Мртво море (4/5)

(Претходни део)

Сутрадан начелник је послао шифром извештај влади о јучерашњем политичком збору. Извештај гласи:

„У мом се округу појавила јака политичка струја противника данашњој влади. Покрет сваког часа хвата све више и више маха, тако да се ја бојим да не дође у питање опстанак данашње династије. Употребљавао сам све мере које сам могао и сва средства што сам их имао на расположењу да спречим ово зло; али како се тај опозициони, управо револуционарни покрет јавио нагло, као бујица, то су сви моји покушаји били узалудни, и револуционари су се насилно искупили у огромном броју јуче по подне на збор. Из њихових оштрих и дрских говора увидео сам да су анархистичких начела и да у тајности сигурно спремају буну и преврат у земљи. Напослетку, после мучних и тешких напора, једва сам успео да збор растурим, јер је могло бити велике опасности, пошто је један између њих чак претио како ће они оборити монархију и увести републикански систем владавине.

У прилог под ./. шаљем учтиво господину министру списак најопаснијих личности (ту је био као коловођа онај особењак што пије меланж, „цукервасер“, шта ли беше, затим она тројица што су били за каву) и молим за наређење шта даље да предузмем у овако важним и судбоносним приликама по нашу земљу.“

Начелник је одмах, после тако крупних услуга што је учинио земљи и управи земаљској, добио одликовање и класу. Сви они опозиционари дошли су да му честитају, и на томе се ствар сврши.

После свршеног збора, запитао сам био једног:

– Зар код вас нема људи што се баве политиком?

– Било је и тога.

– Па?

– Ништа… Будалаштине!

– Што будалаштине?

– Остави се, молим те; ко ће да ми води политику?!… Почињао је то један!

– Па шта учини?

– Луд човек! Шта има да учини?!… Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта једе у кући. Отац му био мајстор, али последњи човек, а он отишао у школу, млатио се негде по свету, па дошао натраг и започео да ми прича: треба овако, треба онако, па не знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права, па слобода збора, па избори… Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта!

– Па шта му ти кажеш?

– Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију. и он ми прича шта је устав и слобода?

– Можда зна човек?! – рекох.

– Остави, молим те, бар њега знам колико је тежак.

– Па шта уради?

– Шта ће да уради?!… Чита неке књиге, трчи из места у место, агитује нешто, скупио неколико њих, држали неке зборове. Хапсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му ја једном: „Што се заносиш као дериште, те не гледаш свог посла? Видиш да си луд човек?!“

– Шта му други веле?

– Пукоше људи од смеја. Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј.

„Нађе ли устав?“, упита га неко, а цела улица у смеј. – Море, што је било шале с њим, то нема. Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав! рече ми онај, и засмеја се тако да му сузе ударише на очи.

– Па шта је било с њим?

– Пропао је, сиромах. Нема нигде ништа, а и службу му државну не даду… Будала! Његови другови по школи какве лепе положаје имају, а он тако! Није му нико крив. Додуше, хвале га да је био од свију њих најспремнији и најинтелигентнији, ал’ некако занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо. Сиромах!…

– Шта сад ради?

– Море, сад се опаметио, ал’ доцкан! Ми га излечисмо од буба, а како је он био дурашан, ништа власти не би с њим учиниле. Него ми почесмо да терамо комедију, па га још ђаволи прозваше „Устав“. Тако данас, тако сутра, па почеше људи с њим да праве шале где стигну, где стану. Он се бори, бори, па малакса… Жао ми га јадника! Није био рђав!… Сад је паметан, озбиљан човек, не заноси се као пре. Повукао се готово сâм за се, па се слабо с ким и дружи. У сиротињи је, али га многи помажу. Свима нам га је жао, али сам је крив…

– Како сад људи с њим?

– Лепо!… Сад га не исмева нико, воле га људи; а и жалимо га, јадника!

Допаде ми се нешто да у овој земљици живим што дуже времена. Учинио сам с многима познанство. Неки красни људи. Мирни, тихи, кротки, као голубови. Једу, пију, дремају, помало нешто посла гледају. Једним словом: срећни људи. Ништа не ремети дубок мир, нико не квари хармонију, никакав ветрић не уздрмава мирну, непомичну, површину устајале позеленеле баре, ако би се с тим могло поредити друштво те заиста срећне земљице.

Ја сам из Србије донео тамо нешто мало мисли и нешто мало отрцаних идеала, што их наследих од старијих; али се и то мало изгуби у тој земљици, и ја се, као хипнотисан, предадох слатком дремежу, па ми то поче годити. Тад сам видео да и ми Срби имамо диспозиције врло јаке да једног дана постанемо овако срећан народ, а у томе нам иду на руку и саме прилике наше. Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније.

Млад један човек изда на јавност збирку својих песама.

Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала.

Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко:

– Песме?!… Којешта!…

– Ко зна? Можда има лепих ствари?! – додао би неко при таквом разговору.

Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи:

– Ти си луђи него овај што пише ове трице! – Ту шорне књигу врхом од прстију још даље од себе с таквим изразом лица као да је додирнуо што нечисто, прљаво, а потом дода:

– Кад тако говориш, јеси ли ти читао ту књигу?

– Нисам.

– Е па?

– Ја и не тврдим да је добро, али кажем: можда је добро!… А јеси ли, опет, ти читао?

– Ја?! – упита први љутито, као увређен тим питањем.

– Ти!

– Ја? – опет понови онај питање још љутитије.

– Ти, разуме се; кога другог питам?!

Први се прекрсти, слеже раменима и рашири руке као да би тиме рекао: „Будибокснама, шта овај пита!“ Али гласно не рече ништа, већ с неким чуђењем на лицу гледаше свога друга.

– Шта се крстиш? Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као чудно? Први се опет прекрсти, па после тек додаде:

– Питам ја тебе сад: јеси ли ти луд човек, или ниси?

– Којешта. Не разумем те.

– Ни ја тебе.

– Шта имаш да разумеш, и шта се ишчуђаваш?… Питам те: јеси ли читао књигу?

– Питам ја тебе: јеси ли ти паметан? – опет ће први, затим узе књигу, тресну је љутито по столу и узвикну:

– Па зар ове трице да читам! Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам… – Затим додаде мало тише: – Познајеш ли ти тога што је написао ове песме?

– Не познајем.

– Тхе!… Зато тако и говориш! – рече први, и узе махати руком, правећи лице још киселијим, као да тиме каже како је то пропала личност.

– Ти га познајеш?

– Познајем! – изговори с омаловажавањем, а лице тако направи као да вели: „Боље да ту будалаштину нисам урадио“, мада је, у ствари, с тим истим човеком до јуче, док се год не појавише његове песме, био добар пријатељ и није у друштву никад о њему рђаво говорио.

Неки су, опет, овако разговарали, а, разуме се, нису хтели читати:

– Чудне бруке!… Песме?… Као да га не знам колико је тежак! – вели један.

– Како га није срамота?! – вели други.

– Човеку прво бог памет узме, после он сâм себи чини зло… Такве… море, какве такве песме? Много боље ћу ја сутра да пишем, али не подноси образ да се брукам, као што може неко.

Па и понашање променише људи према младом песнику.

Прође улицом, а људи се тек гурну и намигну један на другог.

– Добар дан! – јави се он.

– Добар дан, песниче! – одговори један гледајући га испод ока, заједљиво.

– Здраво, здраво! – дода други с подсмехом.

– Добар дан! – прихвати трећи, лицем пуним досаде, кисело, с омаловажавањем.

Али ствар се, на жалост, није свршила само разговорима који су се једнако свуда водили.

Јавно мњење окрете фронт према младоме песнику. Чак и оно што су му отпре приписивали у добре стране, сад му стадоше осуђивати, а ситне махне, које су му пре праштане, као и сваком другом, сад постадоше ужасни пороци. Пронађоше одједном како је подлац, пијаница, коцкар, некарактеран човек, шпијун а, сем тога, и како је луцкаст.

– Нисам знао да је толико луд? – разговарају људи.

– Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њим нису чиста посла.

– И ја, али није оволико било.

– Е, сад је већ сасвим.

Почеше по друштвима да праве шале с њим, а где је год требало да сврши какав свој посао, сваки који му је могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком се дух узбуни чим га види, као да му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ту правиш важан!… Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!“

Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује; али је сирота девојка, место радости, много пропатила и проплакала, јер ни њу није јавно мњење поштедело.

Отац девојчин беше ван себе од огорчења што је у ту, по његовом мишљењу сулуду ствар уплетено и име његове ћери, па седе и написа овако писмо младом песнику:

Господине,

Ове Ваше трице и којекакве будалаштине и лудорије, с којима тера свет комедију по улици, могли сте посветити Вашем оцу, јер би то њему и приличило, пошто је и иначе познат као последњи човек, као и Ви што сте, а не да у Ваше лудорије уплећете име моје ћери. На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери исплâче по свачијим устима и стоји на Вашој сулудој књизи. Од данас да нисте се усудили преступити преко прага моје куће, јер сте поверење и добро моје према Вама вратили тиме што сте ми кући нанели срамоту. Уосталом, тражим да ми у року од пет дана дате сатисфакцију, иначе ћу Вас, господине, пребити као мачку, насред улице, или где Вас нађем.”

Из те посвете исплетоше се читави шкандали; и како је млади песник био чиновник, то његов старешина овако достави господину министру:

„(Име и презиме сам заборавио, те се мора узети уобичајено Н. Н.), чиновник овога надлештва, који је иначе добар и савестан радник, у последње време толико се компромитовао некаквом збирком својих као бајаги песама, да, због угледа државне службе, исти не може остати, јер се бави неозбиљним послом који не би доликовао ни пиљару, а камоли једном државном чиновнику. Молим Господина Министра да овога компромитованог чиновника удаљи из државне службе, или бар из овог места, докле год се не поправи.”

Министар га премести.

Али, на жалост, земља мала, а рђав глас далеко иде, те га тамо још горе дочекају и, шта се друго могло радити, већ то чудовиште што пише песме, министар, у интересу угледа државне службе, па чак и у интересу морала у јавном мњењу, мораде отпустити из државне службе.

Јавно мњење доби сатисфакцију, а ниједна се више песма младог песника не појави. Он се негде изгуби и нико за њега ништа није могао сазнати.

– Штета, млад човек! – говорили су.

– Па и није био рђав човек.

– Није, али ето, кад га ђаво носи да ради што нико не ради.

– Жао ми га грешног!

– Тхе, шта ћеш? Ко му је крив!

И брзо се поврати у друштву за часак поремећена хармонија, нестаде и тог маленог таласића што се уздиже на мирној, непокретној површини устајале воде, и друштво задовољно, мирно продужи и даље свој слатки дремеж.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: