Замена (1/2)

Мучно да би било кога у округу, нарочито од старијих људи, који није чуо за Милутина Первизовића. Довољно је рећи само газда-Милутин, па би већ сваки знао о коме је реч.

Он је живео у једном селу што лежи у присоју Рудника.

Богатству његову нема равна у целој околини, а поштењу и храбрости још и мање. Многи су га волели, а било их је те га мрзе; али не бејаше ниједнога што га не би поштовао. Сама појава његова нагони човека на то.

Висок, стасит, плећа широких, а глава сразмерна осталом телу, увек поносно усправљена на снажном врату. Велико, широко чело, од ког се одваја нос са једва приметним угибом у повијама, а на средини је нешто више испупчен; густе проседе веђе, са дугим длакама, мешају се са трепавицама, а испод њих црне очи пуне сјаја; густи проседи брци покривају готово уста и падају до рамена. Браду је бријао. На лицу свака црта оштро одређена. Цео израз показује сталност, одлучност и храброст, а уз то поштење, доброту и искреност. На лицу нема ничег неодређеног и нејасног, већ с њега би могли читати душу, као из књиге. Одело је на њему турског кроја, а од најбоље чохе.

Погледајте га на улици: корача лагано, крупним корацима, поносно исправљен, а прати га узастопце велики пас Лорда, без кога не би ишао ни пешке, ни кад јаше. У руци носи дугачак чибук са ћилибаром на врху.

За добра коња и оружје дао би све што има. Увек јахаше бесне и силне пастуве. Милина га на коњу погледати, нарочито на некаквом Брњашу. Каква је тек опрема, јахаћа?! Узда са раскошним свиленим кићанкама; седло турско, а преко њега чултон од најбоље чохе, извезен златом и окићен богатим ресама; о ункашу сребрњаци пиштољи у кубурама, чохом опшивеним, а по чоси извезено златом. – Бесан коњ рже и подиграва зечки, маше главом, и баца пену, а на њему замислите Милутина, оваквог као што вам га описах, па чик се уздржите, а да одушевљени не узвикнете: „Добра коња, још боља јунака!“

Необично је волео весеље, иако бејаше увек озбиљан. Неки пут се хтео и нашалити, али му шале беху чудне и незграпне. Једанпут ноћу, при повратку са неке свадбе, каже он свом суседу Тодору да га причека. Док Милутин испије с коња једну чашу код вратница за срећан пут, и опрости се са домаћином, сусед његов ободе коња, и умакне рекав сватовима: „Нека ме стигне са својим Брњашем! Ако ме стигне, нека ми убије коња!“ Казаше то Милутину.

– Неће умаћи! – викну Милутин, загрејан мало вином. Изрече то, па натуче капу на чело, пови се по коњу и удари га бакрачлијом. Брњаш скочи успропнице. Остали се сватови раздвојише и направише средином пролаз. Милутин још више полеже, ошину коња, и земља затутња. Изгуби се у ноћи, а до сватова допре само једаред његов јак глас: „Брњооо!…“ Постоја неко време, и одједном се гудуре проломише од пуцња Милутинова сребрњака. Стигао је Тодора и ранио му коња у сапи.

Кад Тодор сјаха, Милутин извади кесу и одброји тридесет дуката у злату. – Ево ти за коња, али други пут немој чикати!…

Најрадије се весељаше, летњих вечери, под ведрим небом.

Који походилац загушљивих ме’ана не би позавидео весељу његову?

Свуд је око куће његове шума, а велико, пространо двориште је на једном обрешку као пропланак.

Милутин изнесе пун бакрач вина, метне га на рудину, па около поседају и гости и он, те пију, певају и пуцају из пиштоља.

Куд год погледате, весело. На све стране брује прељске песме и припеви љубавни, праћени смехом и покличима момчадије.

Месец се величанствено помаља иза врха шумовитог брега, па журно хита висини на састанак звездама, што трепере заносно и мило у радости, и љупко се смеше на свога драгана. Одсјај те небесне љубави озарава цео свет, па и двориште Милутиново, и њих веселе крај руменог вина. Шума тајанствено хучи од поветарца, па вам се чини да чујете шапат среће, наде, љубави; шапат, пун слатке чежње и неке узвишене свете тајне љубавне.

Није се ни чудити што Милутин очува свежину и ведрину духа, те суморност, клонулост и очајање, те чудне болести нашег меког колена, никад не нађоше места у души његовој. Чедо рудничких планина, однеговано на крилу мајке своје, Милутин бејаше пун поноса и самопоуздања, пун одважности и наде, пун узвишеног нежног осећања.

Зимње вечери је провео крај огњишта. Он седне у прочеље; сдесне стране ватре стари слуга Срећко, те пева уз гусле јуначке песме, а остали укућани редом, по старешинству. Остале слуге, сем једног што служи вино, стоје или седе за прекладима, па чекају на наредбе домаћинове.

У кући Милутиновој ретко је кад било без гостију, странаца, путника, намерника са разних страна и сиротиње, која увек налажаше помоћи и усрдног дочека у дому његову, као и сви остали.

–––

Отац Милутинов погинуо је у двадесет петој години својој у оној тешкој и узвишеној борби за слободу нашега народа. За сина се с правом сме рећи: достојан је оца свога.

За оца знађаше само по причању материном.

– Зими, по Богојављењу – причаше она – баш у зору, отиде последњи пут од куће. Теби је било шест година, а Марку (млађи му брат) четири. Спавали сте обојица загрљени. Он сиромах приђе, па вас изљуби; поздрави се са мном, и ја заплаках као дете.

„Не плачи, јер ја морам бранити и тебе и ово овде од насиља турског!…“

– Ја још више у плач! Ухватим га око врата да га задржим. Он ме одгурну, загледа ми право у очи, па рече:

„Ако погинем, остављам ти у аманет синове. Учи их да буду ваљани људи, добри хришћани и Срби!… Чувај их као зеницу, и немој се удавати!…“

Опет приђе, поново изљуби и тебе и Марка, гледа вас дуго, па кад му сузе засијаше у очима, трже се, поздрави се још једном са мном, и оде, не проговорив ни речи.

– Никад га више не видех; нити знам куд му је тело, и где је погинуо.

И Милутин је ишао два пута у рат. Да сте га гледали кад је пред кућом јахао коња, полазећи да погине, не бисте на њему том приликом запазили ничег, готово, што иначе не видесте у изразу његову кад полажаше гдегод на весеље.

–––

Једног вечера сеђаше Милутин крај огњишта на своме обичном месту, а стари слуга пева уз гусле:

„Кад се шћаше по земљи Србији,
по Србији земљи да преврне…“

Старији му син, Васа, бејаше отишао да обиђе трла, забране, свињце, и да види шта раде свињари; а млађи, Милан, одјаха у град да купи соли за стоку.

У дворишту се чу коњски топот. Мало постоја и у кућу упаде Васа, блед и преплашен, као да га ко јури, а за њим и момак што бејаше пошао да ноћи у трлу.

– Што се враћате? – пита Милутин.

Васа не могаше проговорити од узбуђења, те момак узе причати: „Сретосмо код потока ’ча-Симеуна, па нам каже како те вечерас, за бусијом, чекају неки с пушкама, јер мисле да ћеш ти ићи да обиђеш свињаре. То нам рече ’ча-Симеун, и вели да се вратимо те ти кажемо да се чуваш!“

– Знам ја чије је то масло, али неће Милутина поплашити… – рече Милутин, па после кратког ћутања погледа Васу и упита строгим гласом:

– Па зар си се вратио, плашљивче?

Васа ништа не одговори. Стоји пред оцем, а сав се тресе од страха и стида.

– Па дете је, Милутине, – брани га мајка, изговоривши ове речи плачним гласом.

Милутин је погледа; она обори очи ћутећи.

– Тешко мени с таквим породом – рече Милутин гневно, набра обрве, поћута мало, па се тек окрете момцима, и оштро заповеди:

– Брњаша!…

Одоше да спреме коња, а он скиде с чивилука кубураше са сребрним јабукама, прегледа их пажљиво, метну у кубуре, па, пружив жени, не рече ништа; али, она је разумела: оде, те даде пиштоље момцима да метну на коња. Кад се врати, очи јој беху уплакане, а Милутину не смеде рећи ни речи, нити га замолити да не иде.

Брњаш спреман бије ногама о земљу, и вришти чекајући господара, а два момка га држе за вођице, јер би се од једног могао отети.

Милутин изиђе те узјаха. Отворише врата на дворишту; он окрете Брњаша, таче га бакрачлијом те се пропе, и бесно подскочи напред. Лорда скочи испод трема од коша, арлаукну радосно, па лајући појури за коњем. За часак се изгубише у ноћи…

–––

Објављен рат. Дође наредба да се купи војска. У кући Милутиновој вођаше се овакав разговор:

– Е, хајде, видећемо како ће се деца показати, вели Милутин и погледа Тодора, што бејаше

дошао да му понуди неке волове на продају.

– Шта ви велите?… – опет ће Милутин, погледав на синове.

Васа се замислио, па и не чу шта га отац пита.

– Није, богме, лако!… – вели Тодор и маше главом забринут, јер и он има сина што ће ићи у бој.

– Јунаку је и то лако! – додаде Милутин живо, па опет погледа синове.

– Тешко је то!… – рече Тодор развучено, и уздахну дубоко.

– Ми смо два рата издржали, па и не осетисмо! – опет ће Милутин.

– А они други?… – пита Тодор гледајући преда се, сети се погинулог брата, те му туга паде на срце.

– А они други, а они други, шта је с оним другима?… Нису их побили због разбојништва и крађе! Погинули су бранећи народ.

– Бранили, сироти!… – процеди Тодор кроза зубе замишљен, а осећаше као да му ко срце чупа. Сина ће морати испратити у бој.

– Тешко ономе што остане да жали и кука!… – умеша се преко обичаја жена Милутинова. Уздахну дубоко, погледа крадом синове, а страх и слутња јој притискоше душу. Осети се као да већ чује црне гласове с бојишта како су јој синови погинули. Погледа их опет жудним погледом, којим као да би их хтела вечно задржати ту, крај себе. Сузе јој се скотрљаше низ образе. То је срце материно проговорило. Још једном тежак уздах оте јој се са дна душе. Скиде поглед са синова и бојажљиво погледа: да ли је Милутин опазио.

– Онај што погине, бар пребрине све бриге, а оном што жали вечито остаје срце црно!… – одобраваше Тодор.

Васа је замишљао како је у боју, како ће погинути, а леш ће његов лежати далеко, далеко од куће на некаквом страшном, усамљеном месту. Мисли како ће његова млада и мајка бити у црним марамама, са исплаканим, црвеним очима; како ће кукати и нарицати! Како ће га сви помињати и жалити; али, они ће бити сви заједно, живи; само њега неће бити! Он их неће више никад видети.

– Ти, Васо, треба да одеш до забрана и кажеш момцима да обале један грм. Видиш да је омалило дрва – заповеди Милутин.

Васа се прену из мисли, па збуњено и расејано упита:

– С ким да идем?

Милутин понови наредбу.

Васа баци нехотично поглед на пламен од ватре на огњишту, па помисли: „Они ће се грејати, а можда и ћаскати весело, и онда кад ја будем смртно рањен лежао на каквој пустој, снежној пољани, без игде икога свога!“ Сав се стресе од те мисли; осећаше да не може никакав посао предузети, па ипак изиђе из куће да би се склонио испред погледа очева.

– Заборавили смо ми како је нама било пред рат!… – рече Тодор, кад Васа изиђе, скрушен и замишљен.

– Цмоља! – процеди Милутин кроза зубе љутито, сам за се, а за тим гласније додаде:

– Да су ми његове године!…

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: