У сеоској ме’ани (2/2)

(Претходни део)

Милосав мери и штап и полић, ћути замишљен дуго, налакћен на сто, а главом се наслонио на шаке. Ћути, мисли, а председник слегао раменима и добује прстима по кожним сарама својих чизама, па као да очекује важну пресуду.

— Незгодна ствар, оца му! — узвикну Милосав и удари длан о длан, и озбиљно се замисли.

— Незгодна! — додаде он опет развученим гласом, рашири руке и загледа се у полић, а изразом као да би хтео рећи: Ко му сад може то расплести?

— Кажем ти ја! — вели председник, задовољно се насмеја што је питање и за другог тешко, сркну из полића, па додаде: — Ето ти једно, ево друго. — (Ту дохвати руком прво штап, па полић, затури се на столици и стаде лупкати ногом о ципеле на поду).

Милосав опет зарони главу међу руке, па се уозбиљи и стаде размишљати. Председник га задовољно гледа и чисто се радује што ни Милосав не може да расплете ствар, а само што му очима не вели: „Мозгао сам ја то, мој брате, а ти мислиш тек од шале да решиш тако важно питање.“

Наједаред ее Милосав пљесну дланом по челу и, некако љутит на себе, узвикну:

— Главооо шашава! … Тхх, куд сам се ја део, а ствар проста и јасна као дан.

Председник се понамести на столици, налактио се рукама о сто и нестрпљиво очекиваше решење.

— Проста ствар, молим те! — продужи Милосав. — Пази сад. Капетан, велиш, наређује ово! (Подиже своју дрвену дуванску кутију на страну). Али министар, велиш, ’оће ово! (Подиже председникову шубару, па је опет метну на исто место)… Доброоо!… Е, сад, шта ћеш ти? …

— То и ја питам! — вели председник.

— Чекај, молим те, то ћу и да ти кажем. (Сад опет понови малопрешње, и опет на крају додаде): Е сад лепо, то је така ствар… Сад шта ћеш ти, то је главно… Ти ћеш, господине мој (отклони од себе и шубару и кутију и штап, па као да је пребрисао таблу да на њој почне испочетка, продужи, после малог ћутања, с раширеним рукама и задовољним лицем)… Ништа лакше, ево овако: то је као и у војсци.

— Није то војска, драги мој. Општина, полиција, еј, главо, разумеј! Кака војска?! — рече злобно председник, сркну опет ракију, искашља се, пљуну далеко од себе и окрете се косо према Милосаву, као оно кад се човек с ким споречка.

— Општина и јесте, слушај ти само… Или, чекај, молим те, ево овако: ти си, рецимо, војник… Лепо! —започе Милосав.

— Нисам ја војник! — обрецну се председник.

— Лепо, молим те, свеједно, то је пример. Добро, ти си, рецимо, наредник; овај овде поручник (показа на једну празну столицу), а ја капетан.

— Ја сам резервни потпоручник. Што да сам наредник? Не можеш ти тек то: „рецимо”.

— Тхи, брате, свеједно је, молим те, то је пример.

— Али, молим ја тебе, не могу ја тако…

— Лепо, молим те: Шта си ти, велиш?

— Потпоручник.

— Добро, ти си, рецимо, потпоручник, онај овде (она столица опет) капетан, а ја мајор… Или овако: Ти си, Димитрије, капетан! Лепо, овај потпуковник, а ја пуковник, или, рецимо, он пуковник, а ја генерал, то је свеједно… Е, сад, лепо! (Ту заглади задовољно бркове, превуче рукама по столу и задовољно предахну као човек који је из честе срећно изашао на чистину)… Шта си ти?

— Ја сам капетан! — вели председник задовољно.

— Добро — рече Милосав и дохвати га руком по рамену — а шта је овај? — додаде и показа ону столицу.

— Пуковник — одговори председник, а Милосав, исто као њега по рамену, дохвати руком столицу.

— А ја? — пита даље Милосав и куцну се прстима о груди.

— Ти си генерал! …

— Е доброоо! … Ти си капетан, овај је пуковник, ја сам генерал! — понови Милосав задовољно као и наставник кога је ученик разумео и лепо поновио његово предавање.

— Е, сад пази: Ово је ракија! (Подиже он председников полић и метну га насред стола).

— Ракија! — понови председник.

— Добро! … Ти, као капетан, узмеш овако ракију да пијеш (принесе полић устима), али овај, као пуковник, дође, па каже: „Димитрије, не смеш да пијеш!“ … Шта ћеш ти?

— Ако наредба старијег није умесна, имам право да се жалим редовним путем! — расрди се председник, и лупи руком по столу.

— У, брате слатки, остави то. Ко те то пита? … Питам ја тебе шта ћеш ти кад теби пуковник каже: „Не смеш да пијеш!“ Нема ту тамо, овамо. То ти мени кажи.

— Ја ћу да кажем: „Разумем, госпо’н пуковниче!“ — продра се председник, пошто стаде мирно и салутира по војнички.

— То је оно: „разумем!“ и ништа више! — узвикну Милосав задовољан.

— Па шта је с тим? — пита председник.

— То је оно што не смеш да пијеш, а стоји ракија овако…

— Знам, брате, ал’ ако наредба.није умесна…

— Остави то, молим те; опет плећеш друге ствари! — узвикну љутито Милосав и отресе рукама. — Главно је, не смеш да пијеш. Лепо. Сад, стојиш ти, стоји овај пуковник (ту помаче столицу која представља пуковника), стоји пред тобом ова ракија, овако (тресну љутито и озбиљно онај полић преда се) али дођем ја као генерал (лупи се у груди шаком), па кажем: „Димитрије!“ — шта ћеш ти.

— Ја ћу да кажем: „Заповедајте, госпо’н’ генерале!“ — вели оштро Димитрије и салутира по војнички, а Милосав стоји и заузео генералско држање.

— Добро! — вели Милосав — а ја ти као генерал кажем: „Димитрије, попиј ову ракију“, и ти, разуме се, узмеш, и (пошто попи ракију из полића, Милосав заглади бркове, пљесну устима, па тек продужи) … попијеш!

— Тако је! — одобрава председник.

— Тако ти је и та твоја ствар: капетан вели ово (подиже опет кутију), а министар гуди ово (показа шубару) … Шта ћеш ти?

— Сад знам — вели председник посрамљено, — старији је старији.

Милосав сад узе понављати испочетка. Напослетку председник би задовољан што је то крупно питање лепо расплетено, поручи веће стакло ракије и две чашице, те исту ствар помоћу испијања чашице стадоше претресати на разне начине.

Радојка им донесе још једном ракије, скува мени „грејаницу“ и однесе расплакано дете, ваљда да га успава.

У сам сумрак уђе поп у ме’ану. Црномањаст, висок човек око тридесет и неколико година. Отресе ноге и капут од снега, растресе косу и браду, по којима је такође снег нападао. Поздрави се с председником и Милосавом. „Шта оно беше јуче?“ — рече председник, и сви се засмејаше. Кад мене угледа, изненади се мојим присуством. Приђе те се поздрави и каза своје име. Учиним то исто. После обичних разговора: „Како сам дошао?“ „Ружно је време данас било, а сад престао ветар, па само пада крупан снег“, итд. — дођоше питања где живим, јесам ли одатле родом, кога имам, познајем ли тога и тога, и вазда других ствари.

— Председниче! — викну га поп.

Председник се окрете.

— Ама, нешто сам заборавио: који беше дан јуче; сећаш ли се? Чини ми се четвртак! — опет ће поп, па се засмеја.

— Памтим ја шта је било јуче! Него, можеш ти, попе, да запамтиш данашњи дан — вели председник.

— Изгубио јуче шест гроша на „таблунету”, па га дирам — објасни ми поп шапатом. — Нек спреми Радојка тамо у соби да те слишам час, па да идем кући — продужи поп, а брзо потом додаде:

— Ако мислиш да изгубим, пусти из апса оног несрећника, па му нареди нек оде мојој кући да уди месо, ил’ да помогне штогод. Боље му је него У апсу.

Председник замоли Милосава да оде и каже пандуру да га пусти и да му нареди да иде поповој кући — да што послуша.

Док су они у соби играли карте. Радојка ми спреми вечеру, постави, те седнем вечерати.

Утом уђе Милосав с још тројицом, кицошки одевеним у оделу сеоскога кроја, али од шајака, украшену скупим гајтанима; о појасима висе им ланци од часовника. Поздравише ме подигнувши капе и климнувши главама, па уђоше у собу где председник и поп играју карата.

Док ја вечерам, Радојка узела игле, стала исто онако крај огњишта како сам је затекао кад дођох.

Чим се у соби разлегне граја, смех, трупкање, пљескање рукама, Радојка већ разуме да је једна игра свршена и одмах иде собњим вратима, одшкрине их, промоли главу унутра и пита:

— На чији рачун сад пијете? Ког су слишали? — и засмеје се као кад кокошка какоће. — Да нису попи очитали горопадну? — закакоће.

Затим улази у собу, изнесе празне полиће и унесе пуне ракијом. Тек тада настане врева и смеј, да уши заглухну. Радојка се врати и продужи плести.

— Долазе ли даљи са села у ме’ану?

— Долазе празником и недељом кад долазе цркви ил’ кад дођу општини, па сврате. Недељом ту не може да се окрене човек. И жене и деца и људи — све то из цркве наврати, па жене пију каву, људи ракију ил’ вино, па око подне нема никог. Па и то који су бољег стања, а сиротнији не пију у — ме’ани, они на казанима. Зими наврате, те се огреју кад иду из чаршије, заноћи понеки даљи, купи марјаш ’леба, попије ракију, па легне ту на клупу, те спава — прича Радојка.

— Слабо радите? — упитам.

— Па прилично. Они овде из комшилука ту су поваздан. Некад се заузму, па по целу ноћ играју карте. С њима седи мој човек. Не може да изиђе из атара. Комшије, па тако воде љубав. Долазе сви. Не знам што га вечерас нема уча. Мора да је отишао негде у село. Много добар човек. Шалџија, да пукне човек од смеја с њим. Има доста комшија: имамо и дућанџију и терзију и, сем тога, опет четири куће.

— Јесу ли сељаци ова тројица што уђоше с Милосавом? — упитам.

— Сељаци, ал’ се тако заузели са овим комшилуком што не ради у пољу, па и они се прогосподили. Долазе и они сваки дан, а приличног су стања. Ноћас су били до неко доба.

Распитам се о постељи, и Радојка ми објасни да је молила госте да иду раније, јер ћу, вели, ја спавати у тој соби где они играју карте, и напомену како ту и господин капетан спава. Кочијаш ће, рече ми, спавати ту на клупи. Ту, вели, спавају и пандури, па им ништа није.

И, заиста, још нисам ни довршио вечеру, а гости са смејом изиђоше.

— ’Оћете да пијете што, господине? — пита поп, па се заведе од смеја.

— Подноси ми кеса, могу и да плаћам! — рече љутито председник и седе за сто где кочијаш вечераше, где је и малопре с Милосавом седео.

— Радојка, донеси свима, нека пије ко шта ’оће!

— Одма’, председниче, сад! — ужурба се Радојка.

Председник баци динар на сто, устаде и без поздрава изиђе на врата, за њим и Милосав.

Поп се засмеја и узе лупати ногама по поду, па се потом поздрави са мном и изиђе. За њим изиђоше и она три кицоша. Подигоше капе и поздравише се при поласку са мном.

Радојка изиђе за њима. Остадосмо ја и кочијаш.

На среди кафане мала лампа виси о таваници, кроз прљаво стакло једва продире светлост. Тиња ватра на огњишту. У плеханој пећи бубње и пуцкају разгорела дрва. Ветар треска прозоре, јер се врло слабо приклапају.

Наједаред се врата с треском нагло отворише. На вратима се указа омален, дежмекаст човек, подбула модрикавоцрвена лица, коса му пала у нереду испод накривљене шубаре. На њему одело раздрљено, у нереду, по коленима и изгужваном раскопчаном зимском капуту виде се трагови од снега, како је негде падао. Ветар духну на отворена врата, стаде се повијати и трнути пламен од лампе, која и иначе слабо светли. Лампа се угаси и светлост још бацају разгорела дрва од пећи кроз отвор на вратима. Трепери пламен из пећи и игра се његова сенка по поду, таваници и зиду, дајући час слабији, час јачи одсјај.

Онај човек, посрћући, коракну неколико пута. Упаде Радојка и заплака.

— Напоље, кујо, напооољеее! — продра се онај и замлатара рукама. — Ја служим госте… Напоље! …

Радојка изиђе.

Он, посрћући, приђе огњишту. Кочијаш уђе у собу, упали свећу и метну је пред мене.

Онај се човек окрете, па, нијајући се, подиже руку капи, рука му клону, и он процеди:

— … б… вешеее! (То је ваљда требало да буде: „Добро вече!“).

Затим поче нешто баратати око огњишта, док се, тек, претури џезва, чвркну вода по врелу пепелу и диже се пурњак.

— Брррр — пу! — учини он и махну рукама по лицу, тресну затим џезву о под, опсова нешто гадно, и с неразговетним, срдитим гунђањем пође посрћући вратима, која при изласку тако залупи да се свећа умало не угаси, а из пећи куљну густ млаз дима.

Мало постоја, па се, тек, из побочне собе зачу тутањ, вика, кршење. Чу се детиња вриска, па онда лупише врата и пред вратима од ме’ане зајаука жена и стаде запомагати, а за њом се скрши неко стакло што удари у врата од ме’ане.

— Знам ја ту будалу! — рече кочијаш и отрча на врата.

Жена, с грдном модрицом више ока, упаде у ме’ану и зацика:

— Помагајте, уби, уби ме! … Јаој! …

Излетим и ја тамо. У соби газда-Тасиној (тако се зове ме’анџија) мрачно, само што се из пећи мало осветљава, али и отуд, због отворених врата, куља више дима него светлости. У једном углу вришти дете, а у другом углу једва се назиру две контуре: кочијаш стегао Тасу преко паса и вуче га у кревет, а овај се отима, млатара и рукама и ногама, псује, грди, прети пушком, док, најзад, промуче — и настаде само кркљање с неразговетним, испрекиданим гласовима. Кочијаш га савлада и баци у постељу. Онај застења, пљесну неколико пута уснама — и захрка.

— Савладаше га куси! — рече кочијаш, узе дете које се већ заценило од плача и унесе га у ме’ану.

— Мааамааа! — завапи дете кад угледа Радојку, и пружи јој руке.

— Јадно моје, кукавче сиње! — зацвили кроз сузе Радојка и узе дете, седе у један крај на клупу, те му даде сисе.

И мајка и дете јецају. Радојка га кроз сузе пољуби, а оно пусти дојку, па јеца и загледа се плавим, уплаканим очицама у матер.

— Зашто то тако ради твој муж? Шта му је?

— Није то њему првина! — рече Радојка и уздахну, а затим додаде: — Сад ћу ја вама спремити постељу, само док дете намирим.

— Да те опет не нападне? — упитам.

— Сад он спава, топове не би чуо! — рече, и однесе дете.

— Не знате ви њега? — рече кочијаш кад она оде.

— Не.

— Знам га ја још из Крагујевца. Тај је упропастио и своје и туђе. Био је и бакалин, па пропао, па после држао пекарницу, па пропао, па дође овамо и узе ту из села ову красну женицу. И сад има свега. Она је као кртица: цепа дрва, носи воду чак оздо с бунара, служи госте, двори њега, пере, плете, шије, никад не стоји. Она је све зарадила. Он иде од куће до куће, пије, дође својој кући, избије жену, па тако из дана у дан.

*

Немирно сам спавао те ноћи, иако сам доцно заспао. Нека туга ме обузела од ових утисака и једва сам чекао да отпутујем сутрадан.

Advertisements

Tags: , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: