На раскршћу (слика из живота)

I

Веселин Савковић је некакав мали чиновник у једном великом надлештву београдском. Природно је, дакле, да је он утолико више морао радити, уколико му плата бејаше мања. Ну радио је он више него што је требало! Долазио би на дужност готово на читав час пре одређенога времена, а излазио последњи.

Сем вредноће, коју му је увек и сам шеф хвалио, бејаше он савестан чиновник, а спреман и вичан своме послу.

А и морао је такав бити да би радом и марљивошћу што боље осигурао кору хлеба себи и својој породици.

— Што си луд, те се сатиреш толиким радом?! … — рече му једном један од другова његових.

— Мора се — одговори Веселин и не дижући главе од посла.

— Знам да се мора, али то је преко мере! Ти радиш и код куће ноћу — рећи ће опет друг његов и извади кутију, те поче завијати дуван.

Веселин прекиде за часак посао и погледа га тужним погледом, па лако уздахну и рече:

— Имам ја породицу!

— Па шта је с тим? — пита онај.

— А да ме отпусте, куда бих са женом и четворо ситне деце?! — одговори Веселин, и пригну на посао.

Ућуташе. Друг Веселинов запали цигару, па пушаше ћутке и изгледаше нешто дубоко замишљен.

*

И заиста, труд Веселинов уроди добрим плодом. Једнога дана га позва шеф себи у канцеларију и рече му како је необично задовољан његовим марљивим радом и вредноћом, те га је првог од свију осталих предложио за повишицу плате, а сем тога је учинио да о новој години добије за непрекоран двогодишњи рад, као одлику од осталих, тантијему од сто динара у злату.

Веселин је једва чекао после те вести да стигне кући и обрадује своју жену изненадном срећом.

После вечере, кад су деца поспала, седео је до неко дoба ноћи и разшварао са женом, саветујући се како ће најбоље употребити тих сто динара. Направили су распоред шта ће се од тога коме детету купити.

— Баш бисмо могли Мики (најстарији синчић) купити нове ципелице — вели жена и поглади дете по образу.

— Па да му купимо — одобрава Веселин задовољан, па и сам приђе детету и пољуби га.

Утом мала Видица прокењка у сну и затражи воде.

— Шта смо тој малој одредили? — упита Веселин.

— Њој ће мама да купи нов капутић — вели жена.

— Ала ће да се загледа кад се обуче!

— Ћурчица мамина — изговори жена и пољуби дете.

Један део од тога новца решили су да оставе нека се нађе за случај нужде и слабости.

После тога су у разговору прешли на повишицу плате.

— Па то ћеш сада сваког месеца имати више по двадесет динара? — пита жена.

— По двадесет.

Жена је одмах почела у памети распоређивати тај вишак како се најбоље може употребити, а Веселин се мислима пренео још даље у будућност и сањао о још већој плати и лепом удобном животу.

— Боље, богами, да се почне штедети понека пара док су деца мала — саопшти жена закључак евога размишљања.

— Па онда ће бити и плата још већа — вели Веселин.

Обоје ућуташе. Чује се како деца дишу, те им је то годило као најзаноснија музика. Осећаху се срећни и потонуше у мислима у још срећнију будућност.

II

Није прошло ни месец дана од овог доба, па шеф опет позва Веселина у своју канцеларију.

— Звао сам вас због једне важне ствари… — поче шеф и застаде, мислећи шта ће даље рећи. По лицу му се могло видети да му не бејаше најпријатније оно што жели да каже. Протрља чело и очи руком, па продужи даље:

— То је управо ствар ваша лична, али… ја вас молим и хоћу само да вас упозорим… Уосталом, ви како хоћете… — Шеф се диже при том са столице, заћута и пушећи ходаше тамо-амо.

Веселину чисто стало дисање од неке слутње. Лице му час поцрвени, час пребледи. Обузе га чудно нестрпљење да што пре чује како ће шеф завршити почетак своје беседе. По челу му изби зној и он га обриса руком.

Шеф наједном застаде и погледа Веселина, па запита:

— Знате ли да је сутра избор општинске управе?

— Знам.

— За кога мислите гласати?

Веселин пребледе и чисто осети како га ноге издају. Ћутао је дуго, а и не сећаше се да шеф чека на његов одговор.

— Ви сте још млад човек, а вредни сте и тачни у својој дужности, те ћете имати лепу каријеру у државној служби, али само ако будете слушали све оно што се од вас тражи…

Шеф опет застаде. Веселин не одговараше ништа, нека чудна слутња му обави срце. Лепи снови његови о будућности прскаше као пена, а место тога му се указа пред очима слика у којој он гледаше своју породицу у беди и јаду. Он је већ унапред могао проценити на што ће се свести овај разговор његов са својим шефом.

Шеф извади из џепа један табак хартије где беху исписана имена кандидата и пружи Веселину с речима:

— За ту листу морате гласати! … Уосталом, немојте мислити да вас ја желим присилити! То је ваша воља. Ја бих вам само као старији саветовао да гласате за ове честите људе, као и ја што ћу. Незгодно би било да ви, као млађи, будете мимо толике више чиновнике… Сад се ви размислите о свему. Учините како хоћете… Можете гласати и за противнике данашњег режима, али онда бисте морали себи приписати све зле последице које би могле наступити услед таквог вашег поступка… Сада идите… Ја сам вам само хтео пријатељски посаветовати… — Ту шеф прекиде реченицу.

Веселин је држао онај табак хартије у руци и бесвесно гледао имена која су тамо исписана. Речи шефове направише читав хаос у души његовој…

Настаде ћутање. С времена на време зазвони звонце у ходнику, а потом се чују кораци Симе послужитеља, шкрину врата на овој или оној канцеларији, чују се и гласови; врата се опет затворе, а Симине чизме залупарају, па се тек за часак све утиша.

Веселин некако позавиде Сими, а и сам не знађаше што, чисто бејаше вољан да му уступи свој положај, а он да се прими његовог.

— Јесте ли жењени? — прекиде шеф ћутање.

— Имам већ и четворо деце — одговори Веселин и погледа кроз прозор на двориште.

У дворишту тестераш струже дрва. Веселин се загледа у тестеру, која се живо креташе кроз дрво, из кога ветар разноси струготину од које је засут и поцепан капут тестерашев, што лежи крај ногара.

„Струже — помисли Веселин — па ипак храни своју породицу… Сигурно и он има породице?! …“

Престругани комад дрвета паде на земљу. Тестераш се исправи мало, затим остави тестеру и подиже са земље свој капут, те извади из њега дуван, и баци га опет на земљу, мало подаље од ногара.

„Нико још није од глади умро“ — мишљаше даље Веселин, па опет у мислима пређе на своју породицу, и чисто се осети прибранији, јачи.

Док се Веселин бавио таквим мислима, шеф му је говорио како треба добро да размисли шта ће радити, јер му, вели, од тога зависи будућност.

— Тим пре — заврши шеф — треба да отворите добро очи, јер имате, као што видите, већ и четворо деце. То сам имао да вам кажем. Сада можете ићи на посао.

„Од јуче ми се почела рачунати плата са повишицом… Како се моја жена радује… Она је сирота већ решила да од прве повишице купи себи лице за хаљину… Па и нема лепе хаљине! … Како је то радује! … Она и не слути шта би могло наступити кроз који дан!“ — мислио је Веселин улазећи у своју канцеларију.

Он по начелима својим припадаше политичкој странци која бејаше у опозицији. Тог истог јутра бејаше у новинама прочитао позив свима члановима странке да у што већем броју дођу на биралиште и гласају за кандидате који су истакнути у листи опозиције. Поред осталога вели се тамо:

„На биралиште морају доћи сви чланови наше странке и гласати. Који не буде дошао, биће као недостојан искључен из странке.“

Веселин је претурао акта што беху пред њим на столу у намери да почне радити.

Али од рада не могаше ништа бити. Изгубио је свако стрпљење, те не могаше ни врсте написати.

Час је мислио на беду која би га снашла губитком службе, а час на оне речи: „Биће као недостојан искључен из странке.“

III

Веселин, удубљен тако у мисли, наслонио се главом на руку, па гледа кроз прозор у двориште. Крупно снежно прамење промиче поред прозора, а он се загледао у то, па му некако годи тихо падање без гласа, без шума. Онај тестераш још струже, а снег затрпава и њега и ногаре и дрва. Већ се поче сутон хватати, а Веселин и не примети како му време брзо прође. Поче се нагло смркавати. Према прозорима Веселинове канцеларије је некакав приватан стан, од кога се прозори осветлише и светлост се разасу по дворишту одблескујући са снежне површине, а снежно прамење заблиста на оним местима где светлост најјаче продираше. Осветли се и једна страна некаква дрвета испред прозора, те снег на осветљеној страни засија као бисер. Изгледаше да Веселина све ово необично занимаше, те је, као никада дотле, посматрао сваку ситницу, па ипак кроз све те утиске бејаше испреплетана мисао о породици његовој и части грађанској. Он бејаше збуњен, па је чисто и нехотично у свему тражио обавештења, и као да га добијаше. Гледајући тако час у ово, час у оно, осећаше се ублажен, освежен.

„Па гласаћу, ма ме отпустили…“ — мишљаше у себи гледајући на оне осветљене прозоре кроз које притом угледа неку женску прилику што промаче и изгуби се као и сенка што се протеже по осветљеном делу снежне површине у дворишту…

Њему се одједном учини као да је то нарочито удешено да се он сети жене и деце, па га наједном обузе нека клонулост. Он уздахну дубоко. Утом уђе момак и унесе лампу, па је као и увек метну на сто пред Веселина, који се чисто трже и изненади, па као да би хтео погледом запитати:

„Зар ти ништа не знаш о мојој муци, већ равнодушно уносиш лампу као и свако вече? …“

Читав час је још седео, а није кључио пером да што напише. Хтео је два-три пута устати да пође, али осећаше неку тежину на себи, а сем тога се страшио да оде кући. Чињаше му се да ће тек кад кући оде, породица његова осетити сву тежину јада, па чисто жељаше да је што даље од породице своје, само да би она била што срећнија, што задовољнија…

Ко зна докле би он остао тако у своме размишљању, да не уђе момак, те по обичају рече:

— Сви су већ отишли.

— Зар већ? — изговори Веселин више за се, и устаде са столице.

— Увек се у ово доба излази — вели момак.

„Сутра у ово доба ће већ бити све решено!“ — помисли Веселин излазећи, и зажеле да што пре прође ноћ и цео сутрашњи дан.

,Да ли ћу и кроз неколико дана овуда силазити?!“ — мишљаше он силазећи низ басамаке, па му се и басамаци и ходник и она лампа у ходнику, што увек стоји мало накренута, и оне силне објаве, повешане по зиду, и Сима служитељ у великим чизмама и онај његов свакодневни глас „лаку ноћ“ — све, али све што му до јуче бејаше тако познато, блиско, с чиме се већ бејаше сродио, учини сада некако непознато, страно, туђе, а нарочито оно Симино „лаку ноћ“, у чему као да разумеде неки заједљив смех.

На улици се срете са једним својим познаником и мимоишао би га да га онај не заустави.

— Што си тако покисао? — пита га онај и удари га пријатељски по рамену руком.

— Добро нисам и горе! — одговори Веселин, смешећи се назор.

Онај га позва у механу на чашу пива. Веселину се то допаде, само да што доцније стигне кући.

— Знаш ли да је сутра гласање?

— Знам — одговори Веселин.

— Они ће пропасти на избору.

— Ко зна? — прихвати Веселин после краће паузе, некако расејан и замишљен.

— Па хоћеш ли и ти гласати?

Веселин чисто задрхта од овог питања, те хтеде утећи, само да ништа не одговори, али у исто време осећаше срам и понижење, те се упе из све снаге и једва процеди кроза зубе.

— Па хоћу!

— Сутра ћемо видети многе што су се толико разметали; све ћу бележити ко је утекао с гласања, па да му после натакнем на нос кад се опет почне хвалити како страда за идеју! — говораше ватрено познаник Веселинов.

„И ја сам већ казао да хоћу! … А моја породица?“ — мишљаше Веселин, па се сав стресе од такве помисли. Осећаше се непријатно, па и нехотице се диже да пође.

„Куда ћу?“ — мишљаше кад изиђе опет на улицу. — „Сигурно ћу жени однети лепе гласове, као оно пре, па треба још да похитам! …“ При тим мислима зажеле да се опет врати натраг, и успори кораке. Што год бејаше ближе кући, све је лакше ишао, а када дође до врата, застаде.

Из оближње кафанице чује се песма и свирање.

„Веселе се људи!“ — помисли он завидљиво.

Отвори врата кућна и, трудећи се да изгледа расположен, уђе унутра.

— Па што не долазиш, забога? … Вечера се већ охладила! — рече му жена, а деца потрчаше у сусрет оцу и обискоше о њега.

Веселин се у том тренутку осети побеђен, а у памети му се створи одлука:

„Нека гласа ко нема породице!“ — па поче миловати и љубити децу.

— Па шта радиш досада? — понови жена своје питање.

— Случајно се нађох с једним другом — вели он, а у ушима као да му забубњаше речи онога познаника: „Видећемо сутра како ће многе кукавице утећи“, а, сем тога, она његова рођена реченица:

— Па и ја ћу гласати!

„И ја сам рекао да ћу гласати!“ — мишљаше даље, а преко лица му се навуче сета, и чело се набра…

Деца узеше тражити од њега слике, а најстарији мушкарчић му завуче руке у џепове и стаде преметати.

— Мир, децо! … Шта се не смирите? — викну он одједном срдито и одгурну дете од себе.

Мала Видица напући усташца, а у очима јој засветлише сузе. Веселин погледа дете, па му се ражали, мислећи у себи: „Нису деца крива. Што на њих да вичем?!“ Приђе детету и пољуби га, а друга мисао кресну му кроз памет:

— Како могу гласати?! Зар се тиче дечице моја част; њима треба хлеба и ја сам као отац дужан набавити. Ја сам онда требао остати нежењен ако хоћу да се тако држим!

„Па и ја ћу гласати!“ — чује опет своју страшну одлуку коју саопшти другу у кафани, и осети се сломљен, изнурен.

„Шта се кога тиче твоја породица! Ти мораш бити на првом месту човек частан, а ако не можеш своју децу хранити, то је твоја ствар. Нико те није био по ушима да се жениш, па сада да свој кукавичлук заклањаш за породицу. На тај начин, драги мој, сваки би могао наћи изговора, и онда би лепо било. Кад се решавају више ствари, ствари од општег значаја за све, онда се не узимају у обзир те ситније бриге о породици…“ Такве га мисли обузму, па их опет детињи гласић, плач, или поглед, поколебају.

*

Заспала је и жена, а и деца спавају безбрижно. Веселин је био будан. Лежи у својој постељи, пуши цигару за цигаром, а, с времена на време, тешко уздахне. Све што који час више промицаше, обузимаше Веселина све јаче немир и страх. Несређене и узрујане мисли гоне једна другу и потискују. Час једна надвлада, час опет друга.

Исток се обли руменилом, а Веселин је још будан, занет у своје тешке мисли: „Куда ће и на коју страну!“

Тешко је наћи се на раскршћу, а не знати пута!

1. јануара 1899.

Advertisements

Ознаке:, , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: