Поред ватре (1/2)

Бејаше ведар зимски дан, а мраз, што веле, „пуца дрво и камен“. Ја сам се враћао из лова. Нигде живе душе да видим; све пусто и немо, само што чујах шкрипање снега под ногама и бесно звиждање ветра, које ми тада, озеблом, уморном, и љутом због рђавог лова, изгледаше као погребна песма мртвој природи у белом покрову. Решим се да свратим у кућу неког Мате Илића да се мало огрејем и одморим. — Уђем у двориште: под једним колима стајаху два пса, који се окретаху у вези скичећи од мраза; кад ме спазише, лануше по два-три пут’, а затим опет продужише своју стару песму; под тремом од коша угледао сам повише кокошака, које беху по једну ногу подигле и завукле у перје; накострешиле се, повиле главе једна под другу, па мирно сносе своју судбину. Прошавши тако кроз двориште дођем до кућњих врата, где закуцам, а на то ми један глас изнутра одговори: „слободно“.

Био сам већ у кући. Једна велика дрвена клупа на којој су стајали бакрачи с водом; у једном углу гломазни орман (долап), на коме беху две-три дебеле проје; о зиду неколико полутака сланине, сланица и још неколико венаца лука и паприке: то је било све што се на први мах може видети од ствари. На среди је горела велика ватра, око које су на троножним столичицама седела четири сељака. Сви су били у сукненим гуњама, чакширама и дебелим вуненим марамама око врата. Пошто се са свима поздравих, понудише и мени једну троножну столичицу, те седох и ја крај ватре. — Мало што слађе и пријатније може бити него озеблом ловцу или путнику лепа ватра поред које се одмара и греје озебле удове, а гледа како се весело извија пламен и слуша пуцкарање дрва у њему.

— А одакле идеш, вере ти? — запита ме газда Таса, који сеђаше с увијеним ушима белим пешкиром, раширеним рукама према ватри и мало на страну окренутом главом због дима.

— Из лова.

— Е пропао си, знам зацело! — додаде опет газда Таса.

— Како, човече, ово је зло! — рече и газда Мата пружајући тикву с ракијом газда Мијаилу.

— Море мани се, отпоче и газда Марко, једва, брате дођох од моје куће довде, умало се не смрзох на путу! — Пошто то изговори, саже се и стаде намештати опанак на левој нози.

— Да бог сачува! — додаде газда Мијаило пошто одујми тикву од уста.

— Несрећа вала са сваке сваке стране, а шума готово сва исечена — рече газда Мата, а затим, погледавши у ватру, додаде — чарни де, бога ти, Мијаило, тај угарак: ближи си тамо.

— Настале, брате, велике дације, па посекоше људи гору! Мора се, шта да се чини! — рече газда Мијаило чарајући ватру.

— Јаком ће; ово је цвеће! — умеша се и газдa Таса.

— Право велиш, Тасо, јаком ће, како се свет обрнуо натрашке, предузе газда Марко чешући се по затиљку.

— Вала, док смо ми живи, биће дрва, па после шта буде! — додаде газда Мата и погледа у мене.

Тај разговор прекиде Никола Цукић, ушавши у кућу. Човек око четрдесет година: обична раста, широких прсију, висока чела, правилна лица, густих малих бркова и црних светлих очију. На њему беху чакшире с великим туром, чохана памуклија и јелек, а поврх овога дебео вунени шал.

— Помаже бог — рече овај улазећи.

— Бог помогао, Никола.

— Како сте сви тако, шта радите?

— Ето, хвала богу! Шта ти радиш?

— Нека! Хвала богу…

Понудише и њему једну столичицу те седе крај ватре, па пошто се поновише разговори слични онима као кад сам ја ушао, отпоче он окренувши се мени:

— Кад си ти отуд дошао?

— Пре неколико дана.

— А је л’ тешка тамо наука, вере ти? — упита ме за тим газда Таса.

— Па… — одговорих ја слегавши раменима, не знајући шта ћу друго.

— Е вала богу, како да није тешка! — умеша се газда Мата.

— Наука је брате! — додаде и газда Мијаило, а затим пљуну на страну.

— Ситна памет ту треба! — додаде и газда Марко загледајући до ноката догорелу цигару, коју је држао између палца и кажипрста баш пред самим устима.

— Па, мислим, умео би ти сад да певаш у цркви? — упита газда Мата.

— Како да не би умео! — одговори газда Марко, док ја смишљах одговор.

— Па не би ја то умео; ми то не учимо — одговорих му ја.

Сви се некако чудно згледаше, а на лицима им се читало велико изненађење!

— Па, овај — једва се поврати газда Мaта — ја шта ви учите?

— Друге науке — одговорих му ја на то чудно питање.

— Друге су то науке, Мато; шта ти питаш за певање! — рече газда Мијаило погледавши у газда Мату.

— Ма знам ја то, но тек ’нако питам.

— Пита само човек; није то рђаво питати — додаде газда Марко.

— А још колико имаш да учиш? — упита ме опет газда Мата.

— Још једну годину.

— Дадено, брате, понеком те може да учи! — додаде газда Таса.

— Е вала богу, природ’ човека вуче! — рекоше остали.

— Вала да сам ја отишао у чколе, жестоко би изучио — поче газда Мијаило.

— Изучио би ти да ’оће буре за тобом! — дирну га газда Марко.

— Био би досад капетан! — примети газда Таса.

— Хо!… Хо!… Хо!… Хо!… — сви ударише у гласно смејање.

Наста мало ћутање. Тиква с ракијом кружила је од руке до руке; дрва су на ватри пуцала, а ветар је напољу звиждао. Ћутање је прекидано само речима: „спасај се“, „на спасеније“ и доста јаким узвицима „О, хо… хо!“

— Шта каже, био би капетан! — отпоче први газда Марко и намигну на Николу.

— Вала, нисам учио, а да сам учио, не би ме носили у чколу на чабрењаку! — одговори газда Мијаило.

Опет се сви на то гласно насмејаше.

— Да ли је истина то било? — упитах ја радознало.

— Како да није истина, питај све што су учили чколу.

— Е то је да бог сачува! — повикаше остали једва изговарајући од смеха.

— Е људи, што јес’, јес’, носили су ме на чабрењаку, али то није било до моје кривице — започе озбиљно газда Марко — сви смо пропадали као кучке! … Ето, брате, овога Животу из нашег села окова учитељ у коњске букагије, па кад иде по школи, оно само чини: врр … врр … врр…! Шта ће човек да чини, мора да трпи шта га снашло, а човек је тврд као псето! Много може да трпи и да подноси!… И Живота је много бегао… Сви смо бегали, али морали смо; учитељ да побије по школи као говеда!

— А зашто, зашто си ти бежао? — упитах га ја.

— Био ме много учитељ, па сам морао. Ево како је то било: имали смо за алексију баш катикизис; дође учитељ да слишава, те ме упита за колико је дана бог створио свет? Ја реко’ „за шест дана“, а он ме потеже шамаром колико је игда могао, а ја главом па о таблу: сву главу разби! … Каже: не одговара се тако, него се лепо каже: „Бог је створио свет за шест дана.“ Ударим ја у плач, а он викну: „Шта ми слиниш? Нисам ти ја нана да ти дам сисе“, па мени још један шамар и остави ме без ручка. Ништа богами, кад увече почесмо да учимо, а ми смо, знаш, онда и ноћу учили. Сваки мора да купи по литру свећа лојаних па то стоји код вамилијаза, па кад потрошимо, ми купимо опет… Учимо ми, све то ћути, нико не сме да зуцне, а учитељ шета по школи и држи штап, па и ко погледа на другу страну, он штапом па по глави!… Док мени испаде плајваз и ја се сагнем да доватим, таман се ја подиго, а штап ме стиже: лепо сву главу ми разби… Не смем да кукам но гледам у књигу, а суза само капље на ону књигу. Припрети, богами, он мени како ћу сутра да повучем мачка за реп, а сад, вели ми, плачи колико хоћеш… Сутрадан ја потегнем, па чим се сване, а ја побежи кући… Дође сутрадан вамилијаз, сирома’ покојни Јова и још два ђака да ме воде, а ја побежим у шљивар; окупе они мене те у’вате, али ја легнем па ни да макнем, док они отпасаше канице па ме увезаше и протну чабрењак па понеше тако донекле, а ја их после моли, кука, те ме пустише и одведоше онако у школу… После је тек било зло! — заврши газда Марко.

— То је онда пропас’! — додадоше остали.

— Море, да станем ја да причам моје муке — започео Никола.

— Деде, вала, и онако смо залудни, шта ћемо друго овде поред ватре, додаде газда Мата.

Никола се понамести мало на столичици, трже два-три дима, и започе:

— Баш смо били у трећем разреду овде у овој школи. Умирили се ми сви па чекамо учитеља да дође да „не“ пусти кућама, а ми онда нисмо ишли кућама сваки дан но кад не пусти учитељ; у недељи дана кад пусти по једанпут, кад не пусти… Кад ето ти учитеља, па на врата; седе он на столицу па рече: „Ко ’оће кући, нека дигне руку увис.“ Ми деца, ка’ деца, једва чекамо да идемо кући, па сви подижемо руке!

— Е, вала богу, деца су, брате, к’о свака деца — примети газда Мијаило пошто одујми тикву од уста.

— Уђем ја у школу, оста мој отац напољу, а учитељ те за мном у школу, па узе пред ђацима да ме пита:

— Је ли ти тешка читанка, је ли рачуница, је ли катихизис, што бежиш?

Ја само ћутим.

— Наплатићемо се ми — рече опет учитељ и пође вратима — а ви старији ђаци спремите добар прут.

— Оде он с мојим оцом у мејану, а ја стадо те гледам на прозор док они замакоше; чим их изгуби испред очију, а ја викнем па напоље, па оданде све у трк до Међица. Заборавим у школи и торбу и фес нов новцат. Останем у Међицама цео тај дан, ту и ноћим, па пред зору а ја се открадем до куће па полако отворим млекар, те украдем скорупа и сира, напијем се млека, па опет натраг. Тако ја проведем два дана, трећи дан таман ја дођем до у ону ливаду испод наше куће, па сам оданде опет мислио да идем да украдем што за јело, кад, ту беше нека бара, а по њој жабе вичу кре-кре-кре-кре-кре-кре, а мени не даде ђаво мира, но накупим камења па почнем да гађам оне жабе по бари.

— Оно што кажу онај куси нит’ оре нит копа — примети газда Таса и сви се насмејаше.

— Гађам ја ту жабе, продужи Никола, док одједанпут чу где ме неко викну „О, Никола“. Погледам ја, кад мој отац стоји пред нашом капијом па ме лепо види. „О, Никола“ — викну он опет. Одзовем се ја. „А шта радиш ту несретниче?“ — „Ништа — реко му — ја гађам жабе.“

— Зар те то учи учитељ, закон ти твој — викну он, а ја испусти оно камење из руку.

— О, Анице — викну он моју мајку.

— Чујем!

— Не чула, кукавице, пушку ми дај да убијем пса — рече он па отвори капију и викну на псе „О Белов, уват’, држи, држи, уват’ Зеља, ху, а да ху, Мурга, уват!“ Ја сирома’ помислим истина, пси ће да га послушају те да ме увате, побежи ја што сам могао, а они за мном док ме они стигоше и протрчаше поред мене лајући, а ја онда надам за њима трк, почнем и ја да их туткам. Бежа’ ја тако сирома’ чак до Крчмаре; сломих се лепо; пређем воду па онда обиђем около и дођем баш уз плот наше куће. Сакријем се ту за један дуд па ћутим. Повирим ја иза дуда, а мој отац се спрема да иде у виноград, чујем да нешто наређује шта ће они да раде док се он не врати. Диже се он па на капију, оде у виноград да види шта раде копачи; чим он замаче, а ја прескочим плот па уђем у авлију. Мајке се нисам бојао, а мој старији брат Стева и сви снажнији отишли у виноград; код куће остала само мајка и ситна деца, мој један брат млађи и две сестре. Уђем у кућу а деца седе совром и једу млеко; узмем и ја једну кашику па седнем уз њих да једем; гледају ме деца као ’ајдука из шуме па их чисто стра’ од мене, док ће моја сестра Дика, она беше од свију њих понајстарија, рећи: „Што болан, Нико, бежиш“, а мени то дође криво, па дете кашиком те по глави: так, а оно удари у плач. Дође моја мајка споља па стаде на врата. Једем ја, а све погледам у њу, а она једнако на вратима. Пошто једо’, пођем ја вратима; таман дођох до ње, а она мене па преко среде у’вати а превика „држите га, децо“. Салетеше ме сви они: једно за руку једно за ногу, једно за леђа, мајка преко среде, ал’ ја опет јачи од њих, повучемо се по кући па падосмо, умало те нисмо у ватру; скочим ја брзо па таман да изиђем на врата а они ме пристигоше па ухватише остраг за кошуљу; вуци ја натраг, а ухватио се рукама за дирек, ал’ они не пуштају, док моја мајка викну неког Мату терзију, што шијаше мом оцу одело и нама, а седео у истој авлији у нашој кући; дотрча Мата, а носи конопац везао би десет људи у њега; ја некако до’ватим од њега један крај конопца те га ударим по носу, лину крв, а он пусти конопац па хтеде да се врати натраг, но моја мајка превика: „Држи Мато, побогу брате, ’оће опет да утекне.“ Врати се он опет те ме у’вати преко руку, а мајка са децом држе опет за кошуљу, те мене затворе у подрум.

— Да мене сад оће ко да затворе у подрум, добро би било — прекиде му причање газда Таса и сви ударише у смеј.

— И ја се не би љутио, додаде газда Марко, још кад има добра вина.

— Пружиде ми, Мијаило, тај угарчић да запалим цигару — рече Никола.

Пошто запали, продужи опет своју причу.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: