Поред ватре (2/2)

(Претходни део)

— Не даде мени ђаво да почекам мало, но чим ме затворише, а ја нађох неку шину па гурнем резу одовуд из подрума, спаде реза а Дика те руком за резу; ја се наљутих, па потегнем оном шином те њу преко руку; паде она и поче да кука, а моја мајка дође те притвори врата добро и удари одонуд клин на резу, а посла једно дете за оца. Кад рече она: „Идите једно за Василија“, а мене тек узе неки стра’, онда се сетих шта сам урадио. Да утекнем, не могу, да пропаднем у земљу, још горе; уплашио се ја, а срце лупа, рекао би човек, да искочи. У оном стра’у не знадо шта ћу друго, а ја зовнем мајку; дође она до врата; започнем ја да молим да ме пусти, аја, не да она поменути; кажем јој ја „мене ће отац да убије, па ако те није жао а ти ме остави!“ Не знам шта ћу друго, а ја превичем: „Пусти ме, јер ћу сад да извадим чеп из овог бурета од хиљаду ока, па ће све да се проспе”, кад она опет, ништа, каже: „Извади, а Василије ето га где иде.“ Ја кад видо’ да сам му већ пао у руке, што кажу, одем те се завучем у једну празну бачву. Дође он пред подрум па одмах запита „’Де ти је онај Турчин?“ „Ето га у подруму“ — рече му моја мајка. Он викну момка те донесе једну столичицу и чибук; пуши он пред подрумом, а ја овамо у бачви дрхтим као прут. Док наједанпут звецну реза, и он са мајком уђе у подрум; гледа свуд около, ал’ не може да ме угледа, па тек се окрете мојој мајци и рече: „Па онај је несретњик опет утекао и одавде.“ „Није утекао — каза моја мајка — но је се сакрио.“ Викну ме он два-три пут, ја ћутим, док се он наљути па викну: „Излази ако си ту, јер ако те нађем, убићу те, тако ми бога!“ Ја изађох из бачве, а погледам испод очију час њега час мајку, е не умем просто да ви кажем како ми је било, и чини ми се неће ни доћи гори час у животу. Покуњим главу па стојим пред њима.

— Где си ти, куд бегаш? — викну мој отац.

Ја ударим у плач па поче’: „Не смем да идем у школу, бије много учитељ, а ти ме овамо бијеш, па морам да бежим. а више нећу у школу или, ако ме примораш, ’оћу да скочим у Крчмару и да се удавим.“

Изговори ја то па ућута, а загушио се од плача, и он ћути па ме гледа, гледа, ништа не говори, плачем ја, он ћути, тек ’укну па рече: „Еј учитељу, закон ти твој и са школом, де ми отера дете у ’ајдуке.“ Ја још плачем, а он опет заћута мало, па ме после упита:

— А ’оћеш ли ти да учиш?

— ’Оћу, рекох му ја, само нећу више у овој школи.

Он опет заћута мало, а затим ми рече да идем у кућу па ће сутрадан да ме води у Чумиће учитељу Совронију. Одем ја у кућу; легнем увече, кад, сутрадан, пробуди ме он и рече да се спремим па опет да идем у ову школу. Ја ћутим, ништа не реко’. Спреме ми они све што ми треба, а отац извади два гроша те ми даде: „На, вели, те купи нешто у дућану тамо, а ја ћу учитељу да пошљем једно буренце ракије па ћу га замолити да те не бије.“ Не смем да кажем нећу, а већ сам унапред смислио да се вратим од пола пута.

— Па је си л’ се вратио? — упита га газда Мијаило.

— Вратим се са пола пута кући. Ко сме учитељу на очи; таман да сам отишао, био би модрији од чивита; него одем ја до пола пута па се оданде вратим; кажем оцу да не смем да идем за живу главу, па нека ради од мене шта ’оће.

— Па јеси ли учио још после? — упитах га ја.

— Одведе ме после отац у Чумиће, те тамо сам учио до краја, а у ову школу не смедох никако. Бије и тамо учитељ као стоку, ал’ сам морао да трпим, немаш куд више; лијаш, лијаш, па најзад долијаш! Ето тако сам пропатио муку због школе – заврши Никола причање, а потом накрете тикву с ракијом.

— Море да стане човек да прича све шта се радило, да бог сачува — предузе газда Марко. — Кад уђе учитељ да слишава, то све дрхти као прут, друкше није. Узмеш да читаш па само мало замуцни, а он потегне штапом по глави, е чини ми се мозак се окрене кад удари, па после једнако рукама преза ђак и погледа у њега, мисли: сад ће да пукне штап по глави.

— Вала, нема ти нигде лако ни данас, куд год се обрнеш — зло — умеша се и газда Таса.

— Гледа он нас овако, гледа — продужи Никола — па тек рече: „Ко ’оће да донесе „реграцију“ нека спусти руку“, а ми сви спустимо руке.

Једва чекамо, човече, да одемо кући, па да је казао гази по ватри, ја би’ газио. Кад наљути се, он па викну: „3нам ја да би ви сви кући, али то ја не дам, него ћу само неке да пустим, а ви ћете да останете.“ Ми се сви скуњисмо као побијени, док он поче да одваја ко ће да иде кући: „Никола Цукић нека иде кући, Павле Поповић и он, Живојин Марић и он, и још нас неколико поброја.“ Нема, ја само што не скачем од радости! „Ајд ви идите кућама, али ко ми сутра пре подне до осам не дође, петнаест му је батина и биће два дана без ручка; а сваки нека понесе реграцију.“ Истрчимо ми сви у оџаклију те узмемо торбе, па ’ајд кући; све сам готово трчао од радости. Дођем ја кући, а мајка ми седи под орајом у ’ладу и плете; приђем ја, пољубим је у руку, а и она весела, весела ка’ да је бо’ зна шта добила; уведе ме у кућу, узе од мене торбу те обеси о клин, па ми изнесе млека, па сира, па скорупа: све што најлепше има; па крушака неки спремила, па ме запиткује: „Како у школи? Па је ли тешко; шта си научио, сине“ — а ја се хвалим не може бити боље. Она остала деца што не иду у школу једва чекају да ја једем, па да се играмо; ја једем, а они сви поседали около па ме гледе.

— Деде, Никола, натегни једанпут ове ракије; боље ћеш да причаш! — прекиде га газда Мата.

Овај узе тикву, наздрави ономе до себе, па пошто прилично натеже, пружи му је узвикујући: „О, хо, хо“, а затим продужи своје причање:

— Једем ја мало, па онда у игру с децом; легнемо увече: заспим као јагње; сутрадан недеља, опет ја игра се с децом, брасмо крушке цео дан тако; проведо’ се не може боље бити; легнем увече, ал’ после све мислим како ћу сутра да пораним па да одем на време и однесем пуну олбу љуте ракије учитељу; мислим ја тако, мислим и утом заспим; кад сутрадан пробудим се ја, скочим из губера, погледам, а оно већ сунце припекло па гори! Ух моје муке! Као да ме човек уби из пушке. Ћутим ја и поче’ да се спремам, а све мислим за школу како ћу. Спремим се ја; мајка ми спремила у торбу пун заструг скорупа и један сира, па погачу, испекла пиле: спремила не може лепше бити и још пуно стакло ракије, могло је више од оке да у’вати, а ракија препеченица, има јој три године, па се жути као дукат!

— Е ти је Мијајло не би могао окусити? — прекиде му причање газда Таса.

— Аја, баш је не би лизнуо! — одговори му овај.

— Па шта би после Никола? — рече газда Мата.

— Ништа, спреми ми тако ту ракију да понесем учитељу, а оно мени. Препртим торбу, узмем оно стакло с ракијом, па пођем; мајка ме испрати до вратница на капији, па се врати, а ја те право школи. Идем путом а тако ми је као да носим кућу на леђима, е није ми друкше но као да идем у гроб. Сећам се ја путом како бије учитељ, после и оно што је казао да ће да удари петнаест батина ко задоцни! Мислим, мислим: аја, не смем у школу за живу главу! Уђем у Никодијев забран, па завучем ону ракију у једну шупљину од грма; решим се да не идем у школу! Кренем се одатле па право у Међице, а знате как’и је луг онде, ништа се не види ни дању.

— Па што ниси отишао кући? — упита га ја.

— Какој кући; био сам ја на две ватре, овамо не смем од учитеља, јер сам гледао како се бије: У’вате четворица за руке и за ноге па оволико издигну од земље, а он узме дренов штап ка мој палац па кад стане да удара, убије, лепо све кожу одере, а кући да одем, не смем од оца за живу главу. Останем тако ја у Међицама три дана; ту сам и ноћивао, а бејасмо ми онда у школи повелики, није ка’ ово сад што су ђаци. Само ме ноћу беше стра’ од лисица, а онако ништа, а имао сам у торби јела оно што сам за школу спремио. Тако проведем ја ту три дана; кад четврти дан, нестаде мени ’леба и јела, а не смем ни тамо, ни тамо. Трпе, тако до после подне гладан па се решим да идем кући, па макар ме отац убио, а опет ме мало окуражи то што сам мислио да он и не зна да ја нисам био у школи. Рачунам ја да одем и да ноћим, па сутра као опет да пођем у школу, а овамо би право у Међице. Кренем се богами ја одатле, па хајд, хајд, те кући. У авлији седи мој отац и пуши на чибук. Погледам га ја, а он весео беше; „е помози, боже“, помислим у себи и приђем му руци. „Жив био ђаче, жив био!“ „О, Анице“, викну он моју мајку, „ево ти га ђак дошао.“ Изиђе ми мајка те узе торбу од мене па пођемо у кућу. Кад, не лези враже, а мој отац је опет викну: „О, Анице, ја одох мало до мејане, а ти спремај вечеру!“ Ја се следи’ кад то чух! Мејана, као што знате, близу школе, и ја се одмах сети’ да ће он да се нађе с учитељем и да чује да ја нисам био у школи. Диже се он, бог и душа, остави чибук, узе штап и дуванкесу па оде. Остадо’ ја, а једнако мислим како ћу да утекнем опет, тако мало док се ја заиграм са децом па то и заборавим. Увече вечерамо ми, а он још није био дошао. Мислим ја шта ћу и како ћу па се решим да легнем да спавам, а ујутру рано да пораним па да бегам, а мислим у себи: „Неће ме, ваљда, бити у сану кад спавам.“ Таман ја лего па ћутим и начинио се да спавам, кад ето ти га мој отац. Погледам ја овако крадом испод губера, а он љут као ватра. Намрштио се, само ћути и седе на кревет где је он спавао; а ми смо деца спавали сви на земљи. Викну он моју мајку:

— О, Анице.

— Чујем.

— Оди де овамо!

Она дође.

— А где ти је онај Турчин!

— Који Турчин? — упита она у чуду.

— Никола, знаш који.

— Па што где је, легло дете па спава.

А ја све слушам и једнако гледам у њега испод губера, па не дијам чини ми се, па да ми је да се провали земља да пропаднем у њу. Он заћута мало, наслонио се главом на руку па ’уче. Па тек док се подиже, па опет запита:

— Па знаш ли где је он био ова два-три дана.

— Шта ти је, бога ти, Василије? — чуди се опет моја мајка; она сирота не зна шта је овамо у ствари.

— Било дете у школи, ја где је?

— Какој школи, закон му његов — викну он опет — чабрењак ми дај овамо да убијем пса! — и пође право мени!…

— Ја зажмурим и приљубим се уз моју млађу сестру, Дику покојну, а свега ме проби зној од стра’, чисто се обнезнани’.

— Немој га сад — превика моја мајка и у’вати га за руку: — може дете да падне у врас кад га бијеш у сну.

Он се врати натраг, седе опет на кревет и стаде да ’уче и да трља чело. Ја гледам шта он ради, а сав се тресем од стра’. Он рече да му моја мајка донесе чибук. Она му донесе чибук, ватру и једну бакарну тацну, где стресе пу’ор из чибука. Напуни он чибук, запали му моја мајка; он поче да пуши; пуши тако пуши и ћути, а све једнако намрштен. Она донесе пред њега те мету и совру постављену да вечера. А он гледа у ону совру; одби још неколико димова и ’укну, па се још горе намршти па потеже ону совру ногом; све пукоше тањири и комади куд који. Мени овамо није друкше него да ме човек сече, сав дрхтим. Узе моја мајка да купи оне комаде, а он једнако ћути, истресе лулу на ону тацну, напуни другу, па запали и опет стаде да пуши. Попуши и ону, па после поче да се свлачи, мени као да поче неки терет да се скида с леђа. Свуче се он, пирну у свећу и леже; мени као да се свану. Мислим ја после чим он заспи а ја да се дигнем па да бежим, док се ја тако у оном стра’у преварим те заспим као јагње. Кад се сутрадан пробудим, погледам, а он се дигао па се облачи.

— Ето ти сад несреће — прекиде га газда Мијаило.

— Е то је било зло — додаде и газда Мата.

— Зло, бога ми, те велико — продужи опет Никола. — Облачи се дон, а ја мислим како ћу да се дигнем па да побегнем онако само у гаћама и у кошуљи. Смислим ја да се дигнем па да му кажем да ћу напоље. Устанем полако из губера, док ме он погледа и запита: „Где ћеш ти ’ајдуче.“ „Напоље“, рекох, а сав дрхтим. Викну он мог старијег брата те му заповеди да ме изведе напоље и да ме врати натраг. Изведе он мене напоље и врати ме оцу. Мој отац стаде овако пред мене па ме запита: „’Де си ти бре.“ „Ја у Међицама“, рекох, а сав се тресем, „нисам смео од учитеља да идем у школу.“ Испричам ја ту све како је и шта је. Кад ја сврши’, он ми опали два-три шамара и рече да се спремам; ’оће он да ме води у школу. Спремим се ја, а мајка ми опет спреми у торбу шта треба, па се кренемо: ја напред, а он за мном. Срце ми зна како ми је, ал’ морам, да утекнем не могу. Дођемо ми тако до школе; викну он учитеља, учитељ изиђе.

— Ево, довео сам ти овога мога ’ајдука што бежи по лугу, па гледај шта ћеш.

— Нек иде он у школу, а ми да одемо мало до мејане, рече му учитељ.

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: