Ја сам Србин (1/2)

Тек прехладило после јаке припеке летњег дана. Ветрић ћарлија, а сунце са запада посипа свет меким, благим зраком и све позлаћује, као да се тиме жели извинити што нас преко дан намучи жегом.

У то доба изиђе из куће Иван Томић и седе на клупу под великом лиснатом липом у своме дворишту. То је омален, пун човек са округлим лицем, широким меснатим носем и плавим, малим очима. Према проседој коси и брковима могло би се рећи да је претурио четрдесет година.

Зевну неколико пута гласно, протрља лице и очи шакама, а затим откопча кошуљу на грудима и поче је растресати, пирећи себи у недра да се боље расхлади. Мало постаја, па дође девојчица око својих четрнаест година, са пуним крчагом хладне воде. То му је кћи Живка. Она поли оцу, те се уми. Затим он пружи голе ноге, те му изасу на њих све оно хладне воде што преостаде у крчагу од умивања.

— Је л’ се вратио Драгутин? — упита он Живку, пошто се тако освежи хладном водом.

— Није никуд ни ишао! Ено га где спава под орахом!

Иван се окрете, те сада тек угледа сина где лежи на једној шареници под орахом, на неколико корака далеко од њега.

Драгутин је младић око својих двадесет година, висока, протегљаста раста, црних очију и црнпурасте масти лица: сушта противност оцу. Лежао је на леђима, а руке забацио више главе.

— Е, мој синко, не кући се тако кућа! — изговори Иван више за себе, машући забринутом главом.

Драгутин није спавао. Лежи ту већ читава два часа удубљен у своје чудне мисли. Његов је положај врло тежак и мучан. Његови у кући то не могаху разумети, а он је осећање своје крио готово и од себе сама. До пре неколико месеци бејаше жив, весео и разговоран младић, а сада ћутљив, замишљен, раздражљив и лењ. Ниједну наредбу очеву не испуни како треба. Родитељи су његови пали у бригу шта се учини од детета, и често су тумачили такво понашање каквом болешћу, те су му обично чинили више него иначе, само да им првенцу, првој родитељској радости, буде боље, да оздрави.

Међутим, други узрок беше свему томе.

*

Отприлике пре годину дана прешао је амо у Србију неки Маџар са својом породицом и настанио се у истом граду где живљаше и газда-Иван, отац Драгутинов. У овом га месту знађаху под именом мајстор-Имре. Чим дође, узме под кирију од Ивана једну малену кућу на крају града, где у једној половини пространога дворишта бејаху и обори Иванови за свиње, које Иван храњаше за извоз као марвени трговац. Имре је ту радио коларски занат.

Драгутин је сваког дана морао два-три пута одлазити оборима да обиђе свиње и однесе им хране.

Одмах првих дана сусретне се Драгутин са Аном, ћерком мајстор-Имрином, на вратницама дворишта.

То је омалена, пуна, и добро развијена девојка, бела, нежна лица, плавих, враголастих очију и смеђе, бујне, ковржасте косе.

Драгутин јој назва бога. Она га погледа ватреним, страсним погледом, напући враголасто уста, и насмеје се, па одговори нешто маџарски.

„Не зна наш језик!“ — била је прва мисао Драгутинова. Томе се чудио, и побуди се у њему радозналост: шта ли значе оне речи што му их рече. Пробао је да их понови, размишљао је дуго и труђаше се да према погледу њеном и изразу лица објасни те непознате речи. Слика лепе Маџарице, са оном ковржавом косом, нежним, округлим образима, а страсним ватреним погледом и враголастим смешњем, беше пред очима Драгутиновим и кад кући дође после тог првог сусрета.

„Не зна наш језик?“ … — чуди се он непрестано. — „Шта ли је оно рекла? … То овде нико не разуме! …“

Опет њена слика пред његовим очима и звук њена гласа.

„Па лепа је!“ — помисли у себи.

Сутрадан кад пође свињама, мишљаше хоће ли је опет срести и шта ли ће му сад рећи.

Опет је видео у дворишту. Опет га она погледа оним ватреним погледом, насмеши се, и опет му рече нешто оним — неразумљивим за њега — језиком. Опет он узе понављати њене речи, а сад му се учинише већ лакше за изговор, па чак и разумљивије.

„Чудан говор!“ — мишљаше Драгутин. — „Како ли га она разуме?! … Мора бити да оно баш за мене нешто вели… (Њено лице опет бејаше пред његовим очима.) Ал’ ко зна шта вели?! … Кад бих и ја умео тако говорити, ала би се сви ови наши дивили! … Може бити она ме баш грди?! … Ал’ што се онда смеје? …“ — Удубљен у такве мисли враћаше се кући.

Топао зимски дан, па снег одјужио. Цело место оживело. Грудају се и по двориштима и улици. Весела граја и смех разлеже се на све стране.

У пролазу се сусрете са Драгом Николином, за коју га дирају код куће да ће је узети.

Упиташе се као и увек и промакоше једно мимо другог. Драгутин поче у памети поредити Драгу са Маџарицом.

„Ето, откад познајем ову Драгу; заједно смо готово и одрасли, па ме љуцки и не погледа. Упита се, па обори очи и ћути као да ме није никад видела. Уозбиљила се као нека баба: као да није девојка!“

У таквом поређењу уђе у мислима Драгутин а пред очима му беху обе слике: и Драгина и Анина. Гледа час једну, час другу, пореди сваку цртицу. То беху две крајности: Драга висока, сувоњава, а Ана крупна, пуна. Драга озбиљна, строга погледа и стидљива израза, а Ана страсна, отворена погледа и враголаста, дрска израза лица.

„Лепша је она, па иако не зна да говори као ми!“ — закључи Драгутин своје поређење.

„А што се смеје на мене?“ — опет му се бејаше натурило на ум питање.

„Можда ми се подсмева!? … Е, али како ме лепо гледа! … Сигурно сам јој се допао, па не уме да ми каже, него ми само онако очима вели… Која вајда Драги што уме да каже кад неће ништа да каже, па ме још и не погледа… А кад би ова знала да говори српски?! … Или, кад бих ја знао онако као она, па да говоримо, и само би ми разумели!“

У таквим мислима Драгутин зажеле да научи тај непознат језик којим говори лепа Маџарица.

После тога бејаше прошло читавих три дана и Драгутин је не виде. Осећаше неку празнину без ње. Бејаше се силно зажелео да га опет погледа оним заношљивим, страсним погледом, да се опет насмеши на њега и да му опет каже неколико оних неразумљивих речи. Чисто је почео мрзети све речи које он разуме, речи обичне, које увек слуша у кући и на улици; бејаше жељан оних речи што их лепа Маџарица изговара.

Четврти је дан опет видео у дворишту, али је био збуњен, те је не смеде ни погледати честито. То га је љутило, те чим се врати кући, обузме га жеља да иде опет свињама. Тога дана је ишао неколико пута.

Дани су тако пролазили, а у срцу се Драгутинову зачела силна љубав, која из дана у дан биваше све јача и силнија.

Драгутин је леп младић, те је и Ана њега радо гледала. Уосталом, можда лепота његова и не бејаше баш прави узрок да се љубав према њему развије у срцу Анином. Мајстор-Имре је сиромашан човек. Невоља га је и нагнала да напусти своју постојбину и да се са породицом вине у свет за комадом хлеба. Сем Ане имађаше још две девојчице и три мушкарца. Мати Анина је увидела Драгутиново осећање према њеној кћери, те је код ове огледала да што више љубави развије према Драгутину, а, као искусна жена у тим љубавним пословима, умела је поучити Ану да Драгутина што више за се придобије. Цела та игра њу није ништа стајала, и ако из ње не извуче користи, рачунаше да ни у ком случају штете не може бити.

Ани чак не бејаше ни потребно давати упутства у том послу. Понашање њено према Драгутину и иначе бејаше и сувише довољно, па да га одмах освоји. И он, као што видимо, бејаше на јуриш освојен и побеђен.

На неколико месеци Ана је у српском месту научила понешто натуцати српски, те је Драгутин могао с њом по штошта и проговорити. Она је Драгутина опет научила неколико израза маџарских, што он с необичним задовољством ихзговараше исто тако погрешно као и она српске речи.

Чудна је љубав, њу не деле међе народности, нити јој сметају верске разлике, она је општа за цео свет, она има нарочити заједнички говор, којим говоре заљубљени свију народа, она пољупцима и откуцајем срца разговара.

И Драгутин је с Аном отпочео разговарати тим вишим, општим љубавским језиком, којим владаше исто тако добро Србин као и Маџарица.

За Драгутина не беше више ни вере! Једини идол његов постаде Ана, и он је живео за њу, и клањаше идолу своме као светињи, као божанству.

До пре неколико дана не бејаше ничега што би срећу љубави његове мутило. Али пре неколико дана дозна он како ће га отац на јесен оженити, а јуче је то исто чуо и од мајке.

I

Од јуче тек он поче озбиљно мислити на шта ће се свести љубав његова. Заслепљен љубављу, он је чисто осећао како ће се тако вечито састајати с Аном и у љубави проводити слатке часове. Њему ничега више није требало, и ни на шта друго није мислио. Тек од јуче се на хоризонту среће његове појавио страшан, мрачан облак, који му сумњом и чудном слутњом притиште душу. Никад он није могао ни помислити да ће се доћи до тако одсудног корака, који мораше да учини, или да љубав своју презре. Он је из часа у час, из дана у дан постепено улазио у љубав и све више и више газио ка највећој дубини, да и не мишљаше никада на повратак, или да може наићи на такву дубину која ће га повући себи и прогутати.

Глас о женидби његовој отвори пред њим читав свет нових страшних мисли, којих се он никад пре тога не дотаче.

*

Ето, то је узрок његовој малаксалости. Зато он овог дана лежи већ читава два часа под орахом, занет чудним мислима, зато он и целе прошле ноћи није заспао. То је дакле болест која га је савладала и онеспособила за сваки рад.

— Не кући се тако кућа, мој синко! — понови Иван још једном ту исту реченицу машући једнако забринутом главом.

Утом изиђе из куће и мати Драгутинова. И по стасу и расту и лицу одмах би сваки познао да му је то мати. Јако је био налик на њу.

Приђе Драгутину и, мислећи да спава, узе га будити.

— ’Ајде, устани, благо мајци, да те не зађе сунце, па довече спавај!

Драгутин се окрете насатке и промрмља нешто за се.

— Устани море, зар хоће мати да те жени, а ти спаваш до ова доба?! … Ако чује Драга, неће за тебе поћи. Неће она да има лењо момче — поче га укоравати мати меким, нежним гласом.

— Еј, јадна младост твоја! … Кад сам, синко, био твојих година, бејах лак као јелен — вели Иван, па устаде и поче љутито ходати тамо-амо.

Ове речи „жени“, „неће Драга за тебе поћи“ — ударише Драгутина у срце као ножеви.

„Хоће да ме жене! …“ — мишљаше он — „да ми узму Драгу?“

Драгина му слика изиђе пред очи.

Никада му се у веку нико не учини тако гадан и одвратан као она. Он се сав стресе, а у памети му се створи стална одлука: „То не може бити, ја је не могу узети!“ Пред очима му се указа слика Анина, и он чисто хтеде раширити руке да је загрли. Осећаше неодољиву силу која га њој вуче и жељу да крај ње вечито буде. Али он се бојао и да мисли: како ће он вечито бити с њом заједно? А изгледаше му то ипак могућно, па чак и природно.

„Па хоћу ли се ја женити?“ — натури му се питање на ум. Он се уплаши тога питања, труђаше се да га претрпа другим мислима…

„Морам се, ваљда, некад оженити, као и сви други!“ — кресну му друга мисао, и он се згрози кад помисли на Драгу. Није смео мислити ни да Ану треба да узме за жену, па ипак му при свем том изгледаше највероватније да ће он, на неки чудан, чак и њему непознат начин, морати бити увек с њом заједно.

— Јеси ли слаб, благо мајци? — упита га мати и помилова по црној, светлој коси.

Драгутин и нехотице дубоко уздахну, и јекну као болесник.

— Да ти простре мајка у соби?

— Простри ми — једва процеди Драгутин кроза зубе.

— Е, шта се учини од детета! — вели мати кроз плач.

— Сутра га поведи у цркву, па нека му попа очита молитву — вели Иван забринут, а у себи помисли: „Е, не да се човеку да је весео! Ја мислим да га женим, а оно сад баш удари болест!“

„Да идем у цркву“ — мисли Драгутин. — „И кад бих се венчавао, морао бих ићи у цркву с Драгом?! … Не то не може бити, ја је нећу узети… А Ана не иде у нашу цркву: она није наше вере! …“ — креену му мисао кроз памет, и он сав уздрхта…

„Па зар се ја с њом не бих могао венчати?! …“

Крв му јурну у главу, уши му зазујаше, и он осети несвестицу. Таман се бејаше подигао да пође, па чисто посрну.

Мати га поли по глави хладном водом и поможе отићи до куће.

Чудна и силна мржња га обузе према Драги. Изгледаше му да је она узрок тој његовој несрећи.

„Да ње није, ништа сад ово не би било!“ — мишљаше улазећи у собу.

II

Драгутин, који иначе не бејаше слабе воље, ипак се није могао одупрети силној страсти своје љубави. Он је слепо корачао стазом којом га љубав и срце води. У души се његовој разви несавладљива жеља да се Аном ожени, да она његова буде, па ма по коју цену купио то задовољство. Бејаше у стању све учинити, све бацити под ноге и доспети тој цељи.

*

Једног дана пуче глас по граду како је Иванов син Драгутин одбегао са мајстор-Имрином ћерком.

То је био необичан догађај за све мештане, те се тога дана готово ништа друго није говорило, до о томе. Сви су се упропастили од чуда: Србин, па да узме Маџарицу, другу веру! Нико чак не могаше ни схватити тако страшан поступак Драгутинов, који „за љубав белосветске девојчуре која ни у цркву не иде, а ни српски не зна“ остави оца и кућу своју, напусти своје место и потури сву родбину и пријатеље. Многи су тумачили да су му „маџарске вештице“ натуриле чини, те га омађијале, а памет му завртиле.

„Мора да је памећу скренуо“ — бејаше готово опште мишљење јавног мњења.

Стари Иван бејаше тога дана као бесан. Одјурио је мајстор-Имру и претио му да ће га убити ако не каже куд му је кћи одвела Драгутина.

Имра и његова жена су се клели да и сами не знају, чак су кукали и они што се тако десило.

Иван је у јарости ошамарио Имрину жену, потукао се са Имром и изјурио га из свога дућана.

Иван је викао и претио, Маџар тако исто. Силан се свет слегао, па гледа нечувен призор, какав се никада није ту гледао, нити ће се икада више гледати, као што мишљаху суграђани Иванови.

Тако у граји и ларми прође Ивану дан. Кад паде ноћ и усами се са својом женом у кући, осети сву тежину свога положаја као бедна и несрећна оца. Осећаше се као закопан и потпуно сахрањен. Више него сахрањен. Та он је једино и живео за свога првенца, једино своје мушко чедо, а сада, када помишљаше на најсретнији дан, на дан када ће дочекати прво родитељско весеље: ето шта се догодило! Онда, када мишљаше да прошири породицу своју и да стекне добре пријатеље, којима ће отићи и који ће му доћи, он, ето изгуби и сина, изгуби све наде своје. Више је то него умрети, него бити сахрањен. Слободно је он смео мислити о смрти својој кад зна да кућа његова остаје да живи, када се огњиште његово неће угасити, кад има ко примити славу његову и поменути му за душу, прелити гроб вином и свећу му запалити. Таква смрт не би била страшна за њега, он је и не осећаше, јер у сину своме, који остаје у дому његову да слави славу и колач сече, да му име помиње и презиме чува, а гроб нагледа, јес’, у њему би он гледао продужење живота свога. Али чему се сада надаше. Женска деца ће се разудати и кућити туђе куће, а огњиште његово биће пусто… Умрла је кућа његова! Он не осећаше више да има живота, не разумеваше зашто да живи…

Страшне су мисле биле у које Иван паде. Поразише га, дакле, толико да се он осећаше горе него да је умро, сахрањен.

Седи крај огњишта. Глава му клонула на груди. Лице му као у мртваца, непомично, бледо. Не миче ниједним делом тела: изгледа као камена статуа. Према њему седи му жена. Читава два часа како се не мичу, као два камена. Ватра на огњишту догорева, а они је не подстичу.

Ноћ је доста хладна, али ведра. Месец просипа бледе зраке кроз прозор кућни и озарава ова два скамењена живота у истом часу кад истим зраком посипа и Драгутина у страсном, ватреном загрљају младе Маџарице.

*

На три дана после овога догађаја, одсели се и мајстор-Имре са својом породицом.

(Даље)

 

Advertisements

Ознаке:, , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: