Браћа (1/4)

Пре неколико година поставетују ме лекари да због слаба здравља проведем лето на селу. Неки мој добар пријатељ и школски друг, Милорад, понуди ме да с њиме проведем лето у гостима код његових родитеља у селу, које је и место његова рођења.

Тада сам први пут познао личности о којима се говори у овој причи, управо, он ће сам причати, а ја ћу бити само посредник између вас, читалаца, и њега.

I

Наша кућа у селу била је, како се сећам, лепша него остале сеоске куће. Велико двориште, ограђено високом тарабом, а за улаз су двоја врата, обојена плаво и покривена кровом са ћерамидом. Ти кровови од капија служили су и као голубињаци. Бејаше ми необично мила забава да се успузам уз једно кисело дрво, око кога се увијао бршљан и прелазио на тарабу и на кров од капије, те да одатле гледам како се вркоче под кровом гаћасти голубови. С једне стране куће била је башта, опет за се ограђена зеленим филаретама, али у њу није смео нико улазити сем оца. Чак ни мати сама није смела откинути ни цветића. Сваки дан готово, преко целог лета, било је ларме око баште. Уђе нечије теле или свиња, и онда отац виче на све по кући, а момци се витлају за несрећном животињом по целој мали. Јуре тако једном момци стричево теле моткама, а отац стоји на вратима од дворишта, па виче што га грло доноси: „Уби на моју одговорност, па чије је да је и што год уђе у башту: прасе, јуне, теле, коња, човека, попа, светог Петра! …“ Због тога је, наравно, било између оца и стрица свађе. Заћутали два-три дана па ништа, опет све по старом. — С друге стране куће, с наличја, је неколико воћака, поломљених калемова, и у средини велики, гранат храст, који ми остаде у најживљем сећању због једне своје велике шупљине, у којој су се легли стршљени, те ми, ваљда због тога, и сам храст улеваше неко страхопоштовање. Стриц Тодор, кад год дође нашој кући, дигне главу и, пошто разгледа храст са свију страна, рекао би: ,,Е, ко разуме, вреди овако дрво уз кућу више но најбоља кућа.“ Мајка обично лети седи на прагу, те плете, и кад би стриц наишао, она се подигне, клубе јој се откотрља с крила, а за њим се нада у потеру читава поворка пилића, па би на његове речи увек додала: „Истина је то живот човеку, ја баш свакад велим; но суши се неки ђаво.“ Ту и она почне да загледа грм као да га никад није видела. Отац би на то излазећи из куће викнуо, као да се с ким свађа: „Какав живот, какви бакрачи, то ћу ја да посечем колико сутра!“ Стриц тек на то шмикне на нос, слегне раменима, одмахне главом и дода: „Маркова посла, од кмета и беседа.“

Сем тога, на тој су страни дворишта: кошеви, амбар, млекар и друге неке стаје. Под тремом од коша је мајка насађивала квочке, а ту је везиван и стари, велики, црни пас — Муса. Кад које од деце у игри протрчи поред трема, квочке се накостреше и закрече, па се узбуни и сва остала пилеж по дворишту, а Муса скочи иза сна са закрвављеним очима; зазвечи дебели ланац, а он закркља и залаје пропињући се. Све је кркљао више но што је лајао, а мајка је причала да је то због тога што је некад прогутао иглу у ’лебу, што му је подбацио неко из ината. Децу је плашило више него ишта то његово кркљање и историја о прогутаној игли, из чега су се у нашем, дечијем друштву испредале читаве страшне бајке, које ја и данас памтим. И за њега би стриц, сећам се, често говорио кад дође: „Е, брате, штета за оваког пса да пропадне.“ Мајка би на то обично додала: „И ја то свакад велим.“ Отац би тек на то из кујне или друге собе (како је кад случај, јер он обично, чим би видео да ко долази — а најчешће кад стриц долази — ако је у дворишту, уђе у кујну, а ако и онај уђе у кујну, он пре тога уђе у собу, па седи сам, или се нађе у каквом послу, па се тек наједном умеша у разговор појавив се на вратима): „Две паре не вреди та џундура! Каква штета? То ћу ја да платим неком да убије колико сутра.“ То изговори вичући, па опет уђе у собу и седи сам, пушећи, докле га опет што не изазове да се умеша у разговор.

До наше куће, на тридесет до четрдесет корака, била је стричева кућа. И она такође ограђена високом тарабом. Врата што воде у двориште иста као и наша, покривена кровом и ћерамидом, само су, чини ми се, била необојена (ал’ то је већ споредна ствар). У дворишту је било више воћака него у нас. Зграде су око куће исте онаке, само кош његов није имао трем, а у дну шљивара имао је казанџиницу. Код стрица је на сваком углу дворишта везан по један домаћи пас, а најжешћи од њих, рундави неки пас — Мурга, лежи увек пред својом кочиницом, покривеном шашом, одмах крај главног улаза на вратнице, тако да је само требало да је ланац којим га везују за један пед дужи, па би ме могао дохватити кад пролазим. Зато сам увек страховао и са зебњом у срцу пролазио туда кад би ме мајка послала за какву ствар. Станем код вратница, гледам, проматрам, па таман да приђем, а Мурга подигне главу и зарежи, а мени се одсеку ноге, па ни маћи преко прага. Чекам док се појави стрина са дружицом или окрећући кануру на мотовилу (без тога је ни данас не могу да замислим). Отвори ми врата, а ја се шћућурим њој за сукњу и трептим од страха да ме Мурга не примети. Можда је било и важнијих ствари, али се ја тога најживље опомињем. Кад год ме стрина проводи, увек би ми рекла, гласом као да запиње а ипак готово шапатом (она је увек тако говорила, ваљда из неке опрезности, која је урођена њеној природи): „Вичи ти, жи’ми, свакад: куче је ђаво, ћапи за ногу, па оста сакат целог века!“ Ово њено страшно мишљење толико је утицаја имало, да и данас, кад прођем и поред најмањег пса, а оно ме тек нешто текне у срце и осетим како ми забриди лист на нози.

Преко пута наше куће је велико школско двориште пуно липа и ораха. Двориште ограђено плотом, који је већ на местима обаљен или се искривио. Школа је ниска, бело окречена зграда са великом стрехом. Више школе стан за учитеља.

До моје девете године отац је био учитељ, али смо ипак више седели у нашој кући него у школском стану. Испод наше куће општина, излупана и неокречена кућица, ничим неограђена. Више ње је апсана од брвана, покривена шашом. У њој често урла неки Лука, кога апсе кад се опије у механи и побије се с ким. Пред општином је велики грм, а под њим лети спава пандур Таса, лежећи на леђима и са отвореним устима. Недељом је ту под грмом пуно сељака. Вичу, мире се, свађају се, некад се и потуку.

На неколико стотина корака идући низбрдицом кроз шуму на једном заравњу биле су куће наших најближих суседа. Од наше куће води низбрдицом уска стаза, од које, с леве стране, одваја путања поред једног брежуљка и води сеоској механи, која није даља од наше куће од триста корака, а десно друга стазица, која води на чисту пољаницу која је као подножје једног овећег брега. Низбрдицом, право идући, силази се цркви, која је као у клисури између два шумовита брега. Црква је ограђена великим каменим зидом а једва се примети где трепери позлаћен крст кроз лишће великих гранатих ораха, који надвишују висину саме цркве, и поклапају цело црквено двориште. С једне стране зид је управо утесан у каменитој падини брега, а с друге стране је равније и тек за неколико корака од зида је извор, над којим се шире велики брестови и липе, па тек иза извора, на триестину корака, црни се дубока и широка јаруга обрасла шумом, а једна јој се страна корита, с оне друге стране, продужава у брег. На равни пред црквом између оба брега понамештани су на кољу столови и клупе од дебелих, равних, церових дасака, где седе сељани о годетима. С једне и друге стране те мале равни, која не захвата ни неколико ари, направљене су и неке стаје од дасака, које сељаци зову црквене ћелије, а служе парохијанима за склониште од рђава времена.

Умало не заборавих да кажем коју и о сеоској ме’ани. И она је била некако чисто утесана под једним оголелим обрешком, тако да јој је јужна страна била висока као каква двокатница и на истој страни је имала доксат, који се држао на дирецима, а около ограђен дрвеном оградом; северна страна, опет, тако ниска да је кров падао готово до саме земље. Пред ме’аном, као и пред сваком кућом, види се буњиште пуно пепела, ђубрета, вазда разбијених судова, старих излупаних џезава без дна, зарђалих послужавника, поцепаних опанака и обојака, и чега још нема. По буњиштима чепркају, или се прпушкају, кокоши и врапци, ако их ми деца не узнемиравамо, када као „трговци“ и „дућанџије“, јашећи на штаповима, дођемо да сортирамо туна „еспап“ из оних чапара и бачених ствари. О доксату ме’анском увек висе изврнуте јагњеће коже, непријатно задишу и клопарају једна о другу кад дува ветар. Под доксатом је, управо на том доњем боју, дућанић, коме су врата и капци на прозорима од беле, испуцане чамовине.

Пред дућаном о дирецима увек висе велике кануре вуне, разно обојене, а на њима увезени рабоши.

У то време кад је отац још био учитељ у овом нашем заселку, који се зове Подгорац, сем наше, стричеве куће, школе, цркве, ме’ане и дућана било је свега још четири куће. Две куће, једна до друге, браће Поповића: Стеве и Николе. Отац им је био свештеник у истом селу пре мога стрица и оставио после себе велико имање и две-три путничке механе на најживљим друмовима у нашој околини. Они су умели наћи начина да готово половину имања потроше и задуже и пре него што су као пунолетни примили наслеђе. И они су носили гуњ и чакшире, али је то било лепше, удесније, богатије израђено него у осталих сељака. Ту разлику још је више чинило то што су носили ципеле и астраханске шубаре зими, а лети беле шешире од панамске сламе. Јашили су увек коње са богатом опремом. Трећа кућа је неког Василија, коме је отац био капетан у нашем срезу. О великом господству капетана и његова синчића Васе слушао сам читаве бајке. Веле да га отац одевао ове у кадиву, а за њим увек ишао пандур. Ја се у то време сећам да се Васа добро одевао, носио чак и шлофијанку испод кошуље, а гуњ је умео пребацити преко рамена лепше но ико. Није ни он ништа радио као ни Поповићи. Седи повазда с оцем и прича увек неке смешне ствари. Отац му купује дувана и даје покоји грош. Само што он никад не вели да то узима онако, већ на зајам: „Дајде паре детету да ми купи дувана; заборавих код куће кесу!“ Знам да се једном наљутио што му је отац купио гори дуван него за себе, то није читав месец дана долазио нашој кући. Кад год је ишао у град, увек је тражио коња, јер пешке није хтео ићи, нарочито у град, где га толика господа познају и зову га: Капетановићу. Тамо седи с господом, те им прича разне шале, а они га часте пивом.

Четврта кућа, или управо кућерак, покривен шашом, то је стан неког Јове што су га звали Куштра. Он је имао жену и пет синова. Синови му се разиђу тако по скитњи и служби, па се тек окупе после неколико месеци, па их опет некуд нестаде. Жена његова је прела и плела другим женама, а умела је и да баје, гаси угљевље и диже врат кад се смаши, а Куштра је обично носио с бунара воду кад се насипа цеђ и доносио стрицу из парохије вуну, ракију, јечам или шта већ буде добио, те тако заради толико за дуван и ракију. Био је већ стар. Увек ћути и иде лагано ногу пред ногу, с џаком на леђима, јагњетом, или већ какав терет било носи. Ретко сам га кад видео без товара на леђима, те ми се чинило кад га без тога видим да нисам видео целог ’ча-Јову, некако изгледа непотпун.

И тако он је био једини радник у овом крају. Па ни он не воли да запне мотиком, но тако се нађе да што донесе из села; тамо седне те попије коју, па онда и овамо кад донесе. На славама и свадбама окреће јагње кад се пече, подстакне ватру, одсече ражањ, донесе бакраче воде — и онда наравно да има права, кад већ слуша, и да окуша.

И жене су слабо шта радиле у овом крају. То јест, раде, али не раде у пољу, већ у кући, а рад у ’ладовини у селу се не сматра ни за какав рад. И оне носе папуче и беле „фусекле с рамфлом“ радним даном, а празником штифлетне, чак често и клазиране; опанке никада, а то се већ у селу рачуна у господу, исто као што му некако на то личи и она Васина шлофијанка.

Кад код мајке долазе жене на село, вичу најпре с капије да их ко проведе од паса, а тако исто и код стрине. Лети дођу у белим реклама, штикованим црвеним фулом и у папучама. Мирјана Спирина, вредна, мала, жгољава женица са буљавим очима, што се кикоће за свашта тако гласно да се чује у свима кућама овог краја, воли да прави масне шале, а носи листерску зелену реклу, која јој на леђима стоји као торба, и увек, лети, беле чарапе на ногама и кожне папуче обично за шаку дуже нег што јој је нога. Кад је за то дирају, Спира додаје: „Млада је, расте, богами јес! …“

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: