Браћа (2/4)

(Претходни део)

II

Слабо се сећам да је зими отац ишао у школу, али се живо сећам полазака његових у лов са нашим суседима готово сваког јутра.

Пробудим се често пре зоре. Кроз отворе на великој, бронзаној пећи простире се светлост и трепери, осветљавајући час слабије, час јаче овде-онде неке предмете по соби, а неки се једва назиру у сенци. На вратима од кујне светли се кроз кључаоницу; отуд допире жагор од разговора и лепо се чује како отац и мајка срчу каву или врућу ракију. Потом се пред спољним вратима чује тапкање. То Никола, Стева и Васа отресају ноге од снега.

Изиђем и ја полако у кујну. Отац и суседи седе на малим троножним столицама крај великог огњишта на коме горе и пуцкају велике, церове гламње. Васи, Стеви и Николи се ухватио снег по опанцима и чарапама, па се топи и светлуца у капљицама крај јаке ватре. Пушке се светле прислоњене у углу код врата. Срчу врућу ракију и пара, измешана са дуванским димом, диже се толико да им главе изгледају као у облаку. Мајка потлеће какве чарапе и кроз нос тихо, једва чујно певуши неку песмицу. Велика ватра огледа се на прозору од кујне, те изгледа као да гори у дворишту. Наш петао са седала лупа крилима и кукурече, одговара му по неколико петлова из комшилука. Кукурекање све јаче, а пламен што се види на прозорима све блеђи и блеђи, док се потпуно не изгуби, а место њега се забеласа снег на крову од млекара и качаре, угледа се и храст пун иња и остало дрвеће. Петлови још певају, исток руди, а поред прозора промиче снег у крупном прамењу. Керови скиче и гребу шапама о врата; са седала слећу кокоши и по имелама на храсту падају дроздови; зацвркућу силно и јуре један другог, прелећући с имеле на имелу, те пада снег са гранчица којих се додирну.

Тако, пред полазак у лов, мајка би увек нашла какав јак разлог и узрок да треба доћи кући раније, као на пример:

— Бога ти, Марко, дођи раније да видимо шта ћемо с оном крмачом што јој пребили ногу. Куња неки ђаво; стра’ ме липсаће — рекла би једном кад они пођоше.

— Нека липше, ако јој се липсује, ја је не метух у недра — одсече се отац љутито — шта имам да је гледам ка’ да ћу да је просим.

— А-хи, јаој, брате — смеје се Васа слежући раменима. — Боље да ми печемо ћевапе од сакате крмаче… а-хм… хи… хи… нег’ да јуримо зечеве.

— Ајде, бога ти, не шулапи вазда — укори га Никола.

Чим они оду, не постоји дуго, а почну ђаци долазити у школу. Промичу пртиницом крај прозора, беле се од снега, а уши им увијене шалчићима или пешкирима везаним преко капа.

Искупе се и одмах забруји цело двориште од вике и ларме.

— Мииирааан! … Бије ме Тома Тасић! — продере се тек нечији глас да уши заглуну.

— А јаооој, убоде ме пером Петар Петровић — опет се продере други гласно да би се могло чути у „господиновој соби“ мислећи да је отац код куће.

— О господ их не убио, где ће ми крст изести док се он врати — прогунђа мајка љутито.

Мало постоји, па се опет неко продере и она докопа прут па оде у школу да „расправи ствар“, а мене понајчешће одреди да пазим да млеко не покипи.

— Само их држи овде џабе да ме једу сваки дан — прогунђа опет мајка кад се врати натрат.

Малочас, па тек упадне најстарији ђак са хартицом у руци, где му је списак немирних и списак оних што нису научили.

— Петар Томић, госпа, једнако скаче по школи и није знао земљопис — реферише он важно.

— Пошљи га овамо!

Петар дође и стане уз врата.

— Ајде, Петре, благо мени, отрчи на извор те донеси воде, кад не учиш већ скачеш по школи.

Он оде, а ето га други и изјави како је послат да слуша што није научио о Хајдук-Вељку.

— Е, ајде онда ти, Ајдук-Вељко, благо мени, очупај ово пиле — рекла би мајка и утрапи ђаку пиле у шаке.

Око десет часова би јавио најстарији ђак да је све слишао и реферише који нису знали.

— Пошљи оне што нису знали да ми нацепају дрва и донесу са Шулом (тако смо звали школског момка) кукуруз свињама, пресуди мајка.

*

Ако отац није у лову, те седи код куће прекодан, онда је у нашој кући пуно сељака: једни оду, други дођу; пије се вино, ракија, кава, мезети се, а већ ређе кад, у таквом случају, сами ручамо.

*

Зими увече врло често се дешавало да отац дође врло доцно кући. Софра постављена, вечера измакнута украј великог огњишта, Шуле се мува некуд по дворишту са лојаном свећом, или тимари коња у штали; жути мачак дрема у дну огњишта и само му се глава пуна пепела види иза црепуље, што ту стоји прислоњена. Чује се из штале лупарање копита. Шуле звижди задовољно, а ако нема дувана, онда псује и виче и на свиње и на коња и краве, све му није право. Мајка седи уз огњиште забринута и обично окрене оштрицу од ножа усницама, па тако свируцка неку арију. Мало-мало па тек погледа у округли сат на дувару и промрмља за се: ,,Баш ме изеде то чекање.“ Ја јој окупим причати вазда неких детињарија, а она само клима главом и свируцка у нож, па тек се с часа на час дигне и оде до врата, одшкрине их и изговори за се: „Још га нема. Прст се пред око не види… Опет иде ноћу, а зна да има толике злотворе!“

Шуле сврши посла, па се врати у кућу. Угаси лојаницу и дигне се млаз дима непријатна задаха, пљуне у прсте и стегне фитиљ, остави свећу на сточић, узме тестију и заклокоће пијући, па онда стане уз врата, трљне руке и заглади бркове, пљескајући уснама, као да би хтео рећи: е сад да је још ракије и дувана.

— Нема господина? — изговори он и као погледа у сат, а никад није могао научити да зна време по сату.

— Нема — одговори мајка забринуто, па опет приђе вратима, отвори их, изиђе пред кућу и, за се изговори љутито: — Да ми је сад знати шта чека? … Мрак као тесто.

— Ама сад негде пију све великом — опет би Шуле и зацери се, као да тиме мајку разгали.

Мајка му да ракије и дувана, а њему лице засија од радости. Завије цигару, па је лижуће као какву посластицу, мете за шајкачу, па по мајчиној наредби оде да зовне оца. Чим изиђе на врата, подскочи и уврисне се задовољно, па се тек захори путнички: „… која гора разговора нема“. Отпева један стих, па се тек опет чује како подврисне и подскочи у трку.

— Ајде, дете, спавај бар ти — изговори мајка љутито, па опет изиђе пред врата и за се говори:

— Као тесто помрчина, убио је Господ! … Зна да му раде о глави и као да га нису већ трипут ранили… Е… кад човек не уме да се чува… То ће ме чекање у гроб отерати…

Тек око неко доба ноћи разбуди ме вика и ларма у соби. Провирим испод покривача, а оно отац и Васа, најобичније (а често и још неколико сељака) вечерају, пију вино и разговарају о некој свађи, па вичу као да је онај пред њима.

— И он прети ножем. Какав нож кад он умро код њега — виче отац.

— Јаој, брате, каки га нож нашао… Хи, хи, хи… — прсне Васа у смех и чеше се по затиљку, а лице начини тако као да би хтео рећи: „Не дао ми бог да те ја чекам кад се наљутиш, па ма ми и пушка била у рукама.“

— Кад му ја фисну длан, а он заплака код ножа као дете…

Васа се загушио од смеја, ухватио се за трбу и виче:

— Ама ћути, брате, пуко од смеја кад се тог сетим…

— Ух, што учини човек јунаштво — промрмља мајка из угла за се, јетко, а усне јој дрхте од љутине.

— Тако моја баба-Мирјана, викаше како ће да се закоље — продужи Васа кроз смех.

— Каква твоја баба-Мирјана, шта сад то мешаш, ово је друга ствар — наљути се отац и стане викати.

Шуле стоји на отвореним вратима, зинуо те дише на уста а раменом се наслонио на довратник, па пиљи у сваку чашу што се испије, а када се прича како је неко извукао шамар или кога ударили коцем, а он се зацери задовољно и кроз смех тек изговори „ух, шес’ му гроша“ (то је била његова узречица).

— Шуле, оћеш малко млека — рекао би отац, па се засмеје.

Васа прсне у смех, па све вино из принете чаше растера по столу, а Шуле се сниходљиво искриви и почне се клибити.

Мајка хукне из угла, одмахне зловољно главом, а лице јој дође као да је попила отужан лек, пљуцне суву пљувачку и промрмља за се:

— О, што ме свака мука једе! …

Отац отпочне причати како је некад Шуле био љут па није хтео јести млеко, а он дохвати сабљу, па му наднесе над главом и викне: „Једи.“ Ту опет у причању употреби сабљу (а већ у соби где смо спавали, на оној страни дувара где је очев кревет, било је толико оружја да би се чета наоружала) и нагна Шулу да заузме исту онаку позитуру да ту сцену верно представи Васи, ваљда и по стоти пут.

— Вала ће ме то Шулино млеко отерати у свет — опет ће мајка, а лице јој опет као од отужна лека.

— Нека те отера — викне отац.

Шуле тапка ногама и клиби се па додаје: „Ух, шес’ му гроша, још ми овуд ладно!“ — па покаже на врат и зацери се.

Васа и отац ударе у смех, па им све сузе на очи.

— Затвори, Шуле, та врата па спавај бар ти, ухвати ме и од тебе нека мука — изговори мајка кроза зубе, одмахне исто онако главом и опет пљуцне суву пљувачку и хукне.

*

Крајем априла месеца почињао је отац рад у школи. Он лешкари на ћилимима у школском дворишту, под великом липом у хладу и пуши, а мати седи крај њега на превијеном жутом јастучету и крпи по штошта, или плете певушећи на свој начин какву песмицу. Свуд око нас ђаци, размештени у гомилице по хладовима од ораха или другог ког дрвећа у дворишту. Једна гомилица клечи крај плота од школског дворишта, а једна опет гомилица стоји на сунцу, без хлада, на калдрми пред школским басамацима. А они остали под хладовима, размештени по предметима учења, читају наглас, управо више певају; неко седи, неко лежи потрбушке, заклонили лица књигама, а испод ока погледају шта ради учитељ. Најстарији ђак крстари с хартицом и оловком у руци и орловским оком мотри на свачији покрет, а оно само бруји и ври двориште од разних реченица: „У Србији је највећа река Морава. Она извире…“ „Коњ… коњ је наша домаћа…“ „Ова корисна биљчица…“ „Кишо мати благодати…“ „Цепао човек дрва, гледао га мајмун с дрвета…“ „Турци нагрну са свију страна, али их Срби…“

— А јаоој, убоде ме у ногу! — продере се неко и надмаши гласом осталу грају. Сад настане батинање и из једне од оних гомилица окрњи се један и оде уз плот да клечи. Двориште пуно живине: ћурке, кокоши, пилеж, петлови. Ту је каукање, кукурекање, какотање, пијукање, квоцање. Једна кокош нашла неко парче леба, носи га у кљуну и бежи, а за њом се натурила читава војска остале живине. Ћурани се шепуре и пућкају, па се често између њих и петлова отвори прави бој. Ђаци подигну главе и почну гледати, док тек отац не викне својим крупним гласом: „Не зверај, но учи.“ Све то опет прионе и двориште забруји од оних испреплетаних, разних реченица, а отац и мајка поематрају борбу петла са ћураном и гласно разговарају о томе.

— Нек дође један од вас што клечите — викне отац, а они се сви сјуре око њега.

— Ајде, ти Танасије, донеси у овај крчажић ладне воде, али само брзо.

Остали се врате уз плот да клече, а онај до’вати крчажић и земља затутњи под ногама.

Деца што не иду у школу искупе се крај плота па задиркују оне што клече.

Док тек лупи реза на стричевој капији и прво се појави бели, већ пожутео, стари сунцобран, па тек гломазне чизме, које носаше и лети и зими, па тек он, урастао у дугу, густу црну, али већ проседу браду и косу. Од чите му стоји црвен круг преко чела а још чешће вире испод чите расечене киселе паприке којима облаже чело и слепе очи због главобоље; мантији задигао крајеве, те се виде и саре од чизама, које су у врху рапаве и жуте, никад неовиксане, а оне ушице од жутог дебелог платна увек стрче и висе. Кад купи нове панталоне (тако отац вели) он дигне мантију толико да се и оне виде. И отац је имао црну браду, коју је делио на средину у два крака, и оштрији поглед (мало је растом био мањи), али смо се сви стрица више страшили, зар зато што је у поповским хаљинама, а и по годинама много старији од оца. Као да га сада гледам пред собом како корача лагано, застајкујући на сваком кораку те нешто разгледа, или се накашљује, тек онако, колико да се чује да иде старији, па извади чешаљ од „вилдиша“ те рашчешља браду. О томе је чувеном чешљу стрина већ сваком живом причала како је скуп, додајући: „Права пропаст!“

Дође до школског дворишта, па још није врата отворио, а он викне јачим гласом но кад пева у цркви: „Гледај, где магарци опет одломили грану од ове вишњице што сам је ја калемио.“ Уђе у двориште и стане са свију страна загледати вишњицу и прети како ће једно од деце обесити. Ђаци поскачу и потрче руци, а он само отреса рукама и гледа по дрвећу, а понекад одалами кога од ђака штапом.

Мајка се дигне кад он приђе ближе, па би, пошто стриц наново извиче све што је и пред вишњицом викао (иако је ова свега неколико корака од мајке), додала као забринуто: „Баш све поломише.“ После тога тек дође поздрав.

Отац се дигне у таквом случају, па се тек шмурне некуд, а ако пуши, склони цигару. Отац је био много млађи од стрица и никад није волео с њим да разговара, осем кад је оран за свађу, а склањање цигаре је заостало још из младости.

Мени се опет, чим бих видео стрица, одмах некако учини да гутам кинин у води. Кад не бих хтео узимати ту горчину, мајка би одмах зовнула њега, ако се ускоро пре тога није с оцем што споречкао. Он је у том давању прашка деци био необичан мајстор: ухвати за уши, ако већ не бих на леп начин узео, ја се раскривим, а он ми ћушне кашику с кинином у уста, па стегне за нос тако да ми, чини ми се, све светлаци ударе на очи. Сем тога, био је вешт око болесника. Умео је сирћетом истрљати врат и цело тело тако јако, да би се мртав разабрао, па онда накваси руку сирћетом и стеже за нос да се дете не занесе у грозници.

Стрина ми остаде у најживљем сећању због оног провођења од пса и због смеха, који је био отприлике такав као кад ћурка кауче. Сем тако значајна смеха, умела је правити жути мелем од зове, који се за свашта употребљавао. Ма шта кога заболело, а она тек згучила лонче с мелемом под своју реклу од жућкастог калмука, па ето је у помоћ, ако оно стричево стезање за нос не помогне. Себе је опет готово од сваке бољке лечила врућим црепом. Мало кад да јој под појасом није комад црепа завијен у платнену крпу, те је зато, ваљда, често и руке метала под појас да види како јој цреп стоји.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: