Archive | март 2014

Ловчев записник (4/4)

(Претходни део)

IV

Целог дана провео сам у лову, и кад се спушташе вече, био сам далеко од куће, на гумну код свог стрица.

Гумно је у једном крају велика забрана до пута. Нарочито је зато и искрчено. Вечерњи ветрић шушкара кроз лишће високих церова, клопарају суви огранци, а цела шума као да гори благом, нежном, руменом, рајском светлошћу, коју просипа сунце на умору. Из забрана, даље од гумна, чује се гукање голубова и гркање грлица, и што запад постаје блеђи, гукање све јаче. Путем се дижу облаци прашине. Чобани терају овце и говеда. Разлеже се рика и блејање. Чобанчад на каквом мршавом кљусету, без седла и узде. Кљусе чупаво, зауларено, тромо, чобанче босо, удара га голим ногама, вуче улар и псује, а кљусе тек забрљи главом у какав трњак да чупне још мало траве, онако узред, или да откине бурјан. На гумну сређено жито с плевом, око стожера зденута слама, чека се да изгреје месец па да почне ветрењање. У крају ветрењача, о једном клену повешане торбе и лонци. Под њим седи жена и доји дете, а један мушкарчић од неколико година вежба се да плете шешир од сламе. С другог краја, мало даље у забрану, дремају коњи, испрегнути из вршаја, по сапима и телу бели се скорео зној, као сапуница. Крај њих кола, и за јарам везани волови, леже мирно, преживају, помере се каткад те крцне јарам и зазвоне меденице што им висе о врату. Преко пута њива, из ње полазе жетеоци кући, жене с обрамницама преко рамена, о којима су празни чанци и лонци у торбама, а по некој и дете у љуљци на леђима. Девојке са пребаченим белим марамама преко главе, а једним крајем сукње придевене за појас, те се види дебела, тежињава, бела кошуља, иду загрљене две и две. О рамену им српови, а оне певају у том дивном вечерњем руменилу:

Мој јаране, боле ли те ране?

Ућуте, а момци са гуњићима преко рамена и срповима закаченим за појас иду за њима у својим сламним шеширима са широким ободом; знојава кошуља се залепила на плећима, а прашина и осаћ попали по знојаву лицу. Они одговоре девојкама, пуним мушким, некако болним гласом:

Да не боле, не б’ се ране звале.

Старији још мало застали, дошли амо код стрица, седе сви на трави у забрану.

Запад све блеђи, већ се кроз први сумрак укрштају слепи мишеви, пућне каква препелица и прне, голубови гучу све јаче. Стриц растреса о груди знојаву кошуљу, која се лепи о тело, а поцрнела од прашине и осаћа. Коса, бркови и брада му пуни прашине, а по лицу се зној измешао с прашином, па се слива. Обриса се крајем широка рукава дебеле кошуље. Ветрић га расхлађује:

— Дајте, децо, бардак.

Донесоше бардак пун ракије.

Он узе бардак, заглади проседе бркове, отпљусну мало из бардака, пошто извади из њега запушач од растова лишћа, прекрсти се неколико пута, и поче:

— Помози, боже, и овесели, помози сваком брату и вредном раднику, сељаку који ’рани, и црва и мрава и тицу из горе и чиновника. Ти га, боже једини, подржи и окрепи. Здрав си, Милоје! — наздрави свом суседу.

И онај се тако исто прекрсти, отпљусну из бардака, па благослови:

— Боже, помози и овесели, и дај нама свако добро и здравље!

Сутон све јаче хвата. Све се више губи из вида одређен облик даљих предмета, и мало-помало наста мрак. Ветрић све јаче пири и шушти кроз шуму. Једва се назире ветрењача у крају, коњи и они волови крај гумна, чује се само кад коњ фркне на нос, или зазвони меденица и крцне јарам.

Наста ноћ. На гумну остала два моја брата од стрица. Ту ће да ноће у слами. Остао и ја са њима. Полегали смо у сламу чим вечерасмо, и они поспаше чим легоше.

Ја легао на леђа, гледам звезде што се осуле по плаву небу и слушам оно тајанствено шуштање лишћа. Замало, па се појави пун месец иза шуме и заброди у висини звезданог неба, блеснуше његови сребрнасти зраци, те посребрише околину. Путем крцкају натоварена кола, из даљине се чује како лупају ветрењаче, уз крцкање кола бију меденице и плачу двојнице, и изви се песма уз двојнице:

Тамна ноћи, пуна ти си мрака…

Губи се песма у даљини и једва допире до мене те чујем:

Јад јадујем…

Изгуби се у ноћи. Док одједном груну прељска песма, снажна и силна, и потресе тишину ноћну:

Сјај месече, сјај ладе!

Груди ми се надимају од милине. Док одједном дрекну нешто у јарузи близу гумна, све јаче, јаче, све ближе, и најзад чух и шушкарање.

Подиђоше ме жмарци. Глас исто као оно што причају за дрекала.

Сва моја ученост оде без трага и осетих страх. Гурнух Лику, који спаваше до мене дубоким сном.

Он се презну, ослушну и препаде се, па ће тихо шапатом:

— То је дрекало. Јес’, тако ми бога!

И мени нешто хладно око срца, а све ми коса у дубац.

— Да пробудим бату?

— Пробуди.

Он га продрма. Скочи онај иза сна, ослушну, па скочи:

— Куд је она твоја пушка? — упита ме тихо.

Казах му, и он је узе. Нама рече да не мрднемо и да не проговоримо.

Загледа капслу на пушци, па тихо, нечујно, оде у шуму. Ми ћутимо и јежимо се од стра’, приљубљени један уз другог, а оно страшило са чудним гласом још дречи, и то све силније.

Одједном плану пушка, одјекнуше јаруге, и наста тајац. Мало после чусмо кораке, иде Гаро (тако се звао старији брат) и нешто вуче.

— Ево вам дрекала! — рече кроза смех, и баци пред нас кад дође лисца.

— Ама, зар му тако страшан глас?

— Ја мислим ви у школи учите нешто, а ти код толике школе не знаш ни какав је глас у лисице!

— Да ми је дуката колико сам их побио, био бих богат човек! — вели Гаро.

— Како је нађе?

— Знам им ја где мора да прође, зар ми је то сефте!

Гаро је заиста био у целој околини познат као први и најбољи ловац лисица.

Advertisements

Ловчев записник (3/4)

(Претходни део)

III

Радним даном сам морао ићи сам по лову, јер баш у то доба, по Петрову дне, бејаше време највећег пољског рада, који траје све до у позну јесен.

Пробудим се рано. Био сам већ на једном обрешку у шуми, а исток тек руди, а са земље као да се диже лагано, неосетно, ноћни тамни вео, а уместо њега се преко света разлива нежно руменило. Зора се мило смеши са истока, а од тог чаробног, нежног осмеха, као да све оживљава, све плива у срећи и блаженству. Осећам како се тај осмејак зорин прелио преко цвећа, преко траве, преко шуме, преко свега што погледам. Нека свечана тишина, дубоки мир. У души осећате и радост и дивљење, јер тај осмејак зорин што раскошно прелива свет срећом, није осмех тренутне радости смртног бића, осећате како је то тријумф бесмртне природе, вечности. Само ’тичице, ти мали невини створови, поздрављају својом милом песмом ову радост, али ми не осећамо да њихов цвркут ремети овај дубоки мир природе, већ му даје још више дражи.

Седео сам тако на једном обаљеном расту, који је ту скоро бура ишчупала из корена и посматрао лепоту око себе, удисао дубоко свежи дах јутра, и готово сам и заборавио чега ради сам пошао. Око мене је било вазда тица за лов. Гучу голуби, грчу грлице, кликћу жуње и обвијају се, пужајући око сувара на високим церовима, ударају силно кљуном о суво дрво и суво дрво одаје јасан, пријатан звук. И мој кер изгледа да бејаше пао као и ја у неко лирско расположење. Чучнуо крај мојих ногу, па се нешто дубоко замислио. Али њега то нежно осећање пре попусти. Стушти одједном као помаман у шуму и залаја силно, те одјекнуше јаруге. Погледам на ону страну, а веверица пред њим загреба уз дрво. Он дојури, поче скакати у висину, и стаде га писка, а веверица опружила реп по грани, звера очицама и мрда предњим ногама, док одједном скочи, са раширеним репом, кроз ваздух, те изгледаше као да прелете на друго, најближе дрво, одатле на треће, четврто, док се докопа високог цера. Кер као бесан јурну за њом и стаде још луђе безуспешно скакати навише, пратећи јој сваки покрет. Докопам пушку, па јурнем и ја за њима. Веверица час на земљу, час на дрво, час с дрвета на дрво, где је гушћа шума, а ми енергично за њом, док је истерасмо на чистину, где се препе на један усамљен цер. Ту се беше тако вешто опружила по грани да сам читавих по сата зверао док је приметих. Наперим пушку и узмем је на око. Тресну пушка, а она се не помаче, док кер лудачки стаде витлати у ковитлац по шуми. Опалим други метак, и она тресну о земљу. Кер заурла од радости и јурну на њу.

—Уби је? — чух иза мене познат глас неког Марка. То је пуки сиротан без игде икога свога, а служи у неког Николе, имућног сељака. Чува стоку, а ради и у пољу. У тој кући је још од детињства, и тако се саживео са кућанима да су га сматрали за члана породице.

—Уби’ ! — рекох поносито, пошто се окренух и видех где прескаче преко врљика из своје њиве.

—Има их пуно. Однеше све ораје на једама!.. . Да се једу бар, како су дебеле ка’ дулеци… Но да се једу, не би је могао човек нигде наћи, па да плаћа за сваку више но за најбоље прасе!

Говори ми то Марко, идући мени ближе, и кад се сасвим приближи, поздрави се:

—Здраво освануо!

—Здраво, шта ти радиш?

—Ти баш уранио, а?

—Па волим тако да гледам зору, а и због лова.

—Море, остави зору, бога ти, па спавај, кад ти је бог дао. Најслађе се у зору спава. Шта има да је гледаш, закон јој њен! Она ми досадила, јер чим зора, а мене чека мотика, ја л’ срп, ја л’ будак, тек ме од зоре добро не чека!

— Навикао си ти, па ти то обично, али, ако ништа друго, а оно те чека здравље од ове шуме и овог свежег јутра.

— Здравље?… Е, мој брате, како здравље! Радим од зоре до мркла мрака, пробију ме хиљаду знојева, па кад легнем увече, боли свака кошчица. Како здравље?… Но морам да сам здрав, ако ми се и неће. Нема сељак кад ни да лежи, ни да болује. Тресе ме некад грозница, па малакшем, поводим се кад идем, па опет морам у њиву.

Седнем на један снизак пањ, а кер леже крај мене и мету главу на опружене прве ноге. Марко чучи крај мене. Извадим кутију да савијем дуван. Пре него што вратих кутију у џеп, Марко протра дланове и погледа у дуван.

—Пушиш ли?

—Пушим на моју несрећу, и што год је скупљи дуван, све ми се више пуши. Кад оно беше дуван ’нако го, некако ми се није ни пушило. Пробао сам, ал’ баш ми га неће срце. А сад, како изиђоше ови несрећни паклићи, не пушим га, но га једем ка’ леб, боже ме прости!

Пружим му кутију.

Он је прво загледа са свију страна, па је остави крај себе на земљу. Протрља рапаве дланове, заглади бркове, па са неком свечаношћу и збиљом узе кутију. Отвори је, извади папир и, пошто остави кутију опет крај себе, стаде пирити да бииз целе књижице тако пирењем одвојио један листић. Пирење је трајало тако дуго, да се мени већ досади гледајући. Најзад му некако испаде операција повољно, и издвоји се један листић. Марко га узе, и залепи једним крајичком за доњу усну, коју прво овлажи језиком. Папир лепрша на усни од поветарца, а он пажљиво уреди књижицу папира, поравна листиће да буде све како је било и пре пирења, па онда папир спусти у крило од дебеле кошуље. После тога опет протрља дланове и узе кутију. Једном руком држи један крај отворене кутије, а другом руком удари неколико пута по другом крају. Затим крупнији дуван озго стеже прстима и наже кутију да се ситнина одвоји на једну страну. Кад и то срећно сврши, мету кутију на крило, па стаде с два крупна, груба прста вадити оно труње дуванско и метати га на длан леве руке. То је радио тако озбиљно, мирно и лагано, да је то вађење труња са два прста трајало толико да бих ја дотле две цигаре савио и попушио. Кад извади толико колико мишљаше да је довољно за цигару, стеже руку у коју је метао дуван у песницу, а оном другом затвори кутију да се не би случајно просуо дуван.

—Мислим да је скуп, жути се ка’ дукат? — упита, мислећи на дуван, па и не чекајући одговор, као да је нехотично изговорио ту мисао, узе дувати у песницу у којој му беше дуван.

—А што дуваш?

—Тако ми. Научили смо тако, и, знаш, овлажи се, па се дуван мање троши. Гори цигара дуже, а сув дуван проврви зачас.

Дување је трајало дуже него готово све досад, и најзад отвори песницу, која се сва ознојила, и дуван више мокар у њој, но влажан. Истресе сад дуван у папир, али како на знојавој руци оста много залепљена труња дуванског, то метну папир с дуваном на кутију, која му стајаше у крилу, и стаде лагано и стрпљиво бискати са оне руке трунић по трунић и метати га на папир. Кад и то сврши, разговарајући узгред како је зло што давно нема кише, протрља опет дланове, узе онај папир с дуваном, наслони га на колено, и настаде савијање с таквом озбиљношћу, као лекар кад врши какву најопаснију операцију. Зави, помажући се тако и коленом, и улиза добро крај од папира, залепи, и опет озго олиза. Уфитиљи папир на оба краја цигаре, па је онда загледа, као што би уметник са задовољством загледао дело које је с муком и напорима створио. Тако готову цигару метну за уво, па онда узе кутију, отвори је пажљиво, уреди опет мало листиће од папира, метну га у кутију, и онда из крила пажљиво покупи сваки трунић расута дувана, те и то метну у кутију, па је онда затвори, и пружи ми је са речима:

—Лепа ти та кутија!

Пружим му кутију с машинама да запали. Дуго се опирао, и најзад га приволим да запали. Запали пажљиво, повуче дубоко дим, и после тога загледа цигару да види колико је изгорела, као што гладан човек загледа сладак залогај.

Уз цигару му се отвори разговор.

— ’Вала богу, како је то! Узме човек траву, па савије у папир ’вако, па пуши. А кажу чкоди за груди овај зифт. И ко ли то измисли први, да ми је да знам?

Док се ја смишљах како да му одговорим, а он продужи:

—Мислим се сад нешто како је то! Ето, сад стока, кучићи и ова друга створења не пуше, зар им састав друкчи, а човек и пуши и пије и свашта. Идем лани по винограду с мојим кером, па грожђе тек уполовачило. Ја се сит наједо, а куче неће да окуси! Није добро зрело. Тако гледам нешто, па, богами, простићеш, неки пут стока паметнија но човек. Одемо на казан па се напијемо, па, овога ми крста, не видимо један другог, а стока јок! Једе, па пије воде, па легне љуцки трезна. Ја ти овде код трле негде кад се напијем ракије, па би ме могао однети до Крагујевца, а пси трезни, па чувају и мене и трлу.

—Па не пије се сваки дан! — рекох, не знајући шта да му кажем.

—Пије се, но радним даном изиђе на зној пиће, па човек не може ни да се опије. Али на славама, и тако некад, или кад пеку казани, да ти је да видиш кад се то заседне око буце, па она цевка иде од уста до уста. Лани овај несрећни Леко пође у Крагујевац, па га надари ђаво да сврати на казан. А његов казан у његовом шљивару. Сврати као тек узгред, а тамо већ, ка’ на сваком казану, пре зоре има их десет. То се, знаш, иде један код другог, а нико никог не пита, нити се то зове, но свак иде ка’ на бунар. Тако онај код онога, а онај код онога. Заседне ту Леко, па мало-помало, те до мркла мрака. Заборавио и торбу с рамена да скине, све, к’о вели, ’ајд са’ћу да пођем. Кад се већ смркло, а он се диже, па тетур, тетур, изиђе из шљивара. Нико га не пита ку’ће. Мислимо ’нако оде. Кад он јок, но бâги пошао у Крагујевац.

—Прича он то и сам после. „Пођем, каже, ја, и то у Крагујевац, а и не пада ми на ум да се већ смркло. Како изиђем из шљивара, а мене она парњача удари у главу, па ни маћи! Шљивар велики, а около све плот, а ја се у’ватим плота, па запнем около. Падао сам, спотицао се, ал’ плот помаже те се држим. Иди, иди, иди сву ноћ драгу. Ал’ нигде пуста Крагујевца. Чудим се ја шта ће то да буде, сву ноћ погибох идући, а никако стићи у Крагујевац. Запнем поново, па ’ајде, ’ајде, аја, нигде Крагујевца! Сустадох, а које од оне несретне парњаче, које зар од умора, једва гледам на очи. Зора подбељује, петлови кукуречу, лепршају кокоши, слећу са седала. Гледам, а глава ми бучи од ракије, и све видим као кроз неку маглу. Чујем да шкрипе негде врата од куће. „Овде ћу, вала, да тражим преноћишта, па шта буде”, помислим, и рачунао сам да сам погрешио пут, па се откро чак негде у београдски округ. Викнем ја што ме грло доноси:

—Еј, домаћине!

—Еј — одазва се глас.

—Молим те, брате, да ме примиш па конак. Путник сам, а из далека, па сам погрешио пут, а овде не знам никога, нити знам где је меана.

—Одакле си?

—Чак из крагујевачке наије, из Шумадије, брате! — и каза село.

—Па то си ти, несретниче мој, улази у кућу, Господ те не убио! Јадно ти далеко, ниси ти од свог плота макао даље.

—Познадо’ глас моје жене, па се, вели, истрезних ка’ да нисам ништа окусио.”

Још ми је вазда Марко причао, и најзад рече како су већ три-четири лета прерадили у пољу уз смеј о том Лекином обилажењу око плота.

Ућутасмо.

—Да идем мало стоци — рече Марко за се, поздрави се и оде.

Дуго сам још седео сам уживајући чари свежа јутра у дивном шумском пределу, па се онда стрмом, уском стазицом вратих кући.

(Даље)

Ловчев записник (2/4)

(Претходни део)

II

У вишим разредима гимназије отац ми је дозвољавао да носим пушку, ал’ тад сам се, опет, морао крити од наставника. Кад сам хтео празником с друговима изићи у лов, то смо се по неколико дана морали о томе договарати и утврдити план како да пронесемо пушке кроз варош, а да нас нико не спази; баш као да вршимо какав највећи злочин. Терали, смо чак толико да смо цев од пушке увлачили у ногавицу од панталона, те нам једна нога при ходу изгледа као укочена, а кундак метемо под капут. Тек зора. На улици нигде живе душе, а ми се тако лагано прикрадамо и зверамо неће ли тек однекуд искрснути наставник латинског језика. Тај је, управо, једини и волео да хвата ко пуши, ко иде у меану, ко у лов, и у томе се толико извежбао да смо ми, и кад код куће запалимо цигару, загледали прво под кревет и по свима ћошковима да се осигурамо да и одатле не искрсне тај опасни наставник, и да не викне своје грозно:

— Е, наздравље ти, синко!… Посркао ти је ђаво чорбицу!

А коме год објави да му је чорбица посркана, тај више од јединице не може добити. Тако сам и ја, као и сви, морао врло пажљиво чувати оно мало своје веселе чорбице.

Тако са страхом, лагано, са по једном укрућеном ногом, пролазимо варош и зверамо на све стране, а као одбрану од опасности носимо у рукама латинску граматику и прибелешке, где беху нарочито чувени изузетци за трећу деклинацију.

Чим кога сусретнемо, а ми га сумњиво погледамо да ли је какав познаник тог наставника, те за сваки случај отворимо прибелешке и отпочнемо на глас читати изузетке.

Тако смо из обазривости готово поред сваког пролазили.

Кад тако срећно прођемо варош и изиђемо у поље, осетимо како нам неки терет спадне с леђа.

У пољу се распашемо, извадимо пушке, обесимо их о раме, и пођемо даље весело, с песмом.

Врљамо вазда, пушимо слободно, до миле воље, поносимо се пушкама о рамену, пуцамо сваки час, на свашта: на чворка, на косића, на сврачка, на врапца, на најмању ’тичицу божју, а пушке пунимо као за курјаке, те и кад убијемо по коју злосретну ’тичицу, од ње ништа не остане.

Све, све, али тек повратак увече бејаше страшан, јер изјутра кад смо пролазили, све спава, а с вечери, до неко доба ноћи, будни су сви у граду, свет врви улицама. Кад дођемо пред саму варош, осетимо страх, као да ћемо да скачемо у непријатељски шанац. Опет метнемо цев од пушке у ногавицу од панталона, озго опашемо каиш, а преко кундака закопчамо капуте. Идемо с латинском граматиком у рукама, и ко би нас год погледао, нама се одсеку ноге од стра’, и запрепашћени очекујемо питање:

— Куд сте били с пушкама?

Једном испаде тако пред кас онај страшни наставник.

— Наздравље вам! — рече, а ми скидосмо капе.

— Место да учите, а ви врљате у ово доба! — викну он толико да се поче около скупљати свет.

— Оде ми чорбица! — помислих у страху, и промуцам:

— Били смо у пољу, господине, учили латински.

Показах му књигу и прибелешке, а он побеђен и чисто застиђен промрмља:

— Добро, добро, децо, само се тако трудите! Лаку ноћ, синци!…

Измаче он, а ми осетисмо милину, као да смо се спасли од смрти.

Зато ми после положене матуре беше највећа срећа да смем јавно, усред бела дана, проћи кроз варош с пушком о рамену, и још водити кера, и то, замислите, ићи без икаквих изузетака за трећу деклинацију, сасвим као слободан човек.

Први дан, дакле, после положеног испита зрелости, кад примисмо сведоџбе, нас тројица се опремимо за лов. Свет врви улицама, а ми јавно, безикаква презања, носимо пушке, ловачке торбице, водимо керове о ланцу, и гледамо победоносно. Чисто ми беше криво што на нас нико не обраћа пажњу и што нас нико не пита:

— Куда с тим пушкама?

Чак, као за пакост, нигде да се намеримо на наставника латинског језика, иако смо нарочито седели пред једном ме’аном према његовој кући, и ту као ловци пили каву, договарали се на коју ћемо страну, и то све натенани, са запаљеним цигарама.

Млађи ђаци прођу, па нас гледају завидно, чудно, као да смо постигли рај, остварили крајње идеале људске тежње.

А нама чисто расте срце од милине.

Готово нам се и не иде сад у лов, већ бисмо да овако непрестано крстаримо по вароши с пушкама и запаљеним цигаретама.

–––

Лето, по свршетку гимназије, провео сам у селу код родитеља.

Никад нисам осећао више задовољства него тада. Пре неколико дана страховање, ноћна неспавања, глава као од олова; идем улицом, па завидим целом свету који нема испите. Завидео сам чак и псу мога газде код кога сам био у стану. Ја неиспаван, бунован, с леденом зебњом и страховањем: „Ако не положим?!” и још поред тога морам да учим сто чуда, а пас се отегао под хладом ора’овим, па спава слатко, мирно. Зазврје кола, а он тек погледа закрвављеним очима на улицу, па чак не сматра за дужност ни да лане, већ простење од задовољства, отегне се још лепше, и спава даље. Кад му се досади, устане, почеше се шапом по врату, отрчи до карлице с водом, налоче се слатко, како само куче уме, и врати се опет у хлад. Срамота је, али морам признати да сам био у стању да се у таквим тренутцима мењам с Лиском. само да ми изиђе онај метеж свију предмета нз главе и страховање из душе. По глави ми се мотљају без реда и везе сва могућа светска чуда: римске папе, Цезарови коњи, квадратни корени, торичелијеве цеви, па све могуће камење по свету, па животиње, па разни пресеци, па шта је јела покојна стрина Гундулићева. Све се то смешало, и камење и историјске личности и хемијске формуле и све могуће животиње, па чак и звезде. Изгледало ми је као да се сви људи који су год постојали искупили у мојој глави на вашар, па повукли са собом све могуће ствари на свету и подоводили све животиње, па то само ври и бруји.

Тако, дакле, пре тога на неколико дана, па, ето, по испиту све то као руком однето. Свршио се вашар и врева, све је отишло на своје место, а ја осећах необичну срећу и блаженство, као никад пре тога, што могу мирно спавати, устати кад хоћу, не бринути уз ручак докле је владао Карло Велики, и где се налази серпентин, и како се плоде пољски мишеви, и после колико би времена чули ми на земљи кад данас пукне топ на сунцу, и за колико би времена стигла тетка нама у госте да је, рецимо, јуче у подне тачно пошла железничким брзим возом с Марса. Од свега тога сад ништа, осећам се нормално, гледам на све ствари онако какве су. А сећам се чисто са стидом како сам разговарао с мајком, једном о ручку, кад ми је долазила за време испита.

Она руча, ја мућкам по тањиру, и замислио се.

— Једи, сине, благо мајци!

Ја не одговорих да не покварим мисао.

— Једи, лудо, не брини толико. Шта буде, буде. Убио ти бог и те науке!

Ја сркнух и, заборавив да скинем кашику с уста, забленут кроз прозор мишљах даље.

— Једи, сине, а дабогда све књиге изгореле! Нек си ми ти, рано моја, здрав!… Једи, благо мајци, видиш да ми оста као биљчица од те проклете науке! Једи, не мисли ништа кад је мама с тобом.

— Онако, нешто мислим.

— Па шта мислиш, сине, кажи твојој мајци, не кри од мене. Све ћу ти ја помоћи.

— Мислим се нешто, мајко, кад би ти била на месецу, а ја овде, па да си данас пошла к мени железницом, кад би стигла?

Мајка се прво прекрсти, па онда заплака. Слише јој се крупне сузе низ смежуране образе, а погледом пуним молбе, страха и очајања, погледа у мене, и ухвати ми главу, те ме пољуби у чело.

— Остави све… све… си… и.. не, па а-ај-де с мајком!…

И ја се заплаках.

Ето, дотле ме беше довела мука од науке и страх од испита, те ми баш зато тако слатко паде тих живот, дубок одмор, пуна слобода.

Да не дуљим вазда, што бисте ми рекли ви читаоци: „Шта нас, брате, гњавиш и мучиш тим лудоријама, већ ако умеш, причај што си почео!”

Право ми и кажете. Дакле, што је главно, постадох слободан човек, свој човек, који је смео и пушити и ићи у ме’ану, и, што је најлепше, јавно носити пушку, а не бојати се наставника латинског језика.

(Даље)

Ловчев записник (1/4)

I

Био сам већ ђак у првом разреду гимназије. Ипак ми нису допуштали да носим пушку. Али, можда још и зато што ми је то задовољство забрањено, чежња моја према лову бивала је све јача и јача, неодољива.

Морао сам прибећи лукавству. Салетим молбама нашег момка да он понесе пушку кад пође у забран свињама, а ја да га тамо чекам и узмем пушку. Наравно да сам му за ту услугу морао дати неколико цигара од очева дувана.

Ја већ у забрану. Чекам с нестрпљењем; љутим се на свиње што досадно скиче око мене, мислећи ваљда да сам им донео храну, јурим их љутито од себе и тучем ногама, штапом, као да су ми оне криве што момак не долази с пушком.

После дугог чекања појави се и он. Пушка му о рамену, а у руци носи торбу с кукурузом. Мучно да се заљубљени може више обрадовати својој драгој, која му долази на састанак, него ја момку.

— Камо оно? — пита он прекорачујући врљике, а руку наместио код уста као кад се држи цигара при пушењу.

Извадим из џепа дуван завијен у хартију од неких старих новина, и дадох му. Он најпре растера свише, те разбаца кукуруз на неколико гомилица, па седе на пањ, метну пушку крај себе и узе завијати дуван. Пошто запали, метну остатак дувана у оној хартијици у недра, а папир за шајкачу, па ће рећи задовољан, као човек који је достигао своју жељу:

— Ево, бре, пушка, ја је доне’, но пази, несретниче, да не погинеш!… Зло, бог и душа, да што буде рђаво!…

— Што? — питам, прилично поплашен том напоменом.

— Што, е мој брајко, што? То, што прсне цев, па удари онај крљомак по глави, па уби наместо! Тако је Лука Вилипов погинуо наместо, још матор човек!

— Била можда рђава, напрсла пушка? — питам ја да бих се утешио.

Среја (тако смо звали тог момка) трже задовољно два-три дима из цигаре, пусти дим лагано из уста у танком млазу, као да га штеди, изгледаше ми да му је жао да га раскошно, одједном пусти, па ће рећи:

— Ђаво је пушка!… Како напрсла?! Здрава здравцита пушка као срче, но тако прште баш сама. Зар му судбина да погине од пушке!

Мене још више уплаши ово објашњење.

— Море, ’ајде то опет да каже човек била пуна пушка, па прсла од пука, а можда је и олово много био набио. Него шта ћеш ти кад се сама самцата откине. Лепо стоји ’вако одапета, нико је не дира, па тек кад ’оће да буде несрећа, а она сама упали: Трееес! Као гром, боже ме прости!

— Зар се угреје барут од сунца, ил’ ако је близу ватре? — питам.

— Јок, молим те, но усред зиме иде Милисав путем, и носи пушку у руци, држи је ’вако по среди, а пред њим ишао неки Живко. Ја с Милисавом раме уз раме, а и ја носим пушку. Док тек тресну пушка, Живко паде као свећа, и закука. Ја се и Милисав окретосмо тек ’вако унаоколо, реко’, уби га неко, славу му, из пизме. Док тек погледам, а Милисављева се пушка пуши…

Ја га не питах шта би даље, а и он прекиде мисао и овако заврши, после кратког предаха:

— Кажем ти, пушка је ђаво! Неки пут кад ти треба, неће да упали најбоља пушка, па усред ватре да је бациш, а негде, кад је за зло, пукне сама, као да је ђаво окине. Оно, што кажу, ђаво нити оре, нити копа, но спрема зло. Празну празнијату пушку напуни ђаво за несрећу, па груне као свети Илија!

Исприча ми затим неколико случајева где је празна пушка, баш празна, без зрна и барута, пукла и убила човека наместо.

— Судбина је то — опет понови. — Судбина, кажем ти, па кад дође онај час, сам ђаво напуни пушку.

Кад ме Среја тако лепо охрабри, остави ми пушку, па се диже и оде.

Остадох сам. Седнем на онај пањ, где он сеђаше, па покушам да самог себе убедим како нема пикакве опасности пуцати из пушке. Али не иде. Увртело ми се у главу оно што рече Среја: „Ђаво нити оре, нити копа, но ради о злу!” па никако да ту страшну реченицу одагнам од себе. Узмем пушку у руке, па ме нека језа прође, као да сам змију пипнуо, а све на пушци изгледаше ми злокобно, пуно слутње. Стадох мислити како толики људи, па сви војници, па и отац, повазда с пушком, па се ником ништа зло не догоди, а то ће мени први пут! Таквим мислима охрабрен, прегледам добро да пушка није запета, па је, решен на све, обесим о раме. Пођем уском стазом дубље у забран, трудећи се да не мислим на Луку што је погинуо, и остале несрећне случајеве, већ мислећи иа толики број људи којима се никад ништа није десило. Али мало-помало, па ми тек кресне кроз главу она Срејина реченица:

— Кад ’оће зло да буде, оно сама самцата пушка пукне као гром!

После такве мисли увек загледам пушку да је „сам ђаво није запео”, што рекао Среја, и како овако црне мисли, пуне слутње, надвлађиваху све више и више моје утешно резоновање, то нађем за боље да скинем пушку с рамена и да је носим у руци.

Борећи се тако у мислима и храбрећи себе од неког чудног страха што ме обузео, стигнем чак на други крај забрана. Да није било врљика, не бих, без сумње, ни ту застао, а све дотле није ми ни пало на ум да мотрим где ће пасти који голуб да га гађам, или грлица. Застадох. Више мене прошушта један голуб крилима и одлете далеко, те паде на дрво у једној њивици. Мени као би криво што да падне тако далеко од мене да не могу пуцати, а, с друге стране, и мило ми што се тако десило, иако се трудим да ово друго осећање сузбијем и да тврдо верујем у то како бих пуцао, само да ми дође на згоду.

Свеже летње јутро. Сунце се тек помаља на истоку, а зраци му златни, румени, благи. Роса још није спала, па прелива, и чини се као да се цела природа, умивена после ноћног сна, освежена и поруменела, смеши пуна среће и задовољства, а и ’тице као да својом песмом потпомажу ту радост своје мајке природе, те не могу да се сите напевају. Одмах до забрана је једна пожњевена њива, по којој се жуте крстине у које су сложени снопови. Даље мало, по њивама на обрешку, расути су радници, шарене се сукње и беле мушке кошуље од тежине; сви повијени, са срповима у руци; жању, и тек, с времена на време, девојке се усправе, и захори се песма, отпевају једну строфу, па се опет повију за радом, а момци се усправе те продуже другу строфу, и тако наизменце, док тек неко не направи шалу и разлегне се смеј и узврискивање, и нада се граја и ларма, те на то чак из друге њиве стану други радници одговарати још већом лармом. Тако људи, што ’но веле, „ударају муку на весеље”. С леве стране је један крај села. Из зелених шљивара провирују бели димњаци, из којих се извија дим у провидан свеж мирисав ваздух тако тихо, крадом, као да се не миче, те да је само насликан, као да није дим.

Овај свежи дах јутра и лепота околине и оне песме жетелачке утицаше на мене повољно. Разведрих се, разбеже се слутња, неста страха, осетих у грудима неку милину и храброст.

Наједаред чух у близини гркање грлице, тако јасно, као да ми стоји на рамену. Погледам десно, кад на једној крстини близу врљика грлица, окренута мени репом. Грче и извија главом час тамо, час амо.

Дакле, дошла ми на згоду. Грлица, леп лов! Мени закуца срце јаче, узех пушку храбро, а ипак с мало неке тајне зебње. Клекнем уз врљике, кроз које провукох пушку, па је тако ослоњену на једну врљику из тог чатала притегнем уз раме, приљубим уз образ, држећи је чврсто у рукама, као што треба кад се нишани. Гледам тако грлицу преко нишана, меркам је, а од неког узбуђења осећам да ми се тело чисто тресе. Дакле, сад треба запети ороз, узети баш истински на нишан и окинути.

У тренутку се решим на све. Запнем ороз, наместим се као и малопре, само сад толико стегох пушку да ме је раме болело. Гледам грлицу, а она весело грче и извија главицом, гледам, гледам, али кад помислим да је довољно нишањења и да треба окинути, осетих неку језу, срце удара јако, а руке ми се тресу. Најзад сам у себи назвао Среју будалом, јер ништа не зна, наљутим се на сама себе што сам кукавица, зажмурим, и почех помицати прст ка обарачи. Додирну прст обарачу, и ја као да се од ње опекох, учини ми се да ће се све оне приче Срејине на мени испунити, да ми је дошао онај час, што вели Среја, и у силном узбуђењу тргнем главу назад и одгурнем пушку од себе у десну страну. Пушка удари у ону другу врљику што се са овом укршта у чаталу, и звекну, а грлица поплашено прну и изви се високо, па одлете некуд далеко.

Правим се на силу, у мислима, како ми је криво што ми лов умаче, али сам у ствари осећао и радости, као човек који се спасао какве напасти.

Наједаред чух гласно смејање из најближе њиве. Радници се окренули мени и смеју се како испустих сигуран лов.

— Па што не пуцаш, бре? — довикну један.

Један младић од двадесетину година остави срп, па се у трку упути мени.

— Одлети ми! — одговорим.

— Па што си чекао?

— Не знам како је напуњена пушка, стра’ ме прснуће.

— Ето га тај, трчи да ти избаци пушку! — довикну други. — Не дај му!…

— Подај, жи’ ми, нек погине он! — виче други, и опет се разлеже смех.

Онај, зајапурен, допаде до врљика, прескочи их, па приђе мени.

— Кам’, бре, кака ти је та пукчица… (узе је, и стаде загледати и узимати је на нишан!) … Аи, лака ли је, зачин јој њен!… Ово може да се тргне, па сву вилицу на један ма’ да ти однесе!

— Лаже те, море, пуцај сам! — виче опет онај из њиве, нагађајући шта ми говоримо.

— Не слушај га, жи’ ми, лаже те он! — вели овај, и стаде запињати да види како јој ради ороз.

— Чувај се, богами, лака је, знаш, пушка!

— Зар боља тешка?

— Боља, не трже се!… Додуше, не знам овој нарав док не бих пробао.

— Па пробај.

Он одшуња с пушком у забран. Изгуби се из вида. Један голуб гуче на врху сувара једног цера у забрану. И ја и радници гледамо у њега, очекујући с нестрпљењем резултат.

Док пуче пушка. Полете много тица, извише се неке високо над забраном, неке са оштрим фијуком одлетеше у даљину, замириса барут, и са шуме као да нешто покапа по земљи, такав се шум чу. Онај голуб полете у висину, па тек обори земљи. Све ниже, ниже, косије, и паде у стрњику близу оних радника. Два-три чобанчета потрчаше и стадоше се гурати кад стигоше голубу, ко ће да га узме.

— Уби га, бог и душа! — викнуше неки од радника, који су све ово непрестано с пажњом пратили.

Утом и ловац испаде на чистину, остави ми пушку, па потрча голубу, псујући чобане. Узе од њих голуба, загледа га, и са задовољством стаде причати како је имао муку да му се прикаде.

Ја одох радницима да бих разабрао од Арсенија (тако је име било оном што је убио голуба) да ли се пушка много тргла.

— Море, мука је мени да се прикрадем њему, а кад га узмем на око, он је већ у мом лонцу.

— Трже ли се? — прекидох га.

— Трже, па много! Рекох, вере ми, однесе ми образ!

Остали се насмејаше, а ои продужи:

— Дај ту пушку мени да је носим по лову. За тебе је нека што се не трже много.

— Подај му голуба кад је његов метак! — вели му један.

— ’Оћу, ал’ да ми да двајес’ пара.

Ја извадим двадесет пара.

— Пази! ’Оће истина да му да. Не дај, жи’ ми, но кад имаш барута и олова, дођи негде свецем код мене да ти убијем неколико. Падају код нас тамо на поток, па једним пуком мож’ да обалиш десет и више.

На крају крајева ја дадох двадесет пара, узмем голуба, обесим га на пушку и пођем тамо на други крај забрана да чекам Среју онде где сам га дочекао кад је донео пушку.

Среја седи на оном пању и, кад ме угледа, запита:

— Ко ти то убио?

— Шта, ко ми убио?

— Не умеш ти да убијеш, није то лако!

— Баш сам га ја сам убио! — преварим га, јер ми беше криво што ме потцењује.

Среја се доброћудно насмеја.

(Даље)