Најтежа осуда (1/3)

На станицу б…чку стигао сам возом из Београда у четири часа изјутра.

Леп, шумовит предео својим свежим ваздухом зачињеним мирисом липе одмах ме разгали и освежи иако целе ноћи нисам тренуо у купеу препуном света и био осуђен да, поред монотоног ркања два-три моја сапутника, саслушам од једне дебеле даме неколико биографија њених рођака, који су богати и вићени људи и које је њен отац помагао док су се школовали и извели на пут, а сада они њу неће ни да виде, а камоли помогну. Одмах до станице железничке је мала, лепо окречена сеоска ме’ана, која се с пута једва назире кроз густе, гранате липе, које баш тада беху расцветале. Седнем за сто пред ме’аном и затражим каву од неког дремљивог дечка што ме дочека зевајући гласно и протежући се. Дечко је тек по мом доласку почео ложити ватру, те сам имао доста времена да разгледам шумовиту околину, коју обасјавају румени јутарњи зраци сунчеви.

— И заиста — мишљах — у оваком дивном шумовитом крају, у часу кад се природа буди из сна, кад осећамо овај свежи мирисав јутарњи дах, слушамо пој птица, остављају човека све ситне земаљске мисли и душа жели да се стопи с дахом природе и уздигне некуд високо, високо над земљом — чисто ми је изгледало да се у оваквој дивоти не може догодити ништа ниско, нечовечно, прљаво.

Можда би ме моје маштање далеко одвело да чак уобразим како ту само анђели станују, да ми не сметаше и нехотице брига о тражењу кола и путовању од неколико часова на припеци по прашљиву друму. Чим дечко донесе каву, одмах га упитах за кола. Он се опет протеже и почеша и као за се промрмља с подсмехом:

— А кола; то ће скоро бити!…

— Како скоро? — одсекох се љутито на дечка.

— Па овде има само један што вози.

— Па где је тај један.

— Е тај је сигуран — одговори дечко и насмеја се, па после мале паузе додаде:

— Тај пије, па дође с мене на уштап. Ено му тамо уз наш ар кола и коња. Ту их оставио још јуче у подне. Нити дао коњима да једу, нити их напојио. Ја их синоћ појио ту на реци: жао ми кљусади, а баш због њега не бих то учинио.

— Па шта он ради? — упитам.

— Он иде те пије поваздан по селу, а ноћу врља по гробљу. Жали се како нема посла, а и кад има којег путника, онда се он запије па не дође. Ено каква су му кљусад: саме кости и кожа од њих кукавних. Мора да омршају: коњу треба нега, па уредно појење, па сено, па зоб, а он веже ’нако ви’ш за плот, па их по два дана не види.

И нехотично погледам кљусад, мршаву, бедну, где дремају везана за плот крај механског ара. И кола бедна, изувезивана неким конопцима, а покривена поцепаним арњевима. Свуда крај плота нађикао густ коров и бурјан са купином, која се пење до половине плота, а на месту где су коњи везани црни се земља, из које овде-онде стрчи до земље готово стабљика бурјана, а са оструге оглодано лишће.

„Све што су могли појести, то су појели“ — помислим гледајући ова два бедна кљусета што више личаху на костуре коњске, па ме обузе туга и сажаљење према тим бедним створовима. — „И њихов госа их оставио, а он пије, опија се, попије оно што му ова два бедна скелета последњом још засталом снагом зараде, теглећи оне готово још бедније тарнице.“ И нехотично ми се код таквих мисли оте уздах из груди, а туга, нека чудна, нејасна туга поче ми све више и више освајати душу, те сва милина и лепота природе са својим свежим јутарњим дахом не могаху изгладити ове чудне утиске и повратити оно прво расположење.

Зовнем дечка и наредим му да однесе коњима сена, што он одмах учини. Чим коњи опазише да им се носи храна, почеше ногама тући о земљу и захрзаше некако благодарно и тужно.

„И та животиња пијанчи по селу” — помислим опет на кочијаша и дође ми нека жеља да га повалим онде баш на ону земљу где су кљусад опасла коров и опалим му двадесет батина.

Утом изиђе газда од механе, омален, врло угојен човек са плавим брчићима, плавим лицем и светлим малим очима неке шућмурасте боје. На глави му шубара, испод које вире праменови неочешљане косе. Одело му је само гаће и дугачка бела кошуља, лепо убрана, а запасан широким вуненим тканицама; на плећима сукнено јелече, а на ногама сукнени дизлуци преко којих су шарене подвезице и каиши од опанака. Назва ми бога и пошто разабра ко сам и откуд идем, седе до мене за сто. Ћутали смо дуго. Он лупка прстеном медењаком по столу, а ја са задовољством гледам како коњи халапљизо једу сено.

Наједаред се окрете и он на ону страну куда и сам гледам, па кад угледа да је коњима положено сено, викну љутито дечка и осу грдити:

— Зар ја да раним коње којекаквим бекријама и пропалицама; нека му полипшу кад је будала, и боље је и он да не живи кад је онакав.

— Ја сам казао да их нахрани; жао ми је да се муче онако везани за плот.

— То нисте требали, господине; мени су, знаш, и ови коњи некако, не умем ни сам да ти кажем: чисто не могу да гледам ни коње. Видиш оног ђогата, њему има више од двадесет и три године. Њега је он јашио још пре двадесет година, кад је био кмет овде у селу. Ух, да знаш како то беше бесно, урањено кљусе, па му се цакли длака. На њему је сваки дан долазио мојој кући. Онамо ми је кућа, ено онде, преко оних шљивара, где се оно црвени ћерамида на качари. Ту имам и сад два брата задругара.

— Па је л’ ти то о томе кочијашу говориш да је био кмет овде у селу? …

— Јес’, јес’, он; њему је име Вићентије, а зовемо га Вићан… Код мене је, знаш, била у кући нека Вида, синовица једног мог пашенога из Р… Њен отац је умро још кад је њој било два месеца, па је после узме стриц, тај мој пашеног, у кућу, заједно с мајком. Мајка јој је била једна, простићеш ме, како да ти кажем, шарена женска. С ким ти она није врдала, па се њеном деверу досади да му брука кућу, те дете задржи, а њу одјури из куће, те она оде оцу. И тамо ти је била така иста, па најзад утекне са неким Циганином што је био ковач у селу. Кад је детету било пет година, потегне те умре тај мој пашеног Сима и поручи ми да узмем Виду себи у кућу. Знаш, он није имао деце, па заволео то дете од брата му ка’ своје. Код мене је, готово рећи, Вида и одрасла с мојом децом, и нисам је одвајао од своје деце, већ сам је пазио, чини ми се, боље но моје рођено. Е, ал’ шта ћеш кад, што веле, сам ђаво не да мира, ни добра. Хтео сам је удомити као и своју Соку, ал’ се не даде, баш као да је неко проклетство, ил’, што ти рек’о, сам ђаво…

Ту се ме’анџија замисли као да тражаше дубља узрока свему оном што је намислио даље причати, па после подужег ћутања настави:

— Шта ћеш му? — ту одмахну руком, као да одбаци са себе сваку кривицу и слеже раменима, и као да би хтео тиме рећи: ја не дадох ником памети. И поћута потом још читав минут готово док продужи: — Шта ћеш му? Ја се трудио као за своје, а вала у мојој кући није могла примити ништа рђаво. Ето, имам и ја ћери, па чик ко ’волицко изнесе за њи’… Него и крв му, брате, така. Што но реч: как’а мати, так’а кћи!… — Приметим ја једном да она врдака са неким Милисавом, а то ти је најгори момак био у селу. Ето га сад је робијаш у Топчидеру. Украшће, што кажу, покров с Божје Мајке. Сатирао је јагњад по селу горе но курјак…

— Па шта је било с девојком? — опоменем га да се не би удалио те прешао причати о Милисаву.

— А, ја! … Приметим ја, кажем ти, да она с њим врдака. Девојка, знаш, у мојој кући, а на моју кућу нико није могао прст пружити за таке ствари. Куд сам могао да трпим, но намислим да притегнем и девојку и Милисава, а он ми и онако био се и овде попео (ту показа руком на теме) због крађе. Пре тога ми украо најбоље назиме, па га с неким несретницима испекао и појео ено баш онде под оним обрешком…

— Па шта си урадио с девојком? …

— Издеветам ја њу на мртво име и запретим да га више никад не сме ни погледати, а Милисава јавим кмету. Тај несрећни Вићентије беше онда кмет, а и за њега се говорило много таких ствари како иде код туђи’ жена. Он одмах потеже те уапси Милисава. Таман ја помислим: боже помози, кад не прође неко време, а Вићан учеста долазити нашој кући и чим улучи прилику, а он нешто шушка са Видом. Знам ја и њега и Виду, а и мајку јој несрећну знам, па одмах видим да ту нису чиста посла. У’ватим ја Виду опет, па ожежи, бре, па ожежи, и запретим јој да се не појави жива кад дође Вићан нашој кући. Опет ништа; само ме од то доба намрзе Вићентије, а кмет је, знаш, па ми је сто невоља правио, а долази опет сваки дан: јутро, вече, он ту окука. Веже, ви’ш, оног ђогата за крушку пред качаром, а он беше у бесу коњ: вришти па све се разлеже. Од то доба ми се, право да ти кажем, огади и коњ, па кад пођем кући с њиве и угледам ђогата везана за крушку или га чујем кад врисне, а мени све мрави уз леђа…

Ја и нехотице погледах ђогата.

— Тако, богами, то траја више од месец дана. Вида се променила као да није она девојка. Нити с ким говори, нити хоће што да ради. Што год јој заповедим, а она само одговори: „Нећу!“ или „Што да ја радим у туђој кући!“. Почне да се завади с чељади. Направи ми читав раздор по кући. Видим ја да она баш жели да је изјурим из куће, а неће сама да оде… Затвори се у свој вајат па не излази никако докле год не дође Вићан. А он опет, што ти велим, учестао па сваки дан по двапут, а све као има нека посла са мном због општине. Ја сам био одборник.

— А Вићентије није био ожењен? — упитам.

— Како да није био ожењен! Ожењен, брате, и имао троје деце као три златне јабуке, једног мушкарца и две девојчице. Мушкарац му најмлађи, тек пушља од четири године, а старија девојчица од осам година, Стаменка јој је име. Како су то била красна и паметна деца. Стаменка беше као кака маторка, а вредна као пршљен. Слободно би могао човек целу кућу на њој оставити, па да нико не позна да ту нема домаћице… На мајку су била деца, Јелка му се звала жена. То беше злато од жене, а из најбоље куће овде у нашем селу. Кротка, блага, чуварна, вредна као кртица. Како је она водила кућни ред и пазила децу и човека, то се не рађа више. На Вићентију најчистија кошуља, најлепше ишаране чарапе и тканине, а и деца чиста и одевена као цветићи. Повазда то створење у послу. Никуд не изиђе она да се проведе као њене срећне друге, но само тако послова по кући кукавица до суђена часа.

Па он је, додуше, све до то доба био ваљан, вредан, а и добар домаћин. Јесте хтео да врдне помало ’нако по женским пословима, ал’ опет је пазио жену и децу и водио домаћинске послове не може бит’ боље. Ал’ се загледа у несрећну Виду, лепо као да, боже ме прости, уђе онај куси у њега: лепо излуде човек. Батали се много; занемари и кућу и жену и децу и послове, све, ама све, брате. Само тако пригрне гуњић на једно раме па врља по селу и пије. Седне ту пред мејану, па полић за полићем. Затрчи девојчица те га зове на вечеру или га траже радници, а он псује све на свету. Дође неки сељак те се тужи вели ударио ме коцем Павле кад смо ’ватали рибу, а он слегне раменима, истресе полић, па одговори: „Удри и ти њега!“ Један опет, дошао те му се жали како су му украли јагње, а он одмах посла за оног несретника што је с Видом шуровао, па обали човека ту пред мејаном, потеже штап, па лепо уби: отеже се онај ко маче. Ништа му не помиње јагње, но само виче: „Тако, ’оће момак да вара девојке по селу!“ А већ то било пре толико времена и чак га апсио за то. Откако се то деси, нико није смео ни да се здрави с Видом на улици, па ни да је погледа љуцки; склања се сваки да га зло не снађе. А мене поједе срамота што је то чудо у мојој кући. Избегавају је и моји укућани, а и ја. Пролазимо мимо њу ка’ мимо гробље. Нико јој не каже ни црне ни беле…

— Па шта је било с њом? …

— Траја тако још неко време, па се зар и њој досади, те, ’вала богу, утече из моје куће и погоди се бајаги да служи код Вићанова брата. Уочи тога дана су она и Вићан шапутали нешто до неко доба ноћи иза моје качаре. Зар је он и научио да тако уради, јер знаш његовог брата кућу и његову само плотић раздваја.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: