Рођендан (слика из живота)

„…Сутра се навршује двадесет и три године мога живота! … Проћи ће и ово вече, проћи ће и сутрашњи дан тако исто глупо и незначајно, као што су ми ови прохујали! … Да, време јури напред и ја се без сврхе котрљам за њим по овом широком свету. Да се запитам шта сам ја урадио за двадесет и три године свога живота? — Ништа! — морам сам себи на то одговорити! … Грозно је то и помислити; страшно звони у ушима сама та реч: ништа! … Двадесет и три године постојати на овом свету и ништа не урадити! … Сви овде, у месту мога рођења, мисле да сам много и много урадио, а понеки ми још и завиде, мислећи да сам срећан… Како лепо мишљење имају о мени моји суседи, како ми они моју будућност проричу! Њима би смешно било кад бих им ја казао да са двадесет и три године нисам ништа урадио. „Толике године учи школу, красота, богами, срећан ће бити!“ — многи говоре, мислећи да и ја то исто мислим… А мој отац, како он још мисли! — О, мој тужни оче, ти си у мене положио сву своју наду, ти ме љубиш као зеницу свога ока или још више, више него и сама себе, ти се радујеш моме напретку, топиш се у блаженству мислећи како ћу ја бити срећан! Мислиш како ћеш се поносити мноме и радовати се кад ко каже да сам ја твој син; мислиш да ти то заслади последње дане живота… А мајка моја? — Ах, она још унапред ужива у томе како ће ме по свршетку школе видети срећна и задовољна; мисли како ће весело провести са мном остатак својих дана… А ја? — Ја само гледам своју будућност празну и пусту, као год што гледам у исту такву прошлост!

— Провео сам толике године за ђачком клупом. Док бејах у млађим годинама, био сам добар ђак, ал’ нашто то? — За последње четири године, проводећи живот у лумповању, разврату и картању, поборавио сам све што сам пре научио, а новога слабо сам што читао… Пре недељу дана истеран сам из свију завода у земљи! … И сад, шта све то значи? Шта је то? — Зар то не значи: двадесет и три године бити на свету, постојати и не урадити ништа! Ужасно! — Још нико не зна да сам отпуштен из завода. Данас при састанку нико није приметио моје нерасположење, а ја сам једва уздржао сузе у очима… Да, да, они су били врло радосни, а ја сам се мало с њима бавио, изговарајући се да волим да одем до извора и да мало прођем! … А кад дознају? … Па ја још постојим на овоме свету, још дишем, још мислим, а тако сам ништаван и безначајан, а поред свега још и гадан: варам родитеље, варам целу околину и желим чак и сама себе преварити! … Сад моји родитељи безбрижно спавају, а кад би знали каквог сина имају, целе ноћи не би тренули! … Сутра, на мој дан рођења, познаници ће долазити, те ми честитати, пиће и певаће у моје здравље; моји ће родитељи бити весели, — а ја? … Како ми је несносна и мрска та реч „ја“! … Самога себе презирем, гнушам се самога себе: ја сам велики кривац! Упропастио сам рођеног оца и мајку! … О, оче, и ти, мајко, да ли сте икад помислити могли да овако што може бити с вашом надом, с вашом узданицом! … Грешан сам, ја вам загорчавам последње дане живота!“

Овакве мисли врзле су се по памети Милану који је баш тога дана дошао из Београда родитељима у Н… Прошло је било пола ноћи, а он је седео сам за столом у својој соби с наслоњеном главом на леву руку, тужним погледом гледајући предмете около себе, али ниједан није могао видети јасно и распознати; десном руком одмахнуо би покаткад тако, као да би хтео рећи: „Нека иде бестрага све!“ Чело му се све јаче и јаче набирало; а с времена на време отео би му се из груди дубок уздах, који прекидаше мртву тишину што је у соби владала. Напослетку стеже песницу десне руке и удари се њоме по челу: очи заблисташе сузама и он, раширивши обе руке, блесаво погледа у пламен од свеће што тихо гораше на столу; уздахну јако и дубоко, а за уздахом изви се туп и загушљив усклик: „Тешко мени!“ и лицем му пређе неки грозничав и једак осмех, а модре усне задрхташе.

Он је у том тренутку гледао себе у својој прошлости, у часовима проведеним развратно и бурно, а у исти мах у тим истим часовима и своје родитеље како се хвале и поносе с њиме.

Затим му се учини као да види пред собом и оца и мајку како га гледају погледом пуним надања, пуним љубави и чињаше му се као да шапћу: „Ти си наша нада, ти ћеш нам засладити живот!“ — Није могао више издржати. Малакса и, заронивши главу међу руке, поче горко јецати, а суза за сузом котрљала се низ његове бледе образе.

Дуго је био у таквом положају: свећа је пред њим горела; у соби је владао потпун мир; месец је просијавао кроз прозор на месту где беше размакнута завеса, а споља допирао је глас веселе и тихе песме славујеве.

После тога диже се и пође постељи, у коју гледаше тако као што путник, уморан и измучен својим путовањем, гледа пред собом кућу своју, где мисли наћи склоништа и одмора, али ипак стрепи да се није каква несрећа догодила за време његовог одласка.

Веома се дуго свлачио; капут је неколико пута закопчавао и откопчавао док га је свукао, а тако отприлике ишло је и с осталим. Све је ствари у највећем нереду оставио разбацане по соби, а затим легао.

Дуго се превртао у постељи. Мисли су му лутале по бескрајности: час су га носиле у прве дане детињства, у најдаљу му прошлост, а час у будућност, у последње дане живота; по садашњости су јуриле муњевитом брзином. Пред очима су му се ређали многи и разноврсни предмети; познаници и пријатељи његови лебдели су му пред очима и он је слушао њихов безбрижан смех, слушао где му говоре: „Жестоко, жестоко, још мало па да свршиш школу!“ Они су сваки час губили свој облик и заузимали облик другог чега. Час се од његовог суседа Пере створи неки његов друг школски који зна да је он отпуштен, па му говори: „Еј, Милане, Милане! …“ Милан се трже на те речи, а пред очи му пројуре друга лица, други предмети, и одједаред му се учини да су се сви предмети претворили у слова, у нешто страшно написано, а његови родитељи јуре да стигну и прочитају. Он се опет трже, и свега нестаде, а пред очи му изиђе дуга, мрачна и страшна пољана на којој се види само један мали огорео пањић. Пањић се наједаред претвори у његовог оца, који му нешто прети… и он појури њему, кад тамо, а од његовог оца створи се неки кафеџија из Београда, који се гласно насмеја, потапша га по рамену и рече: „Не бој се, опасност је прошла!“ Милану пролете осмех преко усана, лице му се разведри… већ је заспао.

Сутрадан око 8 часова Милан је још спавао: дисање му је било дубоко и тихо, а бледо лице својим изгледом и тужном укоченошћу, на коме су се видели трагови проливених суза, чињаше се као земљиште на коме су свршавани страшни бојеви и глупе бесмислене игре, а по њему беше пробио крупан и хладан зној. Сунце је весело просијавало у собу кроз прозор и зраци су падали на Миланове руке, које беше пребацио преко покривача.

У кујни је владала велика ужурбаност: спремано је за дочек гостију, који ће тога дана доћи да честитају Милану рођендан; али су сви послови свршавани у највећој тишини.

— Лакше, немојте да пробудите Милана — шапутала је његова мајка, а топила се у милини спремајући за рођендан своме сину. Како је весело пословала по кући, како јој је изгледало све мило и лепо; чинило јој се као да свака ствар пева и некако друкче изгледа, па и саме муве није данас као обично мрзела и јурила: „Нека их — сигурно је помишљала у себи — данас је Миланов рођендан! …“

— Да пробудим бату, мајко? — упита Миланова сестрица, која утрча споља носећи у руци киту цвећа.

— Немој, благо мајци, нека спава још мало — одговори она, а затим помисли у себи: „Јадно дете, намучило се по школама учећи дан и ноћ; нека се одмара још!“ Лицем јој прође нека тренимична сета.

Дете затим опет весело отрча напоље и поче јурити једног лептирића.

— Лакше, благо мајци, да се не убијеш — рече му мајка гледајући неко време за њим, а затим полако на прстима уђе у Миланову собу.

Милан је још спавао у истом оном положају. Она стајаше крај његове постеље неко време и гледаше га погледом пуним љубави, како само мајка може своје дете гледати… Како је блед! Толике године над књигом баш се намучио, али још мало, па већ све да му се надокнади!“ — мишљаше она у себи; затим се саже те га пољуби у бледо чело и поглади му руком косу. „Сирото дете“ — прошапута она, и опет лагано, на прстима, изиђе у кујну, где се даде живо на посао.

Отац Миланов бавио се за то време у дворишту, наређујући како ће се уредити прасе и јагње што је за тај дан спремао. И он је био весео и помишљао како ће се идуће године на исти дан спремати да пође у госте своме сину, који ће дотле већ постати чиновник. Та га је мисао толико крепила и веселила да је мислио како би му било и немогуће без ње и постојати!

Око 9 часова устао је и Милан. Пошто се умио и обукао, изиђе у башту. Време је било дивно; сунце је на све стране сипало раскошно своје зраке; мирис цвећа јако се осећао, а из оближње шуме допирали су гласови птичјег певања. Он је био малаксао и немоћан, а у души му је било мрачно и пусто и чинило му се као да је сва та дивота лепог летњег дана само на то да он јаче осети своју бедност и ништавност. Бесвесно је гледао око себе. Врапци су се сунчали, прпушкајући се у прашини; кокоши су чепркале по цвећу тражећи какву бубицу или црвића, и он их није хтео јурити; један пас лењо се отегао у хладу под јоргованом, и тек би покадшто шкљоцнуо зубима за каквом мувом или се почешао шапом по врату; ’челе су зујале око цветова, завлачиле се у њихове крунице и излазиле натраг, и опет даље лете. Милан је свему ономе што је гледао завидео; све му је изгледало срећно и задовољно; он се осећао најнезнатнији и најништавији од свега што су његове очи гледале, па чак и од једног парченцета жуте хартије које је поветарац клатио на земљи. Сви гласови што су му допирали до ушију: и птичје певање и шушкање лишћа и зујање ’чела, па чак и рика говеда и тихо рзање коња у штали — све му се чињаше необично и тајанствено, све као да нешто прориче.

После овога опет се врати у своју собу, одакле се тешком муком усуди да изиђе у кујну.

— Што си се, сине, толико успавао? Ти треба данас да частиш! — рече му мајка меким и нежним гласом.

— Не знам, боли ме јако глава! — промрмља Милан, трудећи се да, што може више, прикрије своје јаде.

— Не мари, благо мени, проћи ће то. Јуче си путовао, па је зар због пута.

Расејано и тужно гледао је Милан шта се збива око њега: мајка му је намештала неке чаше на ормарчићу и беше се јако удубила у тај посао; момци су секли месо за ручак и разговарали о томе како је дебело јагње што је заклано за печење; Милица, жена која је помагала његовој мајци у послу, мешала је јело у лонцима и непрестано се жалила како је пресолила чорбу, те је то бацило у неку бригу. Споља се чуо глас његова оца: „Још мало, још мало, ха! … Тако, сад само да се припече, ала ће да буде красота! … Еј, Миловане, иди те зови гајдаша да бар данас мало поиграмо.“

Милану све то изгледаше глупо и чудно, изгледаше му као нека чудна игра после које ће све отићи у ветар, у прах! … „То је све због тебе“ — зујао му је неки глас једнако у ушима, и он жељаше да бега некуд — да се нигде не скраси, а у ушима му је зујао глас: „Зар си ти заслужио ово?“ — и он се грозио тога гласа.

Дошле су на ред и здравице.

— Да попијемо чашу вина у здравље Миланово — отпоче први г. Пера. — Прими, Милане, од мене ову здравицу, као од проста човека. Ја ти желим да будеш први до првога; да дочекаш велику славу и срећу, па да се сви с тобом поносимо, а највише твоји родитељи; нека ти да бог што зажелиш… Да бог да много и много година дочекивали данашњи дан у здрављу и весељу.

— Дабогда! … Амин, боже! — прихватише остали и започеше певати:

— Многаја љета, на многаја љета!

У том тресну пуцањ пиштоља напољу и гајдаш засвира.

Милана свега подиђоше мрави. Хтеде устати и отићи, али није могао ни смео, ни сам не зна зашто.

Опет наста куцање чашама, песма и смех. Гости су постајали све веселији и веселији, а Милану се сваки њихов глас чинио страшан и грозан, пун чудних прича, па се после претворио у глас: „Зар си ти ово заслужио?!“

Весеље све јаче и јаче. Устаде и Миланов отац, те стаде обасипати благословима свога сина, па затим и мајка.

— Дај, боже! — хорило се са свију страна. Опет запеваше „многаја љета“, опет пиштољ пуче, опет гајдаш засвира.

Милану се завртеше сузе у очима. Диже се и посрћући пође својој соби. Мајка му пристаде за њим и стаде га запиткивати:

— Је ли ти тешко, сине, боли ли те много глава?

— Боли — загушеним гласом одговараше Милан.

— ’Ајде лези, сине, благо мајци… нека гостију…. О, о, о, шта да буде детету?

Она га одведе у собу, намести на постељу врло пажљиво и покри.

— Спавај ти, сине, то ће да прође — рече она забринутим гласом полазећи из собе, пошто га пољуби у чело.

Весеље и даље траје, гајдаш свира, а гости се ухватише у коло. Милан је у другој соби лежао и гушио се од плача, а у ушима му је зујао онај глас. Зар је то све због тебе? … Јеси ли ти то заслужио?!“

Ноћ је мирна и ведра; звезде трепте на плавом небесном своду, немирни лахор тајанствено шушкара лишћем, цвеће мирише, а славуј извија своју тиху и веселу песму.

Београд, 1893.

Advertisements

Ознаке:, , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: