Браћа (4/4)

(Претходни део)

Него ја се удаљих мало, јер, кад сам већ поменуо очево мишљење о мачкама и кокошима, ред је да испричам нешто што ми од свих сличних случајева остаде у најживљем сећању.

Једаред тако седи отац с једним сељаком те разговарају о куповини једне њиве, а тек уђе у кућу једна кокош из дворишта, па диже главу и заврљује, као нешто разгледа.

— Иш, викну мајка, а кокош подскочи, па се тек протресе и опет негде глупо запиљи и закакоћа.

— Та шта ми кречиш уз уши — викну отац љутито што му прекиде разговор и потегне ногом, те је лупи; кокош крекну, па јурну у један ћошак, где забоде главу.

— Иш, брљо — дрекну отац још љући, а кокош јурну из ћошка па на огњиште, мачак се поплаши, па скочи на прозор пун неких судова; кокош се разлети, закрешти по кући као да је побеснела, па на сто где су тањири. Сад настаје урнебес. Отац затвори врата, а нас изјури напоље.

Мајка излазећи тек процеди кроза зубе: ,,Ништа ли ти нема горе од луда човека!“ У кући лом, као да се двадесет туку: крше се тањири, бакрачи, тепсије, вика, крештање, маукање, док се тек отворе врата, а отац сав изгребан носи мачку па је тресне о басамаке; док се она истеже, ето ти оца натраг па тресне и кокош о басамаке, а она само зене.

— Тако славу ти твоју — викну он излазећи и шмукну некуд из куће.

Уђемо у кућу, а оно прави хаос. Све изразбијано и излупано, а по кући се дигла прашина, пепео, тако да задави човека, а по ваздуху лете перја и длаке од мачка.

— Тешко теби лудом — шапуће мајка купећи чапара и загледајући улупљене бакраче и тепсије — не кући се тако кућа.

Отац онако изгребан, љут, стао иза куће па виче како ће, колико сутра, побити из пушке све кокоши и мачке.

Мало постоја, а тек загрми низа сокак стричев глас. Погурио се онако крупан, у рукама му штап, па трчи са оним гломазним чизмама, а пред њим струже Миша низ брдо. Виче стриц да се разлежу јаруге: „Рекао сам ја теби сто пута да ми не везујеш псе за калеме… ’Оћу да те умлатим као пса…“

Стрина полако пристаје за њима, иде изнемогло, пресавијена, хуче очајно вичући: „Куку, де ми упропасти дете. ’Оће дете да се разболи од стра.“

— Шта се дере она матора будала по сокацима — викну отац љутито — не може човек да има у својој кући мира од њега.

— Ћути, ћути, браћа сте. Једна крв, изговори мајка јетко, изишав и она из куће.

— Ја бар имам за шта да вичем, а он поби децу због пашчића и калема. ’Оћу да се наљутим, па све оне трице да му посечем. Шта ми ту урла по сокацима. ’Оћу у кући да имам мира.

Стриц отрча тромо, спотичући се низ брдо и што му Миша више измиче, он прети све горе. Кад протрча поред великог дуда у дну школскога дворишта, пренуше кокоши и закречаше квочке, а из трњака с лева јурну Спирина крмача, грокну уплашена, а и стриц презну, па одадра крмачу штапом. Крмача сукну поред општинског грма. Скочи преплашен Тоза пандур иза сна бунован, са пругицама од траве на образима и закрвављеним очима, па се стаде у чуду окретати око себе, а кад стриц промаче, он слеже раменима и одмахну главом, чешући се по затиљку, као да би хтео рећи: „Будибокснама. Шта ме сад снађе.“ Затим леже опет и продужи сан на мекој трави.

— Удри, жи’ми, г. попо, право имаш, шта ће по трње — вели Спира стојећи пред ме’аном, а у доксату меанском Лека дућанџија и два-три сељака, па пажљиво посматрају како попа јури дете, извијајући главама час тамо, час тамо, као да посматрају кошију. И отац изишао с муком пред нашу капију, па гледа и крсти се као чудећи се шта ради човек.

Стриц потече даље, заклапараше његове чизме, перја дуга коса и мантија, повио се у леђима па прави крупне кораке. Испод бреста, крај стазе што води цркви, расплашише се овце и пренуше куд која, збише се опет у буљук, зазвеча звоно и затутња земља; испод њихових ногу диже се облак прашине, коју ветар пови право на стрица. Он застаде и хукну, отресе љутито рукама, јер му овај облак прашине заклони Мишу, те га изгуби из вида.

Отац се крсти, крсти, па тек љутито изговори:

— Пази лудака шта чини. Изгази људима стоку по путу… Поп! … Да бог сачува и саклони.

— Ти се не мешај у његове ствари. Знаш да после испадне читава свађа… доста и било ваше кавге и то све тако почнете из ничега — рече му мајка.

— Како да се не мешам кад видиш лудака где хтеде да ми изгази пилиће.

Утом стиже до наше капије и стрина. Пресомитила се, па немоћно склапа и расклапа руке и вели очајно, запињући више но обично, а још тише:

— Баш ми дете упропасти. Тако га ономад чвокну штапом по глави, а оно тек само помодре, па се зацену. Дете је ка’ ћуре, чвокни га, а оно само заковрне.

— Вала њиног чуда нигде нема — додаје мајка, замишљена, као да се сећа нечег.

— Луд човек, зар ви не видите? Размлатарао се с оним штапом по сокаку као год да је утекао из луднице… Погази људима стоку по путу; хтеде да убије и крмачу…

— Но, виш истина, ја се уплаши убиће крмачу, па да плаћамо! Зар је мало трошкова, све се потроши на проклете коњине… И све страујем тако да не навуче неку глобу, па после плаћај довека…

— Море немам ни ја мира ту у својој кући… ’Оће да убије дете за калем! … Мени само док дођу моје лутке па доватим сикирче, па упаднем горе, па оне његове патрљке по авлији: фике, фике, фике, па ајт. Шта ми ту урла око куће… Изгази ми пилиће и квочке по путу.

— Марко, немој за бога… Немој викати… Чуће… Опет може изићи на велико… Браћа сте, за име бога… Мајчин глас трепери, говори шапатом, ухвати оца за руку да га уведе у авлију…

Стриц се враћа уз брдо, прашљив, знојав. Чуо је очеву вику, па ће љутито:

— Тако, тако! … Само се ти плећи у мој посао, па после Тодор крив! … Што је досад било, било, и свађали смо се и мирили, а што сад први задеваш. Да посечеш калеме… И то у твојој авлији ја сам калемио! … Да посечеш! … Пробај.

Пред механом се већ скупило још неколико на сеир.

— А ти моје пилиће смеш да газиш по путу?

— Не задевај ме. Немој да се кајеш… Мени и онако сад мало треба… ја теби ништа не говорим…

— А мени још мање треба… Млатараш се са том штапином као луд низ брдо… Изгази људма стоку! … Поп! … Замењује Христа на земљи да гази туђе пилиће и стоку и да бије Спирину крмачу.

— Што се тебе тиче за туђу крмачу?

— Не тиче ме се за крмаче, но не могу да спавам од будале у својој рођеној авлији! Направио човек толику узбуну за два-три сува патрљка!

— Ја чувам богами, а теби на женином имању исекоше грмове.

— Вала моје грмове нек секу, а ја ћу твоје калеме фике, фике, фике, па мирна крајина.

— Пробај ако смеш, па да видиш после: фике, фике… Пробај! … Излетео би главачке из авлије.

— Е, ја сам онај што не смем?

Стрина се грува у груди и куне час кад се родила и довела у луду фамилију, а мајци помодреле танке усне, а у лицу као крпа бледа. Моли кроз плач час једног, час другог да се оставе, да свет не гледа бруку… Не слуша је ниједан, само је одбаце од себе руком па продужују.

— Изгините, изгините, ајде узмите пушке, да се и ја барем смирим — изговори мајка кроз плач љутито, а сва цепти. — Ајде дете кући, а они ако су луди, нека изгину. Што сам ја луда да ме гура у ребра један по један — Мајка уђе у двориште и ја за њом. Она оде у кућу, а ја стадох те гледам кроз тарабу.

Они продужују:

— Пробај само да приђеш у авлију, а камоли да сечеш.

— Море, смео сам, синко кисели, да ударим капетану длан пред општином код толиког света, а не смем поп-Тодорове калеме да посечем.

— Не смеш дирнути као очи.

Отац јурну у авлију и на друга врата излете са сикиром, па право стричевој авлији у највећем трку.

Стриц стао па гледа запрепашћено за њим. Дојурише и они људи испред меане са Спиром, па се окупише на улици између наше и стричеве куће. Стрина куне и закука у глас. Мајка дотрча до врата од дворишта, али не изиђе на улицу. „Изгините!“ — изговори јетко; ударише јој сузе на очи; врати се опет у кућу.

— Море шали се, неће ваљда. Жалос’ је, брате, посећи струк кукуруза, а камоли ’вако подигнуте калеме — вели један од сељака озбиљно, развлачећи речи. Шуле, наш момак, скаче од радости у нашој авлији и подврискује задовољно и говори за се: „Ако, шес’ му гроша; оде господин да посече; извукао сам и ја много шамара због тих калема попових кад сам служио код њега.“

— Баш ће све да посече ама до једног — резонује други сељак.

Стриц се прибра од чуда, па се окрете и погледа по људима и рече:

— Е сад сте видели сви. Мени не доликује да се циганчим и бијем — глас му мек, некако смалаксао.

Отац се врати и опет пројури поред нас и упаде у двориште, баци сикиру, хукну као да се свршио важан, озбиљан посао.

— Тако! — изговори као човек који се ослободио неке муке што га давно тишти. Потом изиђе те седе на праг од капије и узе завијати дуван. Руке му се тресаху, дуван се просипа, а он се прави миран, прибран.

— Све су видели ови људи — вели стриц лагано.

— Што да не виде, нису слепци као ти! …

— Јеси чуо, Вићо, — обрати се стриц своме црквењаку. Вића, мали, црн, ситан човечић са масним фешчетом на врх главе, а кошуље носи краће него ико у околини. Забленуо се некуд, отворио по обичају уста, а тешко дише кроз нос.

— Е, нађе човека као и ти што си! Нека Вића мени остави још једанпут школску капију да ми изиђе теле, па ће он истина да чује и да се чуди како пуца длан.

— Не знам ја ваша посла — изговори Вића, а говори као да му је залогај у устима, па се обрте и оде низ брдо отресајући рукама од чуда…

Сад опет се свађа заоштри и то много горе него дотле. Пало је најгорих речи и с једне и друге стране и напослетку се једва разиђоше, али је сваки у својој авлији псовао и грдио до неко доба ноћи.

Сутрадан је већ Васа седећи с оцем под растом пијући ракију препричавао како се Вића уплашио кад му попретио отац дланом па „само чини пу, па… а…“ а не уме, вели, ни речи да каже. Отац се заведе од смеја, а мајка у кујни љутито тек процеди:

— Баш ме и од овог Васе увати нека мука кад узме да шулепа којешта.

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: