Archive | октобар 2014

Демон (2/2)

(Претходни део)

Месец обасјао и звезде изгрејале. Лупају ветрењаче а прељске песме брује са свију страна Милина човеку погледати дивоте око себе.

Старица сама пред кућом плаче и моли се Богу, а мали Ивица седи на прагу, и игра се размотавајући клубе из бакине котарице.

Ђорђе је тад корачао пред жандармом, далеко од куће.

Није имао кад замишљен и потресен чудним догађајем да ужива у најмилијој му прељској песми.

Сјај месече, сјај ладе!

Тек млад сањалица може осетити тежину Ђорђевих мисли и осећања.

Неки сељак тера пред њима кола пуна жита. Меденице на воловима ударају јасно како волови кораче, а сељак пева наглас:

Тамна ноћи пуна ти си хлада,
срце моје још пуније јада!

Никад Ђорђе није тако живо и јако осетио и разумео ту песму, коју боли искресаше из груди народних.

Сутрадан, пошто је ту ноћ милошћу капетановом ноћио под надзором у кафани, стајао је гологлав, блед и изнурен од чудних мисли и неспавања, наш Ђорђе пред г. капетаном.

Капетан пита, а један практикант пише.

— Како се зовеш?

— Ђорђе Андрић.

— Чиме се занимаш?

— Учим школу.

Капетан му је сигурно то рачунао у отежавајућу околност.

— Колико ти је година?

— Двадесет и једна.

— Јеси ли кажњаван?

— Остао сам у затвору, кад сам учио 1. разред гимназије.

— Због чега?

— Звао сам једног друга Шиљом!

Капетан се нешто замисли, претура по књигама, па тек промрмља за се:

— Дакле, увреда части!

— Ко те казнио?

— Разредни старешина!

Капетан се трже и као да га би срамота самог себе.

— Је ли те грађански суд кад год казнио?

— Како ће ме казнити кад сам још ђак?!

Капетан опет ућута, мисли, мисли, па тек промрмља:

— Ово је кривица хитне природе — и продужи испит пошто се искашља, испуши целу цигару и попи чашу воде, као кад се човек спрема да предузме нешто крупније.

— Шта сте читали јуче?

— „Демона“!

— Пиши тамо! — цикну капетан.

— Јесте ли још коме читали?

— Нисам, али бих је препоручио сваком као врло лепу ствар.

— Размислите добро јер сте пред влашћу, и поновите да је то лепа, врло лепа ствар!

— Врло лепа!

— Смете да кажете?! Пиши тамо да је читао и да још тврди противно законима грађанским да је лепо оно што се забрањује.

— За име бога, господине, шта је то страшно рећи за Љермонтовљевог „Демона“ да је лепа ствар и зар закони то забрањују?

— Шта искрећеш? Ко те пита за Љермонтова? Пази да те не однесе ђаво, ти мислиш да тераш спрдњу с капетаном!?

— Па то је то о чему ме питате!

— О чему?!

— Па о Љермонтовљевом „Демону“ да ли је лепа ствар?!

— Па?!

— Ја велим да је то генијалан песник и да је прослављен.

— Немојте ви мени говорити глупости којекакве, већ ми кажите шта се вама допада у тој књизи, то ја хоћу, то ја хоћу, разуми! — виче капетан и лупа ногама о под, све се тресе.

Ђорђе се нашао у чуду, али мора да цитира, узе случајно стихове:

Кунем ти се зором раном,
првенчетом божјег створа,
кунем ти се белим даном
што по реду доћи мора.

— Доста! Немој ти мене правити овде лудаком да ми причаш и глупости! — викну капетан и тресну бесно руком по столу.

— Па ви то тражите!

— Знам ја шта тражим, него говори док ниси видео шта ја умем.

Ћата чачка зубе и гледа избечено у капетана и ђака чудећи се чуду шта се ради.

— Ја вас уверавам, да је то „Демон“! — говори Ђорђе а сав се узнојио од једа.

Капетан се стаде мислити, па тек упита:

— Даклем, то је у песми?!

— Јесте, Љермонтов је песник!

— Ти опет изврћеш!

— Па то је он писао!

— Ко?

— Љермонтов.

Капетан зазвони у звоно и нареди да се Љермонтов потражи у Полицијском гласнику.

— Превод је Змајев!

— Какав превод?

— Па те књиге.

— Шта је тај Љермонтов?

— Рус.

— А-ха, дакле то је Рус?! — вели капетан и избечи се од чуда не знајући шта да каже сада.

Врати се ћата и вели да нема тога у Полицијском гласнику.

Капетан после још дугог објашњавања се уразуми да се песници не сликају у Полицијском гласнику и да је то јавна књига свакоме приступачна.

Наредио је чак да се донесе из књижаре једна „Певанија“ Змајева да се увери да тога има тамо.

Напослетку узе мекши и готово љубазан тон:

— Добро, добро, господине, ми ћемо већ видети; ја ћу задржати, знате, за случај ону руску књигу, док је прегледам! Наш је посао, ето видите, тежак. Замерамо се људима и то све због званичног посла. Људи после не разумеју, мисле, то ја тако хоћу!

— Збогом.

— Збогом, поздравите код куће, ми вас баш намучисмо!

Ово је можда било негде, некада у некој чудној земљи, а можда и није било нигде на Земљи, ако случајно на Месецу има људи. Што је најпре веровати, ово је мој сан. Слатко ми је сањати и не желим да се разочарам као Ђорђе. Он сад већ мало другојачије мисли, а не сања само песме.

Београд, 16. септ. 1898.

Advertisements

Демон (1/2)

I

Слатки су дани детињства, слатки су снови младости. Благо ономе ко се никада и није будио и познао сву горчину јаве и живота.

Наши дани теку брзо, време лети, и догађаји јуре поред нас муњевитом брзином, па у чудном том вртлогу прилика и догађаја не може се ни сањати; мораш се пробудити, па ако ниси проспавао и најслађе снове најсрећнијих дана младости.

Наш се јунак још у двадесет првој години својој упознао са јавом живота, и то још као ђак Велике школе.

Настао је школски одмор, и Ђорђе оде својој кући да проведе лето уживајући у дивном шумовитом месту свога рођења, у загрљају својих родитеља!

Прво јутро по доласку своме изиђе уском путањом кроз шуму, што води извору на врху брега, са кога је диван изглед на целу околину.

Сео на клупу коју је сам направио под липом крај извора, па слуша жуборење, напаја се мирисом и свежим дахом летњега јутра. Гледа шуме, стазе и ливаде, по којима је толико пута дететом трчкарао. Гледа беле кућице својих сељана, што провирују из воћњака и шумовитих брежуљака. У души се његовој буди читав рој најдражих успомена детињства.

Чини му се да га у том крају све познаје, све воли, па га и сунце љупкије греје, и ветрић нежније пирка и као да га сва природа тихим шапатом кроз ромор врела и тајанствено шушкање лишћа поздравља: „Добро нам дошао!“

Хиљадама најлепших стихова кружило му је по памети, и он их заносно изговараше, те тиме као да је хтео наћи помоћи да изрази своје осећање.

Вратио се кући свеж и весео. Лице му блиста и одсјајује од унутарње среће и задовољства.

По доручку леже на један диванчић и узе у руке Љермонтова. То је његов најмилији песник, можда и зато што га сад тек чита, или и иначе.

У кујни седи његов отац и још два-три сељанина, па разговарају о ценама жита и осталог берићета.

Ђорђе је читао и није слушао шта говоре, иако су врата од собе што воде у кујну случајно отворена.

Прекидоше разговор и Ђорђе прекиде читање, па погледа на ту страну.

Неко назва бога и чу се звецкање сабље.

Сељаци поустајаше и скидоше капе.

— Мора бити да је срески писар — помисли Ђорђе равнодушно и продужи читање.

Стари Јаков, Ђорђев отац, одмах се похвали писару како му је дошао син с науке и пун среће и поноса уведе га у собу.

Ђорђу као да не би баш право што га узнемирише, прекиде читање, те се поздрави са писаром.

— Читате нешто, а ми вас узнемирисмо! — вели писар кад седе, скиде полицијску капу и заглади пажљиво косу.

— Ништа, ништа! Ја радо читам, али ми је и друштво још милије! — говори Ђорђе.

— Па да, ми школовани уживамо у томе! Ја веома много читам, прочитао сам, да не слажем, пуну онолику корпу књига! — рече писар поносно и показа корпу за веш под столом у соби.

Старац Јаков стао уз врата, па и не дише чисто од силне пажње уживајући како његов син уме да говори са великом господом.

Сељаци стоје; у кујни код собних врата, слушају пажљиво и као да очекују нешто ново и добро за њих, као о порезу или другом чему.

Ђорђе узе претурати по књизи лишће.

— Шта господин чита, ако смем питати? — прекиде писар ћутање.

— Љермонтова — одговори Ђорђе.

— Та…а…а…а…ко…о! Баш ми је мило, то је диван роман, ја сам га пре негде читао! Коју свеску ви читате?

— То је песник! — каже Ђорђе.

— Да, да песма, куд сам се ја пребацио! Ух, тако позната ствар! — изговори живо писар и удари се руком по колену, а затим се насмеја, чукну се прстом по глави и одмахну руком као да исмева себе кад заборавља ствар која му је позната као и име своје што зна.

— Која је свеска велите изишла? … Мислим и ја сам куповао до пете свеске!

— Ово су скупљени списи, а не излази у свескама!

— А, ја, ја право, управ тако, куд сам ја помислио на једну драму од Бранка Радичевића, баш ће тако бити… Које место баш сад читате?

— Сад читам „Демона“. Ствар ванредна, а стихови звучни не могу лепши бити! — вели Ђорђе.

Наједаред писар ућута и стаде трљати чело мрштећи се као кад се човек нечега сећа.

„Чини ми се да је то забрањена књига!“ — мисли у себи и одједном узе позитуру власти. Хтеде да скочи и зграби књигу, а Ђорђу да викне: — Напред у име закона!

Уздржао се, јер не беше сигуран да ли ће баш то бити, па се реши да то вешто полицијски иследи како Ђорђе неће ни приметити куд га он шиба и да одмах оде и реферише о свом важном открићу.

Опет се стаде смешкати и најљубазнијим гласом рече:

— Господин ће бити добар да ми прочита неко лепо место. Ја врло радо слушам такве ствари!

— С драге воље — вели Ђорђе, а и он рад што ће читати, само да не би с њим разговарао, јер му готово већ и досадило. Сети се да писар не зна руски, па га и не пита, већ узе Змајев превод „Демона“ и поче с почетка.

Тужни демон дух изгнања!
летео је брзим летом,
а над овим грешним светом
у мукама очајања.

Писару некако нејасно, па баш вели да у том и лежи опасност.

„Чекај да га мало закачим овако!“ — помисли у себи, па прекиде Ђорђа речима:

— Врло лепа ствар!

— Дивота! — каже Ђорђе.

— Ал’ некако да није само против постојећег стања у земљи!

Ђорђе га и не саслуша па, и не знајући шта овај хоће, продужи даље читати. Чита он, а писар слуша и тек понека реч изазове код њега грозне слике пуне страхоте.

— То је, то је! — мисли у себи, ал’ ипак некако му сумња у души због Тамаре!

— Која је то и откуд Тамара! — А, ха! — присећа се он у себи објашњавајући на свој начин — знам која је!

Црни душе, ко је тебе
у по ноћи звао амо?! …
Овде није твоје место,
Ту су чисте душе само!

— Е то је! — помисли писар у себи и устаде. Сад је више веровао но што је сумњао.

— Лепа, лепа ствар, баш дивота! — вели и смешка се, па се љупко извини како мора ићи, и баш му је жао јер се пријатно провео.

— Сад ћеш видети твоје весеље, рибице мала! — мислио је пун пакости кад је изишао из куће.

II

Велики заранци. Запад се румени, а шуме као да горе пламеном најлепших боја.

Ђорђе све дотле читао, па тек изишао у башту да се одмори и да ужива најлепше доба дана.

Сећао се Тургењевљевих описа таквих лепота у природи, па узе разматрати сваки облачак, сваку нијансу чаробних боја запада, шуму, небо, што се овде-онде види кроз шуму, као и сунце, што где јаче, где слабије продире зрацима и изгледа као да иза шуме тече нека усијана крвава маса. Гледа чак и гранчице што их ветар лагано нија, па и листак што трепери.

Чини му се као да цела природа има душу, неизмерну, силну, па да се душа његова с њом стопила, па се предала тихој, слаткој чежњи и тајанственој, великој, величанственој тишини и миру.

Одједном се зачу бахат коњски и он погледа уз пут. Два коњаника дојурише у облаку прашине и одјахаше пред његовом кућом.

Опет један писар из среза са жандармом.

— Добар дан! — процеди писар кроз зубе надувено и гордо, гледећи Ђорђа готово преко рамена, па и не чекајући отпоздрав упита још званичним оштријим тоном:

— Јесте ли ви Ђорђе Андрић, философ?

— Јесам — вели Ђорђе и гледа зачуђено у писара и жандарма што још важније напућен шетка тамо-амо крај њега.

— Ви протурате по народу некакве књиге које говоре против постојећег стања у земљи и данашње владе?! — говори писар ауторитетом власти.

— Ја?! — пита Ђорђе упрепашћен тако неочекиваним питањем и чисто човек не верује да се то све збива.

Жандарм се мало накашља, али тако важно као да хоће рећи: „Припази, и ја сам у униформи и свој сили и величини својој пред тобом!“

— Изволте у кућу! — нареди писар, а жандарм приђе ближе и испрси се.

— Али ја не знам шта ви хоћете, ја управо вас не познајем! …

— Упознаћеш ме сад! — дрекну писар и махну главом на жандарма.

Жандарм га ухвати за руку, гурну напред и изговори још важније:

— Улази кад ти се говори, шта се бенавиш! — показујући руком врата.

Ђорђе уђе.

У кући му била само мати и синовчић од три године, а остали укућани отишли на рад, па ће на њиви и остати да ветрењају целу ноћ.

Кад писар уђе, сирота старица се приклони и приђе смирено да се поздрави, али је овај и не погледа, већ уђе у собу за Ђорђем.

Жандарм истом надутошћу за њима.

Настаде претресање. Купе сваку књигу и хартицу. Смрче се. Запалише свећу па прерише и зграде и подрум, па чак и иконе подизаше, да нема чега под њима.

(Даље)

Сасушен лист

Ich weiß nicht was soll es bedeuten,
Da ich so traurig bin;
Ein Märchen aus alten Zeiten,
Das kommt mir nicht aus dem Sinn.[1]
Heine

Прелиставајући Хајнеову Књигу песама, из које увек када мноме овлада суморност по штогод прочитам, наиђем на један сасушен лист остављен мојом руком међу листове те књиге. Тај листић је у мени одмах пробудио успомену на тебе, јер он је тврдо скопчан са твојим именом. Тај сасушени листић од лаворике као да ми одједанпут забрани да читам даље и ја се и нехотице упустих у размишљање.

Било је јутро у половини последњег месеца зиме. Снег је густо падао и засипао очи да се није ништа могло видети од њега. Јак, хладан ветар обесно се заигравао и дизао снег са земље на супрот ономе што је из облака падао.

Тог јутра сам испраћао тебе која си већ била спремна и полазила на пут, далек, недогледан пут са кога се још нико није вратио. Поред мртвачких кола, на којима је био мали, узан сандук, обојен крем бојом, ишао сам са осталим пратиоцима и ја, погружен и потонуно у мисли, у сећања на тебе…

…Сећао сам се једног зимског вечера, ускоро по нашем упознавању, кад смо сами стајали на доксату куће твога оца. Била је ведра, хладна зимска ноћ. Снег, који је тек пре једног сата престао падати, нападао је доста високо. Под нама се белила снегом преплављена земља. Оголело дрвеће као окречено тужно је савијало своје гране под тежином свога белог покривача. Кровови се нису могли распознати. Њихова белина изједначавала се са белином земље. Мало подаље пред нама се уздизала стрма коса белим застрта. Чиста бела светлост месеца и звезда одбијала се од овог снежног огледала и чинила да и небо изгледа бело. На овој белој пучини није се чуо ниједан глас. Владала је тишина смрти, тишина ноћи.

Ми смо тако жудно гледали ову безграничну, раскошно расуту светлост, као да смо дуго, врло дуго били само у мраку. Ћеретали смо; управо, ја сам ћеретао, а ти си ме слушала осмешкујући се. Иако тек што смо се упознали, ја нисам имао тајне за тебе. Али твој смех није био весео. Штавише, постао је тужан. Твоја сета зарази и мене и ја заћутах. Твоје крупне црне, иначе веселе очи имале су тада у себи нечега меланхоличног, нечега што подсећа на зиму. Црна, на средини главе раздељена коса уоквиривала је твоје нежно лишце, које ми је, ни сам не знам откуд, личило на лице Магдалене Покајнице. Ја сам те страшљиво гледао. Ти ме најпосле узе за руку, привуче себи и унесавши ми се у очи, са сузним погледом рече ми:

— Видите! Mоја душа и моје срце исто су овако пуни пустоши као ова хладна зимска ноћ. Само, ова зимска ноћ је ведра, а моја душа је мрачна. Ја се још тешим њеним особинама, јер нико бар неће прозрети у њу.

У исто време отворише се позади нас сниска врата и на њима се указа твој отац.

— Хајдете у кућу, рече, шта ћете тако доцкан напољу?

Ми се покорисмо ћутећи…

*

… Било је око половине последњег месеца лета. Требало је да први пут отпутујем из места свога рођења. Дошао сам да се опростим с тобом. Седели смо у твојој кући једући зелене шљиве које си ти својом руком убрала. Ја сам се тужио на то што морам одлазити. Ти си се осмехнула са пуно бола и приметила:

— Ох! Ви сте срећни јер ћете бар колико бити слободни. А ја? Ја никад не могу из она четири зида међу које сам по цео дан затворена. Моји родитељи ми никад не дају да се макнем слободна. Њихове строге, пуне претње очи вечито ме прате. Забрањују ми да се дружим, да разговарам са својим најбољим пријатељима. Кад би ме отац видео сад да говорим с вама, ако ме не би отерао одавде, погледао би ме тако да бих ја сама морала отићи… Ох! Да је проклет мој отац! …

— Не, вама није крив ваш отац, већ једино ви сами сте криви том положају вашем — рекох ја глупо-аукторативно… — Ви сте се сами затворили у собу и не излазите никуда.

И дадох се у саветовање као какав глупи апостол.

— Шта! — повика ти запрепашћена. — Дакле тако, и ви нећете да ме појмите? Преварила сам се у вама! … у вама! …

И поток суза просу се низ твоје лице, тако мило и тако лепо… Дуго си плакала и јецала, али то на мене није ни мало утицало. Ја нисам знао у чему те нисам појмио, а нисам ни хтео знати. Ја сам се сатански смешио на твоје сузе обузет неком злурадошћу, неком себичношћу, јер ту међу нама било је и биће које сам ја безгранично љубио и које ми је срећу причињавало својим присуством… Ја сам тада био срећан и нисам се обазирао на туђу несрећу…

Ти си ми на растанку дала бели каранфил који сам ја доцније бацио, јер сам више волео црвену ружу што ми је дала моја љубљена.

О, како сам је љубио!

*

… Било је туробно јесење јутро. Од магле се није могло видети више од три корака око себе. Пролазећи поред твоје куће спазих те у соби како си наслонила чело на прозорско окно и посматрала маглу. Приметивши ме, отворила си прозор. Ја сам пришао да те запитам за здравље јер од неког времена прилично си била болешљива и много си кашљала.

Како сам био пренеражен кад сам изблиза видео: прсти на рукама као тршчице, лице смршало, бледоцрно, земљасто, усне модре, очи, оне некад дивне, ватрене очи, угасле и утонуле у главу!

Чим сам пришао теби, осмехнула си се и запитала:

— Је л’ те да сад врло добро изгледам, не? Сад, на пример, не кашљем много, мало сам у лицу свежија, а и осећам се нешто лакше него пре.

Ја још једном погледах то тужно лице које се на силу правило ведрим, ту густу црну косу, још и сад дељену на средини главе, лабаво везану на потиљку, тако да су власи у нереду падале по челу и лицу, и с усиљеним осмехом одговорих:

— Да, да, сад много боље изгледате; чувајте се за неко време и потпуно ћете оздравити.

Ми обадвоје заћутасмо мало.

— Да ли се сећате оног дана кад сте одлазили у Београд, не? — прекиде ти прва ћутање.

— Сећам се.

— И свега што је тог дана било? — додаде она несигурно.

Ти си сигурно подразумевала своје сузе. Било те је можда стид од њих и волела би да сам их ја заборавио. Али ја никад нећу заборавити те тако искрене сузе, јер најискреније су сузе бола, сопственог бола душе.

— Свега! — одговорих кратко.

— Мислите ли и сад да сте онда имали право, не?

— Па, не мислим да сам имао потпуно право… али збогом сад, затворите прозор да не бисте озебли, јер ће вам сад и најмања хладноћа шкодити.

И брзо побегох безобзирце, посрамљен тим подсећањем на своје свирепство.

То је био и последњи наш разговор. Више те нисам видео.

Од тог дана учинио се читав преокрет у моме животу. Између осталог и моја љубљена, којој сам више веровао него самоме себи, оставила ме је. Био сам потпуно сам, усамљен, растајући се и са последњим пријатељем.

*

Из тих сањарија трже ме глас који ме је нудио да одменим носачицу венца, дивног зеленог венца са лаворовим лишћем.

Зар бих мотао одбити ту последњу, можда и једину услугу теби?

Носећи венац, пала ми је на памет мисао да откинем, да украдем од њега један лист те да га сачувам…

У том тренутку смо били крај гроба у који је требало спустити твоје некад тако дивно тело…

Тужна, ојађена твоја мајка превијала се од болова.

А твој отац, кога си на самртном часу проклињала…

Ја сам дуго стајао крај твога гроба укочен, нем, а сузе су се сливале низ образе као бујица која, дуго задржавана на врху какве стрмени, прокрчи једанпут себи пролаз и стрмоглави се доле.

Готово сваког вечера сам походио твој гроб. Чим су први пупољци љубичице исклијали из траве, ја сам пожурио да их уберем и однесем теби.

Често сам стајао дуго и непомично поред твога вечног стана, ноћу док ветар клопара малом гробљанском капијом, док разглобљене крстаче на гробовима шкрипућу, док вода испод мене хучећи разбија своје таласе о стене — стајао сам сам и очекивао да се појавиш. Не знам зашто, али сам једнако веровао да ћеш ми се ти једном појавити; желео сам загрлити те и у једном дугом, страсном, грозничавом загрљају сасвим постати твојим и не враћати се више овамо где никога нема, где су ме сви оставили, али сви…

Београд, 1. фебр. 1905.

[1]
Ја не знам шта треба да значи,
та тако тугујем
о некој старинској причи
једнако умујем.
Хајнрих Хајне, „Лорелај“

Човекова сладост

Кад сам још пре толико година пошао из села у град да учим школу, испратио ме је отац овим речима:

— Труди се, синко, учи и дан и ноћ… Ти видиш како је сељаку мучан живот, бије те и мраз и киша, и голотиња и босотиња; грбача пуца од рада, а кад у лето припече у њиви звезда у темењачу, мозак провире, па опет си и гладан и жедан и не доручаш и не довечераш, а одмор је сељаку само кад га под земљу мету…! Јес’, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад…

Ове речи остадоше тако јасне у мом памћењу да ми се и после толиког низа тодина чини као да чујем глас очев, као да гледам њега. Да ли је то због важности њихове или што падаше баш у тако важном моменту мога живота не знам, тек мени се то никада из памћења неће изгладити. Сећам се чак и појединости. То ми је говорио кад је већ хтео поћи кући из града. Ја му пољубим рапаву, испуцану од рада руку и полих је топлим сузама, јер при растанку с њим осетих да сам оставио кућу. Он је дуго ћутао и ја дуго плакао, а поред нас промиче свет и многи застајкују и гледају на мене. Зар што плаках. Али ја се још не осећах у страном свету док отац беше преда мном, док сам гледао ону шарену торбу што стоји крај његових ногу, а из ње вире пресни опанци и две-три шипке челика, што је купио за Тому, суседа да нади сикиру.

— Не плачи… Труди се само неће л’ дати Бог милостиви да ти бар срећно и лако поживиш… Ја бих плакао кад би и ти остао сељак-живомучник, слепац код очију — рећи ће отац и даде ми грош да купим што хоћу. То је био израз његове милоште.

Ја сам се трудио и учио, напрезао из све снаге еамо да ме не стигне тешка судбина коју ми отац претсказиваше својим речима, ако бих остао сељак. Дуге године провео сам у школи. Читао сам, радио, седео дуго ноћу над књигом, пушио цигару за цигаром и пио каву само да бих растерао дремеж кад се опремам за испите.

Напори су били тешки, али сам ипак успео — срећно сам завршио школовање.

Постао сам чиновник, а на две-три године потом умре мој отац и остави ми велико имање у наслеђе. Није прошло ни неколико година, а ја већ стекао леп положај у једној служби и од стрица који бејаше богат трговац у Београду наследим велико богатство, јер умре без ближих наследника.

Срећа! … Је ли то она срећа коју ми отац припремаше. Он би на сваки начин био пресрећан да је доживео да види свога сина школована, млада, са добрим положајем, богата, врло богата и наравно са добрим изгледима иа женидбу са каквом богатом наследницом. Нисам, дакле, морао радити ништа, могао сам живети без икаква рада, а већ о мучном сељачком раду и да не говорим… И ја поверовах срећи својој, која ме бејаше тако раскошно даровала и пред мојим очима пуче будућност у ружичастом ојају, понеше ме слатки, чаробни снови и ја загрљен са срећом својом, пун вере и наде, пођох за њом напред у будућност на сусрет рајским уживањима, која ми се обилно нудише са свију страна.

Свега доста, сувише. Пропутовао сам многе стране земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства, а средства су ми допуштала да их уживам и ја сам уживао све дотле док се нисам ево већ у својих тридесет година преситио свега. Почео сам измишљати нова задовољства, тражити нове дражи за живот, да биркам, пробирам.

Досадило се све и ја с очајањем, без наде гледам у пуст и празан живот, из кога сам узео све што се могло узети, утрошио сва задовољства пре времена; попио сам наједаред из златног пехара све слатко пиће што ми га срећа пружи место да њиме штедљиво, кап по кап, разблажујем горчину живота кроз цео век свој! …

Решио сам се да пропутујем, да проведем неко време и на селу, у зеленилу, не би ли то колико-толико опоравило моје нерве, јер већ од дуже времена патим од бесанице.

Цео дан сам већ провео на путу и остадох да заноћим у једној паланчици код неког свог доброг пријатеља. Туда води пут што иде за моје село, па застанем увече ту, јер ми се путујући на колима учини да ћу заспати чим легнем у постељу. Све заман. Опет немам сна. Тешка, досадна иоћ измеђ четири собна зида. Из друге собе, која је одмах од моје, допире тупо, монтоно и безбрижно хркање мога доброг домаћина. По столу у мојој соби разбацане књиге које сам понео да се у путу забавим, хартија спремљена за бележење утисака с пута, пера, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам две-три књиге, а не могу да читам ни једну. Ходам по соби, пушим — глава ми већ бучи од дуванског дима. Осетим умор, малаксалост, трепери цело тело; легнем. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, грабе се која ће пре да дође на ред, па се загуше хиљадама одједном и онда не знам ништа, у ушима запишти, крв се пење у главу; очи као да су пуне трња, а по челу час осетим како ме задахне нека јара, припека, која причињава несвестицу, час потом избије хладан зној… досадно, тешко… Седам опет за сто, осећам јаку главобољу, свест мрчи као у јакој грозници, очима једва назирем предмете на столу. — У лампи нестаје петролеума; место јасног пламена на фитиљу тиња и цврчи бледомодар пламичак са кога се диже дим непријатна задаха и стакло на лампи поцрнело, а на прозорима с истока подбељује. Кукуречу петлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Момак откључава кујну и звиждучући тумара нвкуд по дворишту, затим прошушкараше његови опанци крај мог прозора и мало па зашкрипе точак на бунару. Почињу да шкрипе врата и код осталих суседа; заклапарају с часа на час папуче и крај мог прозора промакне по нека неочешљана женска глава или по какав радник с будаком или мотиком на рамену. Отворих прозор што гледа у двориште и у собу јурну свеж ваздух и удари ме ио лицу, али мени изгледа као да ми је лице дрвено па одбија од себе ту свежину. Из собе покуља загушљив ваздух пун дуванског дима и задаха од петролеума. Дође ми нешто тако тешко, тужно, да хтедох заплакати што зору и прве сунчеве зраке, оне меке, нежне, миле зраке, дочекујем тако бедан, сломљен, утучен, недостојан. Мој се домаћин умива на чесми свеж, са мало подбулим капцима од спавања; домаћица седи на прагу од кујне, зева слатко после крепког сна и окреће жрвањ те меље каву… А ја сам постао злобан на све што гледам.

Сутрадан сам пошао опет колима за своје село. Дан диван, пријатан; преконоћ падала киша па нема ни прашине. Крај пута отуд и отуд пожњевене њиве са камарама или сложеним крстинама, на које падају и одлећу грлице, а деца под ’ладовима се играју или једу седећи око торбе на којој је заструг сира и проје, а стока, овце и говеда пасу около по стрњици или леже по ливадама. Понегде непожњевене њиве, жетеоци са грајом, смехом и песмом жању повијени, мушкарци са великим шеширима од сламе и девојке с белим марамама, неубрађене, већ само са вешто пребаченим крајевима преко главе, певају звонко, силно, са осећањем, час мушки, час женски наизменице, сваки по једну строфу. У путу сретам понеку старицу жену са обрамницом на рамену, о којој висе са једне и друге стране лонци с јелом или млеком поврзени поврзницама, торбе пртене пуне проје и из њих вире пераја лука. Понегде пред колима прне шева, зацвркућу у забрану крај пута тице, или косић зазвиждуће у каквом трњику. Мој кочијаш постао као никад досад разговоран. Прича ми о свему, пита, одговара ми иако га ништа ја не питам, па све то надугачко и нашироко. Читаво четврт сата и више траје његово објашњење како се легу косићи и каква су јаја и где се налазе. А ја отежао, зловољан, глава ме вуче земљи, злобан на све; после непроспаваних, тешких ноћи, није ми ни до чега.

Око девет часова пре подне сам већ био у свом селу у старом дому својих родитеља. У њему је седео мој брат од ујака са својом женом и децом. Дочекали ме са усхићењем. Нису знали шта чине од радости. Доносили све што имају и нудили чим су год се сетили, укрштали се по дворишту узбуђени, сретали једно с другим, ударали једно о друго, ’ватали пилиће, клали, дотеривали стоку пре времена на мужу, окруживали ме са дивљењем и пуни радости на лицу, загледали кола и распитивали кочијаша дуго и сви редом наизменице и о свему. Мени је све то још теже падало; тај срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака и нехотице ме је побуђивала да то поредим са данима којима сам ја проживео. Па онда поворка умрљане деце босе, прљаве, пуних обрашчића, светлих очију, са разбарушеним косицама у прљавим кошуљицама биз икаквог другог одела, а са погледом стидљивим, забезекнутим, страшљивим. пуним неповерења. Вуку их мајке и свака објашњава: „Ајде, сине, ово је чика, да дâ шећерлеме. Он воли децу! …“ Било ми је тешко све ми је јаче излазио пред очи луд и пуст готово развратан живот којим сам толике године провео.

Позвали су ме на њиву да изиђем, веле да видим како се муче. Ни по ручку нисам могао заспати, те сам изишао пре нег што сам обећао.

Тек су били ужинали, па леже у хладу под брестом, о коме висе љуљке и у њима кмече и плачу мала деца, па онда српови, торбе, гуњеви. Уз дебло од дрвета празни лонци и чиније, дрвене кашике. Око тога се роје муве и златнице са својим јасним зујањем. Мушкарци леже са својим знојавим кошуљама на себи ко потрбушке, ко на леђима, на трави раширили руке, под главом им сваком свој зубунић, отворили уста па дишу дубоко и мрдну покадшто главом бранећи се од мува. Мало подаље деца плету од сламе шешире, неки се играју рокчића, неки опет спавају, а крај њих дугачки штапови; около волови стоје повијене главе машући репом или главом, те звоне меденице или мирно, равнодушно спокојно леже по хладовима и преживају; у страни крај пута испрегнута кола, стрчи руда и јарам, под њима се испружио пас па дакће од врућине, а однекуд и крчаг с водом заптивен лишћем. Неке од жена седе у другим ’ладовима и доје децу нишкајући их да што пре заспе или им певуше. Девојке за се у буљуку уврискују се, јуре се, ћућоре нешто, гађају мушкарце грудвицама земље и коре их како су ленштине.

По мом доласку се избудише. Прилази ми један по један с испруганим лицем од спавања на трави или превијеном зубуну, здраве се с неким необичним поштовашем и љубављу, а и пуни радости и среће што сам и ја међу свима.

Сунце се клони западу, ветрић поче пиркати, шума крај њиве као да гори у рајској румени, небо мирно, тихо, по њему златни облачићи све лепши што ближе западу. У околним њивама и у овој настаје жагор, плачу пробуђена деца, купе жене ствари, кошкају дечаци волове, крцка јарам, звоне меденице. Још понека грлица прне иза крстине, зашуште крила; овде-онде чује се гукање и укање са церова из околних забрана. Препелице пућкају по трави и полећу, путем се дижу облаци од прашине од говеда и оваца, за њима чобани са крчажићима, прутовима, започетим колутовима исплетене сламе за шешире, или јаше голу кљусад лупајући их голим, прљавим, испрсканим, босим ногама кад кљусе забрљи главу у трњак крај пута да завиличено уларом чупне још и узгред мало траве, или откине лист купинов или од бурјана, чује се блејање, рикање, свирале чобанске, танке звонке песме девојчица.

Зраци сунца на западу све блеђи и већ слепи мишеви почињу да се укрштају кроз ваздух; што више ваздух постаје непровидан, то се жагор све више диже, а гукање голубова ове ређе, али некако јасније, с више дражи.

Из њиве полазе с грајом, довикују се, скупљају се радници из свију њива; крцкају путом кола, бију меденице. Смеј, шала. Девојке у кошуљама, што се знојаве и улепљене од прашине прилепиле за једро тело и набрекле бујне груди, преко главе пребачене мараме пуне осаћа, а вунене шарене сукње пуне чичака и сламе. Загрлиле се две и две, носе српове у рукама и котарице о руци па одлазећи певају:

Мој јаране, боле ли те ране? …

За њима момци опет са срповима и пригрнутим гуњићима преко знојаве кошуље на плећима. Они одговарају јачим, пунијим гласом, продужујући другу строфу певати:

Да не боле, не б’ се ране звале…

Старији још пре тога сели под брест, бришу зној прљавим пешкирима, растресају с груди знојаву кошуљу да их запирне вечерњи поветарац, примакли уза се бардак с ракијом, па са задовољством гледају сређено жито у њиви, по коме су до мало час падале грлице и друге ’тице и с њих слетале на земљу, те купиле просуто зрневље што се круни кад везиоци ударе коленом у сноп.

— Их, брате, гледа ли малопре чуда божја како ’тице сироте гладне поврвеле на зрневље и вазда бубица на ове мрвице од јела! … рећи ће ’ча-Мијајло, растреса знојаву, прљаву, већ поцрнелу кошуљу са знојава тела, забаци мастан фесић на затиљак, па заглади риђе бркове, по којима попала прашина и узе бардак, отпљусну из њега ракију, обриса грлић рапавом, прљавом руком, прекрсти се и благослови с достојанством ведра, мирна задовољна и срећна израза лица гласом убедљивим свечаним:

— Помоз’ Боже и овесели сваког брата и вредна радника, сељака, који рани и црва и мрава и ’тицу из горе и чиновника! … Боже, дај свако добро… здрав си, Перо!

Заклокота бардак, одујми и опет отпљесну и пружи Пери, те овај наздрави другим речима.

— Боже, овесели, услиши… Помози, Боже, и нама мученицима, а вала ти на овоме…

Код тих речи сви са задовољством, пуни среће погледаше у сређено жито. Пера се прекрсти два-три пута, заглади брке и каже, а у исто време остали.

— Дај, Боже, свако добро сваком раднику… услиши и увесели…

Мишљах бежећи од рада да нађем среће, а срећа само се налази у мучном и тешком раду поштена човека.

Београд, августа 1900.

Божје сузе

Отац седи под тремом, пред кућом, с ћерчицом од четири године. Небо се наоблачило, црни кишни облаци гоне се, оморина; земља сува, испуцала од суше, ожеднела очекује ма и кап воде; живина се склања у сувоту, осећа да ће бити јаке кише. Дете упрло очице, па бојажљиво посматра све око себе, гледа облаке, предосећа промену времена и приљубљује се уз оца. Загрме, и гром страховито одјекну. Дете заплака уплашено и зари своју плавокосу главицу оцу у крило. Отац га умири и охрабри, и дете са страхом, кроз сузе, гледаше даље у мутне облаке, а кад наново загрме силно, страховито, дете опет зари главицу оцу у крило и бојажљиво протепа:

— Бóга!

— Бога, сине!

Дете мало подиже главицу и упре поглед у мутно, облачно небо. Киша лину у млазевима. Замириса земља. Дете поче слободније гледати. Загледа се у оца и, мислећи на грмљавину, упита:

— Оно Бога кара?!

— Бога кара!

— Љути се?

— Љути.

— Је ли, тата, људи су неваљали, па се Бога љути?

— Јесте.

— А што га љуте? Они нису добри.

Отац ништа не одговори.

Дете упре поглед бојажљив, замишљен, у млазеве кише, па упита кроз плач, с напућеним усташцима:

— Плаче Бога?

— Плаче.

— А што га љуте, па сирома Бога плаче; је ли, тата?

Отац се замисли; не одговори нипгга.

И отац и дете, ћутећи, пригрљени, гледаху како киша пада.

*

Бога плаче, расрдио се на неваљале, искварене људе и сузе гњева божјега падају на грешну земљу, и, гле, од тих суза гњева његова бујају усеви и грешним људима добра доносе, добра неизмерна.

О, колико ли само добра доноси осмех преблагог Бога!?

Срећа

Кад сам још пре толико година пошао из села у град да тамо продужим школовање, испратио ме отац овим речима:

— Труди се, синко, учи и дан и ноћ… Ти видиш како је сељаку мучан живот: бију га и мраз и киша, и голотиња и босотиња; грбача пуца од рада, а кад у лето на раду припече звезда у темењачу, мозак провире, па опет је и гладан и жедан, и не доруча и не довечера. Одмор је сељаку само кад га под земљу метну… Јест, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад! … Ту је мој отац заћутао, а после дуже паузе са уздахом додаде:

— То те, синко, чека овде, у селу.

Ове речи остадоше тако јасно у мом памћењу, да ми се и после толиког низа година чини као да чујем крупан, рапав глас очев, као да га гледам. Као да ме гледају оне његове уморне очи, у којима се огледа толики низ мука и невоља у животу његову. Као да гледам његово коштуњаво, огрубело лице од ветра и кише, мраза и припеке; као да гледам његов чисто повијени стас; сећам се тако јасно његове искрпљене гуње, масног феса на глави, испод кога вире праменови косе, које је попала друмска прашина.

Те речи рекао ми је кад се опростио са мном враћајући се из града натраг кући, а мене оставио ту у граду да учим школу и да се сам о себи бринем, јер ми је он, као сиромашак, мало шта могао помоћи. Нашао ми је место где ћу служити и учити школу.

Пружи ми и ја пољубих његову испуцану од рада руку и облих је сузама, јер тек тада осетих тугу за кућом.

Он не оде одмах. Стајао је преда мном оборене главе, замишљен, суморнијег лица него што сам га икад видео, и лупкаше глоговим, кривим штапом у један камен од калдрме. Ја сам стојао према њему, плакао и заклањао лице рукама, јер ме беше стид од трговаца, који су из својих дућана гледали нас двојицу, а тако исто на улици застајкиваху многи од пролазника, те нас радознало посматраху.

Најзад, отац узе шарену, ткану торбу, коју беше спустио крај себе, упрти је и веза упрте на грудима. Затим извади из недара прљав пешкир, одреши га, извади из њега грош и метну га у зубе док онај остатак веза у пешкир и врати наново у недра. Затим ми пружи грош да ми се нађе у туђем свету. Примајући грош из руке његове станем љубити руку и зајецам у плачу.

Отац истрже руку.

— Не плачи. Труди се само, неће л’ милостиви Бог дати да ти бар срећно поживиш. Ја би’ плакао кад би’ знао да ћеш и ти остати невољни сељак, живомученик, слепац код очију! — рече ми отац, нагло се окрете од мене и пође улицом на ону страну куда се иде нашој кући, у село. Гледао сам за њим и плакао докле год не замаче за ћошак жуте, двоспратне кафане. Сећам се како ишчезе испред мог вида најпре његов повијени стас, па онда и торба на леђима, из које су стрчали пресни опанци и неколико шипака челика, што отац беше купио суседу Томи да нади секире.

*

Ја сам се трудио; служио друге, мучио се и учио, напрезао сам се из све снаге, само да ме не стигне тешка и горка судбина коју ми отац предсказиваше ако останем у селу, радник. Колико напора и непроспаваних ноћи над књигом, колико мучних и тешких дана при том проведених у борби са сиротињом и немаштином!

Најзад савладао сам све препоне на које сам наилазио, упорношћу, енергичним радом, и за све своје невоље, беде, патње и труд, у чему сам младост провео, добих као награду сведоџбу о свршеном факултету на Великој школи.

Постао сам чиновник. На две-три године после тога умре ми отац и ја примим у наслеђе његово имање, које беше много веће него кад оставих родитељску кућу и пођох на науке.

За неколико година ја сам у државној служби добио врло леп и утледан положај, а утом ми умре и стриц, богат трговац из Београда. Како је умро без деце, то све своје велико имање завешта мени, као свом најближем.

*

Срећа! … Шта је срећа? Је ли то она срећа коју ми отац указиваше прстом, за којом ме упути. Сиромах мој добри отац како би он био задовољан, срећан, пресрећан да је само доживео да види свога сина школована, здрава, млада, са одличним положајем у државној служби, богата, врло богата и, разуме се, с добрим изгледом на женидбу каквом богатом наследницом. Ја сам далеко од онога чега ме жељаше да сачува мој добри отац, далеко сам од потребе да морам ма шта радити. Нисам, дакле, морао радити ништа, могао сам живети сјајно без икаква рада, па и без државне службе а већ о мучном, сељачком раду да се и не помишља.

После мука и невоља с којима сам се морао борити, ја поверовах срећи својој, која ме беше тако раскошно даривала, и пред мојим очима пуче будућност ведра, весела, обасјана ружичастим сјајем среће; понеше ме чаробни, слатки снови, и ја, загрљен са срећом својом, пун вере и наде, пођох с њом напред, у будућност, на сусрет рајским уживањима, која ми се обилато нудише са свију страна.

Свега доста, сувише. Пропутовао сам многе земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства, а средства су ми допуштала да их уживам. И ја сам их уживао све дотле, докле се нисам свега заситио. У својих тридесет година ја сам био већ сит, пресит свих могућих задовољстава.

Затим сам почео измишљати нова, нарочита, дотле непозната задовољства, тражио сам нове дражи за живот. Почео сам биркати, пробирати.

Брзо и с тим бејах готов, врело среће и задовољства као да мало-помало сасвим пресуши. Досадно, све досадно. Без наде, са очајањем гледам у пуст, празан живот, из кога сам узео све што се могло узети; утрошио сам сва задовољства, управо, ја сам их, као какав распикућа, проћердао, прокоцкао. Ја сам наједаред испио цео пехар што ми га срећа за цео живот даде да из њега штедљиво пијем само кап по кап, те да тако том слашћу разблажујем горчину живота кроз цео век.

Најзад, учини ми се, као још једино што би могло колико толико разблажити и примирити моје растројене нерве — село, место мога рођења, оживљење оних слатких успомена детињства, она мирноћа нашега села, свежина, тишина и зеленило. Бар нек ми село и пут сан поврате.

*

Цео дан сам провео на путу. У сумрак стигнем у једну паланчицу и ту останем на преноћишту код неког свог доброг пријатеља и познаника још из детињства. Туда, кроз то место, води пут за моје село, те иако ми није још далеко било путовати, остадох на преноћишту, јер ми се неиспаваном, ломном и уморном од путовања чинило да ћу заспати чим легнем у постељу. Мој пријатељ ме искрено и свесрдно дочека. По вечери смо мало поседели и ја га замолим да ме због умора пусти да одмах легнем, иако ми је његово друштво било пријатно.

Тешка, досадна ноћ између четири собна зида. Из друге собе, одмах до ове у којој сам спавао, чује се монотоно, безбрижно хркање мота доброг домаћина. По столу ми разбацане књиге које бејах понео да се у путу забавим, хартија спремљена за бележење утисака с пута, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам две-три књиге, а не могу да читам ниједну. Ходам по соби, пушим, глава ми већ бучи од дуванског дима. Осећам умор, малаксалост, трепери ми цело тело, сваки живац. Легнем. Осећам слатко неко треперење живаца, сан ме почиње обузимати. Одједном кресну однекуд изненада, неочекивано неповољна мисао, тешка, а ни сам не знам што, мучна. Она изазове другу, луђу, тежу; друга трећу, трећа четврту, и за тренутак их је читав рој, управо читави ројеви. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, као да се грабе која ће пре доћи на ред, па се загуше хиљадама одједном, и онда ја њима нимало не владам, не знам ништа. Крв се пење у главу, осећам пиштање у ушима; очи као да су пуне трња, а по челу час осетим како ме задахне нека јара, припека, од које осетим несвестицу, час потом избије хладан зној. Досадно, тешко, очајно осећање наступа у таквим часовима. Прибирам се, устанем, седнем опет за сто. Јака главобоља, свест мрчи као после најјаче грознице, очима једва назирем предмете на столу.

У лампи нестаје петролеума; место јасног пламена кроз поцрнело стакло од дима једва се види како на фитиљу чкиљи и цврчи бледомодар пламичак. Кроз прозоре већ се види како се исток бели. Кукуречу петлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Неко откључа кујну, а затим чух како поред прозора промаче момак, шушкајући опанцима; звижди неку веселу песму, а мало затим чух где звекну ланац којим је везана кофа и зашкрипа точак на бунару. Зашкрипе овде-онде врата и код суседа; клапарају женске папуче по дворишту, и крај прозора што гледа на улицу промакне по која неочешљана женска глава, или по какав радник с будаком или мотиком на рамену.

Отворих прозор што гледа у двориште и у собу јурну свеж ваздух и удари ме по лицу, али мени беше лице као превучено нечим грубим, непробојним, па не пушта нимало свежине. Из собе покуља загушљив ваздух, пун дуванског дима и задаха од петролеума. Дође ми нешто тешко, тужно, да хтедох заплакати што зору, свежу зору и прве сунчане зраке, нежне, миле, дочекујем тако бедан, сломљен, утучен — ја, недостојан те нежне светлости и јутарње свежине. Мој домаћин, свежа лица, ведра погледа као добро испаван човек, загледа калеме по дворишту, а домаћица седи на прагу и окреће млинац, те меље кафу. Постао сам био злобан на све што сам очима гледао, завидео сам свему, све ми изгледаше свеже, испавано, срећно, само ја бедан, сломљен, јадан.

*

За своје село сам се кренуо опет на колима. Дан пријатан: преко ноћи падала киша, па нема ни прашине. Крај пута отуд и отуд пожњевене њиве и у њима камаре или сложене крстине, на које падају и одлећу грлице и дивљи голубови. Свуда по стрњикама пуштена стока да пасе. Чобани седе под хладом, те се играју, трче за стоком, или понегде једу из дрвеног заструга сир и хлеб, седећи око шарене торбе, на којој им је ручак.

Погдегде још непожњевене њиве жању жетеоци, а разлеже се надалеко њихова шала и смех. Момци у великим сламним шеширима, девојке у тканим сукњама и јелецима, с белим марамама, вешто пребаченим преко главе. Певају и једни и други наизменично, час мушкиње, час женскиње, сваки по један стих песме, које се певају у двопеву. У путу сусретох понеку старију жену с обрамицом на рамену, о којој висе и с једне и с друге стране лонци с јелом, поврзени поврзлицама, пртене торбе у којима су проје, чанци и лук, од кога пераја стрче ван торбе. Понегде пред колима прне шева, зацвркућу из забрана ’тице, или косић зазвижди из каквог трњака крај пута.

Око девет часова пре подне стигао сам у своје село, већ сам био у дому својих родитеља. У тој кући седели су моја браћа од ујака са својим женама и дечицом. Дочекали су ме са усхићењем. Нису знали шта да чине од радости. Доносили су преда ме све што су лепше имали у кући, и нудили ме чим би се чега лепог сетили што мисле да је за мене, за господина. Узбуњена чељад од радости, изненађења, а и из претеране жеље да ме са што већим поштовањем и што боље дочекају, укрштају се по дворишту, среће се једно с другим, удара се у хитњи покаткад једно с другим. Хватају се и кољу пилићи, дере се јагње, шури се младо прасенце, дотерује се пре времена стока на мужу. Дворе ме, окружила ме лица с којих читам радост, дивљење, поштовање, жељу да све учине што само пожелим; чисто им криво што им ништа не заповедам, ништа не тражим. Кад које од чељади улучи згодну прилику, оде те загледа моја кола, распитује кочијаша дуго, по свој прилици о свему. Кочијаш, и иначе разговоран, препричава сваком редом без сумње једно те једно, дуже него што треба, више него га питају.

Мени је све то још теже падало. Тај тако срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака при виђењу и нехотице ме је побуђивала да ову простоту, пуну свежине живота, поредим с данима којима сам ја проживео.

Па онда поворка деце, разбарушених косица, светлих безазлених очица, пуних једрих, румених обрашчића, умрљаних уста и носића од воћа, од чега се виде трагови и на тежињавим кошуљицама. Погледи им страшљиви, љубопитљиви, али пуни неповерења. Вуку их мајке мени и свака им објашњава:

— Иди чики, сине, благо нани! То је твој чика; он воли децу, чика ће ти дати шећерлеме.

Деца се стидљиво затежу, узмичући натраг, заклањају се за мајку или мећу ручице на очи, а понеко мање и заплаче, па, као да је пред каквом опасношћу, пружа руке мајци да га узме у наручја и тек се умири кад добије сисе и загњури плавокосу главицу у недра мајчина.

— Гаде детињи! — кори их мајка. — Добро, кад ти нећеш, чика ће волети друго дете, па ће њему купити пуно шећерлеме. Је ли, чико?

— Воли чика децу — велим ја, а у себи помишљам: „И треба деца да ме се клоне, нисам достојан њих“, јер ми у том тренутку најјасније изиђе пред очи луд, пуст и раскалашан живот којим сам проживео.

*

Увече сам нешто боље спавао но обично у последње време иако је постеља била доста неугодна.

Сутрадан по подне предложише ми да изиђем на њиву.

— Изиђи на жетву. Давно ниси, знамо, видео.

— Изићи ћу, како не бих? Камо среће да сам остао на селу, па да сад и ја жањем!

— Ћути, не говори — вели ми Сима, најстарији ми брат (три сам брата од ујака имао: Симу, Павла и Радоја. Рођеног ниједног). — Ћути, бога ти! Ти си срећан кад не знаш шта је мука. Ти знаш што живиш. Ово је наше мука, горак хлеб, мој брате!

Нисам га хтео разуверавати, јер и да сам хтео, покушај би био без успеха.

Кад сам стигао на њиву, радници су већ били ужинали. Било их је више од тридесет, које мушкиња које женскиња, сем деце. Нешто је домаћа чељад, позајмичари, нешто под надницу. Многи леже у хладу под брестом, ко на леђима, ко потрбушке; неко метнуо под главу пресавијен зубунић, неко је и без тога. О гране од бреста и једног ораха који је до њега везане љуљке и у њима се грче, спавају мала деца, или плачу млатарајући ножицама. О гранама још обешени српови, торбе, гуњеви; уз дебло од бреста стоје празни лонци, чиније, дрвене кашике, крчаг с водом и бардак с ракијом, заптивени лишћем; ту су ројеви мува, а прозуји и по која златица. Гледам како слатко спавају људи с раширеним рукама, како се јако надимају разголићене груди, како се слатко и дубоко срче свеж ваздух; понеки само каткад мрдне главом или купи уста и мрда лицем кад га мува салети. Мало подаље, у хладу, седе деца, те мотре да волови не зађу у непожњевено жито или не раскваре снопове и крстине, и узгред плету шешире од сламе; крај њих дугачки прутови чобански. По стрњици пасу волови, или мирно, спокојно леже по хладовима и преживају. У њиви крај пута, у увратини, стоје кола, стрчи руда и јарам. Под колима се испружио пас, па дакће од врућине. Жене седе даље од мушких по хладовима, те доје децу и певуше им песме, или плету. Девојке се скупиле за се у буљук. Узвикује се, шале се, јуре, задиркују гађају момке грудвицама земље или зрневљем жита, и коре их што спавају. Један се од момака уплашено трже кад га ударише, и онда међу девојкама настаде урнебесан смех и кикот, а младић погледа буновно, протаре очи и лице, по ком се виде бразде од траве на којој је лежао, или од испресавијана гуња, па тек ће као срдито (а види се по њему да му та шала прија):

— Закон ли ви женски! Ако ја потегнем одовуд овим бусењем — и показује на грдно велики бусен земље.

— Деде чик! — зачикну га једна.

— ’Ајд, ’ајд! — одговори он и махну главом, па леже опет и прогунђа нешто за се.

Мало је трајало по мом доласку, па се сви подизаше.

Прилази ми један по један, те се здрави с неким поштовањем и љубављу.

*

Сунце се клони западу ветрић поче пиркати. Оближњи забран крај њиве као да се запалио, па гори вечерњим руменилом. Небо мирно, тихо, по њему плове позлаћени, лаки облачци, све лепши и златнији, што ближи западу. У околним њивама, као и у овој где сам, настаје жагор: плачу узнемирена деца, прте их мајке на леђа, купе жене ствари, кошкају дечаци волове, те крцка јарам и звоне меденице на воловима. Још понека грлица или голуб прне иза крстине, зашуште крила. Из забрана, с високих церова разлеже се гукање голубова и гркање грлица. Препелице пућкају у трави; путем се дижу облаци од прашине — то чобани враћају стоку с пашњака; ричу говеда, мече телад и заигравају се по путу, блеје стада. За стоком иду чобани с крчажићима, прутовима, колутовима исплетене сламе за шешире, неки од њих јаше голу кљусад, лупајући их по трбуху прљавим, испрсканим, поцрнелим, босим ногама. Кљусад се на то не обзиру, већ с времена на време понеко забрљи главу у трњак крај пута да, завиличено уларом, онако узгред, чупне још мало траве или откине купинов лист или бурјан. Чобанин се љути, виче, бије још јаче ногама, вуче улар, а кљусе тромо подигне главу, осврне се, трава му виси из уста, и тек после дуге муке и удараца пође мало брже. Кроз ту грају чују се свиралица и звонки гласови девојчица, које певају идући за стадом с котарчицама за рад преко руке.

Зраци сунца на западу све блеђи, и већ слепи мишеви почињу се укрштавати кроз ваздух. Што сутон више пада, то жагори све већи, а гукање голубова све ређе, али некако јасније, с више дражи.

Радници се почињу разилазити, млађи одлазе пре. Скупиле се девојке из свију околних њива, па иду заједно, са срповима преко рамена. Знојаве кошуље залепиле се за њихово једро тело и обле груди, преко глава им пребачене мараме, вунене сукње пуне осаћа, а један крај подигнут и заденут за пас, те се види кошуља. Загрлиле се две и две, па запеваше песму:

Мој јаране, боле ли те ране?

За њима у групи иду момци. Девојке отпеваше овај један стих меким, нежним, али звонким гласом, а други стих продужише момци пунијим, јачим мушким гласом. као одговор на девојачко питање:

Да не боле, не б’ се ране звале

Старији људи поседали под брест, бришу зиој, растресају с груди знојаву кошуљу да их запирне и расхлади вечерњи поветарац. Примакли уза се бардак с ракијом, а са задовољством, одмарајући се, гледају сређено жито у крстинама, на које су до пред вече долетале грлице, голубови и друге ’тице, а с њих слетале на земљу, те купиле просуто зрневље што се окруни од снопа кад везилац при везивању удари коленом у сноп.

— Их, брате, гледа ли данас чуда божјег од ових ’тица, како су, сироте гладне, навалиле, па падају по њиви и кљуцају жито? — рећи ће ’ча-Мијаило, побратим мог покојног оца. Одвоји од груди залепљену, знојаву кошуљу, раскопча је и растресе је да га мало дохвати ветар, а и сам поче пирити у недра, затим узе бардак, отпљусну из њега мало ракије, заглади риђе бркове, обриса својом храпавом црном руком грлић од бардака, прекрсти се и наздрави Пери, до себе, речима:

— Боже, помози и овесели сваког брата и вредна радника, сељака, који ’рани и црва и мрава и ’тицу из гора и чиновника; Боже, ти га подржи, укрепи. Здрав си, Перо!

Док је ’ча-Мијаило пио, рећи ће Пера:

— Истина је, људи, чудо живо. Све на сељака чека. Гледам оно место где смо ручали, па на мрве се окупиле бубице и мрави; а што вели Мијаило, и ’тица из горе чека на сељака.

— Сељачке руке и зној земљу држе! — опет ће ’ча-Мијаило, и сви са срећним задовољством погледаше у сређене крстине.

— Боже, услиши нас и овесели; помози нама мученицима, а ’вала ти и на овоме! — наздрави Пера првом до себе и наже бардак, а остали додадоше:

— Дај, боже, свако добро вредну раднику, услиши и овесели!

Освета

Право јој је име Љубица. Под тим именом до своје шеснаесте године живљаше у дому својих родитеља. Беше то дивно девојче у простом, лепом оделу, са лепо зачешљаном смеђом косом и великим ватреним очима, здравим и свежим образима, обливеним природним руменилом. Ведра и весела слушала је своје родитеље, а они је љубљаху као зеницу ока свога. Каткад би је отац у шали дирнуо да је већ стигла за удају, а њој би силна, млада крв јурнула у лице, те би се и онако румени образи зажарили и тако заруменели, е би рекао човек крв ће из њих канути; очи би оборила, а бујне и здраве груди би се узбуркале као таласи. Одмах би утекла постиђена, а отац би гледао за њом смешећи се погледом пуним среће и надања.

У шеснаестој години, баш тад када је време њених девојачких осећаја било најјаче, када је родитељи највише гледаху и чињаху јој на вољу, јер су се надали да ће је скоро удомити и одвојити од куће, изневери она оца и мајку, остави кућу њихову и одбегне са неким трговачким агентом, који се код ње казиваше да је прави трговац и да ће је узети за жену. По својој детињастој природи није ни на шта помишљала: ни на оца, ни на мајку ни на малог брата, који остаде сам с родитељима.

Пред очима јој је само трептео неки пун милина нов живот, срећан, пресрећан, а у мислима је представљала како ће се срећна и задовољна као невеста вратити са својим богатим мужем родитељима. Они ће се утешити и обрадовати кад виде усрећено чедо своје, благословити их, па ће сви бити срећни и задовољни.

Три године је негде у неком непознатом месту живела са својим вереником, који ју је на најразноврсније начине варао и лагао како очекује велико наслеђе па да се венча. Покадшто је за то време обузимаше тајна слутња, али је још непрестано нада побеђивала. За који тренут би се растужила за кућом и родбином, али је то брзо заборављала …

На крају треће године отпутује њен вереник, под изговором због неког трговачког посла и примања наслеђа… Чекала га је дуго, тужила, плакала, очајавала, али јој се вереник не врати никад више.

*

Ето то је стара прича, обични догађаји, што се све на готово један и исти начин почињу и свршавају.

*

Ево је где седи у својој обичној, доста лепо намештеној соби једног хотела, на наслоњачи за столом, на коме је поређано пуно разних стаклића с мирисом, сапуна и неких лепих финих кутија са накитима.

Лице јој је бледо и увело, поглед помућен, а испод очију виде се тамни колути. Коса јој је умазана мирисима и спуштена у коврџицама на чело. Горња хаљина јој је без рукава, тако да су јој руке голе, а тако исто је и на грудима до половине отворена.

Јако је зловољна. Већ од неког времена постала је тужна, снуждена. Живот јој је постао досадан, дани дуги и тешки, друштво одвратно. Ничега нема више што би је могло задовољити, све јој је пред очима пусто и празно, без циља, без израза, без смисла, а опет је нешто гони напред, опет не може рећи: „збогом, животе“…

„Боже мој”, мисли у себи, „и ја још живим. Управо и не живим, ово је нешто чудновато, ни сан ни јава, ни живот, а опет ми изгледа живот. Не, не, ово није ништа, или је можда само сан, обмана.“ Поглед јој паде на флашицу с мирисом. „Мирис“, помисли она, и нехотично узе флашицу у руке, продуживши мисли: „Ја сам ово купила, и то ми још треба. Да се допаднем коме кад лепо миришем? Чудновато! Зашто се баш ја морам допасти? Управо, да ли се ја коме допадам?“ Погледа се у огледалу и сама себи се учини одвратна, гадна. Сва се стресе од те помисли. „Нико мене не воли — продужи даље — а и зашто да ме воли?! … И онда, нашта ти мириси и те све церемоније (ту руком одгурну од себе све ствари) зашто то све? …“ Ту је дуго мислила, али не могаше дати себи одговора, већ у тим мислима сети се неког налицканог глупака кога су другови смеха ради доводили њој и питали је хоће ли да буде његова жена. Лице јој се мало развредри и развуче на смех, али се одмах поврати у пређашње стање. „Па није он смешан“, мишљаше даље. „Сви смо се смејали. па и ја… Управо мене су више исмејали! … Јест, ја сам им само играчка.“ — Утом, крај прозора прође једна девојчица у жутој хаљини. Она погледа за њом и мисли је однеше у прошлост. — „Јест, мене сад исмевају, ја сам им за подсмех!“

— Ту шкрипну зубима и лупи руком по столу, са кога падоше неке ситнице. На очи јој ударише сузе од једа и зажеле да се бије с целим светом. Погледа опет кроз прозор у двориште. Црни пас спава пред кујном, а стари Лаза покућар изиђе с неком плавом чинијом, просу воду у којој беше неких пераја од лука те патке потрчаше за плен, а Лаза се врати и у пролазу удари пса ногом и кивно промрмља: „Још ми спаваш!“ Она се сети како је пас јуче том покућару појео најлепше парче печења, па се стаде смејати тако гласно да се чак и у дворишту чуло. Утом из суседног дворишта допре глас нечије песме. Лепо је чула почетак песме:

Сеја брата на вечеру звала:
Хајде, брате, да повечерамо.

Ту песму није чула још од првог детињства, а онда јој то беше најомиљенија песма. Свако вече певао јој је отац ту песму и миловао руком по глави, а онда би тако слушајући заспала.

Песма је јако потресе. Нагло скочи са столице; бледо лице дође јој још блеђе, а поглед постаде укочен и управљен кроз отворен прозор на ону страну одакле звук долази. Цело тело прође јој грозничава језа, а срце поче лупати као људима који се јако уплаше. Дуго је тако стојала. И поглед и слух и сва могућа пажња окренута је оном отвореном прозору откуд долазе звуци песме:

„…Ко! …“ — полугласно и бојажљиво једва изговори а затим са још онако укоченим погледом приђе отвореном прозору …

Све јој успомене из детињства оживеше. Све, па и најмање ситнице, све то у јасним и живим бојама затрепта јој пред очима, као да осети очеву руку где јој додирује главу и чује његов тих глас којим пева, те јој наново зазуја у ушима:

Сеја брата на вечеру звала…

Сва се стресе и уздрхта. Обузе је страх, стид и срам, приђе столу и покри лице рукама као да би хтела одагнати те старе успомене.

Успомене постајаху све јасније. Час види мајку како рани малог Мику, а он се смеши и пружа своје ручице њој — сестри. Час као да гледа оца како јој износи какву нову лепу ствар, желећи да је изненади, па је гледа нежним и очинским погледом, час опет мајку где стоји крај њене болесничке постеље и плаче и као да јој чује меки, пун нежности глас: „Хоћеш, ћеро мало воде? жедна си, горе ти уста“ — час опет чисто гледа малог братића како се игра с домаћим жутим мачком, а она са оцем и мајком гледа и смеје се. Све јој изиђе пред очи. У лицу је као смрт бледа и крупан зној пробио јој на челу. Осети тежину и малаксалост у целом телу, осети зујање у ушима и велики, тежак напон у глави; учини јој се соба тесна, мало ваздуха! Зажеле да је нестане!… Осети се немоћна, омрзе на саму себе и поче саму себе презирати, клону и готово више паде него што седе на столицу крај стола… У часу као да се мало примири, као оно кад болови за тренутак попусте… Погледа своје голе рук и крв јој јурну у лице.

— Ах — изговори немоћно, а затим помисли: ове су руке љубили моји родитељи! … Мисли се збркаше. Пред очи јој изиђоше многе личности. Учинише јој се одвратне, глупе, досадне. Зажеле да их све сруши и смлави… — Гадија — изговори гласно и наслони главу на сто… Сети се и негдашњег свога вереника и у часу јој целим телом пројури нека силна осветничка струја. На бледим образима осу се мало румени а очи синуше неким страшним жаром; стеже зубе и песнице а осети у себи снаге, силине и моћи, зажели крви његове; у глави јој се почеше оснивати планови на какве би га муке желела ставити! Ужасан би суд то био…

Опет клону и сузе јој пођоше на очи. Осети немоћ.

„Све сами гадови, нељуди“, мисли она, „нема људи! Ја их страшно мрзим… Ја их презирем све из реда… И мене сви презиру… Сви ме сматрају као животињу или нешто још ниже, и то много ниже. И ја сам још међу њима… Па где су они људи што их у детињству познавах. Онако добри, благи! Како ме вољаху. Они би ме избавили овог пакла. А ово? Нигде никога да ме бар пожали, да ми бар једну добру реч каже, па би доста било! Све лаж, све исмејавање, све притворност! Сви ме презиру… И ја упропастих све… Још траје ово мало бедна живота, али боље да га нема. Ово је горе од смрти, од пакла, од свега на свету… Ено, још стоји обијен дувар, где је онај пијани наредник ударио сабљом… Ја гледам то и седим у истој соби, и ја сам била у његовом друштву, морала сам се превијати и ласкати му на силу бога… За новац, за кору хлеба. Ах, тешке зараде… Моји родитељи! Шта они мисле сад? Може бити онако исто мирно и скромно живе животом пуним нежности и љубави наспрам мене и налог Мике… Сад њега гледају, а мене се сете каткад, и плачу. Ено их! Ја их видим… Можда и Мика плаче за својом сејом. Гле, сеја. Зар и за ме вреди још то име. Не, не би ме ни Мика више звао тим дивним именом. Ах да ми је чути онако као пре нежно да ме зове тим именом сејо, па да одмах умрем, нека ме одмах нестане. Али тога неће бити. Нико не осећа, сви су без срца, без душе, хладни као стене. А ја морам сваком ласкати! … Не, не морам.“ Ту нагло устаде са столице, усправи се и стеже песнице, а са лица јој се чита јака воља и одлучност.

„За што?“ — продужи даље, „за кору хлеба, за новац! Нашто ми тај новац, да ваљда живим! … Никад више, никад…“ Опет је сузе облише и као да гледа пред собом своје родитеље и малог братића… Друштво које је опкољава учини јој се још гадније и одвратније… Рашири руке и кроз плач посрћући пође постељи, једва шапћући од узбуђења.

— Оче, мајко, Мико, још вас љубим више од свега на свету, више од себе саме. Још има места у мом срцу за све вас! Ах, гадни људи, без срца и осећања. Презирите ме, гадна сам, гадна, гадна, сви ме мрзите.

Паде на постељу малаксала и немоћна.

На тој истој својој постељи, у истој соби где је четири године тонула у греху и разврату остављена и презрена од свију, сматрана за животињу, без срца, мисли и осећања, лежала је загрљена у мислима са родитељима и малим братићем. У њој су се пробудили јаки и чисти осећаји наспрам родитеља, у њој је оживела узвишена љубав сестрина.

*

Тако су дани текли.

Једнога дана и вереник Љубичин пропутује кроз исто место и одседне у истом хотелу где бејаше и Љубица. Љубица га је спазила и жудња за осветом порасте у души њеној до врхунца. Он је седео у башти, где је пио пиво са једном дамом око својих двадесет и неколико година. Разговарали су нешто живо и весело. Она је све то гледала кроз прозор и хиљадама осветничких планова јурило јој је кроз главу. Њен је „вереник“ ту и вечерао, а по вечери су пили и још слађе се смејали и ћаскали.

— Је ли овај господин овде одсео? — упита она момка што чисти ципеле.

— Ту је од јутрос и узео је собу за три дана.

Љубица је осећала као да је грозница тресе. Уста су јој се сушила, а пљувачка се запекла. Хтела је нешто рећи, али се чисто бојала да говори.

— Очистио си и његове и њене ципеле? — обрати се она опет момку.

— Ти си слаба — рече момак и погледа је зачуђено.

Одједном јој се лице разведри и сину неком радошћу. Једна мисао јој је синула кроз главу:

— Чини ми се да је онај пијани путник заборавио у мојој соби под јастуком џепни револвер…

Момак је гледаше зачуђено. Погледа и она њега па се трже и уплашено прошапута:

— Заборавио, јест! … Не казуј никоме. — Она утрча у собу.

*

— Траже воду у броју 8! — опомену момак Љубицу после једно два часа.

— Осам? — Дакле ту је он!

Љубица дође до врата бр. 8.

Из собе су се чуле речи:

— Али ја ћу те узети забога, чекам само наслеђе.

Љубици јурну крв у главу. Била је као у лудилу.

— Нећеш више чекати наслеђа! — прошапута стежући грчевито уста и бесно отвори врата собња.

— Наслеђе, наслеђе, наслеееђе! … — изговори она више ричући неколико пута, док јој глас на послетку промуче и утом се разлеже тресак револверског метка.

*

Исте ноћи се још Љубица сама предала власти због убиства.