Из бележака са села (3/4)

(Претходни део)

III
СЕОСКИ ПОГРЕБ…

Чича-Мијаило Томанић био је наш сусед. Мало га се сећам, управо више сам запамтио његов чибук него њега. Трешњев, шарен чибук, ишаран вуницом. Сећам се: кад он дође к нама, седи уз ватру, срче каву, а из уста му се колутају густи колути дима. Ја с чежњом гледам у његов чибук и волео бих га него богзна шта. О, колико сам лепих намера и планова имао с тим чибуком, а изгледало ми је врло лудо што се тако лепа ствар употребљава за пушење, за тако нешто глупо.

Једног јутра, беше у пролеће, уђе у нашу кућу чича-Мијаилов син, Марко, гoлоглав, снужден, назва бога, погледа по нама укућанима и поглед му застаде на мом оцу:

— Дођо’ да ти јавим… — рече, и застаде.

— Да није… — додаде мајка живо, застаде и она и погледа у Марка. Из њеног погледа видео сам да је нешто страшно.

— Умро?! — узвикну отац и удари руком о руку. — Еј, сирома ’ча-Мијаило! Ама је л’ умро?

— Јутрос, сирома’! — додаде после кратког ћутања Марко, а сузе му потекоше. Обриса сузе, па се загледа у ватру на огњишту.

— Сад није ти вајда, па да се убијеш… Божја воља! … Сви ћемо! — теши га мајка.

— Не рађа се више таквих! — вели отац.

— Божја воља! — додаде и Марко.

— Извео је децу на пут, оставио ви је доста, а човек стар… Оно, жалост је, што се каже, човеку за пилетом, а камоли оно што је најближе, отац, али што мора да буде, мора! … Лепа смрт! — рећи ће мајка.

— Ама као да је заспао сирома’. Није се нилек мучио — вели Марко.

— Е, то је лепа смрт! … Не дај боже, као што има… — поче отац.

Марко ма’ну рукама, уздахну, па као за себе изговори:

— У туђини, без иког свога… па… Не дај боже!

— Јесте ли јавили попу? — упита отац.

— Отишао Миливоје (други ’ча-Мијаилов син).

— Вала је лепо оставио! Не бојиш се да се осрамотиш. Имаш, ’вала богу, чим и да га са’раниш, да ти не црвени образ.

— Има, ’вала богу! … Тхе шта ћеш! … Из ове коже у другу не могу! Не дај боже, онако… ал’ ово је од бога! — рече Марко излазећи на врата.

Отац одмах оде за њим.

Док се овај разговор водио, ја сам два-три пута хтео запитати за ’ча-Мијаилов чибук, али не смедох, јер сам осећао да се води доста необичан, чудан разговор. Али мисао о чибуку нисам никако напуштао.

Ушуњам се и ја у ’ча-Мијаилову авлију.

Пуно света. Синови његови, синовци, и остали из родбине, гологлави, пролазе кроз свет, нуде врућу ракију, каву. Људи их теше, пију за покој душе. Снахе и остале жене из родбине кукају на сав глас; вазда других жена се мува тамо-амо по кући и дворишту, нешто раде, носе, или су око велике ватре у дворишту, те надгледају јело што се кува у великим лонцима, и пију врућу за покој душе. Према тој ватри, друга, тамо се отуд и отуд врте на ражњевима два велика брава. Обрћу неки момци. Около пуно људи. Смеју се, шале се, подмећу кришке ’леба да на њих капље маст с печеница, мезете и пију вруће.

Ништа све то мене није занимало, све ми чак било досадно. Ја сам мислио упорно о чича-Мијаиловом чибуку. Бојао сам се, слутио и стрепио да с чича-Мијаилом не закопају и чибук.

— Само да ми је знати ко ли ће сад руковати чибуком?!

Поред све моје жеље да разберем о чибуку, нисам дознао ништа.

Кад сам увече тог дана легао, мислио сам о чибуку, и с тим мислима заспао, а сутрадан сам већ предузео озбиљније кораке. Провирим кроз плот од чича-Мијаилова дворишта, тамо исто као и јуче, али на моју срећу угледам мог вршњака Мику, унука ’ча-Мијаилова. Решим да се њему поверим. Викнем га кроз плот и он одмах дотрча. Предложим му да се играмо у нашем шљивару и он предлог прими.

— Шта да се играмо? — пита.

— Трговаца. Ти да продајеш свиње, а ја да купујем…

— ’Ајде!

Мика седе на крај од великог корита из ког свиње пију воду и намести се као чича-Мијаило кад трговцима продаје свиње, искашљује се, и чека да ја почнем.

— Ха, чекај, идем ја да узмем очев јанџик што носи по лову! — рекох одушевљен новом лепом идејом.

— А шта ћу ја? — поче се он дурити. Ја да мет’ем јанџик, а ти продаји свиње.

Мени сину на ум још срећнија мисао:

— Ти узми дедин чибук, па као пуши.

Готово.

Он отрча на једну страну, а ја на другу.

Вратих се ја с јанџиком и чекам са нестрпљењем. Нема га; моје нестрпљење за кратко време достиже врхунац. Отрчим и сам у чича-Мијаилово двориште. Задахну ме мирис босиљка и тамњана. Све мирно, окупљено око сандука. Поп чита с епитрахиљем на прсима, учитељ и ђаци одговарају певањем. Прогурам се. Чича-Мијаилово лице као од воска, на глави му црвени фес, руке на грудима, као од воска. Обузе ме страх.

— Бежи одатле! — промрмља неко и одгурну ме. Ја се помакох назад, док ме други неко не одјури и из дворишта.

Ја у наш шљивар, кад, за велико чудо, Мика тамо. Поред њега чибук. Почесмо се наново погађати шта ће ко играти.

„Свјати Боже, свјати крјепки, свјати бесмертни, помилуј нас“ — чу се из чича-Мијаилове авлије погребна тужна песма.

— Јаој, и јаој! — проломи ваздух кукњава жена.

Мика, престрављен, закука и сам, а мене обузе страх.

Кукњава и песма све се слабије и слабије чула, спровод се удаљавао.

Још је слабо допирао глас песме: „Свјати Боже“, још се помало могла чути запевка кад смо се ја и Мика договарали да чибук исечемо и начинимо пуцаљке, а из чича-Мијаиловог дворишта се све јаче и јаче могао чути смех и кикот пијане послуге.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: