Под храстом

I

Жубори река преко цветне ливаде, а над њом шири гране столетни храст, те се шумором својим с реком разговара. Ту, под његовим хладом, проведоше детињство момче и девојче, чувајући стада. Све од пролећа па до позне јесени, из године у годину, сваким даном од зоре до заранка.

Били су деца. Зора тек зазорила, а они већ под храстом, кроз чије се гране зора смеши на њихова весела, ведра лица и злати им плаве детиње косице што лепршају од јутарњег поветарца. У ручицама им комадић сира и ’леба, а под пазухом дугачки чобански прутови; уз дебло од храста прислоњене шарене ткане торбице и тиквице с водом заптивене зеленим лишћем. После таквог доручка до подне се трчи за овцама да не би зашле у туђе усеве, а кад се у подне овце окупе и полежу под храстом те пландују, и чобани добију времена за играње. Праве свирајке од врбе, бацају камичке у воду и броје колутове; љуљају се на љуљашци, која виси готово над самом реком о храстовој грани; беру цвеће; посматрају како мравићи вуку мрвице што заостану од њихова јела; милују јагањце и оплећу им венце од цвећа око врата; певају; смеју се кадшто свачему; воде невине детиње разговоре, а понеки пут се деси те обоје плачу ако се ма чије јагње или овца изгуби. Тад се лију искрене сузе, које се крупним капљама котрљају низ зажарене, свеже детиње обрашчиће.

Таквом невољом једаред зближени, заверише се деца да ће се узети.

Очице блистају, на трепавицама трепере још према сунцу заостале капи суза и деца гледају у реку, пуна нејасне наде детиње, па желе да порасту и да испуне своју реч.

Река жубори и протиче, пенуше се таласи и прште из њих бисер-капљице, а храст и даље шумори тихо и шумором својим с реком разговара.

II

Прођоше дани и године. Од чобанчади, од деце, порастоше момак и девојка.

Пала ноћ — летња, заносна, страсна ноћ. Путем крцкају натоварена кола и према корачању волова одмерено звоне меденице што им висе о врату; двојнице, путничке и прељске песме, клепет ветрењача — све се то измешало, па се слило са жубором реке, шумором шуме и мирисом липа у неку чудну, снажну драж, од које и ноћ трепери и страсно, узбуркано дише дахом пуним чежње, љубави, милине, дахом топлим, који опија, заноси, умара.

Момак и девојка што се грле у тој ноћи, озарени бледом месечином, која провирује кроз лиснате храстове гране, осећају целим телом како их задише тај силни дах. Срца јако бију, шапућу љубав своју нејасно, тихо, да ни ноћ не чује; сањају будућност пуну среће, пуну заносне дражи. И славуј са гране пева о срећи њиховој. И жеље њихове уз оне сребрнасте, пенушаве вале теку журно даље, даље — у будућност пуну среће, коју с нестрпљењем, са силном чежњом чекају пуни нада.

III

И опет протекоше дани и године. Река и даље жубори, а над њом храст шумори, али под његовим хладом више не седи момак са девојком у страсноме загрљају, већ озбиљан, брачни пар одмара се ту после тешког пољског рада. Лица доста изнурена, сунцем опаљена, препланула; црте оштре, а мучан живот избраздао мужу боре по челу. За храстове гране привезана љуљка, у којој плаче и праћка се ножицама дете тек од године, а један мушкарчић од осам година љуља „малог бату“ једном руком, а у другој држи чобански прут, којим враћа стоку да не оде даље са стрњике. Живот је мучан, напори тешки; њихови су погледи одмерени, хладни, уморни. Сиротиња их уз мучан рад прати толико година, али они су још млади, још душа није клонула. Ветрић им расхлађује знојаво чело, а тај исти жубор реке улива им нову наду и мисао мами собом, за током својим, за пенушавим таласима, некуд даље, даље — у будућност пуну среће. Погледају на децу, на ту потпору своју, па се надају, и жеље опет јуре за таласима, а срца се испуњавају надом на будућност.

И река жубори даље, искачу бисер-капљице из сребрнастих таласа, а храст шумори тихо и шумором својим с реком разговара и уљушкује уморне раднике у слатке снове срећне будућности.

IV

Опет прођоше многи дани и многе године.

Настала позна јесен. Кроз хладан ваздух диже се пара са влажне, раскаљане земље. Небо ниско, тмурно без сјаја, претиснуто тамним облацима; са истока се једва назире, кроз поцепане облаке, бледуњава, хладна румен сунца на умору; магла обмотала предмете и не да да погледаш у даљину — све ти пред оком затворено, стегнуто, и душа се стеже од нејасне туге; над главом тупо шуште гавранова крила и чујеш његов гробни грокот; река мутна, надошла, хучи страшно, пенуше мутни таласи. Под храстом, наслоњен на штап, стоји погрбљен изнемогао старац, збрчкана лица, угашена погледа; седу као снег браду и косу повија му јесењи ветар, а хладна измаглица бије га по лицу и меша се с последњом, можда, сузом што му се низ смежуране образе слива. Њу је сигурно сачувао да је ту пролије под храстом, испод кога је толике наде и жеље сновао и снивао слатке снове среће, ношен уз тај шумор и жубор реке на крилима наде даље, даље у будућност пуну среће. Храст оголео и почео се сушити, па тужно клопарају суви огранци.

То је будућност у себи крила — изнемогла, слаба старца који је покопао све мило и драго, те више жеља нема — до што смрт жели; а мисао не јури више у чаробну будућност, већ далеко, далеко у срећну — прошлост.

И река даље хучи, срдито пенуше мутни таласи, јесењи ветар јечи, а храст тужно клопара сувим огранцима, те с реком прошлост препричава; крила гавранова тупо шуште кроз влажни ваздух над старчевом главом, а кроз процепане облаке и маглу једва се назире блеђани зрачак умрлог сунца.

 

Advertisements

Ознаке:, , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: