Мртво море (5/5)

(Претходни део)

Та мала неприлика што је претрпе ово добро друштво, не остаде једина. Прође неко време, па се појави један млад човек, који изда своје научне списе.

– Ето ти сад: наука! Којешта!

Опет нико, разуме се, не хтеде читати списе младог научника, а сваки са дубоким, чак и искреним убеђењем доказиваше да Бекић (тако се звао научник, кад се преведе на српски) не зна ништа.

– Бекић и научни списи! – довољно је било само то изговорити, па да цело друштво прсне у смеј.

– То код нас не може да буде. Каква наука, кад је још и Бекић пише! – говоре људи, а сви су се слагали да то, као и све друго, може да буде само у страном свету.

И млади научник не само што није имао успеха већ све живо сматраше некако инстинктивно за дужност да с негодовањем дочека ту појаву.

Цело друштво као да у томе гледаше неку заразну болест и стаде се бунити и борити очајно против те опасности.

Једног сам упитао шта му је учинио тај научник.

– Ништа – вели ми.

– Па што толико вичеш на њега?

– Тако; не могу да гледам да ми се ту свака шуша прави нешто.

– Шта се прави? Човек се бави науком и не ради ником ништа.

– Не знам га, брате?! Молим те, каква наука? То код нас не може да буде.

– Што?

– Тако. Знам ја сваки од нас колико је тежак!

– Јеси ли читао?

– Боже сачувај; ваљда сам пао на теме. Наука и Бекић! – рече иронично и удари у смеј, а затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже, ником такве бруке!“, па додаде:

– Толики људи паметнији од њега, па се не направише научници а он да се нађе: срећа у кућу!

И поновише се опет сличне прилике као и с песником.

За младог научника, чак, пронеше глас како је, ради неких научних испитивања, крао од пиљара крушке. Тиме се забављаше друштво неколико дана, слатко се смејући, па онда пуче нова брука.

– Знаш ли шта је ново? – упита један.

– Имамо научника! – одговори други.

– Море, то је старо, него добио научник критичара!

– Таман посла! Која је опет то будала?

– Богме, паметан критичар, таман према Бекићевој науци!

– Који је?

– Бекићка!

– Његова жена?

– Разуме се. Критиковала га дивно. Сад носи завијену главу. Ваљда ће доћи до памети. Боље му критике не треба.

– Шта је било? – пита онај радознало и већ се нестрпљиво спрема да ту новост протури дале.

– Ништа, само му неке Торичелијеве цеви оломила о главу.

И, разуме се, ту долази сладак смеј; и пријатељи се журно растају да ту пријатну новост пронесу дале.

То постаде душевна храна друштва.

– Чуо сам да си се одао на науку? – упита у шали пријатељ пријатеља.

– Може, – вели жена упитанога – само нек се чува да се и ја не одам на критику.

И опет смеј.

Често се цело вече друштво позабави препричавањем смешних ствари о научнику.

Сем тога, наравно да су младоме научнику чињене сметње где год се окрене. Сваки је сматрао за задатак да га дочека опорије него дотле што га је дочекивао, само зато што се млати, па хоће он нешто што не ради нико други, а други нико, разуме се, неће да ради лудорије, као паметан човек, јер је код њих на свагда утврђено правило за све што би се предузело:

– Батали, молим те, то код нас не може да буде!…

Научник се борио, борио, па се уморио. Савлада друштво и њега, савлада га ради угледа свога, а научник се изгуби некуд. Нико о њему не чу ништа више.

– Жалим га, грешника! – сажаљевају га. – Није онако био рђав.

– Тхе, ко му је крив.

После неког времена, појави се неки млад сликар. Изложи слике и очекиваше суд јавног мњења. Слике нису биле рђаве. Ја сам их као странац једини и гледао, а од домаћих не хте нико отићи. Поновило се исто што је било и с песником и научником, и опет се, иако нико слике није ни видео, упорно тврдило:

– Сликар, будалаштине! Остави трице, молим те!… То код нас не може да буде!

Јавно мњење осу, што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступи у бојни ред против те нове напасти. Та грозница трајаше док се и млади сликар не изгуби, и опет уморно друштво, после толике борбе да беду од себе уклони, продужи своје слатко дремање.

Таман друштво у најслађем сну, а разбуди га један млади композитор свирањем својих нових композиција.

– Е, ово је већ безобразлук! – јекну увређено друштво трљајући очи.

– Откуд сад ова напаст?

Али с њим се брже сврши. Пронађе власт (и она је мало била прилегла да проспава слатко и мирно) да те композиције драже народ на буну и, разуме се, млади композитор због тог свирања би затворен као револуционар.

– Тако, разуме се, шта ту дурличе као будала! – рече јавно мњење задовољно, зену слатко, окрете се на другу страну и заспа цело целцато, опет слатким дубоким сном.

Паметни људи: каква музика, какви бакрачи! „То код нас не може да буде!“

Још се две-три оваке појаве десише, и то беше све.

Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти.

Сетим се једног познаника, Србина, и ми их имамо таквих доста.

Човек доста имућан, живи од прихода; једе, пије, задовољан, и не трпи никог што ради, а он сâм ништа не ради. Пуначак, трома хода, иде улицом, а лице направи зловољно кисело. Љути се на све што само личи на ма иакав било посао и рад.

Прође поред бакалнице. Застане, климне главом с презрењем, па јетко изговори:

„Бакалин!… Трице! То ми је бакалин, као да га не знам! Наређао три-четири тањирића, па се начинио трговац. Изеде ме свака мука!“

Прође, рецимо, поред гвожђара, и застане. Гледа са истим презрењем, и дода јетко, пакосно:

„И он гвожђар! Обесио три-четири ланчића о зид, па се начинио трговац… Којешта!… Изедоше ме којекакве будале!“ Тако прође по целом месту, и пред сваком радњом, па ма каква била и ма чија, застане и прогунђа љутито:

„Којешта, и тај нешто ради, као да га не знам?!…“

Причајте му о чему хоћете и о коме год хоћете што нешто ради и предузима, он ће сваког наружити и омаловажити.

– Познајеш ли Мику?

– Познајем! – вели с досадом, кисело.

– Диже фабрику?

– Будала! Он и фабрика!… Е, то ће тек бити фабрика. Којешта!

– Марко покреће лист – кажете му.

– Марко покреће лист!?… Будала! Као да га не знам!.. Којешта! Марко и лист! О, што ме љуте којекакви лудаци!

Нико за њега не вреди. Сваког, ако би само и помислио да какав посао предузме, одмах прогласи за будалу. Штета те још више таквих немамо, али постепено напредујемо, и неће дуго проћи а у изгледу је да стигнемо ову идеалну земљицу у којој сам провео неко време.

―――

На мирној површини устајале, смрдљиве водене масе по којој се ухватило зеленило, појавило се, искочило неколико таласића, жудећи да се отму, да полете некуд више, али се брзо вратише маси; зеленило опет све покри, а мирну површину ништа више не уздрма, никакав се талас више не подиже.

Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу!

Нигде ветрића…

Advertisements

Ознаке:, , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: