Слика са улице

Погледајте само ову шарену, непрегледну масу на улици што се повија тамо-амо. Шта мислите из чега је састављена? Кога ту нема: ту су вам државни великодостојници са лаганим ходом; трговци; чиновници; амали са тешким теретима на леђима; беспосличари са лаким штапићима; слуге са издрпаним оделом и лепим корпама на рукама; лепотице са гиздавим оделом и бајним осмејцима; просјаци са тужним лицем, или сузним очима; дебели беспосличари што се брину о „апетиту“ и здрављу, и мршава сиротиња са бригом „шта ће јести“; књижевници; Чивути што шеткају тамо-амо пред својим дућанима, трљају руке и вичу купце…

Све пролази једно поред другог и свако има свога циља и својих мисли. Боже мој, да чудних мисли и осећања!

Послушајте само оно потмуло, неразговетно брујање што постаје од разних речи и гласова још разноврснијих личности што склапају ову масу.

Свака изговорена реч, сваки глас, ма чији био, као да пада у море речи и гласова и одмах престаје бити целина за се, већ само служи да подржава општу вреву и брујање. Понека реч искочи јаче на површину, и тек да је уочиш, а она се већ изгубила у оном општем шуму, што га ветар односи — ко зна куда? Неки се смеју и шале; неки се туже и уздишу; неки се здраве и разговарају пријатељски; други се опет свађају. Ту се хвали, куди, оговара, довикује, виче, шапуће, нуди, одбија, мами… „Чега још нема у свету?!“

Има готово већ више од десет минута како један млад човек, од својих двадесет година, стоји на једном истом месту, у крају улице, и оборене главе лупка штапићем по камену. Са лица му се чита туга и нека тешка брига у коју је запао. С времена на време подигао би главу и тужно погледао по гомили света што врви улицом на све стране; уздахнуо би, оборио наново главу и продужио даље, готово механички, лупкати штапом по оном камену.

Сви људи, и уопште све што је очима гледао, изгледаше му досадно, лудо и глупо. Од толиких речи и гласова што допираху до његових ушију, он није чуо ни једног јединог гласа, ни речи што би се на његову тугу и јад односила. Нико неће његов бол да разуме, ни утехе да пружи, или бар да обрати пажње на њега. — Сви му људи изгледају као какве фигуре на дроту, створене само зато да га муче и киње, да буду на досади и онда када му треба саучешћа, помоћи и утехе.

— Шта се овај разјапио као бесомучан? — прогунђа љутито гледајући једног пекара који, пролазећи покрај њега, викну својим јаким гласом: „кифле“, и свирну у рог.

„Ах, свете, свете, како сам те мало познавао — мишљаше у себи. — Сада тек видим у правој боји… Зар нико од оволиких људи не може разумети овако тежак положај, па да ме бар теши, ако ништа друго, а и то би ми било доста? … Гле, колико се дигла врева, чисто да ми уши заглуну па ипак… ала су људи без срца и осећања… Ено, како се они смеју безбрижно и весело! … Како бих ја разумео тугу свакога човека и притекао му у помоћ.“

Из таквих мисли трже га један човек у издрпаном, масном оделу, са тужним лицем и чисто молећим погледом. У рукама је држао две саксије са цвећем што изнесе да прода да би могао купити јела својој деци.

— Узмите, господине, цвеће, ако је по вољи? — рече му тај човек скромним и понизним гласом…

Овај га погледа, па љутито одмахну главом. Тиме је хтео рећи да му не треба цвеће.

— Али врло јефтино ћу дати, господине, узмите, јер ми је врло потребан новац! — продужи онај са саксијама, нижим и тужнијим гласом.

— Не треба ми! Разумеш ли? Шта ми сад вазда причаш? — одврати љутито младић и, окренувши се на другу страну, пође улицом оборене главе, занет својим јадом.

— Узмите, молим вас, јер ми је велика нужда; севап ћете учинити — опет ће продавац, пристајући за њим.

— Та иди бестрага, шта си ме се наврз’о са тим цвећем? … Кад ти кажем: не треба ми, не треба! … Шта ми ту вазда досађујеш?! — одговори му младић опоро, и оде даље.

Онај са саксијама застаде, па уздахнувши помисли у себи: „Баш су данас људи без срца и осећања“, а сузе му се заблисташе у очима.

Београд, 1893.

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: