Archive | јул 2014

Поред ватре (2/2)

(Претходни део)

— Не даде мени ђаво да почекам мало, но чим ме затворише, а ја нађох неку шину па гурнем резу одовуд из подрума, спаде реза а Дика те руком за резу; ја се наљутих, па потегнем оном шином те њу преко руку; паде она и поче да кука, а моја мајка дође те притвори врата добро и удари одонуд клин на резу, а посла једно дете за оца. Кад рече она: „Идите једно за Василија“, а мене тек узе неки стра’, онда се сетих шта сам урадио. Да утекнем, не могу, да пропаднем у земљу, још горе; уплашио се ја, а срце лупа, рекао би човек, да искочи. У оном стра’у не знадо шта ћу друго, а ја зовнем мајку; дође она до врата; започнем ја да молим да ме пусти, аја, не да она поменути; кажем јој ја „мене ће отац да убије, па ако те није жао а ти ме остави!“ Не знам шта ћу друго, а ја превичем: „Пусти ме, јер ћу сад да извадим чеп из овог бурета од хиљаду ока, па ће све да се проспе”, кад она опет, ништа, каже: „Извади, а Василије ето га где иде.“ Ја кад видо’ да сам му већ пао у руке, што кажу, одем те се завучем у једну празну бачву. Дође он пред подрум па одмах запита „’Де ти је онај Турчин?“ „Ето га у подруму“ — рече му моја мајка. Он викну момка те донесе једну столичицу и чибук; пуши он пред подрумом, а ја овамо у бачви дрхтим као прут. Док наједанпут звецну реза, и он са мајком уђе у подрум; гледа свуд около, ал’ не може да ме угледа, па тек се окрете мојој мајци и рече: „Па онај је несретњик опет утекао и одавде.“ „Није утекао — каза моја мајка — но је се сакрио.“ Викну ме он два-три пут, ја ћутим, док се он наљути па викну: „Излази ако си ту, јер ако те нађем, убићу те, тако ми бога!“ Ја изађох из бачве, а погледам испод очију час њега час мајку, е не умем просто да ви кажем како ми је било, и чини ми се неће ни доћи гори час у животу. Покуњим главу па стојим пред њима.

— Где си ти, куд бегаш? — викну мој отац.

Ја ударим у плач па поче’: „Не смем да идем у школу, бије много учитељ, а ти ме овамо бијеш, па морам да бежим. а више нећу у школу или, ако ме примораш, ’оћу да скочим у Крчмару и да се удавим.“

Изговори ја то па ућута, а загушио се од плача, и он ћути па ме гледа, гледа, ништа не говори, плачем ја, он ћути, тек ’укну па рече: „Еј учитељу, закон ти твој и са школом, де ми отера дете у ’ајдуке.“ Ја још плачем, а он опет заћута мало, па ме после упита:

— А ’оћеш ли ти да учиш?

— ’Оћу, рекох му ја, само нећу више у овој школи.

Он опет заћута мало, а затим ми рече да идем у кућу па ће сутрадан да ме води у Чумиће учитељу Совронију. Одем ја у кућу; легнем увече, кад, сутрадан, пробуди ме он и рече да се спремим па опет да идем у ову школу. Ја ћутим, ништа не реко’. Спреме ми они све што ми треба, а отац извади два гроша те ми даде: „На, вели, те купи нешто у дућану тамо, а ја ћу учитељу да пошљем једно буренце ракије па ћу га замолити да те не бије.“ Не смем да кажем нећу, а већ сам унапред смислио да се вратим од пола пута.

— Па је си л’ се вратио? — упита га газда Мијаило.

— Вратим се са пола пута кући. Ко сме учитељу на очи; таман да сам отишао, био би модрији од чивита; него одем ја до пола пута па се оданде вратим; кажем оцу да не смем да идем за живу главу, па нека ради од мене шта ’оће.

— Па јеси ли учио још после? — упитах га ја.

— Одведе ме после отац у Чумиће, те тамо сам учио до краја, а у ову школу не смедох никако. Бије и тамо учитељ као стоку, ал’ сам морао да трпим, немаш куд више; лијаш, лијаш, па најзад долијаш! Ето тако сам пропатио муку због школе – заврши Никола причање, а потом накрете тикву с ракијом.

— Море да стане човек да прича све шта се радило, да бог сачува — предузе газда Марко. — Кад уђе учитељ да слишава, то све дрхти као прут, друкше није. Узмеш да читаш па само мало замуцни, а он потегне штапом по глави, е чини ми се мозак се окрене кад удари, па после једнако рукама преза ђак и погледа у њега, мисли: сад ће да пукне штап по глави.

— Вала, нема ти нигде лако ни данас, куд год се обрнеш — зло — умеша се и газда Таса.

— Гледа он нас овако, гледа — продужи Никола — па тек рече: „Ко ’оће да донесе „реграцију“ нека спусти руку“, а ми сви спустимо руке.

Једва чекамо, човече, да одемо кући, па да је казао гази по ватри, ја би’ газио. Кад наљути се, он па викну: „3нам ја да би ви сви кући, али то ја не дам, него ћу само неке да пустим, а ви ћете да останете.“ Ми се сви скуњисмо као побијени, док он поче да одваја ко ће да иде кући: „Никола Цукић нека иде кући, Павле Поповић и он, Живојин Марић и он, и још нас неколико поброја.“ Нема, ја само што не скачем од радости! „Ајд ви идите кућама, али ко ми сутра пре подне до осам не дође, петнаест му је батина и биће два дана без ручка; а сваки нека понесе реграцију.“ Истрчимо ми сви у оџаклију те узмемо торбе, па ’ајд кући; све сам готово трчао од радости. Дођем ја кући, а мајка ми седи под орајом у ’ладу и плете; приђем ја, пољубим је у руку, а и она весела, весела ка’ да је бо’ зна шта добила; уведе ме у кућу, узе од мене торбу те обеси о клин, па ми изнесе млека, па сира, па скорупа: све што најлепше има; па крушака неки спремила, па ме запиткује: „Како у школи? Па је ли тешко; шта си научио, сине“ — а ја се хвалим не може бити боље. Она остала деца што не иду у школу једва чекају да ја једем, па да се играмо; ја једем, а они сви поседали около па ме гледе.

— Деде, Никола, натегни једанпут ове ракије; боље ћеш да причаш! — прекиде га газда Мата.

Овај узе тикву, наздрави ономе до себе, па пошто прилично натеже, пружи му је узвикујући: „О, хо, хо“, а затим продужи своје причање:

— Једем ја мало, па онда у игру с децом; легнемо увече: заспим као јагње; сутрадан недеља, опет ја игра се с децом, брасмо крушке цео дан тако; проведо’ се не може боље бити; легнем увече, ал’ после све мислим како ћу сутра да пораним па да одем на време и однесем пуну олбу љуте ракије учитељу; мислим ја тако, мислим и утом заспим; кад сутрадан пробудим се ја, скочим из губера, погледам, а оно већ сунце припекло па гори! Ух моје муке! Као да ме човек уби из пушке. Ћутим ја и поче’ да се спремам, а све мислим за школу како ћу. Спремим се ја; мајка ми спремила у торбу пун заструг скорупа и један сира, па погачу, испекла пиле: спремила не може лепше бити и још пуно стакло ракије, могло је више од оке да у’вати, а ракија препеченица, има јој три године, па се жути као дукат!

— Е ти је Мијајло не би могао окусити? — прекиде му причање газда Таса.

— Аја, баш је не би лизнуо! — одговори му овај.

— Па шта би после Никола? — рече газда Мата.

— Ништа, спреми ми тако ту ракију да понесем учитељу, а оно мени. Препртим торбу, узмем оно стакло с ракијом, па пођем; мајка ме испрати до вратница на капији, па се врати, а ја те право школи. Идем путом а тако ми је као да носим кућу на леђима, е није ми друкше но као да идем у гроб. Сећам се ја путом како бије учитељ, после и оно што је казао да ће да удари петнаест батина ко задоцни! Мислим, мислим: аја, не смем у школу за живу главу! Уђем у Никодијев забран, па завучем ону ракију у једну шупљину од грма; решим се да не идем у школу! Кренем се одатле па право у Међице, а знате как’и је луг онде, ништа се не види ни дању.

— Па што ниси отишао кући? — упита га ја.

— Какој кући; био сам ја на две ватре, овамо не смем од учитеља, јер сам гледао како се бије: У’вате четворица за руке и за ноге па оволико издигну од земље, а он узме дренов штап ка мој палац па кад стане да удара, убије, лепо све кожу одере, а кући да одем, не смем од оца за живу главу. Останем тако ја у Међицама три дана; ту сам и ноћивао, а бејасмо ми онда у школи повелики, није ка’ ово сад што су ђаци. Само ме ноћу беше стра’ од лисица, а онако ништа, а имао сам у торби јела оно што сам за школу спремио. Тако проведем ја ту три дана; кад четврти дан, нестаде мени ’леба и јела, а не смем ни тамо, ни тамо. Трпе, тако до после подне гладан па се решим да идем кући, па макар ме отац убио, а опет ме мало окуражи то што сам мислио да он и не зна да ја нисам био у школи. Рачунам ја да одем и да ноћим, па сутра као опет да пођем у школу, а овамо би право у Међице. Кренем се богами ја одатле, па хајд, хајд, те кући. У авлији седи мој отац и пуши на чибук. Погледам га ја, а он весео беше; „е помози, боже“, помислим у себи и приђем му руци. „Жив био ђаче, жив био!“ „О, Анице“, викну он моју мајку, „ево ти га ђак дошао.“ Изиђе ми мајка те узе торбу од мене па пођемо у кућу. Кад, не лези враже, а мој отац је опет викну: „О, Анице, ја одох мало до мејане, а ти спремај вечеру!“ Ја се следи’ кад то чух! Мејана, као што знате, близу школе, и ја се одмах сети’ да ће он да се нађе с учитељем и да чује да ја нисам био у школи. Диже се он, бог и душа, остави чибук, узе штап и дуванкесу па оде. Остадо’ ја, а једнако мислим како ћу да утекнем опет, тако мало док се ја заиграм са децом па то и заборавим. Увече вечерамо ми, а он још није био дошао. Мислим ја шта ћу и како ћу па се решим да легнем да спавам, а ујутру рано да пораним па да бегам, а мислим у себи: „Неће ме, ваљда, бити у сану кад спавам.“ Таман ја лего па ћутим и начинио се да спавам, кад ето ти га мој отац. Погледам ја овако крадом испод губера, а он љут као ватра. Намрштио се, само ћути и седе на кревет где је он спавао; а ми смо деца спавали сви на земљи. Викну он моју мајку:

— О, Анице.

— Чујем.

— Оди де овамо!

Она дође.

— А где ти је онај Турчин!

— Који Турчин? — упита она у чуду.

— Никола, знаш који.

— Па што где је, легло дете па спава.

А ја све слушам и једнако гледам у њега испод губера, па не дијам чини ми се, па да ми је да се провали земља да пропаднем у њу. Он заћута мало, наслонио се главом на руку па ’уче. Па тек док се подиже, па опет запита:

— Па знаш ли где је он био ова два-три дана.

— Шта ти је, бога ти, Василије? — чуди се опет моја мајка; она сирота не зна шта је овамо у ствари.

— Било дете у школи, ја где је?

— Какој школи, закон му његов — викну он опет — чабрењак ми дај овамо да убијем пса! — и пође право мени!…

— Ја зажмурим и приљубим се уз моју млађу сестру, Дику покојну, а свега ме проби зној од стра’, чисто се обнезнани’.

— Немој га сад — превика моја мајка и у’вати га за руку: — може дете да падне у врас кад га бијеш у сну.

Он се врати натраг, седе опет на кревет и стаде да ’уче и да трља чело. Ја гледам шта он ради, а сав се тресем од стра’. Он рече да му моја мајка донесе чибук. Она му донесе чибук, ватру и једну бакарну тацну, где стресе пу’ор из чибука. Напуни он чибук, запали му моја мајка; он поче да пуши; пуши тако пуши и ћути, а све једнако намрштен. Она донесе пред њега те мету и совру постављену да вечера. А он гледа у ону совру; одби још неколико димова и ’укну, па се још горе намршти па потеже ону совру ногом; све пукоше тањири и комади куд који. Мени овамо није друкше него да ме човек сече, сав дрхтим. Узе моја мајка да купи оне комаде, а он једнако ћути, истресе лулу на ону тацну, напуни другу, па запали и опет стаде да пуши. Попуши и ону, па после поче да се свлачи, мени као да поче неки терет да се скида с леђа. Свуче се он, пирну у свећу и леже; мени као да се свану. Мислим ја после чим он заспи а ја да се дигнем па да бежим, док се ја тако у оном стра’у преварим те заспим као јагње. Кад се сутрадан пробудим, погледам, а он се дигао па се облачи.

— Ето ти сад несреће — прекиде га газда Мијаило.

— Е то је било зло — додаде и газда Мата.

— Зло, бога ми, те велико — продужи опет Никола. — Облачи се дон, а ја мислим како ћу да се дигнем па да побегнем онако само у гаћама и у кошуљи. Смислим ја да се дигнем па да му кажем да ћу напоље. Устанем полако из губера, док ме он погледа и запита: „Где ћеш ти ’ајдуче.“ „Напоље“, рекох, а сав дрхтим. Викну он мог старијег брата те му заповеди да ме изведе напоље и да ме врати натраг. Изведе он мене напоље и врати ме оцу. Мој отац стаде овако пред мене па ме запита: „’Де си ти бре.“ „Ја у Међицама“, рекох, а сав се тресем, „нисам смео од учитеља да идем у школу.“ Испричам ја ту све како је и шта је. Кад ја сврши’, он ми опали два-три шамара и рече да се спремам; ’оће он да ме води у школу. Спремим се ја, а мајка ми опет спреми у торбу шта треба, па се кренемо: ја напред, а он за мном. Срце ми зна како ми је, ал’ морам, да утекнем не могу. Дођемо ми тако до школе; викну он учитеља, учитељ изиђе.

— Ево, довео сам ти овога мога ’ајдука што бежи по лугу, па гледај шта ћеш.

— Нек иде он у школу, а ми да одемо мало до мејане, рече му учитељ.

Advertisements

Поред ватре (1/2)

Бејаше ведар зимски дан, а мраз, што веле, „пуца дрво и камен“. Ја сам се враћао из лова. Нигде живе душе да видим; све пусто и немо, само што чујах шкрипање снега под ногама и бесно звиждање ветра, које ми тада, озеблом, уморном, и љутом због рђавог лова, изгледаше као погребна песма мртвој природи у белом покрову. Решим се да свратим у кућу неког Мате Илића да се мало огрејем и одморим. — Уђем у двориште: под једним колима стајаху два пса, који се окретаху у вези скичећи од мраза; кад ме спазише, лануше по два-три пут’, а затим опет продужише своју стару песму; под тремом од коша угледао сам повише кокошака, које беху по једну ногу подигле и завукле у перје; накострешиле се, повиле главе једна под другу, па мирно сносе своју судбину. Прошавши тако кроз двориште дођем до кућњих врата, где закуцам, а на то ми један глас изнутра одговори: „слободно“.

Био сам већ у кући. Једна велика дрвена клупа на којој су стајали бакрачи с водом; у једном углу гломазни орман (долап), на коме беху две-три дебеле проје; о зиду неколико полутака сланине, сланица и још неколико венаца лука и паприке: то је било све што се на први мах може видети од ствари. На среди је горела велика ватра, око које су на троножним столичицама седела четири сељака. Сви су били у сукненим гуњама, чакширама и дебелим вуненим марамама око врата. Пошто се са свима поздравих, понудише и мени једну троножну столичицу, те седох и ја крај ватре. — Мало што слађе и пријатније може бити него озеблом ловцу или путнику лепа ватра поред које се одмара и греје озебле удове, а гледа како се весело извија пламен и слуша пуцкарање дрва у њему.

— А одакле идеш, вере ти? — запита ме газда Таса, који сеђаше с увијеним ушима белим пешкиром, раширеним рукама према ватри и мало на страну окренутом главом због дима.

— Из лова.

— Е пропао си, знам зацело! — додаде опет газда Таса.

— Како, човече, ово је зло! — рече и газда Мата пружајући тикву с ракијом газда Мијаилу.

— Море мани се, отпоче и газда Марко, једва, брате дођох од моје куће довде, умало се не смрзох на путу! — Пошто то изговори, саже се и стаде намештати опанак на левој нози.

— Да бог сачува! — додаде газда Мијаило пошто одујми тикву од уста.

— Несрећа вала са сваке сваке стране, а шума готово сва исечена — рече газда Мата, а затим, погледавши у ватру, додаде — чарни де, бога ти, Мијаило, тај угарак: ближи си тамо.

— Настале, брате, велике дације, па посекоше људи гору! Мора се, шта да се чини! — рече газда Мијаило чарајући ватру.

— Јаком ће; ово је цвеће! — умеша се и газдa Таса.

— Право велиш, Тасо, јаком ће, како се свет обрнуо натрашке, предузе газда Марко чешући се по затиљку.

— Вала, док смо ми живи, биће дрва, па после шта буде! — додаде газда Мата и погледа у мене.

Тај разговор прекиде Никола Цукић, ушавши у кућу. Човек око четрдесет година: обична раста, широких прсију, висока чела, правилна лица, густих малих бркова и црних светлих очију. На њему беху чакшире с великим туром, чохана памуклија и јелек, а поврх овога дебео вунени шал.

— Помаже бог — рече овај улазећи.

— Бог помогао, Никола.

— Како сте сви тако, шта радите?

— Ето, хвала богу! Шта ти радиш?

— Нека! Хвала богу…

Понудише и њему једну столичицу те седе крај ватре, па пошто се поновише разговори слични онима као кад сам ја ушао, отпоче он окренувши се мени:

— Кад си ти отуд дошао?

— Пре неколико дана.

— А је л’ тешка тамо наука, вере ти? — упита ме за тим газда Таса.

— Па… — одговорих ја слегавши раменима, не знајући шта ћу друго.

— Е вала богу, како да није тешка! — умеша се газда Мата.

— Наука је брате! — додаде и газда Мијаило, а затим пљуну на страну.

— Ситна памет ту треба! — додаде и газда Марко загледајући до ноката догорелу цигару, коју је држао између палца и кажипрста баш пред самим устима.

— Па, мислим, умео би ти сад да певаш у цркви? — упита газда Мата.

— Како да не би умео! — одговори газда Марко, док ја смишљах одговор.

— Па не би ја то умео; ми то не учимо — одговорих му ја.

Сви се некако чудно згледаше, а на лицима им се читало велико изненађење!

— Па, овај — једва се поврати газда Мaта — ја шта ви учите?

— Друге науке — одговорих му ја на то чудно питање.

— Друге су то науке, Мато; шта ти питаш за певање! — рече газда Мијаило погледавши у газда Мату.

— Ма знам ја то, но тек ’нако питам.

— Пита само човек; није то рђаво питати — додаде газда Марко.

— А још колико имаш да учиш? — упита ме опет газда Мата.

— Још једну годину.

— Дадено, брате, понеком те може да учи! — додаде газда Таса.

— Е вала богу, природ’ човека вуче! — рекоше остали.

— Вала да сам ја отишао у чколе, жестоко би изучио — поче газда Мијаило.

— Изучио би ти да ’оће буре за тобом! — дирну га газда Марко.

— Био би досад капетан! — примети газда Таса.

— Хо!… Хо!… Хо!… Хо!… — сви ударише у гласно смејање.

Наста мало ћутање. Тиква с ракијом кружила је од руке до руке; дрва су на ватри пуцала, а ветар је напољу звиждао. Ћутање је прекидано само речима: „спасај се“, „на спасеније“ и доста јаким узвицима „О, хо… хо!“

— Шта каже, био би капетан! — отпоче први газда Марко и намигну на Николу.

— Вала, нисам учио, а да сам учио, не би ме носили у чколу на чабрењаку! — одговори газда Мијаило.

Опет се сви на то гласно насмејаше.

— Да ли је истина то било? — упитах ја радознало.

— Како да није истина, питај све што су учили чколу.

— Е то је да бог сачува! — повикаше остали једва изговарајући од смеха.

— Е људи, што јес’, јес’, носили су ме на чабрењаку, али то није било до моје кривице — започе озбиљно газда Марко — сви смо пропадали као кучке! … Ето, брате, овога Животу из нашег села окова учитељ у коњске букагије, па кад иде по школи, оно само чини: врр … врр … врр…! Шта ће човек да чини, мора да трпи шта га снашло, а човек је тврд као псето! Много може да трпи и да подноси!… И Живота је много бегао… Сви смо бегали, али морали смо; учитељ да побије по школи као говеда!

— А зашто, зашто си ти бежао? — упитах га ја.

— Био ме много учитељ, па сам морао. Ево како је то било: имали смо за алексију баш катикизис; дође учитељ да слишава, те ме упита за колико је дана бог створио свет? Ја реко’ „за шест дана“, а он ме потеже шамаром колико је игда могао, а ја главом па о таблу: сву главу разби! … Каже: не одговара се тако, него се лепо каже: „Бог је створио свет за шест дана.“ Ударим ја у плач, а он викну: „Шта ми слиниш? Нисам ти ја нана да ти дам сисе“, па мени још један шамар и остави ме без ручка. Ништа богами, кад увече почесмо да учимо, а ми смо, знаш, онда и ноћу учили. Сваки мора да купи по литру свећа лојаних па то стоји код вамилијаза, па кад потрошимо, ми купимо опет… Учимо ми, све то ћути, нико не сме да зуцне, а учитељ шета по школи и држи штап, па и ко погледа на другу страну, он штапом па по глави!… Док мени испаде плајваз и ја се сагнем да доватим, таман се ја подиго, а штап ме стиже: лепо сву главу ми разби… Не смем да кукам но гледам у књигу, а суза само капље на ону књигу. Припрети, богами, он мени како ћу сутра да повучем мачка за реп, а сад, вели ми, плачи колико хоћеш… Сутрадан ја потегнем, па чим се сване, а ја побежи кући… Дође сутрадан вамилијаз, сирома’ покојни Јова и још два ђака да ме воде, а ја побежим у шљивар; окупе они мене те у’вате, али ја легнем па ни да макнем, док они отпасаше канице па ме увезаше и протну чабрењак па понеше тако донекле, а ја их после моли, кука, те ме пустише и одведоше онако у школу… После је тек било зло! — заврши газда Марко.

— То је онда пропас’! — додадоше остали.

— Море, да станем ја да причам моје муке — започео Никола.

— Деде, вала, и онако смо залудни, шта ћемо друго овде поред ватре, додаде газда Мата.

Никола се понамести мало на столичици, трже два-три дима, и започе:

— Баш смо били у трећем разреду овде у овој школи. Умирили се ми сви па чекамо учитеља да дође да „не“ пусти кућама, а ми онда нисмо ишли кућама сваки дан но кад не пусти учитељ; у недељи дана кад пусти по једанпут, кад не пусти… Кад ето ти учитеља, па на врата; седе он на столицу па рече: „Ко ’оће кући, нека дигне руку увис.“ Ми деца, ка’ деца, једва чекамо да идемо кући, па сви подижемо руке!

— Е, вала богу, деца су, брате, к’о свака деца — примети газда Мијаило пошто одујми тикву од уста.

— Уђем ја у школу, оста мој отац напољу, а учитељ те за мном у школу, па узе пред ђацима да ме пита:

— Је ли ти тешка читанка, је ли рачуница, је ли катихизис, што бежиш?

Ја само ћутим.

— Наплатићемо се ми — рече опет учитељ и пође вратима — а ви старији ђаци спремите добар прут.

— Оде он с мојим оцом у мејану, а ја стадо те гледам на прозор док они замакоше; чим их изгуби испред очију, а ја викнем па напоље, па оданде све у трк до Међица. Заборавим у школи и торбу и фес нов новцат. Останем у Међицама цео тај дан, ту и ноћим, па пред зору а ја се открадем до куће па полако отворим млекар, те украдем скорупа и сира, напијем се млека, па опет натраг. Тако ја проведем два дана, трећи дан таман ја дођем до у ону ливаду испод наше куће, па сам оданде опет мислио да идем да украдем што за јело, кад, ту беше нека бара, а по њој жабе вичу кре-кре-кре-кре-кре-кре, а мени не даде ђаво мира, но накупим камења па почнем да гађам оне жабе по бари.

— Оно што кажу онај куси нит’ оре нит копа — примети газда Таса и сви се насмејаше.

— Гађам ја ту жабе, продужи Никола, док одједанпут чу где ме неко викну „О, Никола“. Погледам ја, кад мој отац стоји пред нашом капијом па ме лепо види. „О, Никола“ — викну он опет. Одзовем се ја. „А шта радиш ту несретниче?“ — „Ништа — реко му — ја гађам жабе.“

— Зар те то учи учитељ, закон ти твој — викну он, а ја испусти оно камење из руку.

— О, Анице — викну он моју мајку.

— Чујем!

— Не чула, кукавице, пушку ми дај да убијем пса — рече он па отвори капију и викну на псе „О Белов, уват’, држи, држи, уват’ Зеља, ху, а да ху, Мурга, уват!“ Ја сирома’ помислим истина, пси ће да га послушају те да ме увате, побежи ја што сам могао, а они за мном док ме они стигоше и протрчаше поред мене лајући, а ја онда надам за њима трк, почнем и ја да их туткам. Бежа’ ја тако сирома’ чак до Крчмаре; сломих се лепо; пређем воду па онда обиђем около и дођем баш уз плот наше куће. Сакријем се ту за један дуд па ћутим. Повирим ја иза дуда, а мој отац се спрема да иде у виноград, чујем да нешто наређује шта ће они да раде док се он не врати. Диже се он па на капију, оде у виноград да види шта раде копачи; чим он замаче, а ја прескочим плот па уђем у авлију. Мајке се нисам бојао, а мој старији брат Стева и сви снажнији отишли у виноград; код куће остала само мајка и ситна деца, мој један брат млађи и две сестре. Уђем у кућу а деца седе совром и једу млеко; узмем и ја једну кашику па седнем уз њих да једем; гледају ме деца као ’ајдука из шуме па их чисто стра’ од мене, док ће моја сестра Дика, она беше од свију њих понајстарија, рећи: „Што болан, Нико, бежиш“, а мени то дође криво, па дете кашиком те по глави: так, а оно удари у плач. Дође моја мајка споља па стаде на врата. Једем ја, а све погледам у њу, а она једнако на вратима. Пошто једо’, пођем ја вратима; таман дођох до ње, а она мене па преко среде у’вати а превика „држите га, децо“. Салетеше ме сви они: једно за руку једно за ногу, једно за леђа, мајка преко среде, ал’ ја опет јачи од њих, повучемо се по кући па падосмо, умало те нисмо у ватру; скочим ја брзо па таман да изиђем на врата а они ме пристигоше па ухватише остраг за кошуљу; вуци ја натраг, а ухватио се рукама за дирек, ал’ они не пуштају, док моја мајка викну неког Мату терзију, што шијаше мом оцу одело и нама, а седео у истој авлији у нашој кући; дотрча Мата, а носи конопац везао би десет људи у њега; ја некако до’ватим од њега један крај конопца те га ударим по носу, лину крв, а он пусти конопац па хтеде да се врати натраг, но моја мајка превика: „Држи Мато, побогу брате, ’оће опет да утекне.“ Врати се он опет те ме у’вати преко руку, а мајка са децом држе опет за кошуљу, те мене затворе у подрум.

— Да мене сад оће ко да затворе у подрум, добро би било — прекиде му причање газда Таса и сви ударише у смеј.

— И ја се не би љутио, додаде газда Марко, још кад има добра вина.

— Пружиде ми, Мијаило, тај угарчић да запалим цигару — рече Никола.

Пошто запали, продужи опет своју причу.

(Даље)