Најтежа осуда (2/3)

(Претходни део)

Прошла година отада; кад ја једном око велики’ заранака, баш у ово доба, некако око Светог Илије, беја’ пошао на гумно — продужи ме’анџија — па да се сретнем са Јелом Вићентијевом; она носила радницима ужину. Није ми род ни помози бог, што веле, ал’ баш кад је видо’ кака се кукавица начинила, дође ми тешко и нешто ме гану у срце, па ми само сузе пођоше. Она и онако ситначка и мала, па још ослабила, па је немаш шта видети, као биљчица остала сирота, а очи јој све подадуле и поцрвенеле од плача. На рамену јој обрамница и на њој велики лонци с неком чорбом, две котлајке кисела млека и две торбе с пројама, па, знаш, и ’нако слабачка, па се сва увија мислиш до земље, под теретом. Са њом иде њена Стаменка и носи ракију у бардаку. Велики неки бардак, па дете једва иде, а искривило се на другу страну и једнако преповаћа бардак те га намешта на кук. Паметно дете, а иста мајка, гледа ме као анђелак неки, а њему очи уплакане и црвене, а затурило се од врућине и зној му се само слива низ лице.

— Зар, ти Јело, носиш? — једва је запита’, тако ме нешто стеже у грлу од туге.

Она ме само погледа па јој грунуше сузе на очи, као да их просу човек из неког суда, и зајеца. Заплака и дете. Ја се сетим моје деце, па ми још теже дође и чисто ми се обртоше оне њиве око главе.

— Спусти то, јадна, па се одмори мало. А зар не држите момка? — упитам.

Она спусти обрамницу с рамена и, кад се исплака, погледа ме као да зове за помоћ, уздану, па ће рећи:

— Ето шта се учини од мене… — Као да хтеде још нешто да каже, али је сузе загушише.

Плакала је дуго, а ја гледам ћутећи час њу, час дете, па, богами, нећеш ми веровати, чисто и ја оплака кад помислим како је то живомученица жена, а двори опет оног несретника и пази га не мож’ лепше бити. Знао сам ја све како он с њом поступа! Цело село наше само о томе и говори и сви жале ову јадну жену. Хтео сам, знаш, да је тешим некако, ал’ куда ћеш је утешити. Није то, брате, лако гледати зло очима у својој рођеној кући: радити цео дан као роб, удворити и човека и дечицу, па још и ону проклетницу, коју не може очима да гледа.

— Па зар је узео у кућу? — упитам.

— Узео, но како! Његова добросретна жена, што ти реко’, ради као роб и двори и њу и њега, а он је још туче и закера те ово, те оно.

— Па кажеш ли му што јадна? — продужи ме’анџија причати — упитам је. Она уздану, право рећи јекну, па само слеже раменима.

— Па питаш ли га бар што тако чини, што упропашћава кућу и овако красну дечицу? …

— Шта ћу га питати црна и ојађена, кад не смем ни на сенку да му станем. Он ме сматра као скота, па и горе од скота. Нађе он кривицу мени па нек сам ка’ анђео, само да ме избије, а камоли да га што питам. Каменим се тако па само гледам зло очима и плачем несрећна за овом кукавном дечицом. Па не могу више ни да плачем. Вучем се тада као авет и сва некако као да сам се скаменосала, а немам, грешна, коме ни да се пожалим, но сама се гризем, па ми баш нека мука пала на срце, па ће лепо да ме живу умори.

Она опет зајеца и помилова девојчицу руком, па узе нарицати и оплакивати и себе и децу, као да је већ умрла, а ја слушам и мислим на своју децу па се чисто љуљам, а у глави ми само зуји, и све ми неки мравци уз леђа, а под грло ми стаде нешто па оће да ме удави.

Ал’ кад узе дете љубити и зацвиле:

— Јаој мени, сирочићи моји, ко ће да вас пази кад мајке немате! …

Мене обузе туга по хтедо’ утећи само да не слушам ту запевку. Жива оплака себе саму. Море, да си био то да видиш само, па никад ти не би с памети сишло. Закука и дете, па се приљуби уз њу и све цепти кукавче од неког стра’ и запомаже:

— Јаој, нано, не дам те, јаој, не дам те.

А слабачко и једно и друго, па да камен проплаче од јада.

— Не дај ме, благо нани, не дај твоју нану, не дај, благо нани! — нариче кукавна жена и једва кроз плач да јој разабереш речи.

— Остави се, бога ти, ћорава иосла, не плаши то дете; виш’ како се узнезверило па само преза и трепери ка’ јасиков листак.

— Осећам ја да ће ми скоро доћи крај. Не може се овако — поче опет она кроз сузе. — Ево види само, рече, па подиже повезачу, те ми показа разбијену главу. — Ето, вели, а у телу сам сва испребијана. Уби ме крвник, крв га изела и убило га добро моје. А ја сам га пазила и дворила као бога, а роб сам куће и ове дечице наше, а он тако. Ономад опет до неко доба ноћи луњао некуд с оном дрољетином, земља јој, боже ти нареди, кости изметала. А не сметам им, грешна, но се склањам и правим мања од макова зрна за љубав деце; што видим, не видим, што чујем, не чујем, ал’ ме крвник опет не оставља. Удари ме чим до’вати. Дође доцне, готово после поноћи. Ја му поставила совру, спремила постељу, намирила децу, успремила сваки кутак, па меда да лазнеш како је чисто, зготовила вечеру не мож’ бољу бити, уточила вино и ракије, па метула на совру; свршила све, па седим те чекам. Деца поспала, а ја запалим кандило и станем пред икону те се молим богу да га окрене на боље само, и нека га умудри да мене остави на миру да гледам децу, па му све просто било. А и деца се сирота устравила па једнако презају из сна и запиште. Плаше се, па ме све стра’ пашће у занос ил’ у фрас. Јер он дође пијан свако вече, па претури совру ногом и изразбија стаклиће, па мене у’вати те туче за пра бога, а деца се тако чисто уџапила, па сву ноћ презају. Ако му опет не спремиш, онда се држи што не спремиш, а кад му спремиш, онда што си спремила. Кажем ти, дође ономад тако, па чим на врата, а он потеже ногом совру, па све прште под ногом у комаде. Ја стојим у буџаку па се тресем и чини ми се: дође ми суђени час. Дечица пођипаше, па узеше кукати и збише се око мене као пилићи, божем да их ја браним кукавица! …

Ту жена зајеца и једва опет продужи од плача:

— А он стоји, па се љуља пијан и шкрипи зубима. Ја ни да данем, а камоли да му што кажем.

— Што не купиш ове комаде, кучко, но дремаш? … — викну ми он и пође мени, па се саплете на сломљену совру и паде. Деца вриснуше и још јаче почеше уз мене приљубљивати, а мени срце да пукне за њима, а не смем ни да шушнем, а камоли да заплачем. Утом он скочи па посрћући јурну на мене и до’вати ме за косу, па ми поче ударати главу о дувар.

— Немој, Вићо, — почех ја молити — тако ти добра мога, немој, тако ти ове наше дечице, остави ме болан, само њих да гледам па све ти просто, све, све, све ти просто.

— Шта ми ти прашташ, курво? Ти да ми нешто опростиш? … — дрекну он, па ме узе још јаче грувати песницама по глави.

Још је она даље нешто причала, али то се од плача није могло разабрати…

Утом дођоше још два-три сељака, те механџија хтеде завршити своје причање речима:

— Море, много би имао човек да прича о томе: тридесет дана и тридесет ноћи да не станем и једнако би имао само да говорим, а камоли тек што други знају. Него, што тебе занима кад ти не познајеш никога одавде.

Ђогат зарза некако потмуло, да се тек једва чуло, а сељаци се насмејаше и један од њих ће рећи:

— Надај се, надај, скоро ћеш газду дочекати! …

Мене јако заинтересова та тужна историја кочијашеве породице и замолим ме’анџију да ми продужи причати. Она три сељака седоше за други сто да играју карата, а ме’анџија продужи причати:

— Много је Јела, сирота, пропатила, кажем ти, жао ми је као да ми је сестра рођена. Вићентију би боље било да је давно стрељан него што је овако дочекао, али њега ми и није жао. Жалим га сад несрећника, али, знаш, кад се сетим његови’ покора, а ја помислим: и горе муке треба за њега …

— А где је седела, велиш, та Вида, како ли јој беше име? … — упитам.

— Како где је седела? Седела, брате, ту код њега у кући. Да ти знаш како је у његовој кући био долазак: једни одлазе, други долазе, па то повазда, а Јела је умела да те дочека што мало ко, па ти се чисто мили да навратиш у так’у кућу. Ал’ како се Вида усели, а оно пресече долазак. И ко би случајно навратио, а Вићану није право, све гледа човека попреко, и баш му криво кад ко сврати, а пре је то био дружељубан човек, да вазда с њим седиш… У кући она богме, па још она права домаћица и газдарица, а Јелка је дворила као нека робиња. Знам како јој је било сиротој кад јој сузе капљу, а она јој, причају, поставља да једе, ал’ је морала да трпи тако кукавна до суђена часа, све, вели, због дечице. Е то је, слободно ти могу рећи, била мајка да јој и данас нема равне. И ако се вала и један двоножац што једе и пије ка’ човек посвети то је она морала постати светитељка… Долазила она крадом тако покадшто мојој кући, па се изјада код моје жене, а ту се, знаш, слегну све жене из комшилука, па све превичу, тако ми бога: „Е није га, друго, гре’ота ни убити ни отровати кад може тако да мучи и тебе и онаку децу!“ И заиста, што кажу, није било гре’ота, грешан је у бога, кад морам да кажем, ал’ она кротка ’нако само тек заплаче, зајеца као дете како, па тек вели:

— Е не би’ ја то урадила, па да ми круну метнеш на главу. Зар да оставим ону дечицу под таком бруком, а и отац им је, па каки је, таки је.

— Па што не бегаш, грдна, видиш да ће да те убије проклетник, бежи оцу и склони се за време док му прође лудило, па ваљда ће му доћи кад-тад памет — веле јој жене.

— Е — уздахне она, па тек превали жалостиво очима (баш сада као да је гледам сироту) — али куда ћу, друге, тешко мени и кад сам се родила ’ваке црне судбине мимо срећне моје друге: куда ћу кад он деце не да из куће, а коме ћу их оставити, црна и ојађена? Зар да их оставим оној несрећи и њему несрећнику? Да не да мој бог. Волим изгубити главу у оној кући, где сам децу изродила и подизала, но оставити ’наку слатку дечицу, као анђелке, да их пази и гледа баги она лоћа, а ја да се потуцам, после петнаест година од удадбе, од немила до недрага…

— Ишао је тако тај лом по њиној кући више од неколико месеци. Док неко докаже то Јелином оцу. А има она брата једног, млађи је мало од ње, ал’ ватра жива. Као да их није једна мајка родила: ова кротка, не би ни мрава нагазила, а онај јој брат као рис зао, а воли и њу и децу јој, све се куне њима, па како чује (а знаш отац је његов и крио дуго од њега зато јер зна каква ће се брука начинити) узјаши коња (њихова је кућа одонуд реке, под брдом, у Т… Има око три сата довден) па право те пред Вићанову кућу. Веже коња пред кућом, па отвори лагано врата и уђе унутра. Кад тамо, има шта и да види. Сестра му дошла као авет, да је не може познати. Седи као очајница, покупила децу око себе па нариче и плаче. Како угледа то, није могао ни сачекати да се поздрави с њом, но се, веле, одједном окрене натраг, изиђе из куће (а сестра ни деца нису га ни видела) па се прикрије у вајату да сачека док Вићан дође. Чекао тако до пола ноћи, док тек наиђе и Вићан са Видом. Он пијан посрће кроз двориште и псује све на свету што да удари ногу о дирек од капије и пронашао како му је и томе жена крива. Он грди жену, а Вида га придржава да не падне, па га и она још више дражи противу Јеле. Кад дођу код кутњих врата, он уђе унутра, а она право па у вајат, где је и брат Јелин прикривен чекао. Како она на врата, онај је ухвати за косе, па извошти на мртво име. Боловала је она дуго после од тога. Затим појури у кућу; кад тамо, види ужасан призор. Исто онако како је оно Јела причала код њиве. Ту се направи читав лом по кући. Вићан је био испребијан на мртво име, а глава му разбијена, те је остао онесвешћен лежећи кад је брат одвео сестру и децу својој кући. Ми смо тако сутрадан нашли Вићана крвава и онесвешћена, где сав надувен и модар лежи на поду, а по соби све у нереду и поломљено. Њега одвуку у болницу, а Јелиног брата, Марка, оптужи Вићанов брат, те га затворе и осуде годину дана затвора… Вида утекне, па је нико не виде докле је год био Вићан у затвору, а после тек дође однекуд и пређе опет код Вићанова брата у службу.

— Био је он тако сам без жене и деце више од два месеца, па кад виде како га се свет чисто поче клонити, отиде своме тасту, измири се са свима њима, а код суда обали тужбу и не хтеде ништа у име трошкова потраживати. Замоли их да му опросте и обећа да ће од тада боље са женом поступати.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: