброст, а уз то поштење, доброту и искреност. На лицу нема ничег неодређеног и нејасног, већ с њега би могли читати душу, као из књиге. Одело је на њему турског кроја, а од најбоље чохе.

Погледајте га на улици: корача лагано, крупним корацима, поносно исправљен, а прати га узастопце велики пас Лорда, без кога не би ишао ни пешке, ни кад јаше. У руци носи дугачак чибук са ћилибаром на врху.

За добра коња и оружје дао би све што има. Увек јахаше бесне и силне пастуве. Милина га на коњу погледати, нарочито на некаквом Брњашу. Каква је тек опрема, јахаћа?! Узда са раскошним свиленим кићанкама; седло турско, а преко њега чултон од најбоље чохе, извезен златом и окићен богатим ресама; о ункашу сребрњаци пиштољи у кубурама, чохом опшивеним, а по чоси извезено златом. – Бесан коњ рже и подиграва зечки, маше главом, и баца пену, а на њему замислите Милутина, оваквог као што вам га описах, па чик се уздржите, а да одушевљени не узвикнете: „Добра коња, још боља јунака!“

Необично је волео весеље, иако бејаше увек озбиљан. Неки пут се хтео и нашалити, али му шале беху чудне и незграпне. Једанпут ноћу, при повратку са неке свадбе, каже он свом суседу Тодору да га причека. Док Милутин испије с коња једну чашу код вратница за срећан пут, и опрости се са домаћином, сусед његов ободе коња, и умакне рекав сватовима: „Нека ме стигне са својим Брњашем! Ако ме стигне, нека ми убије коња!“ Казаше то Милутину.

– Неће умаћи! – викну Милутин, загрејан мало вином. Изрече то, па натуче капу на чело, пови се по коњу и удари га бакрачлијом. Брњаш скочи успропнице. Остали се сватови раздвојише и направише средином пролаз. Милутин још више полеже, ошину коња, и земља затутња. Изгуби се у ноћи, а до сватова допре само једаред његов јак глас: „Брњооо!…“ Постоја неко време, и одједном се гудуре проломише од пуцња Милутинова сребрњака. Стигао је Тодора и ранио му коња у сапи.

Кад Тодор сјаха, Милутин извади кесу и одброји тридесет дуката у злату. – Ево ти за коња, али други пут немој чикати!…

Најрадије се весељаше, летњих вечери, под ведрим небом.

Који походилац загушљивих ме’ана не би позавидео весељу његову?

Свуд је око куће његове шума, а велико, пространо двориште је на једном обрешку као пропланак.

Милутин изнесе пун бакрач вина, метне га на рудину, па около поседају и гости и он, те пију, певају и пуцају из пиштоља.

Куд год погледате, весело. На све стране брује прељске песме и припеви љубавни, праћени смехом и покличима момчадије.

Месец се величанствено помаља иза врха шумовитог брега, па журно хита висини на састанак звездама, што трепере заносно и мило у радости, и љупко се смеше на свога драгана. Одсјај те небесне љубави озарава цео свет, па и двориште Милутиново, и њих веселе крај руменог вина. Шума тајанствено хучи од поветарца, па вам се чини да чујете шапат среће, наде, љубави; шапат, пун слатке чежње и неке узвишене свете тајне љубавне.

Није се ни чудити што Милутин очува свежину и ведрину духа, те суморност, клонулост и очајање, те чудне болести нашег меког колена, никад не нађоше места у души његовој. Чедо рудничких планина, однеговано на крилу мајке своје, Милутин бејаше пун поноса и самопоуздања, пун одважности и наде, пун узвишеног нежног осећања.

Зимње вечери је провео крај огњишта. Он седне у прочеље; сдесне стране ватре стари слуга Срећко, те пева уз гусле јуначке песме, а остали укућани редом, по старешинству. Остале слуге, сем једног што служи вино, стоје или седе за прекладима, па чекају на наредбе домаћинове.

У кући Милутиновој ретко је кад било без гостију, странаца, путника, намерника са разних страна и сиротиње, која увек налажаше помоћи и усрдног дочека у дому његову, као и сви остали.

–––

Отац Милутинов погинуо је у двадесет петој години својој у оној тешкој и узвишеној борби за слободу нашега народа. За сина се с правом сме рећи: достојан је оца свога.

За оца знађаше само по причању материном.

– Зими, по Богојављењу – причаше она – баш у зору, отиде последњи пут од куће. Теби је било шест година, а Марку (млађи му брат) четири. Спавали сте обојица загрљени. Он сиромах приђе, па вас изљуби; поздрави се са мном, и ја заплаках као дете.

„Не плачи, јер ја морам бранити и тебе и ово овде од насиља турског!…“

– Ја још више у плач! Ухватим га око врата да га задржим. Он ме одгурну, загледа ми право у очи, па рече:

„Ако погинем, остављам ти у аманет синове. Учи их да буду ваљани људи, добри хришћани и Срби!… Чувај их као зеницу, и немој се удавати!…“

Опет приђе, поново изљуби и тебе и Марка, гледа вас дуго, па кад му сузе засијаше у очима, трже се, поздрави се још једном са мном, и оде, не проговорив ни речи.

– Никад га више не видех; нити знам куд му је тело, и где је погинуо.

И Милутин је ишао два пута у рат. Да сте га гледали кад је пред кућом јахао коња, полазећи да погине, не бисте на њему том приликом запазили ничег, готово, што иначе не видесте у изразу његову кад полажаше гдегод на весеље.

–––

Једног вечера сеђаше Милутин крај огњишта на своме обичном месту, а стари слуга пева уз гусле:

„Кад се шћаше по земљи Србији,
по Србији земљи да преврне…“

Старији му син, Васа, бејаше отишао да обиђе трла, забране, свињце, и да види шта раде свињари; а млађи, Милан, одјаха у град да купи соли за стоку.

У дворишту се чу коњски топот. Мало постоја и у кућу упаде Васа, блед и преплашен, као да га ко јури, а за њим и момак што бејаше пошао да ноћи у трлу.

– Што се враћате? – пита Милутин.

Васа не могаше проговорити од узбуђења, те момак узе причати: „Сретосмо код потока ’ча-Симеуна, па нам каже како те вечерас, за бусијом, чекају неки с пушкама, јер мисле да ћеш ти ићи да обиђеш свињаре. То нам рече ’ча-Симеун, и вели да се вратимо те ти кажемо да се чуваш!“

– Знам ја чије је то масло, али неће Милутина поплашити… – рече Милутин, па после кратког ћутања погледа Васу и упита строгим гласом:

– Па зар си се вратио, плашљивче?

Васа ништа не одговори. Стоји пред оцем, а сав се тресе од страха и стида.

– Па дете је, Милутине, – брани га мајка, изговоривши ове речи плачним гласом.

Милутин је погледа; она обори очи ћутећи.

– Тешко мени с таквим породом – рече Милутин гневно, набра обрве, поћута мало, па се тек окрете момцима, и оштро заповеди:

– Брњаша!…

Одоше да спреме коња, а он скиде с чивилука кубураше са сребрним јабукама, прегледа их пажљиво, метну у кубуре, па, пружив жени, не рече ништа; али, она је разумела: оде, те даде пиштоље момцима да метну на коња. Кад се врати, очи јој беху уплакане, а Милутину не смеде рећи ни речи, нити га замолити да не иде.

Брњаш спреман бије ногама о земљу, и вришти чекајући господара, а два момка га држе за вођице, јер би се од једног могао отети.

Милутин изиђе те узјаха. Отворише врата на дворишту; он окрете Брњаша, таче га бакрачлијом те се пропе, и бесно подскочи напред. Лорда скочи испод трема од коша, арлаукну радосно, па лајући појури за коњем. За часак се изгубише у ноћи…

–––

Објављен рат. Дође наредба да се купи војска. У кући Милутиновој вођаше се овакав разговор:

– Е, хајде, видећемо како ће се деца показати, вели Милутин и погледа Тодора, што бејаше

дошао да му понуди неке волове на продају.

– Шта ви велите?… – опет ће Милутин, погледав на синове.

Васа се замислио, па и не чу шта га отац пита.

– Није, богме, лако!… – вели Тодор и маше главом забринут, јер и он има сина што ће ићи у бој.

– Јунаку је и то лако! – додаде Милутин живо, па опет погледа синове.

– Тешко је то!… – рече Тодор развучено, и уздахну дубоко.

– Ми смо два рата издржали, па и не осетисмо! – опет ће Милутин.

– А они други?… – пита Тодор гледајући преда се, сети се погинулог брата, те му туга паде на срце.

– А они други, а они други, шта је с оним другима?… Нису их побили због разбојништва и крађе! Погинули су бранећи народ.

– Бранили, сироти!… – процеди Тодор кроза зубе замишљен, а осећаше као да му ко срце чупа. Сина ће морати испратити у бој.

– Тешко ономе што остане да жали и кука!… – умеша се преко обичаја жена Милутинова. Уздахну дубоко, погледа крадом синове, а страх и слутња јој притискоше душу. Осети се као да већ чује црне гласове с бојишта како су јој синови погинули. Погледа их опет жудним погледом, којим као да би их хтела вечно задржати ту, крај себе. Сузе јој се скотрљаше низ образе. То је срце материно проговорило. Још једном тежак уздах оте јој се са дна душе. Скиде поглед са синова и бојажљиво погледа: да ли је Милутин опазио.

– Онај што погине, бар пребрине све бриге, а оном што жали вечито остаје срце црно!… – одобраваше Тодор.

Васа је замишљао како је у боју, како ће погинути, а леш ће његов лежати далеко, далеко од куће на некаквом страшном, усамљеном месту. Мисли како ће његова млада и мајка бити у црним марамама, са исплаканим, црвеним очима; како ће кукати и нарицати! Како ће га сви помињати и жалити; али, они ће бити сви заједно, живи; само њега неће бити! Он их неће више никад видети.

– Ти, Васо, треба да одеш до забрана и кажеш момцима да обале један грм. Видиш да је омалило дрва – заповеди Милутин.

Васа се прену из мисли, па збуњено и расејано упита:

– С ким да идем?

Милутин понови наредбу.

Васа баци нехотично поглед на пламен од ватре на огњишту, па помисли: „Они ће се грејати, а можда и ћаскати весело, и онда кад ја будем смртно рањен лежао на каквој пустој, снежној пољани, без игде икога свога!“ Сав се стресе од те мисли; осећаше да не може никакав посао предузети, па ипак изиђе из куће да би се склонио испред погледа очева.

– Заборавили смо ми како је нама било пред рат!… – рече Тодор, кад Васа изиђе, скрушен и замишљен.

– Цмоља! – процеди Милутин кроза зубе љутито, сам за се, а за тим гласније додаде:

– Да су ми његове године!…

(Даље)

А хлеба!

Нема тога у селу ко није поштовао Милоја Лазаревића, а ваљан је и био. „Не рађа се више у нашем селу таквих људи!“ – слушао сам да говоре многи одмах по смрти његовој. Умро је лањске јесени.

И ја сам га необично волео још од детињства. Бејаше добар пријатељ мога оца, па често навраћаше нашој кући. Увек ће ми, кад дође, донети чега: или крушака, или шљива, или шећера. Неки пут ме метне на коња преда се, те одјашимо његовој кући. Ја га уз пут распитујем о свему што видим, а он ми казује. Код његове куће се играм са Божом. То му је најстарији син, а мој друг у основној школи.

Божу сам волео више од свију другова. Седели смо заједно један до другог, па и у игри смо били увек заједно. Игра и трчање, шала и смеј. Слатки су били ти дани! Врљамо по шуми, сечемо прутиће, тражимо ’тичија гнезда, пужамо се по дрвећу, јуримо један другог, те гледамо ко је бржи; нађемо какву ниску положену грану, па је јашимо; уморимо се, идемо кући, мојој или његовој, па једемо. Кад год једемо млека, а ми се засмехујемо, и ко се мање смеје, тај више једе. Често се толико смејемо, да по читав час не можемо да поједемо чанак млека.

–  Благо вама, кад још не знате шта је мука! – сећам се да је једном рекао ’ча-Милоје (тако сам га звао), а ми се погледасмо па још у већи смех.

Ја сам по основној школи отишао у гимназију, а Божа остао у селу.

Кад сам по свршетку првог разреда дошао кући, једва чеках да га видим. Одмах сутра дан одем његовој кући да се играмо.

– Божа чува стоку, нема њему више игре! – вели ми ’ча-Милоје.

Одем и ја к њему. Играли смо се опет до миле воље у ливади, чувајући стоку. Неки пут се заиграмо, те стока оде у усеве. Божу изгрде, а и мени тешко, чини ми се, више но њему. Сутрадан се опет играмо, као да ништа није ни било. Неки пут му причам све што сам ја научио, а он слуша пажљиво, и распитује ме о свима појавама што су њему загонетне и нејасне, а ја објашњавам „научничким ауторитетом“. Покадшто се састави по десетину чобана. Ту се тек игра и шали. Кад пада киша, изујемо се, те трчимо боси по трави и барицама, или наложимо ватру у каквом пању, па се искупимо около те причамо или загонетамо. Кад стигну печењаци, онда је све то још пријатније.

Тешко су ми увек падали растанци с друговима кад дође време да идем у школу.

Година за годином пролазила, а ми све озбиљнији. Кад сам свршио матуру, онда сам с Божом ишао по лову, по ливадама где девојке беру зеље, на игре где се момци и девојке састају, или на прела.

Али дружење наше не беше тако често. Божа је већ радио увелико, а ја сам читао и одушевљавао се разним књижевним производима.

Баш те се године Божо и ожени; ’ча-Милоје нешто, стар, а нешто га издаде здравље, па не може да ради, и ко вели: да узмем радника у кућу.

–––

По свршеном своме школовању одем у село да се, после толиког рада у школској прашини за клупом, предам безбрижном животу целога лета; да се одморим и опоравим здравље на чистом ваздуху.

Како у месту рођења оживе све успомене из детињства! И шума и ливада и путови и стазице и цвеће и ’тице и потоци и куће и ограде и свако место и свака ствар опомиње ме на детињство и безбрижно играње. Бурјан, исто онако густ, нарастао више моје куће. Погледам, па ми се чисто учини као да је јуче било кад сам се по њему крио играјући „жмуре“ са Божом, и као да очекујем његов глас иза амбара кад у игри викне: „Је л’ зора?“

Упитам мајку за Божу.

– Вредан је као кртица, али посрнуше некако са имањем, а и отац му болестан! Зар ниси чуо да је Милоје много слаб? – каже ми мајка, па као да се нешто дубоко замисли.

– Сиромах Божа! – помислим, али не могох рећи.

Неке, тамне, неразговетне представе, пуне слутње, као да навалише на мене са свију страна, и почеше гонити оне слатке успомене детињства из мог и Божиног друговања. Осетих неки терет на души, а и сам не бих умео рећи откуда то осећање бола и јада, откуд се поче упијати у душу неки страх и зебња?

– И дете му зимус умрло!

– Коме? – упитам ја иосле дужег ћутања, чисто механички, занет својим чудним мислима.

– Па Божи!

Мени се учини све то нека неверица, или као какав непријатан сан.

Учини ми се као да неко тихо, лагано, с пуно слутње шапће на уво: „Такав је живот!… Божа више није дете!“ – И ја се отимам да у то не верујем.

Узмем пушку и изиђем у лов да се мало разгалим од тих утисака.

Нисам ни мислио где ћу наћи лова. Пушка ми о рамену, а ја корачам кроз забран, занет у чудно размишљање о животу. Без сумње је могло хиљадама ’тица летети око моје главе, и ја их не бих приметио, или се не бих сетио да ловим. Управо, није ми ни на крај памети било да сам у лов пошао. Божина слика из детињства непрестано пред очима, па не могу никако да за оно весело лице вежем све те нове беде живота у које је, како ми мати рече, запао.

Нисам ни сâм имао намеру куда да идем, па ипак сам случајно изишао на пут што води ’ча-Милојевој њиви, где сам толико пута проводио с Божом у веселом игрању.

Затекнем Божу да оре.

Чим ме угледа, заустави волове, пусти руцеље из руку, и усправи се.

Поздравих се с неким чудним трепетом у гласу.

Ћутали смо дуго. ’Тице цвркућу у шуми крај њиве, а ветрић тихо шумори кроз лишће, које је погдегде почело већ жутети, те као да шара зеленило разним прелазима боје од жуте ка жутоцрвеној. Сунце сија весело, небо се плави. Волови машу реповима, те се бране од мува. С времена на време махне један или други главом, те јарам крцка, а меденице о врату зазвоне.

Млађи брат Божин, дечко од десетак година, стоји пред воловима и гледа љубопитљиво у мене, мерећи ме од главе до пете. У једној му руци комадић црна хлеба, а у другој дугачак, дренов прут.

Ја се једва усудих да питам:

– Како је ’ча-Милоју?

Божа саже главу, а после подужег ћутања уздахну, изговори гласом који као да из земље долази:

– Тешко, богами!

Млађем његову брату ударише сузе на очи, па се котрљају низ свеже обрашчиће!

– Па даће бог, Божо, те ће оздравити! – тешим га ја, и загледах се у јато врана што се спусти на грање, па ми се чини као да оне донесоше слутњу што ме поче обузимати.

– Мучно!… До заранка неће саставити! – једва изговори Божо, погледа у брата, а глас му грца, као да кроз зубе говори. Очи му пуне суза, па само што не кану, а он се упиње да их уздржи.

Дете зајеца. Прут и хлеб испусти из руку, окрете се од нас и пође некуд, плачући гласно.

– И он данас оре! – помислим у себи, и као да не верујем да то очима гледам. – Отац му на самрти, а он оре! – понови се мисао у памети.

– Па што ореш?… Што не одеш кући да га припазиш?! – рекох му некако прекорним гласом. Настаде тајац.

Божа уздахну, потмуло и дубоко, а из уста се чу глас који није сличан људском гласу, глас потмуо, рапав, испрекидан, устрептао, као да смрт изговори једва чујно:

– А хлеба?! – погледа ме укочено, тужно, и ја прочитах у сузним очима све, разумедох онако страшан и очајан глас којим изговори ове речи. Две-три сузе скотрљаше му се низ образе. Опет уздахну, обори главу, загледа се у земљу, и као да онеме и окамени се.

И ја онемех.

Кад сам пошао кући, осећах се као да је сав терет живота људског пао на мене свом тежином својом.

– А хлеба?! – брујао ми у ушима онај очајни, самртни глас, глас јада и беде, и ја се стресох од слутње.

– И он ради и у таквом положају?!… Треба му хлеба! – мислим у себи, и та ми мисао не избија из памети, а осећам како ја то не бих могао издржати.

Тежак је живот, страшна је борба живота!…

Треба много снаге и здравих живаца!

Октобра 1898. године, Београд

Смрт

Иван Тодоровић је ваљан сеоски домаћин. Већ му је близу шесет година, а кад му погледате прав стас, румене образе и светле очи, не бисте рекли ни педесет да има. Многи су завидели здрављу његову. Број година му ништа не сметаше да неуморним радом претходи синовима својим као пример вредноће. Мудром и строгом управом уз то учини да се задруга, којој је он старешина, не поцепа. У кући је владао највећи ред. Он је пре зоре увек на ногама те млађима изда наредбе шта ће ко тога дана радити, после чега сваки одлази на свој одређени посао. Ако би се морало где ићи с колима даље од куће, наредио би да се волови што ће се сутра укошкати добро одморе и нахране, а он би их два-три пута преко ноћ обишао, те видео имају ли хране и погледао у звезде, према којима одређује да ли је време поласку. Утежну стоку пазио је као и чељад своју и придавао епитет „’ранитеља“.

Тако је и ове године, на неколико дана пред светог Саву, наредио најстаријем сину да натовари двоја кола жита, што ће отерати у Крагујевац да прода. Увече је било све спремно. Око три по поноћи изиђе Иван из прегрејане собе само у кошуљи и стаде пред кућу, те погледа на звезде да ли је време путовању.

Ведра зимска ноћ. Мраз стегао, па чујеш како церићи пуцкају у шуми, а чини ти се да и звезде дрхте од хладноће.

Иван се стресе, затим се почеша по глави и погледа опет небу . . .

– Време је! – изговори за се и хтеде ући у кућу. Утом се чуше меденице из кошаре где су волови.

– Шта ли чине „моји ’ранитељи?“ – помисли Иван и отрча преко снега до кошаре.

Сутрадан је Иванова старица Стевана разговарала са својом пријом између осталога и ово:

– Ма нешто ми Иван од јутрос куња, и све га тера на жеђ!

– Но, исто, ви’ш, тако од ономад и мој Добро ништа не ваља: све трчи ватри… Боли ли Ивана глава и жали ли се како му се гади? – вели прија Станија.

– Ма јок, нешто се не жали да му се гади, но га неки ђаво ушинуо под леву плећку, па вели: кад ди’нем, а оно ка ножем да га удариш!

– Редњичина, убио га бог, тако се жали и Саво Перов – додаје Станија.

– Не знам шта му би одједном? – вели забринуто Стевана.

– Оно, и године су, пријо, па да ништа друго није. Ја баш ономад говорим са Добром за Ивана како паметно управља, па кажем: не дај, боже, кад би потегао да умре, одмах би се ови млађи изделили.

Стевана се замисли дубоко. Затим уздахну, одмахну главом и слеже раменима, па једва чујно изговори:

– Шта бог да! С богом се не можемо бити!

Иван је већ увелико болестан од запаљења плућа. Није више лежао у соби, већ као болесник, крај огњишта. Крај узглавља му седи Стевана, а остали су укућани сваки на своме послу.

– Где је Марко? – упита Иван за најстаријег сина и закашља се увијајући се од болова.

– Ја му реко’ да оде у воденицу да смеље мало стрмна брашна.

– Добро си урадила – вели Иван шапатом – и ја сам мислио да ти то кажем.

– Има још доста пројина брашна, али нек се нађе и онога за сваки случај… – вели Стевана.

Обоје ућуташе. Само се чује како Ивану крчи у грудима. Он је размишљао шта ли би било од задруге да он умре и да ли би млађи умели све припремити што треба око сахране и даће. Срамота би било да оду људи недочекани кад умре такав домаћин. У памети је прелазио све могуће смртне случајеве, и сећао се како је где било спремљено.

Утом Стевана прекиде ћутање, те продужи онде где малочас застаде.

– И Марко уморан, тек се вратио из Крагујевца, али мора се ићи. Не дај, боже, да ти шта буде, па куд’ би дочекала људе са пројиним брашном.

– Затворите оно гараво назиме да се у’рани – једва изговори Иван од бола, мислећи у себи: „Нек се нађе за сваки случај. Године су, а слаб сам, па срамота немати ничега у кући!“

– А ја рекла деци да затворе и хране оног белог вепрића…

– Немој њега, оставите га за приплод. Ја сам га за то оставио! – вели Иван, једва изговарајући од болова.

Опет ућуташе. Дрва на ватри пуцкарају; Ивану кркља у прсима, покашто се закашље и јаукне од болова.

Стевана се опет нешто дубоко замисли и сузним очима гледаше на пламен од ватре.

Идућег дана је Марко ишао опет у Крагујевац. У путу се с једним својим сељаком овако разговарао:

– Шта ћеш ти, Марко, до Крагујевца?

– Неке ствари да узимам.

– Па ти, чини ми се, ономад бејаше у Крагујевцу.

– Био сам, но ми отац нешто слаб, па морам опет.

– Је л’ много слаб?

– Много, бога ми, а знаш стар човек, па не дај, боже, зла случаја, а понестало у кући каве, шећера, свеће, те реко’ да узмем све што ми треба…

– Шта ћеш да му чиниш!… Боље спремити све нек има него да се брукаш!

– Имамо, хвала богу, и вина и ракије, самлео сам и брашна, па реко’ да набавим и ове ситнице…

– Па ја, треба, брате, за таки случај, ка’ за славу, а и боље још. То што му издаш за душу, и његово нема ништа више, а човек текао целог века.

– Дај, боже, да се ово у здрављу поједе и попије – вели Марко, и као да му се суза засветли у очима.

– Ама, оно већ не дај, боже, зла случаја, но тек разговарамо!

– Вала, с богом се не можемо бити – додаде Марко.

Обојица ободоше коње и покасаше ћутке.

– Нешто ти се суља коњ! – вели онај Марку.

– Старокован! – одговори Марко после читавих неколико минута.

–––

Иванова болест иде све нагоре. Од јуче су почели већ неки и од суседа долазити.

Долазио је Никодије, друг Иванов још од детињства и готово први сусед.

Уђе у кућу, поздрави се са свима редом. Млађи га изљубише у руку, а затим седе крај огњишта.

– Шта је томе матором? – пита шалећи се.

– Бога ми, не ваља ништа! – вели Стевана.

– Ништа му неће бити без ушника – шали се опет Никодије, а затим поћута и озбиљније додаде:

– Вала смо се и наживели.

– Метите, децо, те угрејте ракију за Никодија – вели Стевана.

– Ма ја нисам ни знао да је слаб, но ми јуче деца причају, па реко’ ’ајде да видим шта му је!

Никодије приђе Ивану, дрмну га мало и рече:

– ’Ајде, бре, пи’ ову ракију, не истежи се ту, док нисам узео штап, па ћеш да скочиш као јелен.

Никодије се засмеја код тих речи, па се опет уозбиљи, поћута мало, па додаде тихим гласом:

– Море, па он, истина, слаб!

– Ноћас смо му свећу палили, тако му беше дошло.

Никодије одмахну главом, и не рече ништа.

– Не знам да л’ би било добро да оде Марко да упита доктора за неки лек? – пита Стевана.

– Но баш слаб много… Мучно, богме, да он преболи… Ал’ опет нек иде Марко, нек упита… Нема вајде много, но тек човек да не жали после што није и то пробао! – вели Никодије и прими чашу грејанице што му послужише.

– Имате ли још колико товара ове ракије? – прекиде наново ћутање Никодије.

– Па имаће још око двадесет товара – вели један од синова Иванових.

– Много добра ракија … Требали сте купити ракију за трошак и ’нако за случај, а ово да чувате. Подесила се у печењу много лепо – опет ће Никодије.

Пала ноћ. Ивану све теже. Пренели га поново у собу, која је пуна родбине, пријатеља, суседа, познаника. Очекују час када ће умрети и дошли да чувају болесника. На дрвеном столу гори лојана свећа и слабо осветљава готово најближе предмете. На дувару о једном ексеру виси воштаница. Ту је наместила Стевана „да буде на мети“. Она седи крај његове постеље и плаче. Синови стоје около ње гологлави, ћуте, стрепе и ослушкују сваки гропац болесна оца. Понека од суседских жена, или који од људи, приђе постељи, погледа, па тек одмахне главом и одмакне се, те оде на своје место.

– Како му је? – питају остали.

– До зоре мучно да састави – чује се одговор, и разговор се продужује где је и прекинут.

Никодије и још један од суседа разговарају о порезу и великим трошковима. Неки Симо Вељковић, Иванов брат од тетке, заспао у једном углу собе и хрче.

Неке од жена говоре о бојењу плетива.

Никодије прича даље како су ономад били на казану те пили, па кад су пошли кући, а Панто пао у неки јендек. Остали познаници болесникови почеше се смејати.

Симо се трже иза сна, зевну гласно, почеша се и зевну опет, па се диже те приђе болеснику и упита Марка, онако сањив:

– Како је бату Иву?

Марко слеже раменима.

Настаде тишина, чује се лепо како болеснику кркља у грудима.

– Нема ништа од њега – поче Сима. – Исто тако мој покојни бабо… крча, крча, бог да га прости па пред зору умре… Исто баш тако, као да гледам покојног баба…

– Тако је и покојни Закарије исто ка’ Иван био слаб, па умре и он сирома’! – узе реч Никодијева жена.

– Но, кажем ти – обрати се њој Сима – тако мој бабо покојни крча, крча сирома, па пред зору умре, бог да прости! – понови Сима своје мишљење, па се опет почеша па затиљку, зену гласно и оде у свој угао, те кроз неколико тренутака опет захрка у сну.

–––

Већ само што није зазорило. Петлови кукуречу и лупају крилима. Многи од гостију поспали или задремали, а тако и укућани. Само се Стевана држи будна и не одмиче се од постеље.

Поче се једно по једно будити. Поустајаше и укућани и искупише се у болесниковој соби.

Први зраци бледе зимске зоре забелеше кроз малени прозор. Свећа догорела и угасила се. Осећа се задах лоја, и густ млаз дима диже се у ваздух што се једва назире у првом освитку зорином.

Из суседне собе чује се детињи плач. То је најмлађе Иваново унуче.

Све се више и више развидељава. Поустајала и деца, те цела кућа ври од дечјих гласића. Старији већ трче и по пољу.

Најмлађа снаха оде с бакрачима на извор. Прође поред прозора Иванове собе. Чује се како бакрачи лупарају на обрамници.

Иван отвори очи и нејасан, укочен поглед упре у прозоре. Подиже суху, мртвачку руку и махну ка прозору.

– ’Оћеш да једеш нешто? – пита га Стевана тихо, меко.

Иван одмахну главом, а у грудима му све више кркља. Опет показа руком на прозор и нешто прошапута испрекидано.

– Мора да ’оће да отвориш прозор! – вели Никодије.

– Многи тако пред смрт ’оће да отворе прозоре. Зар их нешто гуши?! – вели неко од гостију.

Отворише прозор. Хладан ваздух јурну у собу, те као да освежи све ове што га чуваху.

Иван окрете главу на другу страну. Мало постоја, па се опет окрете прозору, и упре напоље поглед, диже једва руку и махну сину да дође ближе. Испрекидано прошапута неколико неразумљивих слогова.

Хтео је рећи да женско теле од шарене краве оставе за домазлук. Иначе је све друго наредио још док му је лакше било.

У том се закашља и крв му јурну на уста. Иван понесе руку устима и рука му клону …

Стевана закука, закукаше снахе, устумара се чељад, заврискаше унуци. Запалише воштаницу…

Иван је издахнуо.

Врањска Бања, октобра 1896.

Баба-Стана

Живела је толико да је готово и себе преживела. Давно су јој изумрла осећања, мисли и жеље што би се само ње лично тицало. Сада живи међу својим синовима, снахама, ожењеним унуцима и праунучићима… Своје дане давно је, што но веле, почела већ на прсте бројати, па ипак живи, и задовољна је. – Гледа око себе толико душа којима је она живот дала, па јој годи жагор кућевни, плач и писка мале деце; годи јој тај бујан, млад живот, што је окружава и трепти у пуној сили својој пред њеним клонулим, старим очима… Њој је увек у памети мисао: „Све је ово моје, све сам то ја подигла и одгајила!“… Живи за њихову срећу и напредак, а њој је доста што ће имати ко „да јој дође на гроб и запали свећу“, што често говораше; што „неће умрети у туђини, или под плотом, но међу својима…“ Што ће имати ко да јој „склопи очи и прекрсти руке“; што ће јој имати ко „уделити за душу и поменути је на богомољи у цркви“.

Колико она тек ужива у томе што може помоћи понешто у кући. Кад, на пример, довлаче жито, те стоварују у хамбаре, и она ће се ту наћи, те оно мало зрневља што се расуло, пажљиво покупи у суху, смежурану шаку, па оде до хамбара, изручи тамо и изговори: „Штета је да се расипа.“ Тако љушчице и ивериће по дворишту што је разбацано, скупиће, и онла би лаганим корацима, онако повијена од старости ушла и оставила их крај огњишта. Ако би ко пошао гдегод подаље од куће, она ужива у томе што ће му дати савета и, узгред, рецимо, очистити му какву мрљицу на оделу, говорећи како је срамота изићи тек како му драго у туђ свет, и како би свако рекао: „Сигурно нема ко да би га могао поучити!“, а мисли да би се сваки прекор морао најпре на њу односити…

Кад деца измрве при јелу, она пажљиво покупи мрвице, па ће их дати пилићима да поједу. „Боље је, вели, нека поједе пиле, него да се гази: грехота је!“

Особито јој годи, кад би је синови припитали понешто и тражили савета; или, кад је снахе запитају штошта о подизању деце, те би са највећим задовољством и поносом започела реченицом: „Е, све сам ја ово подигла“, а затим прича појединце о свој својој деци кад бејаху још у колевци: како их је неговала и подизала, а заврши речима: „Тако је то, децо, на млађима свет остаје, па ви после гледајте сами кад ја склопим очи!“

Када примети и најмању трунку непоштовања према себи, нарочито од унучића, јако се растужи, те јој сузе заблистају у очима.

Једном, држећи своје праунуче на крилу, разговараше са снахом. Дете је гребе ручицама по смежураним образима, изговарајући танким, нежним гласићем: „Баба, баба.“ Бејаше весела и гођаху јој те речи: „Да ли ће ме се и овај мали лола сећати?“ – а затим се обрати детету речима: „Хоћеш ли, благо баки?“

Децу необично воли. Кад је лето, носа их по дворишту, тепајући им на разне начине, а кад јој поштогод у дворишту скрене пажњу, тад би узгред, више за се, изговорила: „Гле, изнели корито напоље: може да прсне од сунца!“ – Или: „Морам да им кажем да затворе на огради ону рупу што су је пси направили; може ући нечије прасе па учинити штету.“

Угледала би тако неку кладу што неупотребљена стоји у дворишту, па помисли како је „штета да трули!“ Чује где рикне говече у обору и изговори: „Да ли су се сетили да их напоје? Полипсаће стока жедна.“

А кад уђе у кућу, обично уздахне и изговори: „Еј, децо, децо!“ жалећи у том тренутку што их неће имати ко да поучи кад она умре.

Синовима врло често прича како су и они били исто тако мали као што су сада деца њихова.

– Све кад гледам малога Васу, а ја се сетим тебе кад си био овако мали… Ето, ако не знаш, исти си такав и ти био: пун, пун као јабучица, па сам те све крила, кад дођу, да те не би урекли!

Сваког јутра храни и поји кокоши дозивајући их тихим, изнемоглим гласом: „Пило, пило, пило!“ – Сипа им воду у мало корито што је пред кућом. Кокоши пију; издиже једна по једна главу; кљуца једна другу и грабе се која ће доћи пре на ред. Бака им тепа, или их благо прекорева.

– Де, ти, матори, – говори петлу – причекај мало; зар мораш све ти баш први?! – и махне руком на њега, а све кокоши прну, и за тренутак се наново искупе.

– Баш овај шарени враг – говорила би једном пилету – ретко долази на храну! Знам га, мршаво као грана.

Често седи у кући и гледа како јој снахе раде, бринући о свакој ситници. Кад хоће да посоле јело, а она би приметила:

– Упитај, дете, да није ко посолио? Бојим се да се не пресоли, па би била срамота изнети пред раднике преслано јело!

– Гле, како је прскао тај лонац – примети катшто. – Чувајте га, штета да пропадне тако добар лонац. Мислим да су више од цванцика дали за њега…

Кад купају децу, а она ће прићи и својом руком огледати воду да није много врела, или сувише хладна.

– Бог и душа, још мало хладне воде треба; опариће се дете! – Том приликом исприча како је тако једном опарила Марка (најстаријег сина) кад га бејаше купала.

Једног дана сеђаше у кући баба-Стана, њен син и снаха, са још два-три унучета. Остала чељад бејаше на раду у пољу.

Разговараху о разним стварима. Таман је баба-Стана почела говорити како треба изнети со из подрума, јер ће, вели, одвугнути и пропасти, а у том утрча уплашен и задијан њихов момак, па једва изговори:

– Упалио се хамбар!…

Сви троје као да онемеше. Дуго су гледали момка, бледа у лицу, са полуотвореним устима.

– Ах, боже, онолико жито!… – једва изговори, пошто се мало прибра, Марко, и одмах са женом изјури напоље, а мајци рече да седи са децом.

Настаде велика граја око хамбара. Једни трче те сазивају суседе, од којих понеки и сам трчи у помоћ, а још с пута даје савете вичући на сав глас. Чељад се устумарала на све стране, а баба-Стана чује тапкање ногу кад ко протрчи поред куће, а затим гласове: „Брзо, дај воду!… Трчи зови Јову и Илију!…“ „Бежи!…“ „Чувај се да те не убије греда!…“ „Где је бакрач?…“ „Брзо, брзо, похитај, сипај воду на ову греду!…“ „Вадите жито с оног другог краја!…“ „Пропаде све!…“, итд.

Еј, децо, децо! Толика мука!… – шапуће баба, и не могаде се уздржати. Затвори децу, па и сама похита да помогне.

– Морам и ја видети, јер су све то још деца – пропашће и она – све ће им изгорети!

Које од старости, које од страха и узбуђења једва се креташе, упињући се из све снаге.

Бежи ти, мајко – чуле би се речи кроза збрку осталих речи и гласова.

„Јест; бежи, мајко, а то нека пропада!…“ – мислила је.

Слаба, а погрбљених леђа од старости, једва се мицаше напред, а у старим очима, што су дубоко повучене у главу испод набранога чела, већ се блистаху сузе.

Снахе, унуци и остали протрчавају поред ње, а уплашени и узбуђени, тек узгред изговоре:

– Где ћеш, ти, мајко?… Иди у кућу!…

Она их поче псовати у својој љутњи, јер у том часу гледаше будућност своје деце разорену, упропашћену и уништену. Све су оне лепе мисли њене о срећи њиховој прсле као пена. Њом је овладала мисао да и она мора помоћи и да без њеног искуства не могу деца сама ништа учинити.

Увуче се у гомилу, где је због забуне била непримећена.

– Еј, децо моја, све ће вам пропасти!

Како јој тужно бејаше слушати оне очајничке уздахе своје деце, у којима налажаше потврде својим мислима. Упињала се из петних жила, сва дршћући, да се кроз гомилу остале чељади провуче и сама баш до хамбара, тврдо верујући да ће моћи много, врло много учинити и помоћи.

– Боже, молим ти се, ти их сачувај! – шапуташе тихо.

У општој галами неко је очепи; неко је гурне на једну, неко на другу страну. Она издржа све те напоре и продре до хамбара.

Може се већ разумети какав је утисак учинио упаљен и полуизгорео хамбар на баба-Стану. Дуго је гледала немоћна, тужна, а кад која греда прегори и падне, само би изговорила: „Изгоре и она!“ После тога сузе јој облију бледе, смежуране образе, уздах се отме из груди, а модре усне прошапућу молитву.

Напослетку се реши да обиђе с оне друге стране, те види има ли чега да се склони, „да бар не гори оно што се може сачувати“.

Нико је није приметио, и она лагано обиђе около и приђе с противне стране, где примети укопано корито баш уза саму зграду. (Из тога су корита хранили свиње). Приђе, те се стаде упињати из све снаге да корито извуче и склони, јер „штета би било да пропадне тако добро и здраво још!“…

Не бејаше помоћи.

Већ греде са треском падаху, а пламен биваше све силнији. Сви се уклонише даље, па сузним очима гледаху како им пропада дугогодишњи труд.

Почеше запиткивати да није које од деце изишло, па отрчаше у кућу.

Видели су децу, али баба-Стане нема…

Стадоше уплашено запиткивати:

– Где је?… Куда оде из дворишта?… Виде ли је ко?…

Неки казаше да је била код хамбара, само не знају где је отишла.

Почеше свуда тражити, и мало прође, па је нађоше крај онога корита – мртву.

Прегорела греда, пала на њу и убила је.

Брзо је извукоше да не би сасвим изгорела.

Београд, 9. марта 1894.

На месечини (слика из живота)

Милица је осамнаест година. Дакле, у годинама је када снови девојачког заноса уводе душу у неке нове, непознате светове, препуне чари и милина; пред очима се рађају слике примамљивије за примамљивијом; чудни, смешани осећаји и јато жеља у грудима гоне се, стижу, ломе и стапају једно с другим као таласи узбурканог мора.

Може се мислити како је Милици кад у тим годинама мора проводити лето чувајући овце, а зиму у обичним домаћим пословима.

Али, тако мора да буде. Има старију сестру за читавих десет година, а још је неудата. Њу родитељи као старију изводе на саборе, где се скупљају момци и девојке из целе околине; облаче је у лепо одело; пуштају је на прела, комишања, мобе и разне сеоске игре; заклањају је од других послова да би што више могла нарадити дара и спреме за удају. Јако је воле и непрестано се журе и раде да је удоме; то им је постала прва и најважнија брига.

Пометени тако родитељи Миличини недаћом и „злом судбином“ прве своје ћери, а заузети послом око њене спреме и удаје, врло се мало обазиру на Милицу.

Давно су се пробудили девојачки осећаји у њеној души, давно се почела заносити тихим и слатким мислима о свом срећном животу, који је негде у будућности сијао пред њеним очима. Нада је била силна у њеној души. Када би увече враћала овце кући, она би сред пурпурног руменила залазећег сунца, посред вечерње вреве и жагора, запевала звучним и милим гласом какву песму, која би била одговор на тихе звуке двојница и свирала што би до њеног уха допирали, а јасни удари звона на стаду чисто јој ојачаваху наду.

Али откако се пре годину дана поче сумња уплетати у њене мисли, откако поче слутити да ће и она остати због старије сестре неудата, поче се из дана у дан губити веселост с лица, уступајући све више и више места тузи и сети.

Сад више не гони своје стадо ведра и весела, певајући, већ оборене главе, сетно и замишљено. Они исти предели са лепотом и зеленилом, они исти тичији гласови, они исти звуци звона на стаду, исте оне овце које гони јутром и вечером: све јој сад изгледа другојачије, све јој то сад предсказује јад и несрећу, а не, као пре, срећу и милину.

Колико ли је пута седећи усамљена међу овцама, које около чупкају зелену траву, плакала дуго и дуго, а сва природа што је окружава плива у радости.

У кући је збуњена, ћутљива и невесела. Родитеље и старију сестру погледа каткад крадом испод ока, мислећи о свом тешком положају. У таквом случају се још више збуни и узнемири: обори главу, образи јој се зажаре и као да чује речи: „Знамо шта ти мислиш.“

Због мисли да је родитељи не воле, све више почиње тужити. Обичне домаће ситне неприлике толико је понекад узнемире да по читаве ноћи не заспи, већ изађе у двориште под велику липу, те плаче и уздише до воље! … – Донеси, Милице, благо мајци, мало воде, па терај овце, нека Мара (њена старија сестра) ради. Срамота је да оде неспремљена! – рекла би јој понекад мајка.

„А мени не треба радити“ – помисли тада Милица – „сеја се спрема откад ја знам за себе, а ја још не знам ваљано ни да плетем.“ Што би јој којекаквих мисли, све тужнијих и тужнијих, јурнуло у главу, а врло често и помисао да она није права сестра Марина, већ само узета у ту кућу као своје, прохујала би као муња кроз збрку осталих мисли, и одмах се изгубила!

Никоме се никад није пожалила. Труди се увек да нико не примети њене мисли, а нарочито сестра и родитељи.

–––

Дани би јој били још тежи и досаднији да тугу своју није блажила понекад у разговору са Стевом, младим и лепим момком из истог села.

За њу су најсретнији часови када би се, терајући овце, срела с њим. Он је својим речима блажио њене јаде и она је убеђена да је само он воли и води рачуна о њој.

Мада Стеву воли из све душе, ипак се није смела усудити ни да помисли на удају пре сестре бекством из куће, како јој то он једном као у шали напомену. Увек би се у таквој прилици сетила неизмерне љубави сестрине, којом је обасипаше још од првог детињства па до последњих дана; такве би јој се мисли учиниле гадне и грешне! „Нећу, сејо, тако шта урадити, па ако ћу довек чувати овце!“ – решила би се у памети, а сузе би јој се завртеле у очима.

Пошто се исплака, Милица подиже главу и бојажљиво погледа око себе.

Час је у мислима одобравала свој поступак, а мало после љути се на саму себе што је тако учинила.

„Требала сам да му кажем да ћу побећи, мисли она, јер је овако много горе! – Погледа и на овце и, одманув руком љутито, додаде: – опростила бих се и њих једаред у своме животу!…“

При том је једно повеће црно јагње опомену на речи очеве:

– Ово ћемо јагње заклати за славу. Ако се не уда Мара, сви ћемо се заједно провести, ако бог да здравља. – Сети се како је и њу тапнуо тада по рамену и додао: – Ја и моја чобаница још дуго ћемо заједно живети!… Хоћемо ли, благо оцу?

То је јако узнемири, и стаде и даље мислити.

„Јест, они и не помишљају на моју удају, али ме воле, а ја се спремам да утекнем!“

Досад је непрестано гледала у оно црно јагње, а сад окрете главу на другу страну. Љутила се што да јој дођу такве грешне мисли у главу. Представља затим у памети каква би забуна настала у кући по њеном одласку на такав начин. Мислила је највише о томе како би јој тек сестри било. Наново се растужи и узнемири.

Кад јој поглед случајно падне на путању којом је Стева дошао, опет стаде мислити о њему и мисли јој за часак променише правац. Неки други осећаји обузеше је, и крв јој узавре у жилама!…

Дуго се борила у мислима. Кад сунце већ поче тонути у своје румено море, крену она овце и упути се кући.

Мисли јој се прилично разведрише док стиже до куће. Затвори овце у тор и ушавши у двориште седе под липу.

Родитељи јој још нису дошли. У том њеном чекању већ се и ноћ спустила.

Лепа је ведра летња ноћ. Месец се пун и светао ваља преко неба осутог безбројним звездама. Његови бледи зраци једва продиру кроз густо липово грање.

Ноћна свежина својом тајанственошћу и благим духом као да је освежи… Жагор селски није се стишао, на све стране разлеже се рика говеди, блејање стада и лавеж паса, а са пута допиру звуци девојачких песама и свирала.

Милица се осети слободна, те сад пусти на вољу својим мислима, које опет почеше лутати с предмета на предмет и у часу се јако збркаше. Слутња јој наново обави душу, али је одмах помисао, ако је одиста у рђавом положају, може одбећи за Стеву, надахну издржљивошћу и свежином.

Мало затим стаде се љутити што да и она не буде на сабору, па да се с осталим девојкама и момцима враћа сад кући с песмом, шалом и смехом, али, сетивши се да је Стева, кога она једино љуби, остао због ње и сам код куће, лице јој се разведри а мисли умирише.

Стаде слушати тајанствено шушкарање лишћа и звуке двојница који долажаху с пута. Све јој више и више звуци освајаху душу, а затим као да је узнеше собом некуд високо изнад земље, изнад свега, тамо где највише звезде трепере и љубе једна другу.

Она их гледа, а ове као да се смеше и саопштавају јој своју срећу и радост, а месец се величанствено и тихо ваља преко неба.

Њене се груди испунише тихом радошћу. Звуци је све више и више освајаше, а при том и мисао да то можда Стева свира даде јој моћи и слободе.

Срце јој јако закуца, и крв све јаче и јаче стаде кружити телом. Из груди се изви, први пут после толиког времена, најпре тупа, неразумљива, а затим све јаснија и јаснија, док се не претвори у размуљиву у звонку песму:

На тихој, ведрој ноћи
на јасној месечини…

Груди јој се као у заносу све више надимају, а јасан глас све силније и силније дрхти кроз тајанствену ноћ. Желела је да песмом одагна све јаде са своје душе, да звуке песме слије са чарима и свежином ноћном, па да их узнесе тако до самих звезда, којима ће саопштити да се и на Стеву онако мило и слатко смеше.

Дуго је певала и не примећујући да су јој родитељи и сестра давно ушли у двориште па је гледе препуни радости.

 Јарушице, августа 1893. године

Марксисти на пракси

Причају како се један социјалиста срео на улици са својим старим другом г. д-р Ђоком Николићем.

– Дакле, ти нас изневери! – рече му.

– Ја?

– Ти, разуме се, постао си министар и то још у таквом друштву.

– Вараш се, пријатељу. Ја сам остао веран својим начелима. Ти знаш да ми социјалисте тежимо да се мале газде и капиталисте обале, те да се створи што више пролетаријата за нашу борбу! – вели доктор Николић.

– Тако је!

– Е па онда ме не криви. Ја на томе радим.

– Шта, ђавола, радиш кад си министар привреде?!

– У томе и јесте ствар. Ти си ваљда приметио да ја шкодим привреди са тога места својим незнањем.

– То сви видимо!

– Ето видиш, дакле, ја сам се одлучио да са овога места упропастим што скорије српску привреду, па ћемо све сељачке газде имати као пролетаријат, а тиме наша ствар добија! Чим то успем, даћу оставку као министар, па ћу се ставити, као вођ, на чело социјалистичког покрета у Србији.

– Хвала ти! – рече му стари друг. Ти ћеш заиста довести сеоски свет до просјачког штапа са таквом спремом као министар привреде.

„Одјек“
9. октобар 1902. године