Браћа (3/4)

(Претходни део)

III

Стриц је много волео псе домаће, а отац ловачке. Неки пут се код нас смуцају по дворишту по неколико керова: ваде месо из лонаца, претурају судове, једу јаја с полога, узнемире насађене квочке, а нико не сме ударити ни једнога, па да му је звезда на челу. Код стрица опет тако покадшто пуно двориште домаћих паса. Нарочито му доносе мале, готово тек оштењене. Кад год погледам, чини ми се, а Куштра носи у џаку по једно псеташце.

Одемо једном тако стричевој кући. У хладу под брестом, на великој столици од растовине седи стриц с бројаницама. О ексеру што је закуцан повисоко о дебло брестово виси велики кључ од црквених врата, а у ракљевима истог дрвета стоји шарена марама, у којој су часловац и друге најпотребније ствари; о грани опет окачен његов бели, кукљасти штап, а крај ногу му стоји отворен онај пожутели амрел. На троножној столичици, мало подаље, седи стрина, окрећући дружицу; сељаци што су дошли послом седе на широкој, растовој клупи што је намештена уз филаретице којима се ограђује баштица, у којој су трмке, испокриване неким старим, поцепаним мантијама, реклама, сукњама и другим дроњцима. Миша, мој брат од стрица (бејаше за неколико година старији од мене), седи на једном трупчићу уз мајку, вуче је за скут и плачући прича како га боли трбу. Седимо тако сви унаколо, а у среди кудраво, пресукано псеташце што је тек донето; накострешило се, глође некакву кост и режи на кокоши што салећу около. Један петлић подскочи и, место да кљуцне кост, кљуну псеташце по њушци.

Зацвиле оно и запишта, па стаде шапицом трљати њушчицу.

— Ух, ух, ух, зло ли је! — чуди се Миша и рашири обе руке, заборавив да га боли трбух.

— Трупни де, трупни на њега — вели ми стриц.

Ја трупнем, а оно зарежи и загна се на мене.

— Е, мани га, човече, вредеће колико неки во — виче стриц задовољно — шта велиш Васо? — пита једног сељака што је дошао њему послом.

— Дао би, вала, дукат од све сиротиње за њега. Неће нико смети да превири у авлију.

— Трупни-де, трупни — виче опет стриц.

— Ух, побогу, зла брава! Знам му и мајку, зла је ка’ рис један. Исто ће ’онако да буде — додаје сељак а направио лице као да се чуди некој нечувеној реткости.

— Ама није, човече!? — пита стриц задовољно.

— Оће, ене како је њему длака ка’ у јежа — опет ће сељак са оним истим изразом лица, а руком растреса знојаву кошуљу што се прилепила за тело.

Стрицу ниси могао боље поласкати него му похвалити пашчад и коње. Отиде одмах да донесе ракије.

Куштра кад год донесе пашче у џаку, прича како целим путем режи и од зла глође џак, или како му умало није руку откинуло кад га је метао у џак. То исприча и у овој прилици.

Стриц се заведе од смеја, задовољан, а Куштра с важним лицем стане описивати мајку тог пашчета и осталу родбину.

— Ама је л’ то она кучка Степанова? — упитао би отац.

— Нô, она; зла је као зоља. Мањ пушком да је убијеш, друкче се не одбрани.

— Зар од оне џундре? — викне отац — ево у живот, ако ја не упаднем у Степанову авлију, па кучку све дланом, дланом, док убијем.

— Маркова посла! — рекао би стриц љутито.

— За тебе већ тако страшљива и миш је опасан! — додаде отац…

Куштра добије чарапе за труд кад год донесе пашче, а стрина ће тек доћи мајци, па најпре дуго очајно хуче, као да је све покопала, и онда тек:

— Све што се заради оде на ту несретну пашчад — изговара она запињући, а ипак шапатом, као што обично говори.

*

У коњима је био такође несрећан. Мало-мало, па тек погледаш, а пред његовом капијом на улици крш од народа. Упрегнут у кола новокупљени стричев коњ, о коме је причао већ месец дана пре него што га је купио. Седне Ваја, његов момак, узме бич, прекрсти се и викне лагано: „Ајт.“ Коњ само учуљи уши. „Ајт“ — понови Ваја јаче и шине га амовима. Отац стоји пред нашом капијом, крсти се и гунђа: „Боже, луда света и још луђа попа!“ Стриц опружи шију, па потегли напред, као да би он повукао. Стрина по обичају метула руке под појас, облеће около, моли сваког да се склони „да се коњ не уџапи“, и шапуће очајно како је то „неко проклетство“.

— Де… е… е — викне Ваја. Коњ скочи у месту и тресне главом.

— Баш неко проклетство и, ништа друго! — опет ће стрина.

— Љут, богами јес’, љут коњ! — хвали га као Спира ме’анџија и крадом намигне на кога.

Ваја се скине, пошашоли га мало: „пш, пшшш“ па се опет прекрсти и попне у кола.

— Шта се крстиш, лудаче, но узми мотку, па удри ту кураду — викне отац и сав запенио од љутине, а додаде лакше, као за себе: — И онај лудак место да узме мотку да бије коња, а он отеже шију! — Напослетку се прекрсти неколико пута и пљуну од муке, ал’ некако гласно.

— Ајт — понови Ваја тихо, као дух.

— Склоните се, склоните се — развиче се стриц — искупи се толико чудо па ми сваког коња уаруме.

Сви се уклоне позади.

— Пази шта је деце по врљикама! А чекај мрсак вам ваш — викне стриц па окупи штапом јурити.

Опет Ваја удари коња, а он удари натраг, па узме бацати чифтета.

Стрина се крсти и шапуће очајно: „Оће да погине човек, па да одговарамо и за то!“

— Удри, удри! — превичу са свију страна. Неко маје рукама, неко узео грану, неко дрво: „Ајт, деее, ајт, ајт, ха ајд сааад!“ Коњ све натрашке док кола не ударе у врљике. Почну сви да бију и вичу толико да уши заглуну.

Престану. Коњ цепти, а кола се зарила у трњак уз врљике, Ваја сав узнојен, па се издува и опет прекрсти.

— Та шта му се крстиш, славу му киселу, викне отац — па све у трку дојури до кола, пљесну Ваји длан, збаци га с кола и додаде:

— Скидај се доле, лудаче, па да видиш како се тера — дохвати штап, па седе у кола.

Стриц стане псовати што се он меша у његов посао, те му тако исквари све коње.

— Удри — викне отац и не слушајући шта стриц говори, па почне тући. Почну сви ударати и опет се нада граја, док тек кљусе стушти уз пут. Одзврје кола у највећем трку, а сви стоје и чекају повратак.

— Баш му није суђено да од Бога умре као други људи! — прошапута мајка љутито.

— Сатариће коња!… Ионако се и црно испод нокта даде на коње! … — прошапута стрина на свој начин и опет стаде хукати кршећи руке очајно.

IV

Отац је необично мрзео мачке и кокоши. Кад зими ручамо у кући, седећи на троножним столичицама или превијеним јастуцима око ниске совре, он држи штап те брани да се која од мачака не привуче испред совре, одакле скривене вребају од кога ће докопати шапом комад меса из руку. Ја сам обично бивао жртва њихова плена, те ме још и отац казни за непажњу, па се тек онда разрачунава с мачкама.

— А шта тучеш ту стару, она је најбоља ловица? Појели би нас мишеви без ње — рекла би често мајка.

— Ловица из шерпе! … Брани од мишева… Шта ме брани кад ме она поједе! — виче отац и додаје како ће да затре све мачке, а почеће нарочито да пати мишеве, па објашњава како је луд свет те због мишева који „не праве никаку штету“ држи мачке, од којих нема горе животиње на свету.

На кокоши се највише љутио лети кад ручамо под храстом напољу, седећи опет за софром. Тад обично држи грану и он и мајка и ја, те се бранимо. Ту је читав ратни план између кокошију и нас. Читава војска нас од њих опколи, па салећу са свију страна. Мајка се као прави да не види кад се каква кока или петлић примиче, те га пусти да приђе ближе и онда га лупи гранчицом, али благо пажљиво, пиле одскочи и прсне сва пилеж па се тек опет почну примицати и вребати згодну прилику да бар довате коју мрву око совре. Докопа једно по комадић леба и за њим се нада читава војска пилежи и кокошака у потеру. За тили часак улучи прилику који петлић те дрско скочи и на саму софру и растера ногама и тањире и виљушке и јело.

— Е овај је свршио. У шерпу ћеш и скочити, синко кисели, огледаћу ти ја кошчице још вечерас, викну отац тако једном приликом једном петлићу, кога је био одредио за запат, јер је пропевао и то још понајбоље од свију осталих.

— Немој њега, он пева најлепше. Чујем га ја изјутра кад пева с ове вишњице до прозора, а скоро сирома и пропевао — брани га мајка.

— Е да ми га више не запева! Џаба му његово кречање кад ’оће очи да ми истера о ручку. Море, заклао би’ га кад ме наљути па да је окружни начелник, а камоли петлић — додаје отац.

Таквом приликом, а то је редовно сваког дана преко целог лета, прети отац како ће поклати све кокоши и како их више неће патити, па ипак их је сваког јутра ранио сам лично и уживао како на глас: „пило, пило, пило…“ што се разлегаше пред сваком кућом сваког јутра, готово у исто време јури пилеж (иначе је све то измешано по шуми и воћњацима) са свију страна и одваја се свако те трчи својој кући опуштених крила и отворена кљуна од умора.

Ко зна да ли би се и задржавао оволико при причању на овим ситницама, иако оне често испуњавају половину живота (ако не цео) многих људи, да овакве ситнице често не утичу на крупније догађаје.

И отац и стриц Тодор су неколико били чудне, пргаве нарави, тек се повазда разлеже околина од њихове вике, па ако се тако љути сусретну на улици, онда је готова свађа.

Отац не само што није штедљив већ пре раскошан, па ипак је довољно да се само разбије шоља у кући па да виче по читав сат.

— Ћути бога ти шта би опет радио онај што прави шоље! — умирује га мајка.

— А зар ја да му кућим кућу? … — виче отац и стане псовати тога неког што му прави шоље као да је пред њим.

У таквом случају доста је да дотрчи Миша од стричеве куће, па да каже мајци како су га послали за шећер, или каву, или ма шта тако да узме на зајам.

— Каку каву? … Не дај, разуми, не дај ништа! Мој брат оглоби свет, толике паре диже од света, па опет никад не купи шта треба кући… купи шећер па затвори у сандук и чува, а они сваки час код мене: дај ово, дај оно… не дам брате, нећу ја за њега да радим — стане грдити отац.

Миша оде и тек мало па се чује вика од стричеве куће и његов крупан глас.

— Нећу ја да раскућавам као он. Лепи Циганину дукате на чело, а на свакој свадби ил’ кум ил’ стари сват. Донела му жена имање, ал’ ће он да га утуцка. Ономад код цркве откупио од колачара све колаче па викну свету да граби оно што хоће, те умало људи не изгибоше… А овамо ларма како га ја упропастих са неколико парчића шећера. Срам га било! … Убило га моје добро! …

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: