Ловчев записник (1/4)

I

Био сам већ ђак у првом разреду гимназије. Ипак ми нису допуштали да носим пушку. Али, можда још и зато што ми је то задовољство забрањено, чежња моја према лову бивала је све јача и јача, неодољива.

Морао сам прибећи лукавству. Салетим молбама нашег момка да он понесе пушку кад пође у забран свињама, а ја да га тамо чекам и узмем пушку. Наравно да сам му за ту услугу морао дати неколико цигара од очева дувана.

Ја већ у забрану. Чекам с нестрпљењем; љутим се на свиње што досадно скиче око мене, мислећи ваљда да сам им донео храну, јурим их љутито од себе и тучем ногама, штапом, као да су ми оне криве што момак не долази с пушком.

После дугог чекања појави се и он. Пушка му о рамену, а у руци носи торбу с кукурузом. Мучно да се заљубљени може више обрадовати својој драгој, која му долази на састанак, него ја момку.

— Камо оно? — пита он прекорачујући врљике, а руку наместио код уста као кад се држи цигара при пушењу.

Извадим из џепа дуван завијен у хартију од неких старих новина, и дадох му. Он најпре растера свише, те разбаца кукуруз на неколико гомилица, па седе на пањ, метну пушку крај себе и узе завијати дуван. Пошто запали, метну остатак дувана у оној хартијици у недра, а папир за шајкачу, па ће рећи задовољан, као човек који је достигао своју жељу:

— Ево, бре, пушка, ја је доне’, но пази, несретниче, да не погинеш!… Зло, бог и душа, да што буде рђаво!…

— Што? — питам, прилично поплашен том напоменом.

— Што, е мој брајко, што? То, што прсне цев, па удари онај крљомак по глави, па уби наместо! Тако је Лука Вилипов погинуо наместо, још матор човек!

— Била можда рђава, напрсла пушка? — питам ја да бих се утешио.

Среја (тако смо звали тог момка) трже задовољно два-три дима из цигаре, пусти дим лагано из уста у танком млазу, као да га штеди, изгледаше ми да му је жао да га раскошно, одједном пусти, па ће рећи:

— Ђаво је пушка!… Како напрсла?! Здрава здравцита пушка као срче, но тако прште баш сама. Зар му судбина да погине од пушке!

Мене још више уплаши ово објашњење.

— Море, ’ајде то опет да каже човек била пуна пушка, па прсла од пука, а можда је и олово много био набио. Него шта ћеш ти кад се сама самцата откине. Лепо стоји ’вако одапета, нико је не дира, па тек кад ’оће да буде несрећа, а она сама упали: Трееес! Као гром, боже ме прости!

— Зар се угреје барут од сунца, ил’ ако је близу ватре? — питам.

— Јок, молим те, но усред зиме иде Милисав путем, и носи пушку у руци, држи је ’вако по среди, а пред њим ишао неки Живко. Ја с Милисавом раме уз раме, а и ја носим пушку. Док тек тресну пушка, Живко паде као свећа, и закука. Ја се и Милисав окретосмо тек ’вако унаоколо, реко’, уби га неко, славу му, из пизме. Док тек погледам, а Милисављева се пушка пуши…

Ја га не питах шта би даље, а и он прекиде мисао и овако заврши, после кратког предаха:

— Кажем ти, пушка је ђаво! Неки пут кад ти треба, неће да упали најбоља пушка, па усред ватре да је бациш, а негде, кад је за зло, пукне сама, као да је ђаво окине. Оно, што кажу, ђаво нити оре, нити копа, но спрема зло. Празну празнијату пушку напуни ђаво за несрећу, па груне као свети Илија!

Исприча ми затим неколико случајева где је празна пушка, баш празна, без зрна и барута, пукла и убила човека наместо.

— Судбина је то — опет понови. — Судбина, кажем ти, па кад дође онај час, сам ђаво напуни пушку.

Кад ме Среја тако лепо охрабри, остави ми пушку, па се диже и оде.

Остадох сам. Седнем на онај пањ, где он сеђаше, па покушам да самог себе убедим како нема пикакве опасности пуцати из пушке. Али не иде. Увртело ми се у главу оно што рече Среја: „Ђаво нити оре, нити копа, но ради о злу!” па никако да ту страшну реченицу одагнам од себе. Узмем пушку у руке, па ме нека језа прође, као да сам змију пипнуо, а све на пушци изгледаше ми злокобно, пуно слутње. Стадох мислити како толики људи, па сви војници, па и отац, повазда с пушком, па се ником ништа зло не догоди, а то ће мени први пут! Таквим мислима охрабрен, прегледам добро да пушка није запета, па је, решен на све, обесим о раме. Пођем уском стазом дубље у забран, трудећи се да не мислим на Луку што је погинуо, и остале несрећне случајеве, већ мислећи иа толики број људи којима се никад ништа није десило. Али мало-помало, па ми тек кресне кроз главу она Срејина реченица:

— Кад ’оће зло да буде, оно сама самцата пушка пукне као гром!

После такве мисли увек загледам пушку да је „сам ђаво није запео”, што рекао Среја, и како овако црне мисли, пуне слутње, надвлађиваху све више и више моје утешно резоновање, то нађем за боље да скинем пушку с рамена и да је носим у руци.

Борећи се тако у мислима и храбрећи себе од неког чудног страха што ме обузео, стигнем чак на други крај забрана. Да није било врљика, не бих, без сумње, ни ту застао, а све дотле није ми ни пало на ум да мотрим где ће пасти који голуб да га гађам, или грлица. Застадох. Више мене прошушта један голуб крилима и одлете далеко, те паде на дрво у једној њивици. Мени као би криво што да падне тако далеко од мене да не могу пуцати, а, с друге стране, и мило ми што се тако десило, иако се трудим да ово друго осећање сузбијем и да тврдо верујем у то како бих пуцао, само да ми дође на згоду.

Свеже летње јутро. Сунце се тек помаља на истоку, а зраци му златни, румени, благи. Роса још није спала, па прелива, и чини се као да се цела природа, умивена после ноћног сна, освежена и поруменела, смеши пуна среће и задовољства, а и ’тице као да својом песмом потпомажу ту радост своје мајке природе, те не могу да се сите напевају. Одмах до забрана је једна пожњевена њива, по којој се жуте крстине у које су сложени снопови. Даље мало, по њивама на обрешку, расути су радници, шарене се сукње и беле мушке кошуље од тежине; сви повијени, са срповима у руци; жању, и тек, с времена на време, девојке се усправе, и захори се песма, отпевају једну строфу, па се опет повију за радом, а момци се усправе те продуже другу строфу, и тако наизменце, док тек неко не направи шалу и разлегне се смеј и узврискивање, и нада се граја и ларма, те на то чак из друге њиве стану други радници одговарати још већом лармом. Тако људи, што ’но веле, „ударају муку на весеље”. С леве стране је један крај села. Из зелених шљивара провирују бели димњаци, из којих се извија дим у провидан свеж мирисав ваздух тако тихо, крадом, као да се не миче, те да је само насликан, као да није дим.

Овај свежи дах јутра и лепота околине и оне песме жетелачке утицаше на мене повољно. Разведрих се, разбеже се слутња, неста страха, осетих у грудима неку милину и храброст.

Наједаред чух у близини гркање грлице, тако јасно, као да ми стоји на рамену. Погледам десно, кад на једној крстини близу врљика грлица, окренута мени репом. Грче и извија главом час тамо, час амо.

Дакле, дошла ми на згоду. Грлица, леп лов! Мени закуца срце јаче, узех пушку храбро, а ипак с мало неке тајне зебње. Клекнем уз врљике, кроз које провукох пушку, па је тако ослоњену на једну врљику из тог чатала притегнем уз раме, приљубим уз образ, држећи је чврсто у рукама, као што треба кад се нишани. Гледам тако грлицу преко нишана, меркам је, а од неког узбуђења осећам да ми се тело чисто тресе. Дакле, сад треба запети ороз, узети баш истински на нишан и окинути.

У тренутку се решим на све. Запнем ороз, наместим се као и малопре, само сад толико стегох пушку да ме је раме болело. Гледам грлицу, а она весело грче и извија главицом, гледам, гледам, али кад помислим да је довољно нишањења и да треба окинути, осетих неку језу, срце удара јако, а руке ми се тресу. Најзад сам у себи назвао Среју будалом, јер ништа не зна, наљутим се на сама себе што сам кукавица, зажмурим, и почех помицати прст ка обарачи. Додирну прст обарачу, и ја као да се од ње опекох, учини ми се да ће се све оне приче Срејине на мени испунити, да ми је дошао онај час, што вели Среја, и у силном узбуђењу тргнем главу назад и одгурнем пушку од себе у десну страну. Пушка удари у ону другу врљику што се са овом укршта у чаталу, и звекну, а грлица поплашено прну и изви се високо, па одлете некуд далеко.

Правим се на силу, у мислима, како ми је криво што ми лов умаче, али сам у ствари осећао и радости, као човек који се спасао какве напасти.

Наједаред чух гласно смејање из најближе њиве. Радници се окренули мени и смеју се како испустих сигуран лов.

— Па што не пуцаш, бре? — довикну један.

Један младић од двадесетину година остави срп, па се у трку упути мени.

— Одлети ми! — одговорим.

— Па што си чекао?

— Не знам како је напуњена пушка, стра’ ме прснуће.

— Ето га тај, трчи да ти избаци пушку! — довикну други. — Не дај му!…

— Подај, жи’ ми, нек погине он! — виче други, и опет се разлеже смех.

Онај, зајапурен, допаде до врљика, прескочи их, па приђе мени.

— Кам’, бре, кака ти је та пукчица… (узе је, и стаде загледати и узимати је на нишан!) … Аи, лака ли је, зачин јој њен!… Ово може да се тргне, па сву вилицу на један ма’ да ти однесе!

— Лаже те, море, пуцај сам! — виче опет онај из њиве, нагађајући шта ми говоримо.

— Не слушај га, жи’ ми, лаже те он! — вели овај, и стаде запињати да види како јој ради ороз.

— Чувај се, богами, лака је, знаш, пушка!

— Зар боља тешка?

— Боља, не трже се!… Додуше, не знам овој нарав док не бих пробао.

— Па пробај.

Он одшуња с пушком у забран. Изгуби се из вида. Један голуб гуче на врху сувара једног цера у забрану. И ја и радници гледамо у њега, очекујући с нестрпљењем резултат.

Док пуче пушка. Полете много тица, извише се неке високо над забраном, неке са оштрим фијуком одлетеше у даљину, замириса барут, и са шуме као да нешто покапа по земљи, такав се шум чу. Онај голуб полете у висину, па тек обори земљи. Све ниже, ниже, косије, и паде у стрњику близу оних радника. Два-три чобанчета потрчаше и стадоше се гурати кад стигоше голубу, ко ће да га узме.

— Уби га, бог и душа! — викнуше неки од радника, који су све ово непрестано с пажњом пратили.

Утом и ловац испаде на чистину, остави ми пушку, па потрча голубу, псујући чобане. Узе од њих голуба, загледа га, и са задовољством стаде причати како је имао муку да му се прикаде.

Ја одох радницима да бих разабрао од Арсенија (тако је име било оном што је убио голуба) да ли се пушка много тргла.

— Море, мука је мени да се прикрадем њему, а кад га узмем на око, он је већ у мом лонцу.

— Трже ли се? — прекидох га.

— Трже, па много! Рекох, вере ми, однесе ми образ!

Остали се насмејаше, а ои продужи:

— Дај ту пушку мени да је носим по лову. За тебе је нека што се не трже много.

— Подај му голуба кад је његов метак! — вели му један.

— ’Оћу, ал’ да ми да двајес’ пара.

Ја извадим двадесет пара.

— Пази! ’Оће истина да му да. Не дај, жи’ ми, но кад имаш барута и олова, дођи негде свецем код мене да ти убијем неколико. Падају код нас тамо на поток, па једним пуком мож’ да обалиш десет и више.

На крају крајева ја дадох двадесет пара, узмем голуба, обесим га на пушку и пођем тамо на други крај забрана да чекам Среју онде где сам га дочекао кад је донео пушку.

Среја седи на оном пању и, кад ме угледа, запита:

— Ко ти то убио?

— Шта, ко ми убио?

— Не умеш ти да убијеш, није то лако!

— Баш сам га ја сам убио! — преварим га, јер ми беше криво што ме потцењује.

Среја се доброћудно насмеја.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: