На млађима свет остаје (5/6)

(Претходни део)

V

И Јеша се отпочео дружити са Стевом. Стева му је покадшто причао о државном уређењу у разним земљама и о многим другим стварима. Јеша је запиткивао, а он му све причао много боље и лепше него Милан. Јеша је увиђао да је Стева „много ученији“, те га заволи и поче све више и више хладнити према Милану, а ређе и одлазити Митиној кући.

— Е, видиш ти!? А, чујеш, мени то Милан другојачије прича! — изговорио би Јеша с чуђењем.

— Па шта Милан зна? Зна да се наједе и напије, да игра жандара у кафу и да се задужује до гуше да би му жена имала свилене хаљине, помаду, мирисе и разне лудорије.

Јеша се замисли после тих речи. Ћути дуго, па више за се изговори:

— Не ваља бити добар!

Стева је прешао у говору на неке друге ствари, говорећи о оцу.

— А моја жена сад иде исцепана! — изговори Јеша замишљен и уздахну, а затим поче причати како му Милан дугује, а не враћа дуг.

— Па тако је, ти трпиш без најпотребнијег, а он купује жени парфиме! Тако ти и треба! … — рећи ће Стева.

— Ето, тако ја пропадох и изгубих готовину! — опет ће Јеша, и уздахну.

После тога разговора Јеша није целе ноћи заспао. Једио се што га други вуку за нос и праве будалом, те се на његов рачун размећу, и тврдо се реши да одмах сутрадан тражи од Милана наплату.

*

Међутим су те исте ноћи Милан и Мита смишљали нов допис против Љубе и договоре се да то сад Јеша, као њихов једномишљеник, потпише.

И Милан сутра изјутра пође с готовим дописом да тражи Јешу. Али, уместо да повољно сврши посао, чује како је Јеша био код Љубе у дућану и дуго се с њим разговарао. Врати се кући, и мало после донесе му момак Љубин писмо у коме му Јеша тражи дуг.

То је био за Милана пораз, јер новца није имао. Оде Мити и исприча му како их је ,,Јеша издао!“ То беше за њих крупан догађај.

Мита је викао како су људи покварени, грдио Јешу и запрети како ће га бити чим уђе у кућу, а Милану, који га једини још не издаваше, позајми новац да „врати тој рђи“.

— Ухватио је то њега Љуба… овај… те га научио да тражи паре… овај… да би ме, знаш, обрукао, па после да каже: ето какви су Митини пријатељи… То би и на јавност изнели! … — вели Милан.

— Неће док је Мите. Могу ја да купим све њих за трице!

Сад из свега овог пониче нов допис од Милана, у коме се напада Јеша као „кметовски пришипетља и чанколиза“, и како је „све своје имање упропастио пијанчећи и картајући се, па сад доспео да трпи без хлеба“.

Јеша је почео одлазити у читаоницу. Ново друштво поче му постајати све милије.

Јула месеца догодило се ово што ћу даље причати.

Мита по ручку легао да спава, раскомотио се како само може бити, а покрио лице бабином шамијом да га муве не би узнемиравале. Јака врућина га мучи, те чисто човек обезумио, окреће се час на једну, час на другу страну; а безобразне мушице досадно зује и час му нека падне на босу ногу, час на руку; час се опет нека поткраде ђаволски испод шамије те стане зврјати око ушију и голицати га по лицу крилима и ногама. То Миту наљути, те скочи и дохвати два пешкира, па, гунђајући љутито, поче јурити муве, а прави примедбе баби како није никаква домаћица кад муве не изјури.

Таман је опет легао, а неко куцну на врата.

Баба, која је дотле спавала упркое мувама и врућини на миндерлуку, скочи буновна иза сна.

Мита викну: „Слободно“, не водећи рачуна о томе што је само у кошуљи и гаћама, а баба, поводећи се иза сна, огрнута марамом, коју брижљиво држаше руком да заклони груди и го врат, пође вратима.

Јана је већ изишла из собе кад се Милан бејаше примакао Мити, те са некако важним и поверљивим тоном поче:

— О-ва-а-ај… ја бих, знаш, им’о нешто насамо да говоримо! — После тих речи Милан се обазре око себе да види да у соби нема још кога.

Мита напреже сву пажњу и, са чудним изразом лица и полуотвореним устима, очекиваше нешто врло важно и озбиљно.

— Није ми пријатно, али… — започе Милан и опет се обазре око себе, јер то је разговор озбиљан „за у четири ока“.

Мита још у истом положају очекује шта ће чути.

— Али овај… — продужи Милан, овај… — управо у интересу је твом, а и наше странке, јер ми управо… — прављаше он врло досадан увод, те га Мита мораде пресећи наглим питањем: „Па шта је?“

Милан се примаче још ближе и обгради уста рукама, па Мити на уво шапну:

— Твој Стева шурује с Љубом!

Настаде у соби мртва тишина, коју само муве прекидају с часа на час својим зујањем. Обојица се гледаше значајно и ниједан не говори.

Мита није могао ништа ни да говори и чисто му изгледаше да је те страшне речи чуо у неком сну давно, али врло давно, па му чисто загонетно: какве све то везе има са чудном овом тишином, са овим зујањем мува и са Миланом што са важним лицем седи пред њим.

— Данас имају збор, и Стева ће да говори на њиховом збору! — прошапута са још важнијим лицем Милан.

Мита некако не може тачно да схвати све то, а ипак осећа како му нешто стегло срце и притисло груди, те једва дише.

Читавих дееет минута гледао је сад у под, и не може да дође себи и да појми све шта се збило… Једна мува мили по патосу, а он се загледа у њу, па му се чини да и она нешто предсказује, и као да му оним трењем крила пркоси, али неће да му каже у чему је ствар.

Убрзо се Милан прибра и схвати свој положај као врло несрећног оца, те уздахну и тужно изговори:

— Тако је то!

Опет после тих речи уздахну, протрља чело руком, ћуташе доста дуго, па наједанпут тресну десном ногом о под и викну као бесомучан:

— Мој Стева с мојим непријатељима?! … Моје дете, па с мојим крвницима?! … Убићу га! … Ја сам га родио, ја ћу да убијем!

Опет заћута мало, а затим јурну бесвесно вратима, изговарајући загушеним гласом:

— Ја сам родио! … Убићу га, искидаћу га! …

Милан га задржаваше, а беше забринут шта ће из свега овога изићи. Већ се почео кајати што је то јављао. Али куд је он предвиђао да ће ствар узети овакве размере! Он је само хтео да упозори Миту да ће му син пропасти у рђавом друштву и да му напомене како би требало наћи начина да се Стева поправи. Затим је хтео предложити Мити да сина што пре ожени и онда ће тек постати ваљан човек, и како је све ово што Стева ради само зато што није ожењен.

Ту је у самој ствари тежиште Миланова рада. Његова жена добро стоји са женом неког богатог трговца из К…, па је обећала да ће наћи „згодну прилику“ за њену ћер.

— То је сигурна ствар, ја ћу вам наћи одличну партију, само спремајте дар! — рекла је Миланова жена.

— Свилена хаљина ти је сигурна! — рекла је жена тога богатог трговца.

Жена је, дакле, издала наредбу своме мужу да како тако гледа са Митом да се ствар сврши, те да Стева узме ту девојку, јер ,,кад Мита пристане, онда је ствар свршена“.

Миланова жена много је млађа од њега, али се он ње утолико више боји. Управо, по његовом схватању, „он је мази као какво дете и неће да јој учини нажао“. Како увек, тако и сада, он је својој женици морао учинити по жељи и ступити с Митом у преговоре…

Мита, дакле јурне вратима, а Милан се уплашио да се сва та комедија коју он жели да одигра и заврши пијанком — и свиленом хаљином, не заврши трагично.

Мало те он није био у исто тако мучном положају као и Мита.

— Полако о-ва-а-ај… чекај… — једва процеди кроза зубе, а крупан га зној облио по челу.

— Нема ту чекања, нема ту ништа више! — виче Мита, промукао, и отимао се, а није му ни падало на ум да је само у гаћама и кошуљи.

Упаде и Јана у собу и кад виде како се Мита отима да иде некуд, а Милан га вуче, узе га и она задржавати, а сва дрхти.

— Ку’ћеш као луд у гаћама да ти се смеје свет под седе косе! — викну Јана љутито.

Овај разлог као да је највише утицаја имао на Миту, те се узе облачити, а сав се тресе. Он жељаше да се обуче за секунд, али док нађе само чарапе, прође неколико минута. Рукав се на капуту изврнуо наопачке и он га поче љутито извртати, па му од узбуђења не испаде одмах тај посао, те тресну љутито капут за врата. Потпуно малаксао леже на диван.

Опет за читавих десет минута настаде ћутање.

Милан се прибра мало, па лагано и, што кажу, „из дубине“, започе доказивати како је Стева млад и како се може поправити.

— Не говори ми о лопужи! — прекиде га Мита некако потмулим и малаксалим гласом, а подиже се, те седе.

— Чим се роди, треба за врат, па о ледину, а не да га гајиш! — изговори Мита, слабим и дрхтећим гласом, па опет леже на диван и уздахну дубоко.

Милан примаче столицу и седе до Мите, па опет продужи причати како он зна многе који су тако скренули с правог пута, па чим су се оженили одмах други људи. Наводио је примере: син тога и тога, па син тога и тога, како су били исти као и Стева, али их очеви оженили, и сад су све то капетани, срески писари — красни људи.

— То тако мора да буде — говори Милан — сваки школовани младић тако, овај, док се не ожени, лута по облацима, ал’ чим ти њега упрегнеш мало у јарам, одмах му дође памет, па после не може другојачији и бољи бити од њега!

Мита лежи непомично и не говори ништа, а Милан продужи даље причати како је и он кад је свршио богословију све тако „фантазирао којешта“ док се год није оженио.

— Па данас, хвала богу, ето ме жива, и чик да ко каже и оволицко за мене! — заврши Милан своје објашњење и показа Мити један трунић од дувана.

Миту као да то разгали. Он је поштовао Милана, па кад му он ређаше такве примере, па још за себе прича какав је био, па ипак „доживео да буде срески начелник“, онда његово родитељско срце попусти мало.

Мити сад бејаше као човеку који над својим најмилијим стоји и слуша како га дави самртнички ропац, види да ће остати без њега; а, с друге стране, слуша искусна и честита лекара, који тврди да ће болест поћи на боље и да ће се болесник спасти и оздравити.

— Него ти ћути и прави се да ништа све то не знаш, а ја ћу да пишем једном свом пријатељу у К… Има красну девојку, а и фамилија добра, а то је јединица у оца; имање грдно велико! … Сада даје пет стотина у злату, све готових, а после његове смрти коме ће него свом детету!? … Ако ту упали, посред среће! — заврши Милан.

Милан оде задовољан што је ствар ипак лепо извео, а Мита ублажен остао с Јаном.

— Мора да се жени! — говори Мита.

— Да се ожени, па службу да добије овде, па ето ти! — додаде Јана.

Ућуташе и погледаше се значајно.

— Деца су то, а ти ’оћеш да ти он буде сад као маторац! Не може, брате, то је детиња памет! — отпоче Јана и обриса сузе.

— Мора да се жени, друго ништа! — изговори Мита после краће паузе и уздахну дубоко.

Опет нови планови стадоше се ковати.

Опет јата жеља и силних нада стадоше се ројити пред њиховим старим очима; опет лепи снови однеше их у далеку будућност.

Гледали су дуго једно у друго, и уздахнули.

Митин и Миланов договор не могаше остати тајна за паланку, где се дозна и разбере и шта је ко ручао у својој кући.

Одмах сутрадан се говорило како ће Стева просити Драгу из К… — Једни су хвалили девојку, а једни се постараше одмах наћи Стеву, те да му кажу како је та иста девојка од јехтичаве породице. Неки су причали како има падајућу болест, и само узгред тек замоле „да се то даље не чује“. Неки опет веле како јој се мајка напија, а додају како „ћерка не може бити боља!“ Једни чак пронашли како је ујак те девојке полудео, а тетка јој се раставила са мужем: управо муж је одјурио, јер је зла, и мајку његову ударила кукачом по глави, те јој разбила главу! (Срам је било!)

Стева не знађаше како да се нађе у тој збрци вести које му почеше достављати. Чуђаше се, управо, што баш њему то причају и шта се све њега може тицати та Драга из К…

Напослетку дозна да његов отац жели да га жени и да ће, по препоруци Милановој, запросити ту девојку, о којој му толико причају у граду: неки с хвалом, неки с куђењем.

Предосећао је да ће морати напустити оца и отићи од куће ако би се само све то обистинило. Све би то за њега имало много тешкоћа, јер би тиме и родитеље ожалостио, а и морао у неколико покварити своје планове, јер мишљаше, кад већ није отишао у Женеву, да седи код куће, да чита и ради, а да радом својим утиче на околину. Таман се са извесним личностима упознао и отпочео радити многе ствари, а сада би све то пропало. Он је још држао да ће се његов отац мало-помало помирити с том мишљу да се не прима државне службе, већ да седи код куће и бави се трговином; али, поред сукоба око тог питања, одједном се јавља још један нов сукоб о женидби. Он се није могао женити тако као што његов отац жели. Није могао узети за жену девојку коју никад није видео, девојку необразовану, која никад неће моћи разумети њега, ни он њу. Његови су се појмови о женидби сасвим разликовали од појмова оца његова. На такав брак не би Стева могао никад пристати.

Међутим, Милан и Мита раде неуморно. Чак се ових дана не видеше никад да по ручку поиграју домина у кафани.

Видиш их само где прођу улицом и нешто шапатом поверљиво говоре и доказују један другоме рукама. Иду по неколико корака, па застану, и таман учине опет два-три корака, а један другог ће тек повући за пеш од капута, те би наново застали: шапћу један другоме на уво, а затим би се одмакнули један од другог; погледају се и наставе рукама доказивати.

Свршили су ствар повољно. Тодор — тај богати трговац из К… — пристаје да даде ћер за Стеву, спрему за девојку и пет стотина дуката у злату.

Весео Мита, весела Јана, Милан задовољан што је тако мајсторски удесио целу ствар, а његова жена већ пркоси многима што нису покварили, те већ унапред замишља како ће изабрати „розе свилу за хаљину“ и како ће јој то лепо стајати према лицу.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: