Archive | септембар 2014

Промашена срећа (2/2)

(Претходни део)

… Жеље су се, дакле, оствариле. На његовим њивама толико кућа ради; у његовим кућама толико душа станује. Има, поред тога, свој парни млин и готовог новца више него ико у целој околини. Једном речју, он има свега, и све је то стекао штедњом и неуморним, али поштеним трудом. Станује у једној од својих лепих кућа на горњем боју. На кући је балкон са лепим изгледом на реку и околне брегове. Газда-Тома се често виђа на балкону, али га никада нико не виде да гледа околину и да ужива, већ обично седи замишљен, претура по рукама бројанице од ћилибара и гледа преда се. Ко зна какве планове смишља? — Јаши добре коње кад иде да обилази имање; носи лепо одело, златан часовник и златно прстење на рукама. Има свега што могу имати богати људи, па ипак чини ми се да није срећан. На његовом лицу ретко се виђа осмех, па и кад се осмехне, то више личи на израз неког унутрашњег незадовољства него радости…

У кући не живи раскошно, али ипак живи лепо. У нашем га граду поштују, или се праве да га поштују; указују му свуда почасти као богату човеку. Био је и кмет две или три године. У кафану иде ређе, али у цркву сваке недеље и празника.

У последње време почео је нешто побољевати и лекари му препоруче да често шета ван града и да уопште излази на чист ваздух.

Једног дана, шетајући се као обично, беше изишао из града. Ишао је лепом путањом крај реке. Сунце се клонило западу. Тишину је нарушавао жубор реке и шуштање лишћа зрела кукуруза. Тома је, удубљен у мисли, корачао лагано, погнуте главе. Наједаред тужни звуци црквених звона потресоше ваздух. „Неко је умро!“ — изговори он кроза зубе и некако чудно осећање обузе га. Чињаше му се као да и лишће кукурузово зашушта: „Страшна смрт!“ Па и река својим жубором као да му о смрти причаше. Поче се отимати од таквих мисли и стаде се трудити да о чему другом мисли. Поче мислити о кукурузу, како је прошле године био скуп, јер га је било мало. Ту се сети једног сељака што му је још давно дотерао двоја кола кукуруза за неки дуг од пре толико година, а који се, у ствари, десет пута био отплатио. Сети се и његовог мрког вола са крњим рогом и сељакова причања како му је тај во љући, а сивоња му је мек, ал’ опет низбрдо не уме да задржава кола. Преко свега тога мисли су прелетале за тренутак, и тек одједном му дође на памет: „Можда је липсао онај мрки во са крњим рогом!“ Звона су и даље брујала и њему се чињаше као да лепо изговарају: „Страшна је смрт, страшна је смрт! …“ Осети се малаксао и окрете се, те пође натраг. Звона још нису престајала, кукуруз и даље шушти, а река жубори. „За мном не би имао ко ни заплакати!“ — паде му мисао на ум, и телом као да му прође нека ледена језа. Сети се родитеља и брата, који је погинуо био пре три године, и туга му притиште душу.

Кад је пролазио поред једне велике зграде, чисто се тужно осмеху и помисли: „И ту сам зарадио доста новца!“ Сети се свију напора својих и мука и трчкарања, час једном час другом, док је успео да се зидање њему повери. Све му се то учини смешно у овом тренутку…

„Вечито сам, па ћу и умрети у самоћи“ — мислио је Тома тога вечера лежећи будан у постељи. Био је будан и кад је свећа догоревала у светњаку, и он је, уморан од чудноватих мисли, гледао у пламен који с часа на час запуцкара и повије се то на једну, то на другу страну. Час се засветли јаче, а час се једва види његова слабачка плава светлост. Засветле јаче, и пови се у ваздуху над стењаком, па се опет врати и светлост му постаде слабачка, плава и некако тужна. Тома опет чу слабо пуцкарање. Пламичак опет постаде светлији, опет се изви изнад стењака и ишчезе у ваздуху, а танак млаз дима, што се лагано вијугао и дизаше у ваздух, могао се лепо видети према доста јасним зрацима месечевим, који падаху у собу кроз прозоре. Све су ове ситнице чудновато утицале на Тому, те по његовој глави стаде кружити безброј тужних мисли.

Спавао је врло мало, јер је, иако је готово пред зору био будан, опет у зору био већ на ногама. Сунце се рађало. Кога још није очарало рађање сунца? Често се човек преобрази у тој прилици и заборавља на све ниско и земаљско, као да о свему томе не сме ни да мисли. Душом овладају узвишена осећања и жеље да се уздигне ближе небу, или да се споји са чарима природним, па да, уз цвркут тица, уз тихо шуштање зеленог лишћа, ишчезне у свежем јутарњем даху, пуном мириса липа или цвећа пољског. У току дана се губе из душе та поетска осећања кад на човека нагрне безброј разних брига и ситница земаљског живота, у коме се сваки мора кретати да одржи себе сама. И Тома се некако чудновато осећао тога јутра, али не због рађања сунца. Није звао момке да им нареди шта треба да раде. Није ишао по дворишту да, као обично прегледа је ли све у своме реду… — У истој кући, на доњем боју, становао је неки срески писар, а у једној маленој кући неки сиромашни млад ћурчија, са женом и ситном дечицом. Врата се ћурчијиног стана отворише и он се појави звиждучући неку песму, чуше се и детињи гласови, и већ мала његова ћерчица од две године преваља се преко прага, диже се лагано, и бојажљивим, несигурним корацима пође оцу, изговарајући својим милим гласићем неке неразумљиве речи. Сунце јој својим јутарњим зрацима обасјало плаву разбарушену косицу, те је изгледала као анђелче.

— Ходи, Зоро моја! — изговори отац и рашири руке. Дете приђе, а он га подиже и пољуби у чело.

Мачка прође преко дворишта и дете стаде радосно цичати показујући оцу ручицама на мачку.

Отац га пусти, и дете, раширеним ручицама, пође да је ухвати.

Изишла и мајка, па обадвоје, пуни среће и радости, посматрају дете.

— Слатко је оно! — узвикну мајка и узе дете у наручје кад оно отпоче плакати што му је мачка умакла.

— Немају новца ни кирију да ми плаћају на време, па су ипак срећни! — помисли Тома у себи.

— Ја немам никога! — мишљаше даље, и на душу му паде неки терет…

Утом баш поче осећати и болове под левом плећком, које је још од дуже времена почео осећати и стаде кретати лево раме то на једну то на другу страну.

Сунце већ повисоко одскочило на плавом небу. Река вијугаво тече још зеленом долином и на њеној површини одблескују зраци сунчани. Тома гледа по дворишту… Тихи поветарац клати гране багремове и шушкара лишћем. Кад ветрић јаче пирне по неколико увелих листића, лелујајући се по ваздуху, падају земљи. Две-три ћурчијине кокоши прпушкају се у прашини; мали Пајица лупа једним дрветом по огради од баште. Ћурчија вади воду и точак на бунару шкрипи лагано, а дете плаче крај његових ногу, пружајући руке да дохвати точак. — Тому обузело неко нејасно и тупо осећање. Загледао се у један црвен кончић, што се, привезан за олук, клати од поветарца. Затим је дуго гледао у кокоши, па у багремово лишће што опада, а за неколико му се поглед зауставио на једној изврнутој плавој чинији пред кујном. На свему се његов поглед задржао, али су мисли његове блуделе далеко у прошлости… Сетио се како га је мајка помиловала кад је једном казао да га боли глава, и казала му: „Проћи ће то кад мајка пољуби!“ Сећао се он и тога мајчиног пољупца, па му је још теже пала мисао како је сада сам на свету, па нема коме да се пожали. Можда би Тома све своје богатство дао за материн пољубац! … Мислио је како би се осећао да је давно ожењен, па да и сам има деце… Те га мисли далеко одведоше…

— Немој да паднеш, благо оцу! — рече ћурчија детету (једном повећем мушкарцу), које се стало пузати уз дрво.

Тома се загледа у дете и стаде му завидети.

Дете има оца, а отац има дете, али он нема никога… Поче се сећати Јелке и још неких девојака које су му нудили да се ожени…

Лишће багремово зашушта јаче од ветра и опет неколико увелака падоше на земљу… „Све је већ прошло: сада је доцкан!“ — као да му и нехотице дође мисао на ум, и нека чудна злоба завлада његовом душом и без његове воље. Завидео је свему и све поче мрзети. Мрзео је и ћурчију, ни сам не зна зашто. — Болови под плећком почеше му постајати све јачи, а туга, помешана са злобом и завишћу, све јаче притискиваше његову душу.

Мали Перица и даље лупа штапом по огради. Њега то разгневи, те љутито промрмља кроза зубе:

— Дечурлија праве неред и грају, чине штету; кирија се не плаћа, и ја их ипак трпим! — Утом се тренутку и на сама себе љутио.

Диже се лагано, узе бројанице и штап, па сиђе и прође неколико пута преко дворишта погнуте главе, мрачан и замишљен, као и обично што се виђао. Затим приђе ћурчији, који му се и по други пут услужно јави, и рече му да има с њиме да говори.

— Ви се начекасте за кирију! — рече ћурчија тужно, бојажљивим гласом. — Али, знате како је… ето… чекам трговце, а еспапа имам… Трошкови су; видите и сами… дечица! …

Томи сама та реч „дечица“ чудно зазвуча у ушима. Завист га свега обузе. Лице му се зажари, а очи синуше страшним жаром. Међутим, опет осети болове. Хтео је проговорити, али није могао.

— Ја сам сиромах — настави даље ћурчија — па куда бих са толиком децом.

— Не могу, не могу више чекати! Данас хоћу да ми се плати — рече Тома загушљивим гласом, гледајући у земљу.

— Грехота би било, газда, да нас… — поче жена, и сузе је загушише.

Тома се стресе, усне му чисто помодрише и затрепташе, а очи још страшније синуше, па као бесомучан викну:

— Не дам да ми ишта пропадне, мене је све то мука стало док сам зарадио.

После свега тога осећао се јако изнурен и збуњен, па је изишао до свога парног млина да се мало разгали.

— То је газда! То је газда! … — шапутала је сиротиња једно другоме.

,,Их, благо њему!“ — помисли понеко, размишљајући о његовом богатству и гледајући му скупоцено прстење на рукама и златан часовник са великим дебелим ланцем од злата. — „Само оно да имам, па бих био срећан!“ — мисли понеко даље…

Тома опет, замишљен и мрачан, хода тамо-амо и сећа се можда својих сиромашних родитеља. Гледа сиротињу у поцепану оделу, па завиди њиховим безбрижним лицима, њиховом смеху и шали, уз коју раде најтеже послове.

*

Ћурчија није више у Томиној кући. Ствари су му продате за кирију, а он ко зна где је?! …

У стану је сада нека сирота удовица са сином и две ћери. Син јој учи гимназију, па због тога седе сви овде у граду.

Вече се спустило… На клупи, пред кућом, седе загрљене сестре и тихо певају песму: „Кроз поноћ нему и густо грање“, а брат их прати флаутом. Једна сестра погрешила и певала погрешно „чује се звезда тихо трептање“, па се томе слатко исмејаше, а затим продужише даље.

Улица тиха и мирна. Ноћни стражар шетка тамо-амо, чују се његови гломазни кораци, а нож на пушци одблесне му каткад према бледој светлости једаог искривљеног фењера, око кога облећу читава јата разних бубица… Кроз намакнуте завесе на прозорима суседних станова виде се у осветљеним собама нејасне слике, као сенке, што промичу тамо-амо, час промакне рука, час глава, час каква неодређена слика. Понеки се прозор отвори и светлост се распростире по улици, и на њему се појаве две главе или више. Чује се разговор, смех или звиждукање. Отворише се врата на стану Пере кожара и он у гаћама и кошуљи изиђе у двориште с неким гломазним папучама на ногама, чије је клопарање и Тома јасно чуо. Пера поче јурити мачке што се на једном крову искупиле… Отворише се и друга врата до његових и изиђе његов сусед… Обојица се почеше разговарати о мачкама: како су досадне и не даду човеку да мирно спава. Изиђоше и њихове жене и деца, и за час се направи читава граја.

Све се смири… Наједаред тишину прекиде песма веселих младића: „На крај шора чађава механа“ … Изгуби се и песма у даљини… Звезде трепере на плавом небу, а месец се већ помаља иза тамног брда. Изгледа као да све дише срећом и задовољством.

Отворише се врата од Томина дворишта и чуше се кораци његова момка: носи вечеру.

— Хајде да вечерамо! — позваше сестре брата. Сви утрчаше унутра скакућући.

Затворише се врата на њиховом стану. Сенке се њихове виде како промичу на прозору од кујне; и чује се весела граја.

Тешко је казати право Томино расположење. Уздахнуо је дубоко и ушао је у своју собу, где га је чекала вечера. Ко зна да ли је и вечерао? …

Advertisements

Промашена срећа (1/2)

Пре — отприлике — четрдесет година сиромашни родитељи Томини (њему је тада било десет година), који су живели овде у једном оближњем селу, баш некако пред Ђурђевдан спремали су свога сина у град, где ће га дати на занат.

Увече, уочи дана поласка, Томина је мајка брижљиво и са задовољством слагала у једну бошчицу ствари што их је за Тому израдила и тешком муком набавила радећи другоме „напола“. Ту су биле две кошуље, чарапе са шаром, нов појас, поњавица и губер за покривање. Уз то је метнула и једну јабуку, у коју је забола „десет пара“, а затим још неколико обарених јаја (толико је свега имала можда у кући).

За вечеру је још набавила и сира, осем хлеба и лука, што је у њих било обичније.

И отац и мати су штедели сир, само да би Тома имао више, мада и њему није било до јела.

— Гле, где је Сима бацио пушку што си му је направио! — рече отац и подиже са земље једно дрво истесано налик на пушку.

Тома погледа Симу, који је већ био заспао, и некако се ражали и сам не знајући зашто. Сима није имао ни пуне три године.

— Једи, благо мени, немој плакати — теши га мајка када му угледа сузе на очима, а и сама избриса крадом сузе са својих очију.

Легао је и Тома крај братића, загрлио га, и дуго био будан, па је најзад, занесен у неке тужне мисли, уплакан и заспао.

Насред њихове мале колибице тиња ватра и слабом светлошћу осветљава забринута лица Томиних родитеља, који седе крај огњишта на два дрвена трупчића и лагано разговарају, погледајући с часа на час на децу како загрљена спавају у једном кутићу колебице. Пошто су се договорили да с Томом иде у град отац, легли су и они.

Ветар бесни напољу и чини се као да ће претурити колебу, сви спавају, само је мајка будна и плаче над Томом, глади га по лицу и понекад га пољуби и полије топлим материним сузама. Брине за своје дете; жали што ће се од ње одвојити, а срећна је што држи да ће јој се дете усрећити… Слатке су такве бриге, а таква туга је пуна среће! …

Сунце је изгрејало. Тома спреман за пут и стоји пред колебицом, са торбицом на леђима. Мајка му даје савете и плачући намешта кошуљу, а отац стоји мало даље од њих и деље штап на коме ће носити Томине ствари. Мали Сима седи на прагу од кућице са комадом хлеба у руци и једва се брани од кокошију што су са свију страна нагрнуле да му га отму. Једна му кљуну ручицу, и он заплака и испусти комад, који једна кокош уграби од осталих, и поче бежати…

Тома је већ с оцем пошао и неколико се пута окретао, погледајући на Симу сузним очима. Мајка је такође плакала и гледала за њима докле су се год могли видети.

— Шта радиш, пријо? — упита је једна сусетка.

— Ето, испратих Тому у град да изучи занат — одговори она, бришуши сузе, и осећала се срећна, пресрећна. Какви ли су се лепи дани у будућности јављали пред њеним очима?! …

Кад су стигли у град, отац је одмах одвео Тому у дућан газда-Славку, који је био у то време први трговац у нашем месту. Погодили су га да буде шегрт три године, а после ће га произвести за калфу.

Прво су му и газда и отац давали заједнички савете и поуке, а затим га је отац извео мало на страну и лагано му казао да добро чува своје ствари да му други шегрти не покраду и говорио му да не брине за кућу и да не тугује, јер мора да се промучи ако хоће да буде срећан. Потом пружи руку, те је Тома пољуби, опрости се са газдом и оде лагано улицом, замишљен и оборене главе.

Тома је гледао дуго за њим и плакао.

*

Ето тако је газда-Тома дошао у наш град и остао као шегрт код газда-Славка. Може се знати како је провео време у свом новом послу кад је одмах првога дана био псован и ружен, мада он није био толико крив… Показали су му где је чесма и дали му тестију да донесе воде. Тома је често застајкивао на улици, те мало посматрао слику над једном кафаном; гледао је и како пекар вади хлебове; посматрао како деца пуштају змајеве. Њега је све занимало и он се, и нехотице, крај свега задржавао, те није ни слутио како је много времена прошло док је донео воду. Газда га је изгрдио и мало повукао за косу, па тек онда калфе наставише да га псују и грде. Дуго није заспао те прве ноћи. Плакао је и сећао се колибице, свога братића и родитеља, жалио је што су му калфе одузеле кокош коју му је сирота мајка спремила. Изјутра се успавао, јер је иначе доцне заспао, а био је и од путовања уморан. Један старији калфа ухвати га за уши и извуче из постеље, а газдарица га изгрди кад оде да јој се јави и упита шта има да ради? Дакле, такав је био почетак, и онда је јасно колико је морао за три године пропатити. Уосталом, он је мало доцније свикао на све то и дошао је до закључка да то све тако треба да буде. Јуначки је издржао, јер га је тешила мисао да ће и он једном постати калфа, па ће другоме заповедати. Дочекао је и то и остао је и даље код истога газде, који га је јако заволео и поче га звати „десном руком“. Умео је да се цењка, да протури робу, да дâ нешто и јевтиније, а на другоме да троструко наплати и да криво измери. Газда-Славко га је хвалио и говорио како ће то бити прави трговац, и да ће се обогатити. Родитељи су му често долазили. — Док је био шегрт, кући је радо ишао, и увек би своме братићу понео шећерлеме, мајци лепињу, а оцу дувана, али је после све слабије и слабије ишао, јер је љубав његова према родитељском дому бивала све хладнија и хладнија. Занимао га је само његов посао, коме је био сав предан, а већ су га биле почеле обузимати и жеље за богатством, јер је мислио да је срећа у томе.

Код газда-Славка је био пет година као калфа, и већ је имао заштеђених 80 дуката. Једног дана изјави газди жељу како је рад да изиђе од њега и да почне радити сам за се. Газди је било тешко, па му предложи да заједнички отворе једну радњу. Он приста. Отвори се још једна радња и у њој је Тома радио на име своје и Славково. Сваким га је даном све више и више освајала жеља за богатством. Штедео је готово и од својих уста, а није презао ни од каквог начина, само да се дође до већег ћара. Радио је неколико година у тој ортачкој радњи, која је врло добро напредовала. Отац му је већ био умро. Мајку и брата је отурио, а није их хтео ни у чему помагати. Ко ће знати да ли је он крив томе, или су криве околности и прилике које су на њега утицале? Живео је и даље бедно, али, напослетку, он није на боље ни научио. Стан му је био једна малена, мрачна собица у коју се улази из дућана. Кревет, направљен од неких неједнаких дасака, поређаних преко два повећа сандука у којима је био еспап; поврх дасака сламњача и мален ћилим, који није могао ни сламњачу да покрије, јастучић од цица, коме се добро већ не зна какве је боје био, и једно ћебе: то му је била постеља где је спавао. У соби је имао још један велики сандук, који је служио место стола. На њему се редовно виде мрље од јела, мрвице од хлеба и лојана свећица што стоји у крњој чаши, напуњеној песком. У другом углу неколико дроњака, на којима спава шегрт. На прљавом зиду, избушеном многим ексерима, виси о канапу огледалце са жутим оквиром и залепљене су неколике слике, скинуте са кутија. Под прашљив и исполиван водом, јелом, гасом и зејтином; на дуваровима прашина и паучина; кроз прозоре једва може да продре светлост, а у оном сандуку пгго служи место стола стоје остаци од јела, прљави чанци и комадићи скорена хлеба, те изгледа као да се то оставља мишевима, који се ту редовно купе. Радним даном поваздан седи у дућану, или пред дућаном шетка горе-доле и трља руке, задубљен у мисли о „својој радњи“. Недељом је ишао на ручак код газда-Славка, и том се приликом договарао с њим о свему надугачко и нашироко, а понекад би газда-Славко затурио говор и о томе како би Тома требао да се жени. Славкова жена додаје како она свуд вели: „Благо оној која пође за Тому!“ „Баш ономад, рекла је она једном приликом, одох прија Јеци, па узесмо нешто тако у разговор Тому. Волим га као сина, а код нас је, рекох, и одрастао! Баш га не раздвајам од моје Јелке.“ Тома је био збуњен и смешкао се, а руком се трљао по челу. Можда се сећао како је Јелку као малу носио и како га је иста газдарица грдила и тукла толико пута чим се ова заплаче. Јелки имађаше тада седамнаест година. И она је ту била; поруменила је мало и одмах почела бацати кости псу, што је стајао крај стола и пратио очима готово свачији покрет…

Тому су у то доба већ звали газда-Томом и сви су га сматрали за паметна човека, који уме да заради. Газда-Славко је радио на томе да за њега уда Јелку и зато је слао неколико пута људе да с Томом о томе говоре. — И они су говорили и додавали: „Е, баш добро, кад би само Славко дао девојку, и ако она пристане!“ Свет као свет; нашло се неких и стали су то кварити: неки из злобе, неко из рачуна. Неки су говорили Томи како би он био луд да се ожени Јелком, и како греши што је са Славком ортак. „Што ти, брате, да радиш за другога и да другоме кућиш кућу, кад можеш и своју?“ Тома је увек о таквим стварима „разговарао насамо“. Чак је и шегрта јурио напоље.

Мисли о женидби, поред неких других чудних мисли, биле су га у једно време јако обузеле. Борио се и дневи и ноћи, не знајући куда ће и на коју страну.

Једног вечера седео је на свом кревету, бројао новце и срачунавао колико му треба послати за отплату узетог еспапа, а колико ће остати да се уложи за нов еспап. Био је јако удубљен у мисли. Новци су стојали пред њим на гомили, а он је претурао неке хартије. Чело му се час намрачи, а очи засветле чудновато, а час се разведри и он одмахне главом. Лојана свећа слабо светли и пршти у оној чаши, миши лупају и циче у сандуку, а разбарушен и дремљив шегрт, с капом у руци, стоји пред њим, као што га је сам учио да двори старијега. Тому су мориле неке крупне мисли, а нарочито последњих дана. Час је мислио о женидби, а час га је обузимала мисао да ,,све буде његово“, а не само пола, и да дуг никоме не плати. Пред њим је била велика количина новца у злату и сребру… Баци поглед на новце и лице му се зажари, чело набра, а очи чудновато засветлеше. Мисли му се преплетоше и стадоше једне друге потискивати; а уз то му поче долазити на ум још безброј чудноватих ситница из најскорије и давне прошлости. Чак му оживе у сећању како га је Славко тукао што је неком сељаку, још као шегрт, поменуо да је заборавио чутуру у којој је носио вино на пробу. Мисли су час ишле далеко у прошлост, час је стварао планове о будућности. Покадшто направе чудновату збрку, у којој се Тома није могао наћи. Мало-помало па се расплету, и тек будућност пуна сјаја затрепти пред његовим очима, и на лицу му се укаже задовољство. Зачас се опет чело превуче борама и мисли се наново заплету. — Зној га по челу пробио и он се осети уморан. Обриса зној руком. Шегрт, за кога је и заборавио да стоји пред њим, шушну ногом, и он се стресе од неког нејасног страха, па уплашено погледа на ону страну одакле се чуо шушањ.

— Напоље, напоље! — викну као ван себе, сав црвен од љутине. — Шта бленеш као лудак?

Шегрт изиђе; он оста сам, па се ипак стаде окретати и гледати на све стране, као да се плаши нечега.

Целе ноћи није спавао.

Већ после неколико дана пуче по граду глас да је обијен Томин и Славков дућан и да је силан новац покрађен. О томе се разно говорило: неки су га жалили, а неки тврдили да је то „његово масло“. Тома је мало и пред судом одговарао. Славко је тражио да га затворе, али није било доказа.

О женидби су престали разговори. Тома после неког доба поче куповати ракију по селима, коју је у Б… препродавао. Није знао шта је умор, радио је и дан и ноћ. Давао је новац под интерес. Да, рецимо, 10 дуката, а „облигацију“ направи на 20 или више, и са интересом 24 од сто на годину. Многи се жале како су давали нове признанице, а старе им није враћао.

Умрла му је и мајка, а брат му је живео као ожењен сиротињски у оној истој колибици њихових родитеља. Имање му је било свега окутњица и једна њива у вредности око четрдесет дуката.

Једног дана Тома је отишао брату, који га радосно прими. Седели су крај огњишта на коме је горела ватра, исто као и пре толико година, а ветар дувао био као оно вече када су Тому родитељи спремили за пут и кад је он са истим братом спавао загрљен, а мајка више њега плакала.

Тома изјави брату како је дошао да се разговара о деоби свега што им је од оца остало.

Сима се сећао како је њихова мати плакала од радости кад су чули да је Тома постао трговац и да му радња напредује. И он је тада засузио од радости што му је брат срећан и што ће моћи бар стару њихову мајку помагати, па и њега. Сада му се срце стегло од неког бола; из очију само што му није суза канула. Није ни сам знао шта би могао рећи, а и кад би знао, осећао је да ће га глас издати. Није ништа проговорио. Жена његова, кад је чула речи о деоби, чисто се скаменила и умало јој није испала из руке јабука коју је брижљиво избрисала и хтела пружити деверу да га тиме почасти, кад већ вина и ракије у кући немају.

Тома је узео половину њиве и продао да би с тим новцем могао заокруглити неку велику количину новца. Та му је жеља била јача но љубав према брату.

Неколико прилика када се требало оженити Тома је одбио, мислећи да то доцније уради кад се боље осигура, или је све чекао да се укаже каква прилика где му може пасти у део неко велико имање.

Пред собом је имао само циљ да се обогати, да стече што више новаца и да тиме постане срећан, говорећи понекад: „Кад имаш злата: имаш свега, а немаш ли тога: немаш ничега!“

Јурио је по селима и наплаћивао дугове; понеке је наплаћивао и по неколико пута, само ако је могао, не осећајући сажаљења према својим сиромашним дужницима…

Многе ноћи је проводио у страховању или размишљању где се може доћи до ћара; многе дане провео је у тешким напорима и раду. Штедео је и мучио се више него ико, а све му је те муке награђивало задовољство што гледа како му богатство расте све веће и веће и што свакога вечера броји новце, закључан у соби, одвајајући злато на једну, а сребро на другу страну.

Тако се газда Тома обогатио.

(Даље)

Разорена срећа

У моме месту рођења живљаше неки Стеван Симић, човек веома честит и поштен, али сиромах. Становаше баш преко пута наше куће. Стан му је био један мали дућанчић, у коме је он радио свој обућарски занат. Нову обућу није правио, већ само вршио оправке. Звали су га крпом. У том је дућанчићу и радио и спавао и кувао јело и држао дрва. То му беше све и сва. Рођењем није из нашег места. Ту се однекуд доселио још кад му бејаше двадесет и неколико година. Мати ми причаше да је био слуга у нашој кући кад прво дође у ово место, али само за месец дана. Говорили су људи да је био на робији, те су га сви гледали са подозрењем и плашили се. Моја мати је, тако она прича, рекла једном приликом оцу: — Што ће ти робијаш у кући? … Ја се бојим!

Отац је такође почео сумњати, и једног му дана рече да тражи друго место.

Стеван је отишао некуд и тек после три-четири године врати се опет амо, где узме тај дућанчић и почне радити крпачки посао.

Ја сам често њему навраћао кад бих му однео обућу да крпи, и баш зато што ми мајка забрањиваше дуго остајање са њим, бејаше ми слађе него све с њиме подуже остати и запиткивати га о разним стварима.

Ни с ким се тај човек готово није дружио. Радио је свој посао, а увек бејаше озбиљан и чудно замишљен.

Кад сам већ одрастао, њему бејаше преко педесет година. Лице му благо, поглед изразан, али се могло по свему приметити да је увек незадовољан својом судбином. Чим зора, а он је већ на ногама. Изиђе пред дућанчић и нахрани свога петла, који му спаваше пред дућаном на једном сандуку, а кад је јака зима, онда и њега уносаше у дућан. Чим петла нахрани, враћа се у дућан, седа за сточић и ради.

Ја сам почео њему навраћати. Ја бих седео на једној старој, дрвеној клупици, а он за сточићем ради. Био сам с њиме необично љубазан, а њему је, како ми по свему изгледаше, то било мило. Ја сам започињао разговор о свему и готово сâм говорио, а он би ме, прекинувши рад, с часа на час само погледао и одобрио оно што ја говорим, пљунуо затим у длан и удубио се даље у свој посао. Мало-помало, из дана у дан, он постајаше све отворенији према мени, и бејаше му врло пријатно кад му навратим у дућанчић, јер чак ми је почео причати понешто из свога живота.

Ја га нисам никад хтео питати о прошлости и пореклу његову, јер се бојах да ће га то увредити, а нарочито зато што сам од свију слушао како је био на робији због некаквог убиства.

— Зар вас није стид да навраћате мени у дућан? — упита ме једном приликом и загледа ми се у очи.

— Зашто? — упитам и ја њега некако збуњено и, не могући издржати његов поглед, оборих очи.

— Мене овде сматрају за врло сумњива човека! — рече он, а глас му је некако чудно дрхтао и изражавао горчину према свету и бол чисте невине душе.

Ја заћутах. Ћуташе и он. Нисам смео погледати у њега, а он је мене гледао и очекивао одговор.

Дуго је трајала мртва тишина, коју он прекиде речима:

— Знате ли да сам ја служио у кући вашега оца? … Ти си онда био мали…

— Причали су ми…

— Знате ли што сам изашао из ваше куће? …

— Па знам нешто! …

— Ваша се мати бојала робијаша! …

Ја се чисто стресох и обузе ме неко чудно, непријатно осећање.

— Па знате… жена је, а свет је говорио! … — почех ја.

— Знам све, и зато се ни с ким и не дружим. Тешко ми је, али морам тако. Ви сте први који жели да се са мном боље упозна. Дружио сам се с многима, али код свију осећах хладноћу и неповерење, страх од мене, и ја сам морао прекинути свако дружење с људима.

— Па је ли све то истина што се прича о вама? Ја у то не верујем, јер вас од детињства знам као честита и поштена човека! … — рекох ја и погледах га крадом, презоко.

— Истина је и једно и друго! …

— Дакле ви сте… — почех ја.

— Јест, ја сам био на робији, убио сам, али никад не бејах рђав и покварен човек.

Погледи нам се сретоше. У његовим очима приметих како блистају сузе. Ја сам ћутао, а он дубоко уздахну.

— Свему овоме никада се нисам надао, али судбина човечја је чудна… — рече он дубоко замишљен. Гледао је кроз прозор, и по изразу се његову видело да је мислима далеко, далеко у прошлости својој, у родном крају своме.

Дуго смо тако ћутали, док Стева не прекиде ћутање и отпоче ми причати ово:

— Слушајте, испричаћу вам све. И ја сам некада учио школу. Свршио сам четири разреда гимназије, па ме отац извади из школе и доведе кући да му помажем у трговини и пословима на имању. Отац ми бејаше врло богат, а живео је у селу… Када се ово, што ћу вам причати, догодило, мени бејаше двадесет и две године. Заручио сам се с једном девојком из истог села и исте те јесени отац је био решен да ме ожени. Ја сам девојку волео и бејах сав срећан при помисли да ће већ кроз месец дана бити моја… Е, али место свега тога, место љубави и среће, ја сам морао отићи у казамат, живети између мемљивих зидова, а на ногама носити гвожђе. За један тренутак се могу покварити сви планови, разорити све наде и срећа, и судбина немилосна баци човека тамо где се нико никада не би надао…

— Мој отац је био ожењен ћерком неког великог богаташа из нашега места, који не имађаше мушке деце. Отуд је богатство оца мога, које управо и унесрећи целу кућу. Како мати моја не имађаше рођене браће, то, дакле, она наследи имање свога оца, али браћа њена од стричева почну полагати право на то имање, као мушкарци. Подигну парницу у којој упропастише сву своју имовину, и суд их одбије. Остадоше, дакле, по свршеној парници пука сиротиња, јер платише све трошкове око суђења, као и својим адвокатима. Од то доба су смртно мрзели оца мога, јер мишљаху да је он, и нико други, узрок њиховој беди. Почели су овда-онда претити и убиством, али се мој отац, куражан по природи својој, тога није плашио, нити је то узимао као озбиљну ствар.

— Тако, у половини августа месеца исте године, седео сам сам у својој соби, те писао нека писма разним трговцима с којима је мој отац имао везе у својој трговини. Сестра и мати сеђаху у другој, старој кући и спремаху вечеру, а отац ми бејаше отишао у село да потоди неке раднике. Напишем писма и станем уз прозор да их поново прочитам, јер се бејаше јако наоблачило, па ми за столом не бејаше довољно видно. Таман сам до половине прочитао, а оно стаде хучати врло јак ветар. Цело се небо још јаче натушти, те већ поче промицати понека крупна капља. Отворим прозор и станем посматрати тај призор природе. Небо мрачно и мрко, тако да завлада свуда тама; муње параху небо, а громови су страховито рикали и помагали гласу силног ветра од кога планине јече. Погледам по дворишту, а све се живо, и кокош и ћурке и пси, све се склонило од зла времена. Дрвеће по дворишту повија ветар час на једну, час на другу страну, а понеко се извали из корена или му се грана одломи.

— Чим ветар поче слабије дувати, удари киша. Извадим кутију, те запалим цигару, па, пуштајући млазеве дима кроз тежак и узбуркани ваздух, осетих се пријатно у тој непогоди. Ветар започе нагонити кишне капље у собу, те затворих прозор и легох на диван. Пушим и гледам плавичасте колуте дима, слушам како гора јечи од ветра и киша запљускује у окна од прозора, а мислим на своју драгану. Таман бејах утонуо у слатке љубавне снове, док одједаред кроз хујање ветра зачујем неке јаке испрекидане гласове:

— „Потрчи брзооо, јаој мениии, брзооо! …“

— Глас бејаше моје мајке. Мени се срце следи. мисли се моје пресекоше и нека ми чудна слутња обави душу. Скочим с кревета и истрчим напоље. Одмах, пред кухињским вратима, сусретнем се с мајком и сестром. Киша пљушти као из кабла, а оне кад ме угледаше застадоше као два кипа. Погледам мајку, којој лице бејаше некако модро-бледо, са кога киша спираше сузе. Усне јој искривљене од плача, уздрхтале и модре, а цело лице остало укочено; руке јој се тресле као у грозници. Сестра стајаше мало подаље: лице покрила рукама и горко јецала. Ја сам пред њима стајао блед и укочен, гледајући као у сну и не верујући да сам то ја, и да су то моја мати и сестра. Осетим у грудима грдну празнину, а под грлом лопту, која ме дављаше. Нисам осећао крви у својим жилама. Сав сам био клонуо и изнурен, тако да сам се почео чисто поводити као пијан. Ноге су ми клецале, а усне ми се засушише, а у ушима осетих неко злослуто, чудно и непојмљиво зујање, као гласове који с другог света долазе. Пред очима ми се у тренутку изређаше хиљадама страшних, тужнијих иза тужнијих слика, у којима су час мој отац, час млађи брат, јер и он не беше код куће.

— Шта је? — упитах једва, тупим уздрхталим гласом, од кога се чисто уплаших, а још ми више после тога зазуја у ушима, и још ми се више срце стеже, а много више страшнијих слика ми се изређа пред очима. Учини ми се да сам тим питањем убрзао само све зло и несрећу која нас чека.

Мајка закука на то питање, и ја чух речи:

— „Отац ти погинуо! …”

— За неколико тренутака престаде у мојој души свака мисао. Затим ме обузе неко тупо, неразговетно осећање. Не осећам ни жалости, ни страха, ни бола. Изгледаше ми као да сам се пробудио из неког сна, па не знам ни сам где сам, и бејах некако глупо и чудно равнодушан према свему што се око мене догађа.

— Затим ми место свију слика изби пред очи само једна једина, али јасна и страшна: гледао сам свога оца бледа, мртва, како лежи у својој крви негде на киши.

— Све то, све, помисао ми сену кроз главу, и тај ветар и то дрвеће и ови облаци, гле како се ваљају и склањају, све се клони од његова зла, од њега мртва. А само ми: ја и моја мајка и сестра мислимо о њему. Само је нас смрт његова потресла. И он је можда, издишући мислио само на нас. А сад? … Сад је мртав, хладан, без мисли, без живота, и ми ћемо појурити њему, али његова уста неће више проговорити, његове нас очи неће погледати. Сећао сам се све милоште очеве и разговора баш тога јутра када пође од куће, па ми се чисто учини неверица да он више неће с нама ниједне речи проговорити. При тој помисли погледам у мајку и сестру, које плакаху и јецаху, па ме таква туга и жалост притискоше, да ми се учини, е ће ме удавити. Малаксао, клонем уза зид, и дуго остадох у том положају.

— „Брзо Ђорђевој кући! …“ — рече ми мати кроз плач, и ја осетих потребу како треба журити, зажелех чисто крила да добијем како бисмо што пре тамо стигли.

— Пођосмо. Мишљах да трчим, али сам једва корачао. Мајка је плакала, а ја за чудо бејах нем, без суза, хладан као камен. Нисам могао плакати, као да су се сузе следиле. Чињаше ми се да у грудима немам срца, да у жилама немам крви, да сам без живота. Дуго сам кроз хујање ветра и пљусак кише слушао тужну запевку сестрину, која сама остаде код куће.

— Њена ме кукњава мало-помало доведе у неко чудно расположење. Сетих се и веренице своје, па ми се учини као да сам је пре читавог века познавао. Сетих се и очевих речи, како ме је дирао, шалећи се баш пре два дана са мном… Сећам се како се и сестра моја с њом дружила и говорила. како ће се добро слагати кад дође у нашу кућу. — Ах, сестро мила — шапутао сам за се после тога — отац нам погибе! Ја и мајка јуримо њему мртвоме, а ти сад сама цвилиш у овом гадном свету. Немамо помоћи. Нико не чује наш јад, а ми смо слаби у овом гадном свету. — При помисли: „слаби наспрам гадних људи, који нам срећу разорише!“ — осетих како се у мени поврати снага живота, срце ми јако закуца, крв узавре, песнице се стискоше. Зажелех освету страшну и грозну. Осетих у себи толико гордости и снаге да се могу одупрети целоме свету. Зажелех да рушим, обарам да цео свет сурвам. Под таквим мислима престадох ићи лагано и потрчим напред што сам игда могао.

— Одједанпут ме трже мајчин глас: — „Јаој, до бога мени!”

Застанем. Она ме стиже. Погледах њено тужно уплакано лице, па ми се, још онако искисла, учини беднија и тужнија. Њу сам дубоко жалио, те се опет осетих слаб, немоћан. Заклатих се на ногама; опет ми нека лопта стаде у подгрлац, осетих ону исту празнину у грудима…

Ишли смо даље. Ветар је непрестано дувао, а киша пљуштала. И сам не могу објаснити како ми је све то чудно изгледало. Чињаше ми се као да нисам жив, као да онај пут, по коме хучи вода, није пут, као да шума није шума. Све ми изгледаше другојачије него обично. Из свега се некако помаљаше бледа, тужна слика мога убијенога оца.

— Дођосмо близу куће тога Ђорђа, где су оца склонили; изиђе пред нас мој школски друг из основне школе — неки Милоје. Махну руком, као да нам хтеде рећи: „Брже!“ На његовом снужденом лицу ја сам много видео. Гледао сам чисто целу моју пусту, тужну будућност.

— „Брже“ — викну он опет и махну руком као да би нам хтео помоћи да брже пођемо.

— Можда сад већ издише — сену ми кроз главу и хтедох убрзати кораке, али како мене, тако и мајку ми бејаше издала снага. Место да потрчимо, застадосмо на киши, и тако смо дуго остали.

— Док не стигосмо ту пред кућу, жељах да полетим, да само час пре стигнем, а кад дођох пред врата, зажелим да сам даље, да се вратим и тек наново пођем. Бејаше ме страх да уђем унутра…

— Крај ватре што гораше на огњишту, сред куће, лежао је мој отац блед, са модрим уснама, крвав, и тешко дисаше. Около њега стајаше неколико сељака, који су викали и доказивали један другом како се десио тај догађај. Мајка закука, сељаци оборише главе, а ја сам стајао уз врата, не смејући крочити ближе.

— Неки приђоше мени и узеше ме тешити, причајући како отац није ништа крив, како га је његов шурак ударио мотком мучки иза леђа. Мени се све то никако није слушало. Осетих само жудњу за осветом и једва одговорим: „Нађите једна кола“, јер ми се грло бејаше јако засушило. Два-три сељака изиђоше напоље да дотерају кола. Пошљем једног по лекара.

— Дођоше кола, те оца лагано натоваримо и кренемо кући по рђавом, каљавом путу. Мрак пао на земљу. Уз крцкање кола и меденица на воловима чујаше се брујање поточића, тешко хркање мога оца и јецање мајчино, која сеђаше чело његове главе у колима. Ја сам ишао пешке за колима. Један од сељака је ишао поред кола, а један је водио волове. Сада тек поче просијавати по која искрица наде у мојим мислима да ће отац остати жив и, што је чудновато, тек се тада жалост и туга јавише у мојој души јасно и одређено. Осетих топле сузе како ми се почеше млазевима сливати низ образе.

— Када дођосмо близу наше куће, чуо сам опет тужно јаукање сестрино. Мајка на то јаче зајеца, а мени кроз тело прође нека језа и учини ми се као да ми њено кукање тек неку нову и праву несрећу наговештава…

— „Место да сада весело и безгранично разговарамо при вечери као и обично, а ено шта се учини“ — мислио сам. Опет се сетих и своје злосрећне веренице, па помислим даље: место да кроз месец дана мој отац буде весео о свадби, да игра, као што је говорио, а он ће бити у гробу. Место да мати и сестра певају и веселе се, да будемо сви срећни, а нарочито ја крај невесте, а оно ето шта се учини. Место тога мати ће и сестра у црним марамама кукати на гробу, а отац ће мртав лежати под земљом. Ко то све учини? … Пера. Никада освета није, нити ће икада јаче букнути у души мојој, него тада… Био бих најсрећнији да се он однебуха створи преда мном, па да га на парчиће искидам. Не, и то ми не би било доста. Ја у мислима својим нисам могао наћи довољно мука на које бих га желео ставити.

— Скинусмо оца лагано с кола и положисмо га на постељу. Свећа на столу гораше, а ми смо стојали око његове постеље: ја, мајка, сестра и брат ми, који већ бејаше стигао кући. Кроз плач смо гледали његово бледо, модро, крваво лице. Како смо бојажљиво ослушкивали сваки ропац његовог тешког дисања, а очима као да га хтедосмо отимати од грозне смрти.

— Дођоше и суседи и предузеше га лечити хладним облозима. Седели су тако неко време тешећи нас да ће остати жив, мада је ударац по глави био врло тежак. Одоше сви да вечерају, а ми остадосмо неко време сами. Мајка је седела крај постеље чело главе очеве и плакала; брат и сестра, наслоњени главама на зид у два угла собе, такође плакаху јецајући, а ја сам стајао крај стола на среди собе. Бесни пламен освете због уништене среће моје, која ме је чекала кроз кратко време, биваше све силнији и силнији. Мисли су ми биле испрекидане и летеле муњевитом брзином…

— Поглед ми одједном паде на велику урамљену слику, која представљаше моје родитеље на дан венчања. Видео сам лепо из слике како им са лица бије нека особита срећа и сјај. Знао сам шта су они у томе часу помишљали, држећи једно друго за руку, исто то што и ја, кад бих се на дан венчања ухватио за руке са мојом драганом. Мислили су да ће их целога века пратити само срећа и радост. И да ће вечито газити чистом стазом, посутом мирисним цвећем. О, шта је будућност крила у себи? Ето, одмах испод те слике истих тих младенаца. Каква грдна разлика! А ја? Мени су се, такође, радовали на дан рођења, као сестри и брату. Како су се радовали моме венчању, а како сам ја само замишљао тај срећан дан! … И, одједном, све разорено, све уништено, све нам однесе тај гадни зликовац, то грозно створење, тај Пера. Мржња и освета још јаче букнуше у мени и крв ми узавре у жилама. Глава ми је бучала и цело се тело грчевито стегло, мишићи набрекли; на очи готово обневидех. Дође ми воља да убијем, да ништим све што постоји, да убијем и себе и све у кући и тога грозног Перу и вереницу: све, али све, и да се тако опростим грозе и жалости и неке страхоте, и угасим жудњу за осветом.

— У таквим мислима ме прекиде први очев слаб и туп, загушљив јаук, и сви приђосмо ближе постељи. Мати му промени хладну облогу.

— Опет почеше долазити суседи. Неки уђоше у собу, а неки су седели у кујни и разговарали. Изиђем и ја у кујну.

— „Ето га Пера код ме’ане, срам да га буде! … Имао је образа и да дође!“

— Сва ми се крв узбуни у жилама и јурну у главу. Вилице ми се стегоше грчевито, а песнице стискоше. Пред очима сам осетио неко треперење, неке чудне нејасне слике, у ушима ми поче неко страшно зујање. Јурнем у другу собу, дохватим очев револвер и, не говорећи ником ни речи, изиђох у двориште.

— Разведрило се, звезде трепере и месец сјаји на небу. Свеж ваздух ме окрепи.

— „Шта ли сад она ради — помислим, и мисли се моје стишаше. — Да ли и она сада зна за нашу несрећу? Да ли би и она плакала? … Па можда ће Бог дати да отац оздрави?“…

— Из тих ме мисли трже кукњава и запевка, чух како се устумараше по кући, а затим гласове:

— „Брзо свећу… Јаојј до Бога… свећу… Ах, туго моја… Зовите Стеву! …“

Нестаде наде. Опет ми крв појури у главу, жудња за страшном осветом букну више него дотле. Појурим као бесомучан ме’ани. Нисам видео ништа пред собом.

— Ушао сам у ме’ану и — убио Перу. Не знам, нити памтим шта је даље било. Знам само да сам пуцао и да сам га убио…

*

— Тек кад сам био затворен, почех се прибирати. Тешко ми је да вам кажем како је све то. Ето, као кад се човек пробуди из страшнога сна, али кад не зна да ли је сањао то све што је у ствари било, или да ли га јава вара, или сан можда не беше сан, већ јава и збиља. Не може да разликује да ли је јава сан или сан можда не беше сан већ збиља и јава. Нашто бих вам даље причао. Ја сам осуђен на петнаест година робије, а мој отац оздравио. Он се, сиромах, док ја бејах на робији, пропи од туге и јада. Вереница ми се удала за другога. Имање наше због очеве рђаве управе поче пропадати. Он је продавао један по један комад, пио и давао свима редом који му год рекоше да ме могу спасти. Упропастио је све, али ја га не кривим, иако је све то само за четири године док ја тамновах. Затим, од туге за мном, а и за пропалим имањем, умре, а ја одмах некако те године добијем помиловање.

— То вам је доста, па можете све знати — заврши Стева своје причање.

Ућутасмо.

— Е, тако је то било! — опет ће он и дубоко уздахну, а сузе му засветлеше у очима.

Нисам могао ни речи проговорити.

На раскршћу (слика из живота)

I

Веселин Савковић је некакав мали чиновник у једном великом надлештву београдском. Природно је, дакле, да је он утолико више морао радити, уколико му плата бејаше мања. Ну радио је он више него што је требало! Долазио би на дужност готово на читав час пре одређенога времена, а излазио последњи.

Сем вредноће, коју му је увек и сам шеф хвалио, бејаше он савестан чиновник, а спреман и вичан своме послу.

А и морао је такав бити да би радом и марљивошћу што боље осигурао кору хлеба себи и својој породици.

— Што си луд, те се сатиреш толиким радом?! … — рече му једном један од другова његових.

— Мора се — одговори Веселин и не дижући главе од посла.

— Знам да се мора, али то је преко мере! Ти радиш и код куће ноћу — рећи ће опет друг његов и извади кутију, те поче завијати дуван.

Веселин прекиде за часак посао и погледа га тужним погледом, па лако уздахну и рече:

— Имам ја породицу!

— Па шта је с тим? — пита онај.

— А да ме отпусте, куда бих са женом и четворо ситне деце?! — одговори Веселин, и пригну на посао.

Ућуташе. Друг Веселинов запали цигару, па пушаше ћутке и изгледаше нешто дубоко замишљен.

*

И заиста, труд Веселинов уроди добрим плодом. Једнога дана га позва шеф себи у канцеларију и рече му како је необично задовољан његовим марљивим радом и вредноћом, те га је првог од свију осталих предложио за повишицу плате, а сем тога је учинио да о новој години добије за непрекоран двогодишњи рад, као одлику од осталих, тантијему од сто динара у злату.

Веселин је једва чекао после те вести да стигне кући и обрадује своју жену изненадном срећом.

После вечере, кад су деца поспала, седео је до неко дoба ноћи и разшварао са женом, саветујући се како ће најбоље употребити тих сто динара. Направили су распоред шта ће се од тога коме детету купити.

— Баш бисмо могли Мики (најстарији синчић) купити нове ципелице — вели жена и поглади дете по образу.

— Па да му купимо — одобрава Веселин задовољан, па и сам приђе детету и пољуби га.

Утом мала Видица прокењка у сну и затражи воде.

— Шта смо тој малој одредили? — упита Веселин.

— Њој ће мама да купи нов капутић — вели жена.

— Ала ће да се загледа кад се обуче!

— Ћурчица мамина — изговори жена и пољуби дете.

Један део од тога новца решили су да оставе нека се нађе за случај нужде и слабости.

После тога су у разговору прешли на повишицу плате.

— Па то ћеш сада сваког месеца имати више по двадесет динара? — пита жена.

— По двадесет.

Жена је одмах почела у памети распоређивати тај вишак како се најбоље може употребити, а Веселин се мислима пренео још даље у будућност и сањао о још већој плати и лепом удобном животу.

— Боље, богами, да се почне штедети понека пара док су деца мала — саопшти жена закључак евога размишљања.

— Па онда ће бити и плата још већа — вели Веселин.

Обоје ућуташе. Чује се како деца дишу, те им је то годило као најзаноснија музика. Осећаху се срећни и потонуше у мислима у још срећнију будућност.

II

Није прошло ни месец дана од овог доба, па шеф опет позва Веселина у своју канцеларију.

— Звао сам вас због једне важне ствари… — поче шеф и застаде, мислећи шта ће даље рећи. По лицу му се могло видети да му не бејаше најпријатније оно што жели да каже. Протрља чело и очи руком, па продужи даље:

— То је управо ствар ваша лична, али… ја вас молим и хоћу само да вас упозорим… Уосталом, ви како хоћете… — Шеф се диже при том са столице, заћута и пушећи ходаше тамо-амо.

Веселину чисто стало дисање од неке слутње. Лице му час поцрвени, час пребледи. Обузе га чудно нестрпљење да што пре чује како ће шеф завршити почетак своје беседе. По челу му изби зној и он га обриса руком.

Шеф наједном застаде и погледа Веселина, па запита:

— Знате ли да је сутра избор општинске управе?

— Знам.

— За кога мислите гласати?

Веселин пребледе и чисто осети како га ноге издају. Ћутао је дуго, а и не сећаше се да шеф чека на његов одговор.

— Ви сте још млад човек, а вредни сте и тачни у својој дужности, те ћете имати лепу каријеру у државној служби, али само ако будете слушали све оно што се од вас тражи…

Шеф опет застаде. Веселин не одговараше ништа, нека чудна слутња му обави срце. Лепи снови његови о будућности прскаше као пена, а место тога му се указа пред очима слика у којој он гледаше своју породицу у беди и јаду. Он је већ унапред могао проценити на што ће се свести овај разговор његов са својим шефом.

Шеф извади из џепа један табак хартије где беху исписана имена кандидата и пружи Веселину с речима:

— За ту листу морате гласати! … Уосталом, немојте мислити да вас ја желим присилити! То је ваша воља. Ја бих вам само као старији саветовао да гласате за ове честите људе, као и ја што ћу. Незгодно би било да ви, као млађи, будете мимо толике више чиновнике… Сад се ви размислите о свему. Учините како хоћете… Можете гласати и за противнике данашњег режима, али онда бисте морали себи приписати све зле последице које би могле наступити услед таквог вашег поступка… Сада идите… Ја сам вам само хтео пријатељски посаветовати… — Ту шеф прекиде реченицу.

Веселин је држао онај табак хартије у руци и бесвесно гледао имена која су тамо исписана. Речи шефове направише читав хаос у души његовој…

Настаде ћутање. С времена на време зазвони звонце у ходнику, а потом се чују кораци Симе послужитеља, шкрину врата на овој или оној канцеларији, чују се и гласови; врата се опет затворе, а Симине чизме залупарају, па се тек за часак све утиша.

Веселин некако позавиде Сими, а и сам не знађаше што, чисто бејаше вољан да му уступи свој положај, а он да се прими његовог.

— Јесте ли жењени? — прекиде шеф ћутање.

— Имам већ и четворо деце — одговори Веселин и погледа кроз прозор на двориште.

У дворишту тестераш струже дрва. Веселин се загледа у тестеру, која се живо креташе кроз дрво, из кога ветар разноси струготину од које је засут и поцепан капут тестерашев, што лежи крај ногара.

„Струже — помисли Веселин — па ипак храни своју породицу… Сигурно и он има породице?! …“

Престругани комад дрвета паде на земљу. Тестераш се исправи мало, затим остави тестеру и подиже са земље свој капут, те извади из њега дуван, и баци га опет на земљу, мало подаље од ногара.

„Нико још није од глади умро“ — мишљаше даље Веселин, па опет у мислима пређе на своју породицу, и чисто се осети прибранији, јачи.

Док се Веселин бавио таквим мислима, шеф му је говорио како треба добро да размисли шта ће радити, јер му, вели, од тога зависи будућност.

— Тим пре — заврши шеф — треба да отворите добро очи, јер имате, као што видите, већ и четворо деце. То сам имао да вам кажем. Сада можете ићи на посао.

„Од јуче ми се почела рачунати плата са повишицом… Како се моја жена радује… Она је сирота већ решила да од прве повишице купи себи лице за хаљину… Па и нема лепе хаљине! … Како је то радује! … Она и не слути шта би могло наступити кроз који дан!“ — мислио је Веселин улазећи у своју канцеларију.

Он по начелима својим припадаше политичкој странци која бејаше у опозицији. Тог истог јутра бејаше у новинама прочитао позив свима члановима странке да у што већем броју дођу на биралиште и гласају за кандидате који су истакнути у листи опозиције. Поред осталога вели се тамо:

„На биралиште морају доћи сви чланови наше странке и гласати. Који не буде дошао, биће као недостојан искључен из странке.“

Веселин је претурао акта што беху пред њим на столу у намери да почне радити.

Али од рада не могаше ништа бити. Изгубио је свако стрпљење, те не могаше ни врсте написати.

Час је мислио на беду која би га снашла губитком службе, а час на оне речи: „Биће као недостојан искључен из странке.“

III

Веселин, удубљен тако у мисли, наслонио се главом на руку, па гледа кроз прозор у двориште. Крупно снежно прамење промиче поред прозора, а он се загледао у то, па му некако годи тихо падање без гласа, без шума. Онај тестераш још струже, а снег затрпава и њега и ногаре и дрва. Већ се поче сутон хватати, а Веселин и не примети како му време брзо прође. Поче се нагло смркавати. Према прозорима Веселинове канцеларије је некакав приватан стан, од кога се прозори осветлише и светлост се разасу по дворишту одблескујући са снежне површине, а снежно прамење заблиста на оним местима где светлост најјаче продираше. Осветли се и једна страна некаква дрвета испред прозора, те снег на осветљеној страни засија као бисер. Изгледаше да Веселина све ово необично занимаше, те је, као никада дотле, посматрао сваку ситницу, па ипак кроз све те утиске бејаше испреплетана мисао о породици његовој и части грађанској. Он бејаше збуњен, па је чисто и нехотично у свему тражио обавештења, и као да га добијаше. Гледајући тако час у ово, час у оно, осећаше се ублажен, освежен.

„Па гласаћу, ма ме отпустили…“ — мишљаше у себи гледајући на оне осветљене прозоре кроз које притом угледа неку женску прилику што промаче и изгуби се као и сенка што се протеже по осветљеном делу снежне површине у дворишту…

Њему се одједном учини као да је то нарочито удешено да се он сети жене и деце, па га наједном обузе нека клонулост. Он уздахну дубоко. Утом уђе момак и унесе лампу, па је као и увек метну на сто пред Веселина, који се чисто трже и изненади, па као да би хтео погледом запитати:

„Зар ти ништа не знаш о мојој муци, већ равнодушно уносиш лампу као и свако вече? …“

Читав час је још седео, а није кључио пером да што напише. Хтео је два-три пута устати да пође, али осећаше неку тежину на себи, а сем тога се страшио да оде кући. Чињаше му се да ће тек кад кући оде, породица његова осетити сву тежину јада, па чисто жељаше да је што даље од породице своје, само да би она била што срећнија, што задовољнија…

Ко зна докле би он остао тако у своме размишљању, да не уђе момак, те по обичају рече:

— Сви су већ отишли.

— Зар већ? — изговори Веселин више за се, и устаде са столице.

— Увек се у ово доба излази — вели момак.

„Сутра у ово доба ће већ бити све решено!“ — помисли Веселин излазећи, и зажеле да што пре прође ноћ и цео сутрашњи дан.

,Да ли ћу и кроз неколико дана овуда силазити?!“ — мишљаше он силазећи низ басамаке, па му се и басамаци и ходник и она лампа у ходнику, што увек стоји мало накренута, и оне силне објаве, повешане по зиду, и Сима служитељ у великим чизмама и онај његов свакодневни глас „лаку ноћ“ — све, али све што му до јуче бејаше тако познато, блиско, с чиме се већ бејаше сродио, учини сада некако непознато, страно, туђе, а нарочито оно Симино „лаку ноћ“, у чему као да разумеде неки заједљив смех.

На улици се срете са једним својим познаником и мимоишао би га да га онај не заустави.

— Што си тако покисао? — пита га онај и удари га пријатељски по рамену руком.

— Добро нисам и горе! — одговори Веселин, смешећи се назор.

Онај га позва у механу на чашу пива. Веселину се то допаде, само да што доцније стигне кући.

— Знаш ли да је сутра гласање?

— Знам — одговори Веселин.

— Они ће пропасти на избору.

— Ко зна? — прихвати Веселин после краће паузе, некако расејан и замишљен.

— Па хоћеш ли и ти гласати?

Веселин чисто задрхта од овог питања, те хтеде утећи, само да ништа не одговори, али у исто време осећаше срам и понижење, те се упе из све снаге и једва процеди кроза зубе.

— Па хоћу!

— Сутра ћемо видети многе што су се толико разметали; све ћу бележити ко је утекао с гласања, па да му после натакнем на нос кад се опет почне хвалити како страда за идеју! — говораше ватрено познаник Веселинов.

„И ја сам већ казао да хоћу! … А моја породица?“ — мишљаше Веселин, па се сав стресе од такве помисли. Осећаше се непријатно, па и нехотице се диже да пође.

„Куда ћу?“ — мишљаше кад изиђе опет на улицу. — „Сигурно ћу жени однети лепе гласове, као оно пре, па треба још да похитам! …“ При тим мислима зажеле да се опет врати натраг, и успори кораке. Што год бејаше ближе кући, све је лакше ишао, а када дође до врата, застаде.

Из оближње кафанице чује се песма и свирање.

„Веселе се људи!“ — помисли он завидљиво.

Отвори врата кућна и, трудећи се да изгледа расположен, уђе унутра.

— Па што не долазиш, забога? … Вечера се већ охладила! — рече му жена, а деца потрчаше у сусрет оцу и обискоше о њега.

Веселин се у том тренутку осети побеђен, а у памети му се створи одлука:

„Нека гласа ко нема породице!“ — па поче миловати и љубити децу.

— Па шта радиш досада? — понови жена своје питање.

— Случајно се нађох с једним другом — вели он, а у ушима као да му забубњаше речи онога познаника: „Видећемо сутра како ће многе кукавице утећи“, а, сем тога, она његова рођена реченица:

— Па и ја ћу гласати!

„И ја сам рекао да ћу гласати!“ — мишљаше даље, а преко лица му се навуче сета, и чело се набра…

Деца узеше тражити од њега слике, а најстарији мушкарчић му завуче руке у џепове и стаде преметати.

— Мир, децо! … Шта се не смирите? — викну он одједном срдито и одгурну дете од себе.

Мала Видица напући усташца, а у очима јој засветлише сузе. Веселин погледа дете, па му се ражали, мислећи у себи: „Нису деца крива. Што на њих да вичем?!“ Приђе детету и пољуби га, а друга мисао кресну му кроз памет:

— Како могу гласати?! Зар се тиче дечице моја част; њима треба хлеба и ја сам као отац дужан набавити. Ја сам онда требао остати нежењен ако хоћу да се тако држим!

„Па и ја ћу гласати!“ — чује опет своју страшну одлуку коју саопшти другу у кафани, и осети се сломљен, изнурен.

„Шта се кога тиче твоја породица! Ти мораш бити на првом месту човек частан, а ако не можеш своју децу хранити, то је твоја ствар. Нико те није био по ушима да се жениш, па сада да свој кукавичлук заклањаш за породицу. На тај начин, драги мој, сваки би могао наћи изговора, и онда би лепо било. Кад се решавају више ствари, ствари од општег значаја за све, онда се не узимају у обзир те ситније бриге о породици…“ Такве га мисли обузму, па их опет детињи гласић, плач, или поглед, поколебају.

*

Заспала је и жена, а и деца спавају безбрижно. Веселин је био будан. Лежи у својој постељи, пуши цигару за цигаром, а, с времена на време, тешко уздахне. Све што који час више промицаше, обузимаше Веселина све јаче немир и страх. Несређене и узрујане мисли гоне једна другу и потискују. Час једна надвлада, час опет друга.

Исток се обли руменилом, а Веселин је још будан, занет у своје тешке мисли: „Куда ће и на коју страну!“

Тешко је наћи се на раскршћу, а не знати пута!

1. јануара 1899.

Ја сам Србин (2/2)

(Претходни део)

III

Драгутин је с Аном прешао у Сентомаш. У његовој души бејаше јасно само осећање силне љубави према Ани, а то осећање засењаваше све друго. Осећаше се као у неком лепом чаробном сну, као да је јунак оних фантастичних прича што их је дететом још слушао од мајке у дуге зимске ноћи лежећи у постељи.

Мајка му прича, а машта његова ствара још јаче и разрађује чудне бајке о змају и царевој кћери, у чему му зврјање материног вретена, пуцкарање дрва у пећи и хркање његове сестрице чисто помагаше да себе боље замисли у улози каквог сиромашног чобанина, који се бори, негде у неком чудном, надземаљском пределу, са силним змајем да отме цареву кћер… Уморне детиње очице се склапају, а машта га даље и даље води кроз чаробни свет и баште у којима расте дрвеће са дијамантским плодовима, где налази девојку и — постаје царев зет. Мајчино вретено и даље зврји, дрва у пећи заносно пуцкарају, а преко његовог свежег детињег лица превукао се осмех среће и блаженства. Он већ спава и снева срећне снове, снове који су само младости дани.

Тако га отприлике и сада срећа љубави успавала, те сањаше пун блаженства и онда када се у католичкој цркви венчаваше са Аном.

У том тренутку, у том сну пред блеском будуће среће и помисли да ће Ана бити његова, чудновато је да се, с времена на време, појављиваху контуре тамне и нејасне његових родитеља, мале црквице у селу његову; учини му се да као кадшто чује звук звона, попин глас у црквици, угледа Драгу како се помаља иза олтара и прети му прстом, а родитељи плачу и гледају га прекорно, чудно, презриво. Он се чисто чуди шта све то значи, то га за часак узнемири, али те тамне слике ишчезну, срећа опет заблиста, а срце с нестрпљењем закуца, па се оне тужне слике појаве пред очима и чисто чује и глас родитеља који га озбиљно и хладно питају: „Шта чиниш то, ти си грешан?“ Па онда види силан свет што се скупља око оне малене црквице у селу, па га сви гледе некако презриво хладно, па опет плачан, тужан лик Драгин… и… и… Али, забога, то је сан само… Тако се њему чињаше.

Венчао се, дакле, са Аном у католичкој цркви.

*

Живео је ту заједно у једном стану са мајстор-Имром и целом његовом породицом.

Мајстор-Имра је радио и даље свој коларски занат у истом дућану у коме бејаше и пре селења свога у Србију. Старе другове и познанике своје, које бејаше оставио, затече опет, а зарада му не бејаше мања него у Србији, те се и он и жена његова осећаху задовољнији, а тако исто и Ана. Сем тога, имађаху зета коме предстоји велико наслеђе богата оца, те то чињаше да су спокојније и чаробније гледали на будућност. На рачун тога наслеђа Имра се поче и задуживати да би што боље угодио Драгутину, и да га што јаче привеже за се и своју породицу.

Драгутин је уз Ану срећно провео прве месеце свога брачног живота. Њему се допаде нов начин живота, нова околина и друштво у које паде. Можда само зато што му љубав наспрам Ане, уз коју бејаше, чињаше све лепим и чаробним. Он брзо научи мађарски говор, па му и то ласкаше и цењаше себе много више. Понекипут би се сетио својих родитеља, свога места и старога друштва, па му се лице за часак превуче сетом и мисао утоне у прошлост. То би бивало кад се усами. Али појава Анина, њен осмех и страстан загрљај разагнали би одмах и најмањи облачак туге са чела његова. Место сете и замишљености лице му засија срећом, а душу обузме врела љубавна страст. Час му опет сав тај њихов нови живот изгледаше као леп, чаробан сан у коме је слатко сањао и чињаше му се да у његовој власти стоји да се разбуди кадгод хоће, а чим се разбуди, да ће бити све као што је и било. Отприлике ето тако он мишљаше, а никад не мишљаше дубље о свему што ради.

Брзо му протече читава година дана таквог живота. Тако брзо, да је он готово и не осети. Све му се чињаше као да је пре неколико дана оставио кућу и да ће је данас-сутра опет видети; да ће се опет наћи у својој постојбини, у своме друштву с којим је одрастао.

*

Кад се испуни година и нешто мало више по његову доласку у Сентомаш Ана му роди сина.

Седео је сам у једној соби одмах до собе у којој је лежала породиља. Обе собе везују врата, која овога пута беху отворена.

Код породиље се искупило неколико жена суседских и разговор се води маџарским говором. Кроз жагор разговора ових жена чује се слабачак танак гласић детињег плача.

,,И ја сам постао отац! То је моје дете… моје! … Хм! …“ — мишљаше Драгутин, и изгледаше му неверица.

„Па зар ћу ја ту оснивати своју породицу? … Зар овде, у овом туђем свету?!“ — И то му све изгледаше неверица, сан, па ипак му туга притиште душу.

Одједном чу речи свога таста и таште. Они маџарским говором теполе детету, унучету своме.

„А мој отац, а моја мајка?!“ — помисли Драгутин. — „Зар то није њихово унуче, њихова радост? …“

„Није!“ — као да му зазвони у ушима глас његових родитеља. Он се сети њих, куће своје, своје сестрице, и сузе му се почеше котрљати низ образе.

„Па зар ја нисам више њихов?! … Где су сада они, да ли ме још воле? … Хоћу ли их икада видети…“

„Никада!“ — опет му неки страшан глас одговараше, а срце се његово стеже од бола…

Сећао се и Драге. Сети се и оног дана кад му је попа читао молитву, па сав уздрхта кад му гари том дође на ум страшна мисао:

,,Ја сада више не идем у цркву, ја сам сада друге вере! … И моје дете је друге вере?! …“ Опет се чу из собе плач детињи, опет му допре до ушију маџарски разговор.

Он леже на кревет и покри лице рукама. Хтеде запушити уши да ништа више не чује. Желео је да све, али све заборави, да се ничега више не сећа. Али, упркос тој његовој жељи, сећање као да постајаше све јаче, све живље, а читави ројеви страшних мисли почеше му кружити кроз главу.

У часу као да зажеле напустити и Ану и дете, које му чак бејаше некако одвратно, па да бежи далеко, далеко: да бежи натраг родитељима, да их изљуби, да плаче пред њима, да моли за опроштај. Али при тој помисли као да се створе пред њиме родитељи, па га гледају хладно, презриво, и он чује њихове страшне речи:

„Одлази, ти си веру погазио, ти си обрукао оца и матер, ти си пригрлио Маџаре место браће своје, ти си славу напустио, ти се не молиш нашем Богу уз нашу икону. Ми смо сина изгубили! Одлази, ти ниси наш! …“

Ова га мисао порази. Натраг, дакле, није могао. Покајничке сузе су обливале његове образе.

Одједном, као да хтеде порећи све то. Покуша да се оправда, да не верује у ту страшну истину.

„Све је лаж! … Ја ћу прихватити славу очеву… Ја ћу се молити Богу уз икону св. Арханђела, ја ћу ипак прослављати крсно име и месити колач славски у дому оца мога… То мора бити, ја то хоћу… Све ово није истина…“

Утом му се учини као да чује онај мили глас материн, којим му певаше песме кад га је још дететом успављивала. Удуби се сав у ту дивну мелодију. Није варка, баш као да лепо чује речи оне омиљене песме мајчине:

Двоје су се замилили млади
У пролеће кад им цвета цвеће,
Кад им цвета зумбул и каранфил
Омер момче, Мејрима девојче!

Он слуша ту песму, слуша глас мајчин, мек, благ, мио, осећа чисто дах душе њене и њену меку руку како га милује по врелом челу и као да очекиваше оно мајчино питање, пуно нежне бриге: „Боли ли те глава, чедо моје?“

Одједном му тек опет допреше до ушију маџарске речи и гласић детињи. Опет се збриса свака нада. Јава је то, која му не да будном сањати. Опет клону и очајнички кроз плач прошапута:

— Нема помоћи! Натраг немам куда!

*

Драгутин се нагло поче свестити откад оцем постаде, али, нажалост, увиђаше да све те страшне грехе није лако поправити. Поче га све јаче и јаче тиштати туга за старим друговима, за родитељима, за местом рођења, где га је прво сунце огрејало. Сваким даном постајаше све замишљенији и тужнији.

Доста дуго трајаше у души његовој то доба разочарења и туге. Иако осећаше у себи силну љубав према свему што је српско, ипак избегаваше Србе. Некако га бејаше стид, бојао се да се нађе у њихову друштву. У кући је и даље говорио маџарским језиком, а дружио се више са Маџарима.

Из дана у дан трајаше све то тако, и он као да се поче навикавати на све. Дете је расло, и он га је волео, љубио и тепао му као отац чеду своме.

Тако прође још једна година, и дете већ почело изговарати прве речи и правити прве кораке. Мати га учаше говорити својим језиком, а њему као да све то не бејаше много необично.

На шта се још човек може навикнути.

*

Утом некако доби извешће да су му родитељи помрли и да је он оглашен за наследника очева имања и готовине.

IV

Жалио је искрено и дубоко, па мало-помало опет поче туга престајати. Време заглади све. Живи остају, живот их гони напред, отвара вечито нове наде и нове погледе, које тако брзо наплете на старе јаде, те они зарасту, претрпају се, а пред очима затрепере нове слике, нова срећа за којом јуримо, живимо и надамо се. Такав је живот! …

Тако је било и са Драгутином.

Он постаде одједном богат човек. Поче живети богато, задовољно. Нови кругови познанства отворише се. Он је приман у прве куће у своме месту и околини. Почео је живети вишим животом, као што живи остала богаштина тамошња, и тај му се живот допаде, омили му се. Или, тачније да кажем, бар тако изгледаше.

*

Дани промичу. За првим дететом роди се и друго. Деца расту и напредују. Ана је задовољна, задовољни и родитељи њени. Деца бриге никада и немају, али Драгутину, и поред свег лепог и угодног живота, падне покадшто туга на срце, а мисао блуди по месту његова рођења.

— Шта си се замислио? — упитала би га Ана маџарски.

— Тешко ми нешто; боли ме глава — одговорио би он српским језиком и нехотице, а то би се увек дешавало кад мисли на своје родно место.

Синчић би се његов тада загледао у оца, заинтересују га неразумљиве речи, па се труди да их одмах понови, исто онако као некад Драгутин оне Анине речи.

У таквом случају Драгутин се сети своје матере, свога оца, свога детињства, па му се туга још јаче свије на душу; уздах му се отме из груди и он пољуби дете, па одмах изиђе из куће и тражи друштва да се разгали.

И разгали се. Чудна је душа човекова.

V

Ипак се природа не да тако лако угушити. У последње време поче желети друштва српског, српског говора, и здружи се са неким Марком, који бејаше необично поштен човек и велики Србин, пун родољубног жара српског.

С њим се у кафани састајао, а почео му је и кући одлазити.

Маркова кућа бејаше чисто српска кућа, у којој владаху исти обичаји и готово исти начин живота као и у кући оца Драгутинова.

Деца Маркова су васпитана у чистом српском духу, а жена његова опомињаше много Драгутина на матер његову.

Драгутина обузе стид, срам, а у кући Марковој осећаше се као грешник у светом храму. Чињаше му се као да ће он омаловажити својим присуством светињу тога српског дома.

Жена Маркова нишка у колевци најмлађег, једногодишњег синчића и певуши му тихо песмицу:

Сеја брата на вечеру звала:
’Ајде, брале, да повечерамо…

Драгутин се живо сећаше свога детињства, својих родитеља. Сећао се свију својих другова из детињства, па игара које је тада играо. И најмања ситница оживе у сећању његову. Пред очима му бејаше сваки кутић родитељскога дома, свака стварчица; па затим двориште, па остале зграде, па суседске куће, па свака стаза и стазица — цела околина, па река у којој се купао с друговима, па оне шале, па шума у којој је толико пута тражио тице, па и једно криво дрво које је с друговима јахао, па даље редом пољане у којима се грудвао с друговима и играо „Срба и Турака“. Учини му се као да га све то опкољава, а он дисаше и осећаше онако како је осећао у кући очевој.

„А моја деца?“ — помисли Драгутин испуњен тугом, па уздахну.

Утом Марко зовну најстаријег мушкарчића и рече му да изговори „пред овим чиком“ ону песму што је научио од оца.

Дете започе чистим српским говором и правилним нагласком песму:

Царе Лазо седе за вечеру,
Покрај њега царица Милица…

Драгутин чисто не дисаше од силне пажње.

Дођоше на ред стихови:

Иди сестро на бијелу кулу.
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони Крушевац.
Да ми рече дружина остала:
Гле, страшљивца Бошка Југовића!
Он не смеде на Косово поћи,
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!

Ове последње речи ударише као отровне стреле у срце Драгутиново. Чело му се набрало, а хладни га зној пробио, у грудима му се стегло, те једва дисаше и као да чу страшне прекоре свију познаника својих:

— А ти си веру напустио.

Уши су му зујале. Згрози се на себе самога, и даље ништа није чуо.

Био је побеђен. И сам зна како је изишао из куће Маркове.

Кад је наишао на врата своје куће, чу дечје гласиће. Отвори врата и уђе унутра, а деца му потрчаше на сусрет питајући га маџарски шта им је донео.

Драгутин само што се не заплака. Никад му пе бејаше тако тешко кад чује своју децу да маџарски говоре.

Од тога доба почео је учити своју децу помало српском језику.

*

На неколико дана после тога, кад бејаше у кући Марковој, падаше и српски Божић.

Драгутин се на Бадњи-дан пробудио много рапије него обично што се буђаше.

И Ана и деца спаваху дубоким сном. Драгутин је лежао у постељи и гледаше кроз прозор. Месечина као дан. Снег се бели по крововима, а на небу трепере звезде. У соби доста видно. Месечеви зраци падају кроз прозоре и одбијају се на једноме делу зида собњег, а јасно одблескују са политираног ормара што стоји ближе прозору.

„Данас је Бадњи-дан, и моја се деца томе не радују!“ — мишљаше Драгутин.

Сад се стаде сећати свога детињства. Будио се он тако исто рано тога дана. Учини му се као да је баш увек бивала тако лепа месечина. Он у топлој постељи лежи будан са сестрицом, а кроз врата што воде за кујну продире светлост упаљене свеће. Из кујне се чује очев и мајчин разговор, чује се како лупају наћве. То мати меси колаче. У мислима је ишао даље. Сећаше се свега шта је тога дана рађено, и свију обичаја и оне силне радости његове. Уношење бадњака, па посипање оца житом из протака, па уношење сламе, па пијукања за мајком.

Увече поседају за сто, па се једе меда, колача, сувих шљива, ораха, и чега још не. Легне да спава и мисли на Божић, замишља како ће тога и тога полазити, како ће ићи с оцем у цркву. И на Божић се дизаше пре зоре. Звона зазвоне у цркви, а он с оцем већ излази из куће и хита цркви. Обукао нове хаљине, отац му метнуо „пару“ у џеп. Тек се развидева. Људи, жене, деца промичу једно поред другог као сенке и хитају сви цркви. Сврши се служба, и онда сваки хита кући. Код куће полажајник, он га вара да му измакне столицу кад седне. Па тек о ручку печеница, па чесница и у њој тражи новац или гранчицу дрена — „Здравље“ …

Е то су биле његове радости.

У том дете прокењка и затражи воде маџарским говором.

Драгутин уздахну тешко, готово више јекну.

„Морам ићи с децом о Божићу до Марка! … Е… али то им мало вреди кад им је мајка Маџарица…“

— Што јечиш? — упита га жена маџарски.

— Остави ме на миру! — викну он српски љутито.

VI

Ускоро настаде страшна четрдесет осма година. Тада се Срби у Сентомашу показаше да су достојни потомци косовских витезова, да их је српска мајка српским млеком задојила и јуначким опасала пасом. Изгибоше многи да вечно живе, на понос рода свога.

Драгутин ни сам не знађаше куда ће и на коју страну. Нити могаше против Срба, нити против Маџара и породице своје, а нарочито тазбине своје.

Бејаше хладан, мрачан дан дубоке јесени.

Једна руља маџарских осветника јурну у кућу његову претећи да ће све под мач ставити што се Маџаром не зове.

— Стој! Ово је маџарска кућа — викну Ана маџарски, и руља застаде.

Настаде за часак тајац.

Драгутин пребледе и задрхти. Погледа Маџаре, и на једном познаде бунду Маркову.

„Он је убијен!“ — сену му мисао кроз главу, па му тек одједном дођоше на ум они стихови што их његов мушкарчић изговараше:

Он не смеде поћи на Косово,
за часни крвцу прољевати.
И за вјеру с браћом умријети!

Крв му узавре, а очи засијаше поносом народним.

,,И ја ћу с Марком за веру умрети“ — опет помисли, а за тим му хиљадама мисли у тренутку прокружише кроз главу.

— Идите, ово је маџарска кућа! — понови опет Ана маџарски.

Деца упиташе мајку такође маџарским језиком: „Кога траже ови људи?“

Драгутин се усправи пун поноса и достојанства. Погледа Маџаре презриво и изговори чистим, јасним гласом српски:

— Удрите, ја сам Србин!

Пушке припуцаше…

*

Одоше Маџари. Драгутин је лежао мртав у крви својој, а са бледог лица мртвог као да одсјајује народни свети понос и блаженство за род умрети.

Са мртвих бледо-модрих усана као да се читају поносне, упорне и узвишене речи:

„Ја сам Србин!“

Београд, 12. јануара 1899.

Ја сам Србин (1/2)

Тек прехладило после јаке припеке летњег дана. Ветрић ћарлија, а сунце са запада посипа свет меким, благим зраком и све позлаћује, као да се тиме жели извинити што нас преко дан намучи жегом.

У то доба изиђе из куће Иван Томић и седе на клупу под великом лиснатом липом у своме дворишту. То је омален, пун човек са округлим лицем, широким меснатим носем и плавим, малим очима. Према проседој коси и брковима могло би се рећи да је претурио четрдесет година.

Зевну неколико пута гласно, протрља лице и очи шакама, а затим откопча кошуљу на грудима и поче је растресати, пирећи себи у недра да се боље расхлади. Мало постаја, па дође девојчица око својих четрнаест година, са пуним крчагом хладне воде. То му је кћи Живка. Она поли оцу, те се уми. Затим он пружи голе ноге, те му изасу на њих све оно хладне воде што преостаде у крчагу од умивања.

— Је л’ се вратио Драгутин? — упита он Живку, пошто се тако освежи хладном водом.

— Није никуд ни ишао! Ено га где спава под орахом!

Иван се окрете, те сада тек угледа сина где лежи на једној шареници под орахом, на неколико корака далеко од њега.

Драгутин је младић око својих двадесет година, висока, протегљаста раста, црних очију и црнпурасте масти лица: сушта противност оцу. Лежао је на леђима, а руке забацио више главе.

— Е, мој синко, не кући се тако кућа! — изговори Иван више за себе, машући забринутом главом.

Драгутин није спавао. Лежи ту већ читава два часа удубљен у своје чудне мисли. Његов је положај врло тежак и мучан. Његови у кући то не могаху разумети, а он је осећање своје крио готово и од себе сама. До пре неколико месеци бејаше жив, весео и разговоран младић, а сада ћутљив, замишљен, раздражљив и лењ. Ниједну наредбу очеву не испуни како треба. Родитељи су његови пали у бригу шта се учини од детета, и често су тумачили такво понашање каквом болешћу, те су му обично чинили више него иначе, само да им првенцу, првој родитељској радости, буде боље, да оздрави.

Међутим, други узрок беше свему томе.

*

Отприлике пре годину дана прешао је амо у Србију неки Маџар са својом породицом и настанио се у истом граду где живљаше и газда-Иван, отац Драгутинов. У овом га месту знађаху под именом мајстор-Имре. Чим дође, узме под кирију од Ивана једну малену кућу на крају града, где у једној половини пространога дворишта бејаху и обори Иванови за свиње, које Иван храњаше за извоз као марвени трговац. Имре је ту радио коларски занат.

Драгутин је сваког дана морао два-три пута одлазити оборима да обиђе свиње и однесе им хране.

Одмах првих дана сусретне се Драгутин са Аном, ћерком мајстор-Имрином, на вратницама дворишта.

То је омалена, пуна, и добро развијена девојка, бела, нежна лица, плавих, враголастих очију и смеђе, бујне, ковржасте косе.

Драгутин јој назва бога. Она га погледа ватреним, страсним погледом, напући враголасто уста, и насмеје се, па одговори нешто маџарски.

„Не зна наш језик!“ — била је прва мисао Драгутинова. Томе се чудио, и побуди се у њему радозналост: шта ли значе оне речи што му их рече. Пробао је да их понови, размишљао је дуго и труђаше се да према погледу њеном и изразу лица објасни те непознате речи. Слика лепе Маџарице, са оном ковржавом косом, нежним, округлим образима, а страсним ватреним погледом и враголастим смешњем, беше пред очима Драгутиновим и кад кући дође после тог првог сусрета.

„Не зна наш језик?“ … — чуди се он непрестано. — „Шта ли је оно рекла? … То овде нико не разуме! …“

Опет њена слика пред његовим очима и звук њена гласа.

„Па лепа је!“ — помисли у себи.

Сутрадан кад пође свињама, мишљаше хоће ли је опет срести и шта ли ће му сад рећи.

Опет је видео у дворишту. Опет га она погледа оним ватреним погледом, насмеши се, и опет му рече нешто оним — неразумљивим за њега — језиком. Опет он узе понављати њене речи, а сад му се учинише већ лакше за изговор, па чак и разумљивије.

„Чудан говор!“ — мишљаше Драгутин. — „Како ли га она разуме?! … Мора бити да оно баш за мене нешто вели… (Њено лице опет бејаше пред његовим очима.) Ал’ ко зна шта вели?! … Кад бих и ја умео тако говорити, ала би се сви ови наши дивили! … Може бити она ме баш грди?! … Ал’ што се онда смеје? …“ — Удубљен у такве мисли враћаше се кући.

Топао зимски дан, па снег одјужио. Цело место оживело. Грудају се и по двориштима и улици. Весела граја и смех разлеже се на све стране.

У пролазу се сусрете са Драгом Николином, за коју га дирају код куће да ће је узети.

Упиташе се као и увек и промакоше једно мимо другог. Драгутин поче у памети поредити Драгу са Маџарицом.

„Ето, откад познајем ову Драгу; заједно смо готово и одрасли, па ме љуцки и не погледа. Упита се, па обори очи и ћути као да ме није никад видела. Уозбиљила се као нека баба: као да није девојка!“

У таквом поређењу уђе у мислима Драгутин а пред очима му беху обе слике: и Драгина и Анина. Гледа час једну, час другу, пореди сваку цртицу. То беху две крајности: Драга висока, сувоњава, а Ана крупна, пуна. Драга озбиљна, строга погледа и стидљива израза, а Ана страсна, отворена погледа и враголаста, дрска израза лица.

„Лепша је она, па иако не зна да говори као ми!“ — закључи Драгутин своје поређење.

„А што се смеје на мене?“ — опет му се бејаше натурило на ум питање.

„Можда ми се подсмева!? … Е, али како ме лепо гледа! … Сигурно сам јој се допао, па не уме да ми каже, него ми само онако очима вели… Која вајда Драги што уме да каже кад неће ништа да каже, па ме још и не погледа… А кад би ова знала да говори српски?! … Или, кад бих ја знао онако као она, па да говоримо, и само би ми разумели!“

У таквим мислима Драгутин зажеле да научи тај непознат језик којим говори лепа Маџарица.

После тога бејаше прошло читавих три дана и Драгутин је не виде. Осећаше неку празнину без ње. Бејаше се силно зажелео да га опет погледа оним заношљивим, страсним погледом, да се опет насмеши на њега и да му опет каже неколико оних неразумљивих речи. Чисто је почео мрзети све речи које он разуме, речи обичне, које увек слуша у кући и на улици; бејаше жељан оних речи што их лепа Маџарица изговара.

Четврти је дан опет видео у дворишту, али је био збуњен, те је не смеде ни погледати честито. То га је љутило, те чим се врати кући, обузме га жеља да иде опет свињама. Тога дана је ишао неколико пута.

Дани су тако пролазили, а у срцу се Драгутинову зачела силна љубав, која из дана у дан биваше све јача и силнија.

Драгутин је леп младић, те је и Ана њега радо гледала. Уосталом, можда лепота његова и не бејаше баш прави узрок да се љубав према њему развије у срцу Анином. Мајстор-Имре је сиромашан човек. Невоља га је и нагнала да напусти своју постојбину и да се са породицом вине у свет за комадом хлеба. Сем Ане имађаше још две девојчице и три мушкарца. Мати Анина је увидела Драгутиново осећање према њеној кћери, те је код ове огледала да што више љубави развије према Драгутину, а, као искусна жена у тим љубавним пословима, умела је поучити Ану да Драгутина што више за се придобије. Цела та игра њу није ништа стајала, и ако из ње не извуче користи, рачунаше да ни у ком случају штете не може бити.

Ани чак не бејаше ни потребно давати упутства у том послу. Понашање њено према Драгутину и иначе бејаше и сувише довољно, па да га одмах освоји. И он, као што видимо, бејаше на јуриш освојен и побеђен.

На неколико месеци Ана је у српском месту научила понешто натуцати српски, те је Драгутин могао с њом по штошта и проговорити. Она је Драгутина опет научила неколико израза маџарских, што он с необичним задовољством ихзговараше исто тако погрешно као и она српске речи.

Чудна је љубав, њу не деле међе народности, нити јој сметају верске разлике, она је општа за цео свет, она има нарочити заједнички говор, којим говоре заљубљени свију народа, она пољупцима и откуцајем срца разговара.

И Драгутин је с Аном отпочео разговарати тим вишим, општим љубавским језиком, којим владаше исто тако добро Србин као и Маџарица.

За Драгутина не беше више ни вере! Једини идол његов постаде Ана, и он је живео за њу, и клањаше идолу своме као светињи, као божанству.

До пре неколико дана не бејаше ничега што би срећу љубави његове мутило. Али пре неколико дана дозна он како ће га отац на јесен оженити, а јуче је то исто чуо и од мајке.

I

Од јуче тек он поче озбиљно мислити на шта ће се свести љубав његова. Заслепљен љубављу, он је чисто осећао како ће се тако вечито састајати с Аном и у љубави проводити слатке часове. Њему ничега више није требало, и ни на шта друго није мислио. Тек од јуче се на хоризонту среће његове појавио страшан, мрачан облак, који му сумњом и чудном слутњом притиште душу. Никад он није могао ни помислити да ће се доћи до тако одсудног корака, који мораше да учини, или да љубав своју презре. Он је из часа у час, из дана у дан постепено улазио у љубав и све више и више газио ка највећој дубини, да и не мишљаше никада на повратак, или да може наићи на такву дубину која ће га повући себи и прогутати.

Глас о женидби његовој отвори пред њим читав свет нових страшних мисли, којих се он никад пре тога не дотаче.

*

Ето, то је узрок његовој малаксалости. Зато он овог дана лежи већ читава два часа под орахом, занет чудним мислима, зато он и целе прошле ноћи није заспао. То је дакле болест која га је савладала и онеспособила за сваки рад.

— Не кући се тако кућа, мој синко! — понови Иван још једном ту исту реченицу машући једнако забринутом главом.

Утом изиђе из куће и мати Драгутинова. И по стасу и расту и лицу одмах би сваки познао да му је то мати. Јако је био налик на њу.

Приђе Драгутину и, мислећи да спава, узе га будити.

— ’Ајде, устани, благо мајци, да те не зађе сунце, па довече спавај!

Драгутин се окрете насатке и промрмља нешто за се.

— Устани море, зар хоће мати да те жени, а ти спаваш до ова доба?! … Ако чује Драга, неће за тебе поћи. Неће она да има лењо момче — поче га укоравати мати меким, нежним гласом.

— Еј, јадна младост твоја! … Кад сам, синко, био твојих година, бејах лак као јелен — вели Иван, па устаде и поче љутито ходати тамо-амо.

Ове речи „жени“, „неће Драга за тебе поћи“ — ударише Драгутина у срце као ножеви.

„Хоће да ме жене! …“ — мишљаше он — „да ми узму Драгу?“

Драгина му слика изиђе пред очи.

Никада му се у веку нико не учини тако гадан и одвратан као она. Он се сав стресе, а у памети му се створи стална одлука: „То не може бити, ја је не могу узети!“ Пред очима му се указа слика Анина, и он чисто хтеде раширити руке да је загрли. Осећаше неодољиву силу која га њој вуче и жељу да крај ње вечито буде. Али он се бојао и да мисли: како ће он вечито бити с њом заједно? А изгледаше му то ипак могућно, па чак и природно.

„Па хоћу ли се ја женити?“ — натури му се питање на ум. Он се уплаши тога питања, труђаше се да га претрпа другим мислима…

„Морам се, ваљда, некад оженити, као и сви други!“ — кресну му друга мисао, и он се згрози кад помисли на Драгу. Није смео мислити ни да Ану треба да узме за жену, па ипак му при свем том изгледаше највероватније да ће он, на неки чудан, чак и њему непознат начин, морати бити увек с њом заједно.

— Јеси ли слаб, благо мајци? — упита га мати и помилова по црној, светлој коси.

Драгутин и нехотице дубоко уздахну, и јекну као болесник.

— Да ти простре мајка у соби?

— Простри ми — једва процеди Драгутин кроза зубе.

— Е, шта се учини од детета! — вели мати кроз плач.

— Сутра га поведи у цркву, па нека му попа очита молитву — вели Иван забринут, а у себи помисли: „Е, не да се човеку да је весео! Ја мислим да га женим, а оно сад баш удари болест!“

„Да идем у цркву“ — мисли Драгутин. — „И кад бих се венчавао, морао бих ићи у цркву с Драгом?! … Не то не може бити, ја је нећу узети… А Ана не иде у нашу цркву: она није наше вере! …“ — креену му мисао кроз памет, и он сав уздрхта…

„Па зар се ја с њом не бих могао венчати?! …“

Крв му јурну у главу, уши му зазујаше, и он осети несвестицу. Таман се бејаше подигао да пође, па чисто посрну.

Мати га поли по глави хладном водом и поможе отићи до куће.

Чудна и силна мржња га обузе према Драги. Изгледаше му да је она узрок тој његовој несрећи.

„Да ње није, ништа сад ово не би било!“ — мишљаше улазећи у собу.

II

Драгутин, који иначе не бејаше слабе воље, ипак се није могао одупрети силној страсти своје љубави. Он је слепо корачао стазом којом га љубав и срце води. У души се његовој разви несавладљива жеља да се Аном ожени, да она његова буде, па ма по коју цену купио то задовољство. Бејаше у стању све учинити, све бацити под ноге и доспети тој цељи.

*

Једног дана пуче глас по граду како је Иванов син Драгутин одбегао са мајстор-Имрином ћерком.

То је био необичан догађај за све мештане, те се тога дана готово ништа друго није говорило, до о томе. Сви су се упропастили од чуда: Србин, па да узме Маџарицу, другу веру! Нико чак не могаше ни схватити тако страшан поступак Драгутинов, који „за љубав белосветске девојчуре која ни у цркву не иде, а ни српски не зна“ остави оца и кућу своју, напусти своје место и потури сву родбину и пријатеље. Многи су тумачили да су му „маџарске вештице“ натуриле чини, те га омађијале, а памет му завртиле.

„Мора да је памећу скренуо“ — бејаше готово опште мишљење јавног мњења.

Стари Иван бејаше тога дана као бесан. Одјурио је мајстор-Имру и претио му да ће га убити ако не каже куд му је кћи одвела Драгутина.

Имра и његова жена су се клели да и сами не знају, чак су кукали и они што се тако десило.

Иван је у јарости ошамарио Имрину жену, потукао се са Имром и изјурио га из свога дућана.

Иван је викао и претио, Маџар тако исто. Силан се свет слегао, па гледа нечувен призор, какав се никада није ту гледао, нити ће се икада више гледати, као што мишљаху суграђани Иванови.

Тако у граји и ларми прође Ивану дан. Кад паде ноћ и усами се са својом женом у кући, осети сву тежину свога положаја као бедна и несрећна оца. Осећаше се као закопан и потпуно сахрањен. Више него сахрањен. Та он је једино и живео за свога првенца, једино своје мушко чедо, а сада, када помишљаше на најсретнији дан, на дан када ће дочекати прво родитељско весеље: ето шта се догодило! Онда, када мишљаше да прошири породицу своју и да стекне добре пријатеље, којима ће отићи и који ће му доћи, он, ето изгуби и сина, изгуби све наде своје. Више је то него умрети, него бити сахрањен. Слободно је он смео мислити о смрти својој кад зна да кућа његова остаје да живи, када се огњиште његово неће угасити, кад има ко примити славу његову и поменути му за душу, прелити гроб вином и свећу му запалити. Таква смрт не би била страшна за њега, он је и не осећаше, јер у сину своме, који остаје у дому његову да слави славу и колач сече, да му име помиње и презиме чува, а гроб нагледа, јес’, у њему би он гледао продужење живота свога. Али чему се сада надаше. Женска деца ће се разудати и кућити туђе куће, а огњиште његово биће пусто… Умрла је кућа његова! Он не осећаше више да има живота, не разумеваше зашто да живи…

Страшне су мисле биле у које Иван паде. Поразише га, дакле, толико да се он осећаше горе него да је умро, сахрањен.

Седи крај огњишта. Глава му клонула на груди. Лице му као у мртваца, непомично, бледо. Не миче ниједним делом тела: изгледа као камена статуа. Према њему седи му жена. Читава два часа како се не мичу, као два камена. Ватра на огњишту догорева, а они је не подстичу.

Ноћ је доста хладна, али ведра. Месец просипа бледе зраке кроз прозор кућни и озарава ова два скамењена живота у истом часу кад истим зраком посипа и Драгутина у страсном, ватреном загрљају младе Маџарице.

*

На три дана после овога догађаја, одсели се и мајстор-Имре са својом породицом.

(Даље)

 

На млађима свет остаје (6/6)

(Претходни део)

VI

После неколико времена Мита је опет почео ћаскати и шалити се са својом бабом, а и Јана се давно није тако срећна осећала као данас. Седели су тако обоје, срећни и весели, с Миланом у својој гостинској соби. Сви су се осећали као путници на броду после страшне буре, која је великим опасностима претила, па брод срећно приспео обали. Сунце синуло и зраци његови весело одблескују са тихе, мирне пучине.

— Зови ми тога што неће да буде чиновник — вели Мита Јани меким гласом, задовољан.

— ’Оће да се умири он док чује! — вели Милан, и сви се троје насмејаше.

Уђе Јана наново у собу, а за њом Стева.

— ’Ајде, љуби оца у руку — рећи ће Милан. — Израдили смо ти службу.

Стеву наљути „та глупа Миланова шала“, а и иначе га глава болела од чудних утисака, те не рече ништа, већ стајаше намрштен, блед, и ћуташе. Осећао је шта се спрема.

— Звали смо те за један допис против оног твог другара (Љубе!) — дирну га Мита, па намигну на Милана, те се овај гласно насмеја.

„Чудне глупости!“ — помисли Стева и зажеле да утекне из собе. Нарочито му беше досадан смех Миланов, те мишљаше: „И овај глупак мисли да се титра са мном као са каквим дететом од пет година!“ То је вређало понос његов, те му очи засветлише, а усне задрхташе од једа. Исправи главу и погледа Милана с чудним презрењем. Милан обори очи, а ко зна је ли тај поглед Стевин разумео.

— Како су они весели, а и не слуте да ће се све то покварити — помисли даље Стева, а срце му се стеже од бола.

— ’Ајде, море, шамуто мој, љуби оца у руку, ’оће да те жени — рече Јана Стеви меким, нежним гласом и поче га вући оцу. Она није могла издржати да га више држе у неизвесности, жао је беше „да јој се дете кида“, па похита да Стеву тиме пријатно изненади и придобије.

Стева је то по гласу и изразу њеном приметио, па осети како га нешто под грлом дави, како му срце чудно дрхти, а сузе му сијају у очима. Тешко му бејаше што старе родитеље мора и у овој прилици ожалостити, што ће им одагнати срећу која је царовала у души њиховој. Стајао је блед, нецомичан и гледао преда се.

— ’Ајде, љуби руку, ’оћу да ти просим девојку са пет стотина у злату — вели Мита и пружи руку задовољно.

Настаде ћутање.

— Шта смишљаш? — пита отац мало оштрије.

„Само им паре на уму! Све би за новац учинили! … Пет стотина у злату: чудна посла!“ — помисли Стева с презрењем, а не рече ништа.

— Шта је? — опет ће Мита оштрије.

— Па ’оће дете, стид га, шта си навалио? — вели Јана. — Мајци ће он рећи.

— Кажи слободно, шта те стид? — вели и Милан…

Опет настаде ћутање досадно и мучно.

Мита већ почео да се мења у лицу од љутине, Милан оборио главу, подиже обрве, слеже раменима и шири руке, као да би хтео рећи: „Ја сам се трудио и учинио све, сад нисам крив!“ Јана гледа у Стеву очајно и као да би помогла да изговори: „Хоћу!“ Стеву од силне досаде и неке чудне туге што мора родитеље жалостити боли глава и чисто му уши зује, а у души му пониче чудна жеља да Милану опали шамар, јер му се чињаше да је све то он учинио „својом глупавошћу“.

— Шта си се затегао као тамбура? — продра се јетко Мита.

Стева уздрхта, и после дужег ћутања изговори згушеним, уздрхталим, једва чујним гласом:

— Нећу да се женим.

У соби завлада мртва тишина. Сви су гледали само преда се.

— Нећеш да будеш чиновник, нећеш да се жениш, а ’оћеш с Љубом да шурујеш! — викну одједном Мита као ван себе и скочи са столице.

Стева изиђе из собе ћутећи.

— Чекај да те питам? — виче Мита даље. — Зар ја те подигао, па сад Љубу да слушаш?! — говорећи то, јурну вратима за Стевом.

Милан га задржа и рече збуњено:

— Полако ов-а-ај… чека-а-ај… дете је… предомислиће се он…

Јана изиђе за Стевом, те плачући поче га молити да послуша оца и да га не љути.

Изиђе и Милан да покуша склонити Стеву на пристанак.

— Елем, о-о… ва… ај… ја, шта сам хтео — ова-а-ај… Млад човек треба мало да се спусти с Парнаса (ту се Милан осмехну, задовољан својом духовитом фразом)… Елем… овај… треба сићи мало с Парнаса на земљу… Овај свет је врло заплетен, а стазе су живота… ова-ај… стазе су живота… клизаве!

Стеви бејаше као да га ко бије шамарима и с највећим би апетитом разбио нос господину говорнику. Ћутао је.

— Стазе су клизаве, мој младићу! — изговори опет Милан и метну прст на чело да би постигао јачи успех и дао речима силнији значај.

— Оставите ме на миру, господине, није ми до разговора — рече Стева, а усне му задрхташе.

— Пут врлине врло је трновит, али овај свет је… — продужи Милан.

„Ужасно глуп и досадан човек!“ — помисли Стева.

— Али… ова-ај… човек често треба, знате… како да кажем… ја… да забаци своје ћуди… — продужује Милан развучено.

— Досадни сте ми, господине! — рече Стева заједљиво и изиђе из собе.

Милан разрогачио очи, па гледа за њим.

Стева је чуо пролазећи кроз ходник плач мајчин и вику очеву:

— Нека иде у свет, или ћу га убити! …

— Стева је пропао! — вели Милан Мити кад се врати у собу. — Не може се ништа с њиме.

*

Стева је послао оцу писмо у коме му вели како му је тешко што не могаше учинити родитељима по вољи, али другојачије није могао, јер осећа да би га то направило несрећним целог века. Рекао му је да одлази у Београд, где ће тражити службу, и то у другом месту, јер не може у кући остати. Писмо је написао и оставио код Јеше, и отишао возом истог дана.

*

Мрак увелико пао на земљу. Мита се још није стишао: лупа све што му падне шака и прети да ће Стеву заклати ако би дошао кући, а у души осећа већ кајање што је тако пренаглио, и чим би му слутња креснула кроз главу: „Ко зна шта може од себе учинити?“ — онда би најјаче викнуо, као ван себе од јарости:

— Заклаћу га, нека ми не долази! …

Исто би тако викао и онда кад Јана истрчи пред врата чим би што шушнуло, па се врати, бризне у плач и прошапуће:

— Још га нема, ах, добога, шта се уради!

И Мити туга срце при том обавије, али место суза и уздаха он што му дође до руку кр’а и баца, а страшним гласом викне на Јану:

— Не слини ми за оном битангом! Одјурићу га, одјурићу га, и ако дође! … Убићу га, убићу, убићу — и он запенуши од јарости и тресну једну чашу о земљу.

— Нећеш, богами! — цикну Јана, а беше чисто готова да му полети у очи.

Прошло је пола ноћи. Стеве нема.

Мита седи на своме кревету, ћути намрштен и пуши цигару за цигаром. Страховао је да Стева не учини што од себе, да се не убије. Та га мисао толико мучила и пекла, да му понекад чисто дође да скочи и јурне кроз ноћ да тражи своје дете, свога јединца. С друге стране, осећаше тежину на души, јер сви његови лепи снови, све оне слатке наде одбегоше и пропадоше занавек, да се никад, никад више не поврате. Мржњу према Љуби осећаше јаче него икад у веку своме.

Јана лежи на својој постељи, покрила лице рукама и плаче јецајући. Црне слутње су испуниле и њену душу, које добише израза у врелим материним сузама.

Мала лампа слабом светлошћу једва осветљава ово двоје старих у два краја доста простране собе. Зричци, као и обично, певају своју монотону песму: „зри-и, зри-и!“, којом прекидаху тишину што влада у соби.

— Одјури дете, као луд! — изговори Јана, и зајеца још јаче.

Мита се заиста осећаше као кривац, зажали и он јаче него дотле; сузе само што му не ударише на очи.

— Напоље, напоље, напоље-е-е и ти кад браниш битанге! — продра се Мита рапавим гласом и скочи с кревета.

— Одјури и мене, а дете си већ одјурио — цикну Јана, па устаде с постеље и стаде пред њега.

С улице допреше усклици неке веселе момчадије, а затим се чу и песма праћена свирањем:

Нека куца, мари ко за сате…

Све тише и тише. Песма се изгуби у ноћи.

Мита не проговори ни речи. Седе опет на своју постељу, налакти се на сто и зари лице у руке.

Опет тишина, коју само зричци прекидају. Над Митином главом се дижу читави облаци дима дуванског. Уздаси његови прате Јанино очајно јецање. На очима и он осећаше сузе, а у грудима тежак бол.

*

Није прошло ни месец дана од овог догађаја, а Јана остави Миту и оде сину, који већ бејаше добио службу државну у П…

VII

Мита остаде сам. Ређе је излазио из куће; у кафану није никако ишао. С познаницима се није састајао, чисто се стидео. У самоћи тек осети како му је хладно око срца: јад му притискао душу. Нема слатког сна, никад слатко не руча и не вечера. Пио је много више него обично.

Није самовао ни месец дана, па се већ осети изнемогао. Паде у постељу некако баш на три-четири недеље пред Божић.

Лежи на постељи сам, без игде икога, па му се већ чини да ће и умрети, а неће му имати ко ни свећу запалити.

„Толику децу сам подизао и радовао се њиховом рођењу — мишљаше Мита — па оста само Стева.“ — Никад јаче није зажалио децу што помреше. Чињаше му се да га већ окружују сени њихове са свију страна и говоре: „Ми бисмо се, тата, нашли код тебе при болести, само да смо живи!“

„У Стеву сам положио све наде и мислио да у његовом наручју изда’нем, па ме и он остави“ — мишљаше даље. Сећао се дана венчања свога, и у сећању му се изређа цео живот, у браку проведен, а сада као да осећаше крај свега, крај живота. Ни Јане нема поред њега.

Паде му даље на ум како је дочекивао Божић у дому својих родитеља, крај мајке своје, па се чисто после толиких година у старости својој зажеле мајчине милоште. — Она ме не би напустила — помисли, и сузе му се скотрљаше низ образ. — Даље се осећаше како је дочекивао празник прве године по венчању, па редом са децом, и најзад му се мисао подуже задржа на спомену лањског Божића. У истој тој соби седео је Стева, и Јана. Било је и гостију. Како је то све било весело. Опомену се како је Стеви говорио: „До године ћемо још боље кад ти постанеш чиновник и ожениш се!“

„А сад ничега, могу још и умрети, па мој син и моја Јана ни да чују. Умрећу, код њих живих, без среће!“ — мисли он, а туга му притиште душу, иарочито при помисли: „Да ли би ме жалили!“ Помисли даље како се, можда, вара и како га они воле, па би Стева плакао, а Јана кукала и искрено га жалила, и сузе му се опет слише низ образе.

Осећаше се као у грозници. Осети болове у грудима и треперење целог тела. Отвори наједном уста и хтеде, по обичају, викнути Јану да јој се пожали, али се одмах сети да је нема ту. Погледа на место где она обично сеђаше и срце му се препуни бола, те умало што не закука. Потом осети да му нешто притисло груди и као некаква велика грудва стала под грло, па му смета дисању. Он би све на свету дао да се Јана и Стева створе пред њим, да га макар Јана и изгрди или прекори по обичају, кад у то доба седе по вечери, што прави дебеле цигаре, па брзо потроши пакло. Он се редовно љутио на тај прекор и викао на Јану, а сад се и њега зажелео.

Није могао дуже издржати, а да не зајеца. Чудна тишина у соби, па му се и сам плач и јецање његово учинише страшни, пуни кобне слутње да ће умрети, а Стеву неће никад више видети, као да се одјек јецања његовог претвара у речи и он их чује, и то врло лепо сасвим јасно:

— Место да умреш на рукама сина свога, а ти си га одјурио због твоје свађе с Љубом!

Страшно зазвонише те речи у ушима његовим. Поновише се неколико пута, и то све страшније и страшније док се одједном не претворише у грозне ледене речи, које баш сама смрт изговара својим подругљивим, потмулим, рапавим гласом. Цело му се тело поче трести као у најјачој грозници. Осећаше хладан дах смрти и као да је гледаше пред собом како пружа руку и прилази све ближе и ближе. Он чује страшан глас смрти:

— Видиш ли да су ти дани избројани?! … Одјурио си сина, а ниси хтео да умреш на рукама његовим!

Мита скочи с постеље и кроз плач викну очајно:

— Сине, морам те видети пре него што умрем! … Морам умрети на твојим рукама…

Хтеде да потрчи на врата, па да кроз ноћ јури далеко, далеко, далеко, али све ближе сину и Јани, да трчи брзо, да лети, да претекне страшну смрт, да се отме од ње; да нађе сина свога, да га притисне на груди, да га љуби дуго, дуго, и да изда’не у наручју његовом срећан, пресрећан.

Ветар звижди напољу, те као да помаже Мити, те носи мисли његове све брже и брже, некуд далеко, кроз мрак.

Одмах сутрадан је Мита написао писмо Стеви, које се овако завршује:

„Дођи сине, дођи одмах, отац те чека. Све што имам твоје је, а ја ћу умрети, моји су сати избројани! Ти буди срећан, чини што хоћеш, само седи код куће за живота мога. Дођи с мајком, твој отац плаче без тебе! … Дођи да ме жива затекнете, јер ћу умрети!“

И заиста је Мита држао да ће кроз који дан умрети, јер би се иначе стидео рећи како плаче.

VIII

Ред се у Митиној кући повратио. Он се осећаше срећан крај сина и Јане, мада се дуго стиђаше пред светом, јер сви знадијаху да је он попустио.

Мало-помало, па се помири с мишљу да је то тако морало бити.

— На млађима свет остаје, а ја сам своје свршио — рекао би често у разговору.

Једног дана бејаше сазван збор омладинске странке.

Мита је чуо да ће Стева говорити на збору, па се и сам ућушка у гомилу људи што се искупише на зборном месту.

Стева је говорио одушевљено:

— Ми морамо у борбу! … Морамо доказати да смо достојни потомци наших дедова, да кроз наше жиле тече српска крв наших очева!

Миту заголицаше ове речи и сузе му од радости заблисташе у очима, а у срцу као да му се урезаше речи: „крв наших очева“.

— Наши су очеви одужили свој дуг, они су своје улоге одиграли, а сад је ред да ми припремимо поље нашим синовима! Ми морамо спремити још боље нараштаје него што смо ми сада, те да с поносом гледамо млађе своје, који ће нас надмашити, као што и наши родитељи треба да гледају у нама себе саме, само препорођене и подмлађене, треба да гледају у нама наду и узданицу своју! … На млађима свет остаје! … — заврши Стева свој говор. Мита је плакао од радости, а са свију страна се осу бурно пљескање и усклици: „Живео! … Живео! …“

Неколико њих дигоше Стеву на рукама, и још се више осу клицање: „Живео!“

Мита чисто не верује својим очима. Гледа све ово и чини му се сан, обмана, нарочито кад виде да је и Љуба један од оних што Стеву дигоше на рукама.

Сузе радости сливаху се низ образе. Коракну напред и хтеде раширеним рукама полетети Љуби и загрлити га, па ипак застаде; то му се учини немогућно, а и сам не зна зашто.

Место свега тога он готово бесвесно викну: „Живели омладинци! … Живели!“

Тог вечера је дошао Мита кући „с накривљеном шубаром“, и баба је већ знала шта то значи.

Цело вече је говорио о збору, нарочито кад је био већ сам са Јаном у својој спаваћој соби.

— ’Ал, знаш, кад ми рече: „крв очева је у нама“, а мени све сузе — рекао је Мита и по педесети пут те вечери.

— Па чула сам де, доста сад, па мало сутра причај — вели Јана дремајући.

— Ал’ знаш… крв… — почне опет Мита после кратког ћутања.

— Е, жестока та крв!? …

— Тако је, лепо каже: „На млађима остаје свет.“ Ја смо и ти, знаш, стари…

— Добро кад на тебе остаде чаша! — одговори Јана љутито што јој квари сан, а затим зе’ну гласно, и промрмља за се: — Свакад ми тако поквари сан!

— Ал’ опет мој Стева треба оца да слуша, а он син, све друкше ради! — опет ће Мита.

Јана ћути. Мита опет причаше о збору, па опет неколико пута понови ову последњу реченицу своју.

— Треба да слуша, треба, рекао си, ’ајде сад спавај, па сутра да говоримо — вели Јана и зева гласно.

*

Јеша је опет долазио Митиној кући, а Павле је дао изјаву да „прелази у омладинце“.

Милан је отишао да живи у Н…, јер тако је хтела његова госпођа, наводећи разлоге како јој не прија клима у овом месту. У самој ствари тамо је премештен са службом неки господин кога је она радо гледала, и још радије бивала у друштву његовом. Милан јој чини на вољу, јер је она много млађа од њега, па се сигурно и он помирио с мишљу да „на млађима свет остаје”.

Лесковац, 1896. године.