Из бележака са села (1/4)

Још дететом, у својој деветој години — прича мој пријатељ — оставио сам село, место свога рођења. Од тог времена па до своје двадесет осме године свега сам три пута био у селу, у гостима код мојих рођака. Дочекан искрено, добродушно, враћао сам се у Београд освежен, обновљен неразореним, лепим споменима и утисцима из доба срећног детињства. Како су то слатке, свеже успомене. Доцније, као старији, већ као човек, живећи у друштву људи (у паланкама и престоници) видео сам све противно оном животу што сам га дететом у селу гледао. Гледајући подле и гадне људе, окружен бедом и јадом друштвеним, слушајући како се лукавство, злоба, подлост и неваљалство пакосно церекају пропасти добра и врлине, гушећи се од смрада иструлелог морала, ја сам се увек и нехотице отимао да се мислима вратим селу, а то значи детињству моме. Село по мом мишљењу још беше чисто, свеже, идеално. То беше за мене још једино уточиште, јер сам био убеђен да село, моје село, па разуме се и друго, не може ни бити другојачије него онако како су га моје наивне, детиње очи гледале. Нема туга и јада, нема бола, нема злобе и неправде, већ сама радост живота.

Весело брује потоци са својом бистром, кристалном водом кроз хладовите шуме, гучу голубови, грчу грлице, прижељкују славуји, звижде косови уз пратњу хора разних певачица. Ветрић, пун мириса и пољског цвећа (што га беру деца и девојке), лелуја зрело златно класје. Бруји на све стране весела, жетелачка песма, одсјајују српови на сунцу у рукама вредних жетелаца, беле се чисте пребачене мараме преко глава запурених девојака са свежим, светлим очима и бујним прсима, од којих пуцају пуца на јелеку. Смех, шала, кикот, припеви, љубав, слога. И природа и људи, све у недостижној, идеалној хармонији среће. Пада вече, румене се брда, злате облаци, жаре шуме, шушти вечерњи ветрић кроз лишће и носи нам мирис липова цвета, диже се весео жагор: чобани терају стада, дижу се облаци прашине, блеје овце, ричу краве и носе пуно виме млека за децу, за нас. Чупаво кљусе што га јаши чобанин забрљило главу у трњак крај пута да онако, узгред, завиличено уларом, чупне мало бурјана. Чобанин га вуче уларом, удара голим ногама и оно лено покаса за стадом са навијеном главом у страну, а из уста му вири зелено лишће. Како је све то лепо! Вечерња румен бледи, предмете обмотава тајанствен сумрак, пролећу слепи мишеви, још се чује у забранима гукање голубова, јасније и јаче. На небу се пале звезде, трепере мило, весело. Иза мрачног, шумовитог Рудника јавља се месец, те посребрава све што у заласку сунчеву беше пурпурно и златно. И месец жури преко чистог неба на састанак где га чекају с нестрпљењем, с трепетом, драгане — звезде. Почиње клепет ветрењача, путем крцкају кола натоварена житом, одмерено бију меденице што су о врату воловима, према њихову лагану ходу, роморе двојнице, а кроз ноћ бије свежа, снажна песма:

— Тамна ноћи, пуна ти си мрака
Срце моје, још пуније јада.

Па тек прела, па оне ватре на обрешцима, па прељске звучне песме кроз нему, тиху ноћ у августу месецу. Како је све дивно. Како је то лепо било. И пролеће и лето, и вече и зора, и јесен с кишама кад чобани седе око ватре у колибици покривеној грањем. Око ватре пуцају печењаци, који се још нађу од недозрела кукуруза, причају се приче о али, о пепељузи и вазда других, а киша шушти по лишћу од крова, прокапљује, и кишне капљице падају на ватру и пућкају. Лепа зима; снег, иње, скакање, грудвање. Све лепо. Ватра гори на огњишту и огледа се на прозору, па као да је у дворишту још једна запаљена, и што зора ближе, петлови све чешће кукуричу, лупајући крилима, а ватра, она друга, што се кроз прозор види, све блеђа и блеђа, бледа сасвим, ишчезава, нестане је и тек забеласа снег на крову од качаре и амбара. Како је то све лепо било. И природа и људи. Људи добри, весели, срећни, певају, веселе се, наздрављају здравице на славама и свадбама. Све лепо, све с песмом и весељем. Нигде туге, уздаха ни бола, неправде, пакости и злобе. Добар уча, добар кмет, добар попа. Сећам га се, иде из цркве лагано, кротко, са задигнутим крајем од мантије што га закачи за појас. Прилазе му људи, жене, девојке, старци, бабе, љубе га у руку. Прилазим и ја, весело, са задовољством, љубим му руку, он ме помилује по глави и рекне благо: „Гле, зар и ти ту!“ Ја сав срећан. Па како сам се у цркви срећан осећао. Попа пева, мирише тамњан и измирна, гледам иконе, људи се побожно крсте, сјаје се попине одежде, учитељ пева за певницом, звецка кадионица неким нарочитим милим звуком, а из ње се диже мирисан дим, пред олтаром панаије преливене вином, у њих забодене свеће, па и онај мирис свећа прија, чисто освежава. О како је све лепо, како свеже и слатко!

*

Тако се пред мојим очима указиваше село, моје село, свако село, кад на њега помислим, јер сам село знао само из утисака наивног, срећног детињства, и нисам га после могао гледати другим очима, већ очима оним истим којима тад гледах. Иако су ме многобројни случајеви могли и хтели разочарати, ја сам бежао од тога; нисам хтео веровати никоме, ничему, нисам смео. Тако сам као дете гледао село срећно, задовољно, а тако га и многи писци наши гледају још и данас, у зрело своје доба.

*

Кад сам пре годину дана отишао у село да се одморим, освежим и разгалим, разочарао сам се још првог дана.

У четири часа поподне кола су ме чекала на најближој станици до мог села. Чим сам из воза изишао, сео сам на кола и одмах кренуо да што пре стигнем у своје село, зажелео сам га се.

Сусед наш из села, чича-Петар, који је за ме дотерао кола, врло се обрадовао што ме је видео. (С његовом децом, својим друговима из села, највише сам се играо и забављао.) Рече ми да седнемо оба у предњи крај кола да би се могли боље разговарати.

Распитивао сам о свему, о свачему, о свакоме кога сам год запамтио, и чича-Петрови одговори беху ми тешки, непријатни.

— Како је Милан, ’ча-Мијаилов син? — упитам. То је мој школски друг, беше весео и несташан. Најбоље се умео пети на дрвеће да вади гнезда ’тичја и ја сам га волео што беше најокретнији и највеселији.

’Ча-Петар поћута мало, помисли, па, и не гледајући у мене, одговори мирно:

— Тхе, како? Не ваља. Слабо имање, а дажбине велике, па тако, мучи се, петља, шта ће! Отац му је умро. Знаш? … Умро зимус, деца му ситна, а он и жена шта могу да учине. Не знају куд ће пре да стигну. Пролетос му продадоше оно мало овчица за порез, па сад бог зна да л’ може чим децу омрсити. Мука је, моје дете! Није ласно… Шта ћеш, мора се трпети, док не пукну трпила… Не ваља ни за кога… Де, мали, шта се лењиш — викну коњу леваку и трже узде.

— Неко горе, неко боље, ал’ није ласно ником. Из ове се коже не може у другу. Знаш како вели песма: „Зло орати, горе војевати, а најгоре ићи у ајдуке…“ — додаде чича-Петар и уздахну дубоко, климајући главом замишљен, тужно.

Ја му ништа не одговорих.

— Скупа је, мислим, и та проклета железница? — упита ме после краћег ћутања.

— Скупа.

— Скупо, но, све скупо, а нема се. Нема народ гроша, а мораш да га имаш, па ти како си вешт. Продај што имаш… А треба на сто страна… Ништа од нас не може бити.

Стеже ме нека туга око срца. Нисам га смео ништа више ни запиткивати, али он ми сам узе причати, те о овоме те о ономе. Све горе од горега, све црње од црњега.

Тако у разговору стигосмо око пет часова до нашег села. Одмах у почетку, крај пута је наша сеоска ме’ана, а према њој судница. Под храстом, пред судницом, у хладу, лежаше на леђима општински пандур, дрошав и голотрб. Кад чу кола, подиже се мало, погледа закрвављеним очима, тупо, готово бесвесно на нас, па леже наново. У једном крају пута стоје истоварена кола. Искошкани волови из јарма стоје уз руду, привезани уларима за јармењачу, и једу младо кукурузово лишће и исецкане дулеке. Около се окупиле кокошке и пилићи, па се бојажљиво прикрадају или дрско залете и кљују семење од дулека, а кад во случајно, једући зелен кукуруз мане главом, пилеж прсне куд које, па се наново скупљају да продуже пљачку. Пред ме’аном на неколико корака стоји ме’анџика, смеђа, сувоњава женица, повијених леђа и упалих груди. Очи јој светле, велика уста развучена на смех, цео израз широка лица изгледа као спреман за шалу. На ногама јој беле чарапе и кожне папуче, веће за читаву шаку него што треба. Крај ње седи на земљи пуначко, умрљано, плаво детешце с комадом леба у руци. И око њега се окупиле кокошке, па слећу са свију страна да му отму комад. Једна подскочи и кљуну га у ручицу, те дете врисну и испусти комад, који одмах уграби једна кокица и узе бежати држећи плен у кљуну, а за њом се надала читава кокошја војска у потеру. Пред ме’аном два стола, тешка, незграпна, од храстовине, а такве исте и столице. За једним столом седе четири, пет сељака у подртим, искрпљеним дебелим кошуљама, а за другим столом поп и два боље одевена сељака пију каве.

Кад се зауставише наша кола, Радојка (тако се звала ме’анџика) остави игле и плетиво, па приђе те се поздрави.

Назвах бога сељацима (оној четворици) и они се мало подигоше и дохватише капа, па приђем попу. Није ме одмах познао, а и он постарио. У ово доба могао је имати педесет и четири године, проседио и доста оронуо, а за мога детињства беше млад, свеж, и црне као угљен, коврџаве косе. Поздрависмо се па седосмо с њима и ја и чича-Пера. Поп ме детаљно испитиваше о мени, о мом животу, о новостима из Београда, и ја сам му, што сам могао краће, одговарао на питања, нешто из досаде, а нешто разлењен од умора и врућине. Сељаци прекинули свој разговор, па се окренули и слушају наш разговор пажљиво, с полуотвореним устима.

— Може ли тако, Милуне? — обрати се после нашег разговора једном од оне четворице за другим столом.

Милун се замисли, протрља се по челу, превуче грубом, широком руком преко сува, препланула лица и задржа длан на бради, па отворених уста гледаше неко време у земљу, лупкајући ногом по земљи, па, подигнув очи, погледа попа и рече, снебивајући се, с осмехом, као да се тиме извини што му немогућност не допушта.

— Не може, богами, господине-попо, а би’ ја драге воље. А сад је, знаш, стигао и пољски рад, па је дангубно.

— Добро, добро, умећу и ја да се затежем кад ти код мене дођеш. Зар ти је мало три гроша на дан да товариш и истовараш циглу, и да идеш уз кола. ’Ајде да дајеш кола и волове, ал’ то ја дајем моје. Ти само да рабаџијаш.

— Мало… мало сасвим — додаде Милун, ману главом и слеже раменима као да се правда што не може.

— А твој брат још ми није платио за оно опело његове таште?

— Платиће, господин-попо!

— Платиће, а пролетос уме да сведочи против мене кад сам се парничио с Марком.

Милун ућута.

— Кажи му нека ми паре одмах сутра донесе. Нека му да његов Марко, кад му онако лепо сведочи. Преварио се Марко… У попа је мало дубља кеса, па ћу га терати докле год има суда… Тако му кажи… А велиш нећеш… Лепо, кајаћеш се ти, доћи ћеш ти попа да молиш… Ето, какви су — обрати се поп мени — неће да ми рабаџија за три гроша, а да је среће па своме попи џабе да уради. Шта је то један дан радити за свог свештеника. А поп и крсти, и венча, и опоје, и свети водицу, не можеш ништа без попа, и опет они тако…

Ја слегох раменима.

— Хајде да навратимо до моје куће да што попијемо, па после продужите пут, а и близу вам је до куће.

Примим понуду.

Велико, пространо двориште попове куће, ограђено високом тарабом, иза које провирује винова лоза, а на местима се и превила преко тарабе. У дворишту пред кућом лепо уређена башта, ограђена малом тарабицом, зелено бојеном, а у среди ’ладњак што га покрива густо преплетена винова лоза. Под ’ладњаком сто са чистим чаршавом, на њему у чаши цвеће, и око стола неколико столица. До баште бунар покривен бојеним плехом. С једне и с друге стране баште велики воћњак, у коме су у дну остале стаје: амбари, кошеви, млекар, качара; иза куће: штала, пушница, казаница. Из главног дворишта воде врата за велики, простран шљивар, који је с леве стране дворишта, а с десне стране су обори и свињци, где су урањене свиње, торови и кошаре за стоку. Поп, има три куће. Једна велика, висока и елегантна, у којој станује поп, једна мања у којој седи ожењен син попов са женом, и једна брвнара за млађе. Под великим тремом од брвнаре стоје лепа, фина лака кола за вожњу, једна тешка за терете, и мале двоколице, а о дирецима повешани амови, узде, седла и остали прибор.

Седосмо за сто под ’ладњаком. Поп скиде капу обриса зној, налакти се на сто и продужи ми причати, што је још уз пут почео, о исквареном сељачком свету. Наједном се загледа у један калем са кога се оченула гранчица, и прекиде причање, те се диже и оде калему.

— Е не можеш ти ништа имати. ’Оћу, тако ми бога, да убијем некога због ових калема. Ја их чувам као очи… Милутине, Милутине…

— Одвео коње да напоји — чу се глас кроз прозор од оне друге куће.

Изиђе попадија. Крупна, пуна жена с обојеном косом и обрвама, управо, обојеном кожом где треба да су обрве за читав прст ширине. Приђе те се поздрави, па се измаче, а за њом изиђе ћер попова, једра, здрава девојка. Поздрави се и она, оборених очију, па стуче натраг.

— Милева — рече поп ћери — деде мети две флаше пива у кову па спусти у бунар да се ’лади, а ти дотле деде донеси мало сира и скорупа да ми промезетимо… Једете ли сир, ако хоћете, да спреме час једно пржено пиле? — обрати се опет мени.

— Хвала, можемо сира.

Осећао сам се пријатно, јер после припеке поче прохлађивати, осети се поветарац, па као да оживљаваше клонуо организам. Таман девојка донесе тањире и смок, док на врата уђоше сељак и сељанка, а са њима дете мушко од седам-осам година. Уђоше у башту. Приђоше сви по реду руци поповој, па се измакоше. Сељак, неки сиромашак — Мијат, мрка, сува, препланула, изнурена лица, утуљена сјаја очију. Цео његов израз прича о патњама и невољи кроз које је у животу прошао. На њему кошуља која је на рамену поцепана, па се види гола, црна рука; гаће поцепане на десном колену, ваљда од везивања снопова, опанци дроњави, чарапе пуне осаћа. На знојавом лицу улепила се прашина и сливају се црни млазеви поред ушију. На црној коси, што у бичевима вири испод подртог, поцрнелог од кише, сламног шешира, пуно прашине и осаћа, а тако исто на обрвама и брковима. Кошуља на плећима и грудима залепила се о тело сва мокра од зноја, а и по њој плева, осаћ и прашина. Жена тако исто бедна, слаба, жилавих руку, боса, са танким, жилавим, црним ногама. И она знојава и прљава. На леђима јој торба с неким чанцима. Обадвоје су носили српове, а и без тога се види да иду са жетве. Дете пупаво, босо, у издртој кошуљи. Лице му жуто, испијено, поглед грозничав, око уста искрастано, по танком вратићу играју модре жиле. Дише тешко, с отвореним устима, шмиче, стење и кењка држећи мајку за сукњу, а она га милује прљавом и знојавом руком по прашљивој, улепљеној коси.

— Које добро, Мијате? — упита га поп.

— Није добро, господин-попо, рђаво.

— Дете ни слабо, попо — рече жена.

Дете поче јаче кењкати и јаче се приљуби уз матер.

— Имали смо мало да дорадимо, те дорадисмо раније, па свратисмо на тебе да овом детету очиташ.

— ’Оћеш малу ил’ велику молитву?

Муж и жена се погледаше и као да се погледима договарају.

— Само да је вајде, па како било, боље велика — вели му Мијат.

— Велика је скупа.

Мијат обори главу и загледа се у земљу, а његово изнурено лице дође још тужније. Жена погледа у дете и притиште га јако руком уза се и баци на попа поглед жалостан, молећи, пун бола и очајања. Мијат диже главу и маши се руком у недра, те извади прљав пешкир, па га поче дрешити зубима.

— Колико имаш пара? — упита га поп.

Мијат одреши пешкир, извади из њега цигло пола динара, па ћушну празан пешкир у недра. Погледа жену. Сукобише им се тужни погледи, али су ипак казивали једно другом да се сав тај новац што су га изнадничили мора дати за дете.

— Ето то — рече Мијат и погледа бојажљиво у попа, чисто молећи да не тражи више, а затим погледа болно дете, погледа се опет са женом, па обоје оборише очи.

— Е то је мало. А и од зимус ми имаш за водицу да платиш још два гроша.

— Нема се, попо, даћу док сад овог лета зарадим који грош.

— Сви ви тако, а овамо ни мени не извире. Како ћу ја да живим кад нико не плаћа.

Мијат гледа у земљу.

— Ето, пођите ти и жена сутра код мене да радите, а и овај мали може ми, доцније кад оздрави, купити један дан шљиве, па таман да ми одужиш оно од зимус и да одрадиш сад молитву што ћу детету да очитам. Рачунам ти молитву само десет гроша што си сирома, а другима је три динара, и стара два гроша то с мало муке одрадиш тако рећи рубљу.

— Сутра сам мислио да радим код Милоја за паре. Славимо скоро, па колико-толико да спремим, реко’ да се слава помене.

— Ради други пут.

Мијат ћути дуго, гледајући час преда се, час у дете, па најзад тихо, промукло, стидљиво изусти:

— Много је две наднице, господин попо, наше, и једна мала, детиња.

— Много ти је. Ето какви сте ви људи. Жалиш за своје рођено дете да дадеш. Прави хришћанин помаже ближњем свом, а ти нећеш свом рођеном детету. Ја бих за своје дете дао живот, а камоли надницу. Ко ти је пречи од детета?

Мијат повуче жену у страну. Шапуташе нешто, погледаше се затим ћутке, погледи им падоше на болесно дете, које јечаше и стењаше у ватруштини, а модре жиле играју непрестано на црножутом вратићу.

— Па добро, рече Мијат, кад велиш тако. ’Ајде, очитај му. Шта ће човек. Морам детету помоћи макар и не јео и не преславио.

— Поведи дете овамо у собу. Извините ме за час — додаде поп обратив се мени.

Одоше у кућу.

Отуд се брзо чу оно уњкаво, неразумљиво, брзо читање, где се тек двадесета реч изговори. После пет минута се вратише.

Мијат, жена његова и дете пољубише попа у руку и одоше.

После пола сата опростио сам се с попом и кренуо даље колима с дубоким болом у души, с новим тужним осећањем.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: