Ловчев записник (4/4)

(Претходни део)

IV

Целог дана провео сам у лову, и кад се спушташе вече, био сам далеко од куће, на гумну код свог стрица.

Гумно је у једном крају велика забрана до пута. Нарочито је зато и искрчено. Вечерњи ветрић шушкара кроз лишће високих церова, клопарају суви огранци, а цела шума као да гори благом, нежном, руменом, рајском светлошћу, коју просипа сунце на умору. Из забрана, даље од гумна, чује се гукање голубова и гркање грлица, и што запад постаје блеђи, гукање све јаче. Путем се дижу облаци прашине. Чобани терају овце и говеда. Разлеже се рика и блејање. Чобанчад на каквом мршавом кљусету, без седла и узде. Кљусе чупаво, зауларено, тромо, чобанче босо, удара га голим ногама, вуче улар и псује, а кљусе тек забрљи главом у какав трњак да чупне још мало траве, онако узред, или да откине бурјан. На гумну сређено жито с плевом, око стожера зденута слама, чека се да изгреје месец па да почне ветрењање. У крају ветрењача, о једном клену повешане торбе и лонци. Под њим седи жена и доји дете, а један мушкарчић од неколико година вежба се да плете шешир од сламе. С другог краја, мало даље у забрану, дремају коњи, испрегнути из вршаја, по сапима и телу бели се скорео зној, као сапуница. Крај њих кола, и за јарам везани волови, леже мирно, преживају, помере се каткад те крцне јарам и зазвоне меденице што им висе о врату. Преко пута њива, из ње полазе жетеоци кући, жене с обрамницама преко рамена, о којима су празни чанци и лонци у торбама, а по некој и дете у љуљци на леђима. Девојке са пребаченим белим марамама преко главе, а једним крајем сукње придевене за појас, те се види дебела, тежињава, бела кошуља, иду загрљене две и две. О рамену им српови, а оне певају у том дивном вечерњем руменилу:

Мој јаране, боле ли те ране?

Ућуте, а момци са гуњићима преко рамена и срповима закаченим за појас иду за њима у својим сламним шеширима са широким ободом; знојава кошуља се залепила на плећима, а прашина и осаћ попали по знојаву лицу. Они одговоре девојкама, пуним мушким, некако болним гласом:

Да не боле, не б’ се ране звале.

Старији још мало застали, дошли амо код стрица, седе сви на трави у забрану.

Запад све блеђи, већ се кроз први сумрак укрштају слепи мишеви, пућне каква препелица и прне, голубови гучу све јаче. Стриц растреса о груди знојаву кошуљу, која се лепи о тело, а поцрнела од прашине и осаћа. Коса, бркови и брада му пуни прашине, а по лицу се зној измешао с прашином, па се слива. Обриса се крајем широка рукава дебеле кошуље. Ветрић га расхлађује:

— Дајте, децо, бардак.

Донесоше бардак пун ракије.

Он узе бардак, заглади проседе бркове, отпљусну мало из бардака, пошто извади из њега запушач од растова лишћа, прекрсти се неколико пута, и поче:

— Помози, боже, и овесели, помози сваком брату и вредном раднику, сељаку који ’рани, и црва и мрава и тицу из горе и чиновника. Ти га, боже једини, подржи и окрепи. Здрав си, Милоје! — наздрави свом суседу.

И онај се тако исто прекрсти, отпљусну из бардака, па благослови:

— Боже, помози и овесели, и дај нама свако добро и здравље!

Сутон све јаче хвата. Све се више губи из вида одређен облик даљих предмета, и мало-помало наста мрак. Ветрић све јаче пири и шушти кроз шуму. Једва се назире ветрењача у крају, коњи и они волови крај гумна, чује се само кад коњ фркне на нос, или зазвони меденица и крцне јарам.

Наста ноћ. На гумну остала два моја брата од стрица. Ту ће да ноће у слами. Остао и ја са њима. Полегали смо у сламу чим вечерасмо, и они поспаше чим легоше.

Ја легао на леђа, гледам звезде што се осуле по плаву небу и слушам оно тајанствено шуштање лишћа. Замало, па се појави пун месец иза шуме и заброди у висини звезданог неба, блеснуше његови сребрнасти зраци, те посребрише околину. Путем крцкају натоварена кола, из даљине се чује како лупају ветрењаче, уз крцкање кола бију меденице и плачу двојнице, и изви се песма уз двојнице:

Тамна ноћи, пуна ти си мрака…

Губи се песма у даљини и једва допире до мене те чујем:

Јад јадујем…

Изгуби се у ноћи. Док одједном груну прељска песма, снажна и силна, и потресе тишину ноћну:

Сјај месече, сјај ладе!

Груди ми се надимају од милине. Док одједном дрекну нешто у јарузи близу гумна, све јаче, јаче, све ближе, и најзад чух и шушкарање.

Подиђоше ме жмарци. Глас исто као оно што причају за дрекала.

Сва моја ученост оде без трага и осетих страх. Гурнух Лику, који спаваше до мене дубоким сном.

Он се презну, ослушну и препаде се, па ће тихо шапатом:

— То је дрекало. Јес’, тако ми бога!

И мени нешто хладно око срца, а све ми коса у дубац.

— Да пробудим бату?

— Пробуди.

Он га продрма. Скочи онај иза сна, ослушну, па скочи:

— Куд је она твоја пушка? — упита ме тихо.

Казах му, и он је узе. Нама рече да не мрднемо и да не проговоримо.

Загледа капслу на пушци, па тихо, нечујно, оде у шуму. Ми ћутимо и јежимо се од стра’, приљубљени један уз другог, а оно страшило са чудним гласом још дречи, и то све силније.

Одједном плану пушка, одјекнуше јаруге, и наста тајац. Мало после чусмо кораке, иде Гаро (тако се звао старији брат) и нешто вуче.

— Ево вам дрекала! — рече кроза смех, и баци пред нас кад дође лисца.

— Ама, зар му тако страшан глас?

— Ја мислим ви у школи учите нешто, а ти код толике школе не знаш ни какав је глас у лисице!

— Да ми је дуката колико сам их побио, био бих богат човек! — вели Гаро.

— Како је нађе?

— Знам им ја где мора да прође, зар ми је то сефте!

Гаро је заиста био у целој околини познат као први и најбољи ловац лисица.

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: