Archive | новембар 2014

Модерни устанак

Боже мој, шта све мени у сну не дође! Сањају, без сумње, и други људи луде и глупе снове, али их ваљда не пишу, а ја, однекуд, имам ту манију, па чим просањам какав чудан сан, а ја одмах перо у руку, па пиши: да бих дао прилике да се и други чуде.

Заспао сам увече мирним и дубоким сном, и сан ме пренесе у доба од пре сто година, али само што то доба није онак’о како га и ја и сви ми знамо из историје, већ сасвим другојачије. Једно што је у мом сну једнако са ондашњим временом то је што Србија као није ослобођена и њом владају Турци. Осећао сам се као да не сањам, већ као да је све на јави. Турци владају Србијом, имају, као министарства, надлештва, уређење, чиновнике, све, све, као ми данас. Београд исти као и ово данас: исте улице, исте куће, исто све, само што су на многим радњама и државним зградама турски натписи, а по улицама пуно Турака, и ми Срби, исти ови који смо и данас, срећемо се с њима и поздрављамо:

— Сервус, Јусуфе!

— Сервус!

То је поздрав с њиховом фукаром, најнижом класом, а, већ, кад прође ко од бољих, или чак власт, онда се клекне на колена, скине капа, и обори поглед земљи. Што је најчудније, има и Срба у турској полицији. Буди бог с нама, али то ми у сну није нимало било чудно.

Министри и великодостојници пролазе улицом у чалмама, с дугим чибуцима, лаганим ходом, намрштени. Све метанише и клања пред њима, а они би тек овог, оног удостојили благовољењем и пажњом што би га чвркнули по глави чибуком и допустили му да им на тој почасти свесрдно и понизно захвали.

Ми исти ови, ми данашњи, само што, као, нисмо слободни грађани као данас, већ раја што стрепи и за главу и породицу и имање своје.

Турци нас нимало не штеде. Једне од нас апсе, неке окивају у тешке окове, неке прогоне, неке изгоне из државне службе, и какве још зулуме не измишљају за нас, верну и поcлушну рају.

Тако исто из унутрашњости Србије стижу непрестано црни гласови како су неког из народа насилно лишили имања, некоме за порез продали и кућу и кућиште, па му још опалили педест дегенека, неког убили, неког на колац набили, неког прогнали из места рођења. Кнежеве окивају и апсе само ако дигну глас противу насиља, па узимају друге, који турским свирепим властима иду на руку; у свете храмове уводе своје пандуре, те камџијама бију свештенике који год не би помагали турско неваљалство.

— Докле ћемо трпети ово насиље и зулуме? — упита ме, као, на улици једном неки мој добар познаник, кога су Турци тек пре два-три дана пустили из тамнице. То је (тако сам га у сну познавао) сиромашан, храбар и одважан човек, али је због свог понашања према Турцима много патио и страдао, те су га многи Срби избегавали да због дружења с њим не навуку на себе мржњу Турака.

— Тхе, шта ће човек да чини?! — процедим кроза зубе и обазрем се на све стране да ко не слуша наш разговор.

— Како: шта ће човек да чини?! — упита он мене и погледа ме оштро у очи.

— Тако, шта може да се ради?

— Да се бијемо! — рече он.

Мени као да неко поткоси ноге, те се чисто занијах и од страха једва промуцам:

— С ким!?

— С Турцима, ја с ким другим? — опет ће онај оштро.

Заиграше ми разнобојни колутићи пред очима и, од неког страха, нехотично стукнем назад.

— Али, али… а… али… — почнем муцати.

— Шта али, нема ту али, треба се бити, па квит! — викну мој познаник љутито, па ме остави и оде.

Стајао сам дуго на том месту као окамењен од чуда. Нисам могао да се приберем. Уто наиђе други један од мојих добрих пријатеља. Поздрави се и зачуди га моја забринутост, збуњеност.

— Шта ти је? — упита.

Испричам му разговор с првим познаником.

Он се насмеја гласно и удари ме руком по рамену.

— Ха, ха, ха, ха! … Па зар ти не знаш њега? … Ха, ха, ха! … Зар не памтиш да је он увек био тако на три ћошка! … Шта каже: да се бијемо! … Ха, ха, ха, ха! Лепо, богами! Ни мање ни више, него вас двојица објавите турској царевини рат! … Ха, ха, ха, ха! … Боже мој, луда човека! — рече ми пријатељ, а засузио од слатког смеха.

— Чудан човек! — рекох.

— Луд, није чудан. Хоће он да исправи криву Дрину и да се бочи с Турцима! То је луд човек. Шта му је то користило! ’Апшен, окиван, бијен, то му је сав ћар; а већ што је упропастио и себе и своју породицу, то да не рачунам. Има још таквих занесењака; нека се теши што има још ко да му прави друштво! — примети мој пријатељ, па се, тек, опет засмеја:

— Ха, ха, ха, ха! … Рат султану, па то ти је! — изговори, па опет удари у смех.

Дође и мени цела ствар смешна, те се узесмо оба смејати.

*

Чудан је сан, јер у њему ништа није тачно опредељено; и, што је најлепше, човеку све то изгледа природно, истинито. Тако је и са мном било у овом сну.

Као, у Београду сам, а у исто време и у неким планинама, по брдима, са људима из народа, а у шуми мрачној, пространој, усамљен, скривен један лепо намештен, елегантан хотел.

Онај мој познаник, немирни и ратоборни, позвао је, као, нас тридесет виђених људи из свију крајева, да се договоримо шта да се ради од зулума турског. Турци су почели из дана у дан, с часа на час, чинити све већа и већа зла, тако да смо се морали озбиљно забринути и размислити: шта да се чини у тој општој народној невољи.

У једној пространој соби тога неког хотела искупило се нас десетак и разговарали смо, уз меланж, о обичним, свакодневним стварима, чекајући на остале.

Ја сам, као, професор у некој школи, те сам причао како ћу идућег часа предавати о Торичелијевим цевима, један трговац је причао како му Турци много више пазаре у дућану него Срби, један, опет, не знам шта беше, прича како је јуче ударио мачку, па пребио тако диван штап; али ће га, вели, оправити. Један сељак исприча како му крмача једе пилиће, па се чуди човек шта с њом да ради, а добра крмача, од добре паврзме.

И тако смо ми разговарали, а један по један долазаше до оних виђенијих који су позвати на овај важан тајни договор.

Дође још десетак, и мало постоја, па почеше стизати визиткарте са садржајима: „Не могу доћи због важна посла. На све што будете решили пристајем…“ „Спречен сам послом; пристајем на све што решите…“ „Морам ићи кројачу да пробам одело; извините ме за данас…“ „Жао ми је што не могу доћи, јер морам ићи на станицу да дочекам тетку. Јавила је да данас возом долази“ — и, већ, вазда је било важних разлога који спречише и остале позване виђеније људе да не дођу на овај састанак.

Кад се није имало више на кога већ очекивати, устаде сазивач, и уздрхталим гласом поче:

— Нису сви дошли. Нису хтели, или нису смели, свеједно. Можемо и нас двадесет и у двадесет крајева наше земље много учинити. Зулум и насиље турско превршили су сваку меру. Даље се ово не сме, нити може трпети. Ниједноме од нас није сигурна глава на рамену, а камоли имање. Па зар ћутке и скрштених руку и погнуте главе да чекамо када ће на нас доћи ред да нам се глава котрљне по ледини, или ћемо презрети част наших породица, па пустити Турке, ради живота свога и комада хлеба, да нам кћери и жене бешчасте, да нам руше цркве, да нас бију камџијама по путу; или ћемо, можда, још ласкати тим нељудима и хвалити њихов зулум да бисмо могли угодно живети. А нашто и тај живот, који не може бити частан? Нашто нам свила и злато кад изгубимо и веру и народност, и част и образ? Не, браћо, овако се више не да трпети. То даље не сме остати.

— Не сме остати! … Којешта. Лако је то рећи: не сме остати, ал’ ко ти то слуша. Шта можеш да радиш? Говориш као да си руски цар, па тек само викнеш Турцима: „Тако не сме више бити“, а они сви пред тобом на колена. Питам ја тебе: шта ћеш ти и ја и ми сви да радимо? — прекиде му реч једао од нас, који се одликоваше мудрошћу и опрезношћу.

— Много ми можемо; и ако ми затражимо да буде боље, боље ће и бити. Наша жеља може у часу постати заповест.

Неколико виђених слегоше раменима и изразом лица, загледајући се као да се питају и одговарају један другом запрепашћени од чуда: „Шта је овом човеку?“ … „Бог би га свети знао!“ Опет измењаше погледе, и сад је израз лица говорио: „Луд човек!“

Један га је, опет, седећи према њему налакћен на сто са полуотвореним очима, гледао, управо мерио, некако тужно, не говорећи ништа, дуго, па тек онда отвори очи мало више и погледа га презоко некако презриво, са омаловажењем, па процеди кроз зубе тромо и развучено:

— Тхе…! — затим окрете главу у страну и узе с неком досадом лупкати прстима по столу.

— Разговарамо се! — рећи ће опет један из угла иронично.

Онај што се највише одликоваше мудрошћу и опрезношћу устаде и стаде пред нашег плаховитог друга, скрсти руке на груди, па га узе мерити од главе до пета, па поче као човек пун искуства који говори с неразумним младићем:

— Лепо, молим те, што смо ми овде дошли и шта ти хоћеш?

— Ми смо дошли да се посаветујемо како ћемо једном учинити крај овој тиранији, овом насиљу турском. Овде смо се пробрали највиђенији из целе земље, па да заједнички потражимо лека! — одговори му сазивач одмереним гласом, пуним вере у добро.

— Добро, то и ми хоћемо.

— Па кад хоћемо, шта више чекамо? Чувамо, вајно, главе, а и њих ћемо погубити, али онда кад изгубимо и понос и образ! — плану први и тресну песницом о сто тако силно, да се многи измакоше мало даље.

— Робом икад, гробом никад! — добаци неко.

— Оставите ви остали да ми најпре разговарамо — рече опрезни нама, а затим се опет окрете плаховитом с речима:

— Лепо, молим те, кажи ти мени шта мислиш да треба радити? — упита хладно, с пуно такта.

— Да се бунимо против Турака. Да кренемо људе сваки у свом крају, па да убијамо и ми њих, јер они нас убијају те убијају. Другог лека нема, нити га може бити!

Једни се насмејаше на ове плахе, ватрене речи као на детињарију; једни се бојажљиво обазреше око себе, а неки направише пакосне, заједљиве шале на рачун тог неозбиљног говора.

— Добро, велиш да се бунимо? — пита опрезни.

— Да се бунимо! — одговара онај одлучно, а у очима му сева варница.

— С ким ћеш? Дед с ким ћеш?!

— Ја, ти, овај, онај, ми сви ми, народ!

— Шта говориш којешта? … Где је народ, с ким си се договарао?

— С тобом, с овим људима овде.

— Па шта смо ми?

— Како, шта смо?

— Тако, питам те!

— Људи.

— Јесмо људи, то видим, него колико је нас овде?

— Двадесет.

— То ми кажи. Двадесет, разуме се, а то није ништа! Ха, ха, ха! … Двадесет!

— То је много — јекну плаховити — јер нас двадесет смакнемо двадесет Турака у двадесет разних крајева, а сваки од нас може имати бар и по три добра и верна друга, а сваки од њих може то исто учинити. Нека се само почне, па ће после прићи још незадовољника и осветника, којима је живот и иначе омрзао. Нека се направи лом и покољ, па шта бог да; сами ће догађаји, кад се почну развијати, указати прави пут којим треба прћи.

Многи се презриво насмејаше, а опрезни су га гледали испод ока, климајући главом као да га сажаљевају због такве неразмишљености, па ће рећи:

— То тако, тек, скочимо нас двадесет, па убијемо двадесет Турака, а они се остали поплаше, па неки утекну у Азију, неки поскачу у воду.

— Сви сте ви кукавице! — викну плаховити и тресну по столу.

— Добро, молим те, ево, ја пристајем на твој план, па нека пристанемо сви овде. Добро, то је двадесет, и у најбољем случају нека скупи сваки од нас још десет друга, то је двеста, па претпостави да се деси редак случај — али добро, може и то бити — убије сваки по двојицу Турака у сваком месту; па нека уз двеста људи пристане још толико, рецимо; па нека Турци стоје да их још толико поубијамо као муве — па шта је с тим учињено?

— Много.

— Много, али зла по нас. Наљутимо само Турке и султана, па онда гледај куда ћеш. Онда би видео, драги мој, како ти је мудар предлог.

— А ваљда се народ неће придружити кад види започету борбу? Нећемо ни ми лећи на друм да нас Турци газе, него се тући из заседа.

— Народ, народ! … Говориш као дете. Не иде то тако, брате мој! Да се тучеш! Лепо, ’ајде сви да се тучемо! А жене и децу да обесимо о клин? Или да их оставимо да их Турци пеку? Ето, ти имаш деце, па тако и други и трећи. Сутра погинеш, а породица?!

— Неће сви изгинути. На то нећу да мислим. Шта да бог!

— Па о чему да мислиш?

— Да се бијем, па на шта изиђе!

— Опет ти говориш као дете. Да се бијеш, да се бијеш, а не мислиш на последице. Ето, и то да ти попустим; ’ајде, нека породице нико не дира, и још нека буде најбољи случај: да Турци поспе за месец дана, па да ми искупимо и двадесет хиљада бораца, па с ким ћеш да ратујеш? … Камо ти оружје, камо барут, олово, храна за војнике? Немамо гроша, убита сиротиња, раја. Нити хлеба, ни уз хлеба, нити оружја, ни џебане — па да се бијемо!

— Нађе се то кад људи прегну! — вели одушевљени.

— Нађе се. Лепо, ето и то претпоставимо, и ако је немогућно. Дакле, имаш двадесет хиљада војника са добрим оружјем, имаш топова и добрих тобџија, имаш хране, џебане, свега. Та шта? … Опет ништа. Груне царска војска, па нас прегази за дан, и шта смо урадили? Зло! … Толики би људи били повешани и ударени на коље, толике породице стављене под мач, а и оно што остане трпеће горе муке него ли сада. Тако ти је то; а камоли што од свега тога нема ништа; него кидишемо нас неколико, па ил’ убити кога ил’ не убити, али Турци побише све нас и истребише до деветог колена.

— Па нека изгинемо; и овако нам живот не вреди!

— Ниси ти сам. Имаш ти своју породицу, не припадаш ти само себи, већ мораш водити рачун и о породици.

— Разуме се: нашто је то гинути лудо без сигурна успеха? Па још не само гинути већ убијати своју породицу, о којој се морамо старати! — прихвати реч један.

— Та о томе не треба ни говорити! — рече други.

— Ја да сам сам, па да гинем — једанпут се мре; али имам мајку самохрану! — рече трећи.

— Море, ти мајку, а ја поред мајке жену и петоро деце! — вели четврти.

— Ја имам сестру о којој се старам! — вели пети; није ми за мене, ал’ бих и њу убио својом лудошћу.

— Ја имам државну службу и од тога храним и старе родитеље и породицу! Не треба да ме убију, него само да ми одузму ту кору хлеба што је поштено зарађујем, па сам убијен и ја и моја породица. А, да се пита човек, зашто све то? За лудост! Куд је било да двадесет људи покрену рат с голом рајом против једне царске и уређене силне војске. Боље би ми било да узмем пиштољ, па да се убијем; и то је паметније; бар ми онда не би породицу дирали! — доказује шести.

И ја сам, такође, нашао важан разлог због државне службе.

Један, опет, вели:

— Ја, додуше, јесам сам, али имам и ја као човек својих личних обавеза, које ми сметају. Своју главу не жалим, али за мудру ствар, а не гинути лудо и наносити тиме штете општој ствари. Треба на томе радити, али смишљено, опрезно.

— Тако је! — одобрисмо.

— О томе, молим вас, не може бити ни говора, бар у оваквим приликама кад земљиште није спремљено. То би значило подизати кров, а немаш куће. Ниједнога од нас нема коме на срцу не лежи добро ове земље, па баш зато треба радити с планом, с организацијом, постепено, темељно! То је тиха вода, али брег рони. Него, браћо, да оставимо ми на страну оно што је немогућно, па да видимо шта се у овим мучним данима може учинити; да се о свему договоримо, и да добро размислимо о свему — узе разлагати онај мудри и опрезни.

— Тако је! — одобрисмо од свег срца ваљане разлоге стишана, озбиљна човека, пуна искуства и дипломатског тона.

— Устанак дићи, то је ствар велика и крупна, али треба имати на уму и моћи предвидети све последице, било добре или рђаве, по наш народ, па тачно определити има ли смисла бацити толико жртава, или је боље и паметније одложити то за згоднији моменат. Па и то размислити онда кад је већ устанак припреман деценијама година. А сад нек’ види наш поштовани друг шта ту све треба, ако ми мислимо паметно почети:

1) Треба основати нарочити одбор, и у сваком месту пододборе, који имају да припремају и, управо, васпитавају народ за устанак;

2) Треба тајно скупљати од народа новац да се образује фонд за набавку оружја и свију ратних потреба; а то би била најмање сума од десетак милиона динара;

3) Треба, такође, основати фонд удовички и за издржавање нејачи остале без родитеља, који изгину у рату. Тај фонд треба да је негде на страни и у сигурној банци, а мора износити најмање сто милиона, да би могле наше пребегле породице пристојно живети на страни;

4) Основати инвалидски фонд и болнички; и ту треба грдна сума. Изгуби неко руку, ногу, и тако да не мора просити, већ да се има одакле лечити и пристојно издржавати;

5) Осигурати пензију борцима, јер сваки борац за пет година може се ставити у пензију: борац у пензији. Није ни право да изнурен, уморан од ратних напора, умре у беди и сиротињи, већ да оде човек где на страну, да бар до смрти пријатно проживи;

6) Треба припремити бар две-три јаке суседне државе, које би нам помогле у случају да не успемо у предузећу;

7) Кад се припреми за прво време добро оружаних и извежбаних бар шесет хиљада бораца, онда треба у тајности покренути један родољубиви лист да се људи боље обавесте.

— Тако је! — чу се глас већине.

— Е, господо, мене извините — рече један трговац — имам посла у дућану. Што решите, пристајем.

— Мени стрина путује лађом, па морам да је испратим! — рекох и извадим часовник, те погледам време.

— Ја морам да изведем жену у шетњу. Извините ме, а пристајем на што решите! — рече један чиновник и погледа у сат.

— Станите људи. Немојте се разилазити док не утврдимо шта ћемо с листом! — чу се нечији глас.

— То је лако. Главно је то да смо сви сложни да, пошто се учине све ове припреме, које је мудро и тактично поређао поштовани говорник, треба покренути родољубиви лист! — рекох.

— Тако је, тако је! — чу се са свију страна.

— Онда да изаберемо тројицу да о свему томе добро промисле, а и да напишу детаљан програм листа, који би требало назвати Борба!

Крвава Борба! — предложи неко.

Крвава Борба! — одазваше се громки гласови са свију страна.

— Дакле, на идућој седници та тројица, које будемо изабрали, имају да нам поднесу детаљан план и правац листа, који ће се покренути чим се учине све оне опрезне припреме! — рекох — и утом се тргнем и пробудим.

Advertisements

Сан једног министра

И сами министри су, боже ми прости, кажу, људи, као и сви други. И они морају јести, пити, спавати, као и ми смртни, само им, како веле, иде теже од руке да мисле, али та се простачка, ниска способност и не тражи за тако високе положаје.

*

Господин министар Н. (шта се кога тиче име!) седео је у својој канцеларији заваљен у мекој наслоњачи и, како је земља била у невољи, то је могао мирно и спокојно да размишља да ли да вечера кечиге печене на жару, или пржене. Како се већ смркавало, то се после дугог размишљања одлучи за прво, и диже се да мало прође по чистом ваздуху, колико тек ради бољег апетита. И шта би? Бар се не може рећи (а има злих језика који хоће свашта да говоре) да у земљи ништа не ваља, не ваља просвета, не ваља привреда, бедно финансијско стање, не ваљају економске прилике, не ваља… Може се ређати до миле воље шта све не ваља, али се код министарских апетита мора стати, он је исправан.

Елем, господин министар Н. прошетао је, пио пива, вечерао печене кечиге и залио црним, добрим вином, а кад је тако лепо и савесно испунио дужност према својој отаџбини, легао је у постељу блажен, задовољан, и заспао са срећним осмехом на устима, као човек кога никаква брига и мисао не узнемирава.

*

Али сан, и не знајући, можда, да је господин Н. министар, усуди се да узнемири његово господство, и пренесе га у далеку прошлост његове младости.

Сања.

Зимња ноћ. Ветар напољу фијуче, а он као у оној истој маленој, влажној соби где је као ђак становао. Седи за својим ђачким сточићем. Поноћ превалила. Наслонио се главом на десну руку, а у левој му књига, коју је до малочас читао. Пред њим мала лампа, у којој је већ догорео гас, те чкиљи, пршти и дими слаби пламичак, који се готово једва и види кроз поцрнело стакло. У соби хладно, те је огрнут својим поабаним зимским капутом. Седи тако непомично, поглед му упрт у једну тачку, а мисао га носи у далеку будућност.

Размишљао је о своме раду у будућности. Био је решен да сав свој век посвети племенитом, тешком раду и делима, да се бори за правду и слободу, да жртвује све, па и живот ако затреба, за срећу и добро своје земље, за интересе опште. Пред собом је гледао дуг низ година, које ће он испунити корисним напорним радом, осећао је да ће моћи остварити своје идеале, и да је у стању да савлада све препоне које му год стану на пут, на тај пут врлине, са кога никад неће скренути.

И он се трудио да замисли себе у будућности, после дугог низа година. Срце му јаче закуца и обузе га неко пријатно, слатко осећање кад помисли на своје успехе и на добра која ће земљи и народу своме учинити.

Одједном чу неко необично, тајанствено шуштање. Трже се и погледа, а пред њим се указа крилата женска прилика, исто као вила о којој се у песмама пева, надземаљских чари и лепоте.

Он се препаде и затвори очи, не смејући да гледа у ту чудну прилику, али га она помилова крилом по образу, и он осети рајско блаженство, ослободи се, и погледа поново прилику, која му се учини тако позната као да се целог века с њом дружио.

— Ко си ти? — упита.

— Не мораш то знати. Дошла сам да ти покажем будућност. Пођи са мном!

И он као пође.

Ишли су дуго ћутећи док не дођоше на једну дугу, пространу пољану.

— Видиш ли шта? — упита га.

— Ништа!

Она га дотаче крилима по челу и превуче преко очију, и, одједном, он виде мало даље, тамо на пољани, пуно људи, али не стоје сви једнако, него неки на самој земљи, неки мало више од њих, као на каквим лествицама, други од ових мало више, трећи од ових, и, тако редом, до оних који стоје највише над свима.

— Шта је ово?

— То су разни положаји у друштву.

Гледа он оне људе, а тамо врева, граја, вика, туку се, гурају, ћушкају, гушају, пропињу, све се то отима да се што више дигне.

Кад се осврте и погледа, а оне прилике која га ту доведе нестало.

Он осети силну, неодољиву жељу да се и сам помеша у ту гомилу људи.

И помеша се.

Радио је међу онима што стоје најниже, радио је, жудећи да радом учини да стане више.

Радио је дуго, дуго, али никако да се подигне ни за један степен.

Док се пред њим указа опет она прилика која га је ту и довела.

— Шта желиш? — рече.

— Да се попнем и ја више.

— Можеш, али се не пење тим путем којим си почео.

— Шта ми смета?

Она се дотаче крилом његових груди, и он осети неку пријатну језу, чисто му нешто лакну, а кад погледа, он се, одједном, уздигао.

— Желиш ли више?

— Желим.

Она се опет дотаче његових груди, и он се опет мало диже.

— Хоћеш још?

Њега већ бејаше сад обузела једина, силна жеља да се што даље попне.

— Још, што више могу! — рече.

Она се опет дотаче његових груди, а затим га дохвати крилом по челу, и он се уздиже међу оне највише.

Он се осети срећан, задовољан, и погледа с благодарношћу своју усрећитељку.

— Шта си ми учинила, те се овако брзо уздигох? — упита је.

— Одузимала сам ти карактер и поштење, а најзад одвадила и од памети. То ти је сметало да се дигнеш на највећу висину.

Он се згрози, и уздрхта.

— Сад хајдемо натраг, кад си све то видео — рече му она прилика, и одједном се обретоше у оној истој собици.

— Шта је све то што си ми показала?

— Твоја будућност! — рече му прилика, и ишчезе.

Њему клону глава, а из груди се оте тежак, болан уздах.

*

Господин министар се ту прену и пробуди. Свеједно, кад је већ тако! — помисли, и зену равнодушно.

Сима пензионар (2/2)

(Претходни део)

Та је Лена чудновата жена. У кући је увек љута и набусита, а кад ко дође, онда се смеје, и то не отварајући уста сасвим; носила се лепо, и била је свакад свечано очешљана. По расту може се убројати у највећи број жена: развијена и снажна, с црвеним лицем, на коме су се прилично видели рубови костију, и великим црвеним носом; обрва није имала, тј. имала је, али су слабо биле приметне; очи су јој биле зелене, а на крајевима закрвављене.

Ушли су у собу. Сима је сео на кревет, пошто је прво узео чибук с лулом и напунио дуваном, зовну Ристу те му припали, па онда се мало завали на јастуке, а лула му до’ваташе чак до земље. Тако он сад, више, готово, лежећи но седећи, пушио је, и дремајући дао се у неке важне мисли: „Е, да сам само с оне стране метнуо на петицу, затворио бих га, он би морао да каже: даље, а ја бих после овамо на четворку, и био бих „аус“, а он би био надигран. Овако ми оде двајест пара за каву, а сутра ћу боље да „промозгам“. — Још је мислио о разним другим стварима, као: о старим „срећним временима“, и старој плати и поклонима, о неком купљеном прасету да ли је добро затворено и да ли га је скупо платио, итд.

Док је он тако размишљао, Лена је пристојно испијала сваку чашу.

— Ехе, па дај-де и мени коју чашу… ти све сама попи — трже се одједаред Сима из својих мисли.

— Слабо, богами, купи па ћеш пити!

— Е, баш нека луда жена — рече Сима дижући се. Потом остави чибук, поглади мало бркове, и додаде:

— Деде оне гусле донеси овамо да превучем, овај, који пут.

— Нисам ти ја слуга, дигни се па узми.

— Гусле ми дај овамо! — викну он заповедајући, а затим тош вишим тоном додаде: — док није ђаво био! Много се ти нешто сићиш!

— Ма каки ђаво, очију ти твоји’; деде, бога ти, пробај да видим тог твог ђавола — одврати она упорно и ма’ну два-три пута главом.

— Па, овај — поче мекше сад Сима устајући — могу ја и сам узети; ја сам, знаш, и млађи, ти си, овај, додуше, доста у годинама… ја…

— Ех, јадан, шта му се чини — одврати Лена чисто певајући.

Затим наста ћутање, само што се из друге собе чуло гласно смејање Перино, који је, читајући новине, наишао на ону Симину фразу: „Биће крвав рат, каквог још историја није на својим листовима забележила.“ Лена је чачкала уво једном плетаћом иглом, и гледала кроз прозор, а Сима трљао гудало тамњаном, и нешто гунђарио кроз нос, сигурно неку вародну песму коју ће отпевати, па, погледавши затим у Лену, прекиде ћутање.

— Знаш ли ти, бога ти, шта су гусле Србину, а?

— Добро кад ти знаш, а за мене је лако… но немој ми урлати ту.

— О, хо, хо, хо, видиш ти ње… ту прекиде удешавајући кобилицу на гуслама, опет је погледа некако блесасто, продужујући: — овај… а ја… знаш ли ти, бога ти, шта су Србину гусле? …

Лена се само намршти, али му не одговори ништа.

Сима се не хте оканити, али то не због тога што је инаџија, него тек онако, што нема друго шта да каже, још неколико пута додаде: „Баш ти не умеш мислити!“ Ово је изговарао полако и затегнуто, и не гледајући у њу.

— Ама ти тражиш, Симо, неког ђавола. Шта си ми се најмио ка’ луд! Шта не умем мислити?! Шта ти као мислиш?! — Ово је Лена изговорила врло оштро, зацрвенивши се у лицу као жар, а очи јој синуше као у дивље мачке.

— Јок, вала, ти баш не умеш мислити — продужи Сима удешавајући нешто око гусала, и не гледајући у њу.

Лена сад остави, управо баци игле љутито, и викну:

— Шта ’оћеш ти данас од мене? …

Он не одговараше ништа, већ, пошто удеси гусле, превуче гудалом преко струна и звуци се одазваше; узвикну једно громко и дугачко „Хоооо!“ Лена закрешта наново, али његов глас поклопи њено крештање.

Еј, кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…

Лена већ беше засузила од једа.

— Симо — крештала је она даље, али јој тек глас доби маха кад он сврши једну строфу и поче само гуслати… — Симо, главу ћу ти разбити тим гуслама! …

Сима сад прекиде, и, озбиљно је погледавши у очи, запита:

— А, овај, знаш ли шта су гусле Србину? …

— Шта, знам ли? Нећу ништа да знам, мене се не тиче, но немој се ту дерати ка’ луд! …

— А то ти, овај, к’о заповедаш баш, као да си ти, овај…

— Ја ти не заповедам, но ти љуцки кажем…

— А… ха, љуцки, па шта се дереш…

— Ти се дереш, ја лепо говорим.

— Е, па, овај, кад лепо говориш, слушај овамо: гусле су очувале Србину слободу! — То је изговорио пуноважно, и чисто се сам осећаше задовољан…

— Јадна твоја слобода! — додаде Лена, и ману главом, омаловажавајући га.

Потом опет наста тишина, само што се чуло из кујне звецкање тањира, које је Риста прао.

Обоје се задубише у мисли. Шта ли су у тај пар мислили? У том нешто тресну у кујни, и они се обоје пренуше, и погледаше једно у друго.

— Тако, онај мамлаз опет нешто разби! — рече Лена, и још се више наљути.

— Он ће, вала, и купити, оца му његовог! То ћу му на рачун! — додаде Сима, па се диже и поче ходати по соби, а Лена брзо изиђе у кујну, залупивши јако врата за собом.

У кујни наста ларма и врева, мислио би човек кућа се руши.

— А, свињо ли ти бугарска, тако, ти моју кућу упропасти; ти ме живу изеде… Ништа ми не требаш! … Шта да платиш, безобразниче један? … Умукни, шта се кезиш као будала! … Згромићу те! …

— Не се секираш, госпођо, не се љутиш, ће да платим! — прекидао је Риста чешће њену ларму, а то је њу доводило до беснила.

— Шта ће ти ова чинија овде; па још ни пола није опрао… О, Господе боже! … Па шта си радио? Гле, па ово метнуо на крај само да падне! … Ух-у-у-ух! … Видиш, кад узмем ову карлицу, па ти главу разлупам! … Па се опет смеје! … Шта да се не секирам? Ма знаш ли ти ком’ кажеш? … Умукни! …

Кад већ љутина беше превршила, она докопа кашику из лонца, који је на столу стајао, али како несмотрено повуче, он тресну на тањире који су били на земљи, и поразбија их. Лена беше ван себе, цикну као змија и дохвати карлицу, али Риста, сасвим равнодушно, слежући раменима и вичући „Боже сачувај шта ради“, изиђе дотле напоље и затвори врата.

Док се то дешавало, Сима је шетао по соби, гласно се накашљавао, колико тек да се не би заборавило да је и он ту, и два-три пута се накањивао да изиђе у кујну, али то није учинио. Ко зна зашто? Кад се ларма већ беше примирила, он, као љутит, нагло изиђе из собе, накашља се, и прво прогунђа два-три пута „овај“, па се опет искашља, и викну:

— Какви су то „чкандали“ по мојој кући? — То изговоривши, значајно погледа свуда унаоколо, а затим продужи… То ја нећу да трпим, јесте ли чули ви, ја сам господар овде!

— Иди ти у своју собу, па ћути, кад се тебе ништа не тиче, немој ми ту стајати на муке, док ти сад нисам платила за гусле! — цичаше љутито Лена.

— Хоћу мир у кући, јеси ли чула ти, ја овде судим! …

— Иди ми с очију! Шта ’оћеш ти? Жесток си да тражиш мир! Ко те као рачуна!

— Е, хе, хе, хе — поче Сима лакше — што је носи онај куси, ја, овај, једнако то гледам…

— Вала, Ристо, неће ти ни Сима ни Бог помоћи — док мени, знаш, моји ђаволи дођу, па почнем наопако!

— Где је тај Риста, оца му бугарског, да га ја питам шта бесни по мојој кући? — опет заоштри Сима. — Ристо!

— Чујем! — одазва се он и отвори врата те уђе унутра.

— А… ха, чујеш, чујеш, одидер овамо ближе… Шамар пуче.

— Тако ти, овај, много си нешто побеснео, а мени кад дођу моје лутке, оца би’ убио! Магарче безобразни! Шта радиш ти овуда? Научићу ја тебе памети.

Риста се опет некако чудновато смешкао и клатећи главом дохвати фес са земље.

— Више ми не требаш у кући; капу, па напоље из куће! — викну сад Лена.

— Ти ћути кад ја заповедам…

— Ти ћути…

— Кушуј, јеси ли чула, ја сам још жив, ја сам домаћин, јер ће сад да буде као са Ристом!

— Ма с ким ти то, пробај де само, пробај…

— Опет тебе носи ђаво…

— Кога носи ђаво?

— Ућути једаред, ти ми не требаш, он ми треба…

— Хо, муко, а што ти мени требаш. Ја, мислиш, цркох за тобом!

— А што си, овај, пошла за мене, кад ти као — умекша Сима гласом.

— Лепо, лепо, Симо, видећемо ми то…

— Е, брате, луде жене — још мекше додаде Сима излазећи из кујне.

Лена је остала наслоњена једном руком на зид и плакала. Риста је опет с накривљеним фесом, на коме је још стајала прашина, како је пао, смешкао се и уплашено и глупачки, купећи разбијену парчад од тањира.

*

Није од тога догађаја прошло ни три дана, Лена је већ била код зета у К… Сима је сам с Пером седео за столом и ручао, и дворио их верни му Риста.

Он је Ристу волео само стога што му је једино с њим било лако изићи на крај, а уз то га је и прилично јевтино служио. Истина, кад се узме у рачун „одбијање на штету“ и друге ствари, добијао је само колико тек да се обува; али о томе нећемо говорити.

Риста је, као обично, стајао крај стола под фесом, у исцепаној гуњи и широким господин-Симиним панталонама, и исто се онако кезио и кривио.

— Баш се госпођа, овај… деде, донеси то пржено месо… Вади ти, Перо… па суни, овај, и масти овде… Бога ми, ти баш умеш љуцки да спремиш… ја… па госпођа нам се наљутила…

— Хи, хи, хи, ће се одљути она — рече својим тоном Риста.

— А ти велиш, овај,… ’оће, ’оће… ја, морамо јој писати, а? …

— Морамо, господине — додаде опет Риста по своме.

*

Није дуго трајало овако затегнуто стање између Симе и госпође Лене.

Једног вечера добије, као одговор на своје писмо Лени, депешу од ње: „Сутра долазим. Чекај. — Лена“.

Изјутра се Сима пробудио рано, па гласно зева, као да зева по нарочитој композицији (у зевању је био прави уметник), лешкари у постељи, весео и задовољан што Лена долази, па, као човек који је скинуо тешку бригу с врата, зажелео се да мало размишља и о доколицама. Поглед му паде на један укуцан ексер у дувару, и њему, од некуд, дође чудна мисао на ум:

— Боже мој, како би било човеку кад би му неко укуцао онај ексер у главу?

— Зло и наопако! — изговори гласно, и устаде.

По ручку је већ седео с Леном заједно.

— Ти, овај, баш тако? — вели Сима.

— Тако!

— Ал’ опет ме тражиш! Хо, хо, хо! — засмеја се Сима.

— Ао, муко једна! — отеже Лена.

— Тражиш ме, јакако! Хо, хо, хо, хо!

— Нашла бих и бољи’ да ’оћу!

— О хо, овај, ти вала јок, а ја…

— Ћути, муко, ћути! — прекиде га Лена.

— Ал’, велиш, не можеш без мене… Хо, хо, хо, хо! — засмеја се Сима.

Лена зену гласно, и оде те леже на миндерлук, леже у виду полумесеца и за’рка.

— Заспа! — рече Сима гласно, па леже и он на други крај!

Ускоро су обоје у хармонији хркали.

Сима пензионар (1/2)

Човек око својих педесет и неколико година; раста средњег, телом снажан и крупан; косе црне, која је већ почела седити; лица ни дугуљаста ни округла, већ обична; образа румених, управо црвених, са још црвенијом мрежом жилица на јагодицама; дуга носа. Обријане браде и крупних бркова, који су покривали уста, а на крајевима су мало, што веле, „уфитиљени“ и умазани помадом: — то вам је господин Сима, чиновник у пензији.

Њега можемо брзо наћи у вароши К…, где и станује, јер није од оних људи који желе свуда забости свој нос, који су час овде, час онде; он се креће готово сваког дана као по неком утврђеном распореду: или седи код куће, или је у „Марковој кавани“. У ту кавану дође рано изјутра, седне за један сто до прозора, поручи каву, запали дуван, па тако „густира“ и чита „Брку“, или ма какав други лист, или са господином Јовом игра домина. Тако ту проведе до десет часова, па онда изиђе мало на пијацу, где загледа пилиће, проба сир, скоруп, вина; цењка се, „пазари“, како он вели, али ће ретко кад шта купити. „Пошто ти је, снашо, ово шарено пиленце?“ — има обичај рећи, па ма то било и велико пиле, или: „Пошто дајеш, пријатељу, тај шилер?“ — па ма то било и добро вино.

Тако, дакле, прође он по пијаци до једанаест часова, па се упути кући. Лаганим, озбиљним, па баш, ако хоћете, и достојанственим кораком иде, носећи у левој руци цигару а у десној штап, којим не врти и не окреће као какав ветропировић, нити га носи тек онако, узалуд, већ као да њиме пребраја кораке, удара у земљу при сваком покрету десне ноге; главу држи усправљено, мада врат повије напред, и тек покадшто ће мирно и озбиљно климнути њоме, не скидајући свој црни „халбцилиндер“, с узвиком: „О, добар дан, добар дан!“ или ће га потпуно скинути па с осмехом прословити: „Добар дан желимо!“, што већ зависи од тога с киме ће се срести и поздравити. То већ другачије иде кад наиђе на улицу у којој станује. У њој он познаје све изреда, што но кажу и старо и младо, и мушко и женско, и поред кога било пролазећи рекао би по коју, на иример: „Како у школи, Милане, може ли се, а?“, „Шта правиш, Васо, можеш ли помало?“, „Сунчаш ли се, газда Јанко?“, „Добар дан, госпа Персо, спремате ли ручак?“ — или ма шта тако. Само, имајте на уму да он никад готово не изговори целу реченицу док мало не застане, а говори крупно и доста отегнуто. Долазећи, тако, до своје куће, застаће мало пред вратима, те трљне који пут ноге, па било суво или каљаво, потом се мало израче и испљује, па тек уђе у предсобље. Остави штап у један угао код собних врата па уђе у собу.

Соба у којој станује доста је пространа и видна, са намештајем који доста одговара његовом положају. Под је застрт шареницама, а до дувара који је спрам врата стоје два гвоздена кревета застрта зеленим засторима и таквим истим јастуцима; до прозора повелики дрвени сто, покривен, такође, зеленим чаршавом, поврх кога је раширен један број новина, а на једном крају стоје неколико комада лепо сложених књига као: „Грађански законик“, „Кривични законик“, „Устав“, „Вечити календар са рождаником и сановником“, и још неке, а на другом крају неколико табака чисте хартије, по среди дивит, пескаоница, кутија са жигицама, и још неке ситније ствари; поред стола две плетене столице; о зиду две-три прилично избледеле слике и гусле, а у самом углу скупоцена икона, испред које виси сребрно кандило, а покрај пећи, у једном куту, стоји дугачак чибук.

Пошто, дакле, уђе у собу, скине шешир, прође преко ње два-три пута и тамо и амо, затим, што врло често бива, али не увек, седне за сто, узме један табак чисте хартије, преко тога превуче два-трипут руком, одмери три прста с једног краја и превије, узме перо, загледне га, оцепи једно парче од новина које су на столу, избрише перо, умочи у мастило, и стави озго наслов. Рецимо: „Касационом Суду“, или „Суду Округа…“ и, кад то сврши, остави перо преко дивита, и изиђе у кујну, стане крај шпорета, подиже заклопце од лонаца и загледне шта се кува за ручак. „Охо, Лено, ти баш хоћеш да ме угостиш!“ — говорио би обично, па ма шта се кувало за ручак, а Лена — то је његова жена — обично би му на то одговарала или одмахом главе, или речима: „Ја се, богами, трудим, а ти слабо шта гледаш.“ — „Е, па, овај, ја сам, како да кажем, заслужнији, човек сам“ — или ма шта тако додао би Сима, и на томе се прође.

Тако му прође пре подне, а после подне готово исто тако, само што после подне или мало проспава, а затим доврши писање, ако га је пре подне започео, гуди мало и пева уз гусле, проговори коју са својом „бабом“, како је он то у шали волео да каже, мада се ретко кад сложе, па после узме штап, метне шешир на главу, и пошто се пипне два-три пут по џеповима од капута и по неколико пута се окрене загледајући по соби као да нешто тражи, накашље се и упути „Марковој кавани“.

Он, истина, дуго седи у кавани, али, да не бисте добили погрешно мишљење о њему, морам рећи да није велики трошаџија, јер је човек, као што сам вели, „зрео и прецеђен“, па зна да чува „беле паре за црне дане”. Цело пре подне попије каву, а после подне прво чашу воде, па, пошто се мало одмори, поручи опет каву. Толико попије за свој новац, а ако добије на домине, или ако му ко поручи још коју каву, разуме се да прими част као сваки човек, јер „две се каве неће свадити“, као што сам у таквом случају каже.

Бива да се кадшто поремети његов тих и миран живот, али таква бура брзо прође, и у његовом животу опет се поврати мир и задовољство.

*

Дошао, тако, једног дана из вароши; до ручка је провео као обично, а кад га позваше на ручак, свуче капут и, оставши само у прслуку, изиђе у кујну где је ручавао.

— Баш сам курјачки огладнео, а ти Перо? — питаше Перу седајући за сто.

Пера је био ђак који је био код њега у стану, а ту се и хранио; младић од својих седамнаест година, вижљаста тела, бледа лица, црних очију и дуге косе; добар и ваљан, само доста својевољан, али се ипак лепо слагао са својим „чика“ Симом, јер је овај увек попуштао, ако дође до спора.

— Па ја нисам баш тако гладан — одговори Пера, слегнувши мало раменима.

— ’Ајде, седај, Перо, деде ти, овај, Лено, дај то да се прожваће — рече пошто је сео, намештајући се на столици.

Пошто се тако лепо намести, узе салвету, развије и, искрививши врат и главу у страну, и зажмиривши мало на једно око, завуче један крај за оковратник, а два за прсник, затим мало засука рукаве на кошуљи и, погледавши значајно свуда по кујни, свечано и мирно проговори:

— Биће крвавог рата, каквог још историја није на својим листовима забележила! — ово је изговорио преко свог обичаја не одмарајући се, и још значајеије свуда поглвда, а поглед му се заустави на Пери.

Пера, који се дотле сав зацрвенео уздржавајући се од смеха, устаде и уђе у своју собу, промрмљавши нејасно: „Куд ли ми је марама?“ — где се прилично задржао.

Риста, момак му, који се дотле, по обичају, кривио и смешкао, уозбиљи се и, с отвореним устима, гледаше уплашено у свога господина.

Само на Лену није никако утицала та висока фраза Симина — него га врло равнодушно пресече речима:

— Сипај, сипај, то, молим те, баш си ти нека историја!

— Ја, ка’ велим, да те почекамо док ту говедину исечеш, а ти, овај, баш не знаш реда — одговори Сима, и поче сипати супу.

— Сипај то, молим те, па ћути!

— Лепо, вала, ’ајде да сипам.

Затим наста ћутање, само што се чуло његово сркање супе. Пера, који је седео до њега, једва се уздржавао од смеха: Лена је седела на другом крају стола и ћутећи сипала супу. Риста је стајао мало подаље од стола: накривио главу, на којој је био мастан фес с кићанком, зинуо мало и чешао се руком по затиљку, гледајући непрестано блесаво својим подбулим очима, до којих допираше масна и улепљена коса, у господина Симу; сигурно је чекао да се опет поведе говор о рату, али залуд.

То ћутање прекиде Лена заповедивши Ристи да донесе вина из „малог буренцета“.

— Деде, донеси то вино, па ћу ти после нешто заповедити, деде брзо! — додаде Сима.

— Ма, је ли, Симо, ти још не купи вино, зар да ти једнако говорим! — отпоче опет Лена.

— Ја, овај, шта ћу да радим, заборавим некако.

— Ма немој ти, знаш, заборављати.

— Готово, овај — опет ће Сима — но деде ти дај ту говедину, ја знаш… шта велиш, баш морамо купити вина… но како да ти кажем… а, ево Ристе. Одидер овамо, па скини тај фес; како то стојиш под капом кад ти господар руча. То нећу више да видим. — Ту господин Сима заоштри мало гласом и труђаше се да изгледа што важнији.

Риста, кезећи се и клатећи главом, скиде фес, и прогунђа:

— Свеједно, господине!

— Није то свеједно, то је све два! Ти не знаш реда, ти си, овај… деде ти Перо вади то месо, ја баш овога не могу научити реду! Ја… но овај, иди код Марка у кавану, заборавио сам тамо мараму. Кажи: господин Симина марама, он зна — разумеш? Хај’ брзо!

— Разумео сам, господине — опет ће Риста кривећи се и смејући, па оде куд му је заповеђено.

— Па баш — опет продужи Сима, затим прекиде, узевши у уста једно парче говедине, па жвачући поче даље искрекидано — шта велиш, мора се купити… Ја и Пера… овај баш… и не пијемо, а ти, богами, претрпи се мало! Не мораш пити сваки дан! … Шта велиш ти, Перо?

— Шта, сваки дан — пресеча га Лена оштро — а шта ти радиш у Марковој кавани.

— Ти баш, Лено, оца му… овај… Охо, баш ти је добар овај кромпир — говораше вадећи кромпире — баш је као, као, као, овај, баш као неки.

Баш ти је овај кромпир као, као, као, овај, као — поче му се ругати Лена зажмиривши на једно око — као кромпир. Ћути, па једи! — додаде затим љутито.

— А, хо, хо, баш овај… шта беше оно, ти си због вина љута, па… — Сима не доврши реченицу. Наста ћутање.

Пера прекинути разговор окрете сад на другу ствар речима:

— Данас један наредник даде банку за пострадале Приштинце.

— Е, па, оно — поче Сима, па, пошто протрља руке, узе чашу с вином и, прогутавши један гутљај, обриса бркове, па продужи:

— Овај… ја… човек још… да кажем, нема дације… може он то…

— Многи може, ал’ не да — опет ће Пера… Зар Стева генерал не може, но дао два динара, срам га било! То је испод човечанског осећања!

— Е, па човек, можда… Охо, како ти то говориш, оно да, овај, не треба на сто страна; пара иде к’о ђаво.

— Та гладан човек да трпи — настави Пера — па да им… — али га ту Сима прекиде речима:

— Даћеш ти ’де треба, још ти туђим зубима једеш ’леб — а затим устаде, узе у уста један гутљај вина, па, пошто га мало промућка, прогута, оде у своју собу, поневши столицу.

Лена је одмах за њим, такође, отишла, поневши са собом стакло и чашу с вином.

(Даље)

Гласам за слепце (из школског живота)

До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа.

Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:

Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…

*

Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат:

— Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну.

Учитељ му не рече ништа.

После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:

— Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини.

— Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно.

И деда-Мијат обећа да ће доћи.

*

Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“

И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце.

Испит тече правилним својим током.

Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари.

Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу.

Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.

— Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње.

— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.

Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:

— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…

— Врло добро! — рече учитељ.

Ревизор климну главом у знак одобравања.

Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:

— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…

— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.

— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.

— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.

— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!

Дете бризну у плач.

— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.

Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:

— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.

— Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла!

— Она има главу, ту се састаје народна скупштина!

— Пази, ил’ ћу те отерати на место!

— Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…

— Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ.

— Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.

— На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.

Испит се продужи испитивањем других ђака.

Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе.

Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.

Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање.

— Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан.

Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.

Пређе се на српски језик у четвртом разреду.

Ревизор прозва једног од бољих.

— Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!

— Песму? … може.

— Коју песму знаш?

— Знам „Полазак на Косово“.

— Деде!

Кад ујутру јутро освануло,
Дан освану и огрија сунце,
На граду се отвори капија
И ишета војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима.

—Доста! — прекиде ревизор.

Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде.

— Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор.

— Копљима, то је именица општа, заједничка.

— Врло добро!

— А у ком падежу?

— Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти.

— Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад?

— Кад, то је прилог.

— А шта су прилози?

— Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска.

— Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?

— Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.

— Врло добро, ’ајде на место, ти си положио.

— Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор.

Пред њима је Бошко Југовићу
На алату, вас у чисту злату.

— Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?

— Вас или сав, то је заменица.

— ’Ајде даље!

Крсташ га је барјак поклопио
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златне ките висе
Те куцкају Бошка по плећима.

— Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају?

— Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.

— У ком времену? — пита ревизор.

— Куцкају — време садашње.

Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.

Идући ког прозваше продужи:

Примиче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата:
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклоиио,
И теби је благослов казао
Да даш барјак коме теби драго
И останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве!“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони…

— Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ …

Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну:

— А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?

Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи:

— Мора се тако, стари, тако је по програму.

— Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!

Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда.

— Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину.

Наша посла (2/2)

(Претходни део)

Искупили се грађани, и богати и сироти, и виђени и незнани.

Један од најуваженијих од сазивача овога збора отвори збор речима:

— Господо, свима је вама позната невоља у коју западоше толики крајеви нашега народа. Не треба ни да вам говорим колико је огромни губитак претрпела наша земља, јер сви то добро знамо, сви осећамо; губитак који се не да надокнадити, то је рана која ће се тешко залечити. Али, господо, ако се не може надокнадити тај велики губитак, може се штета поделити, јер ћемо је лакше поднети сви скупа него појединци; може се, господо, убрисати многа суза, може се ублажити тешки јад и невоља толиких породица. Ми смо вас позвали овде да се братски, искрено договоримо и размислимо како ћемо најбоље, најбрже и највише моћи указати помоћи тим бедним породицама. Ја држим да нас све овде, без разлике нашег занимања и политичких убеђења, руководи заједничко осећање, које нам српско срце диктира, осећање узвишена Христова морала: „Помози ближњега свога као себе сама“…

На завршетку говора напоменуо је како је свуда ред да се избере председник, који ће руководити збором, и моли да му се дозволи да он кандидује, или да грађани кандидују сами из своје средине.

Настаде жагор.

— Нека сам кандидује! — вичу једни.

— Ми ћемо кандидовати! — вичу други, и већ се поче одвајати свет у групице.

— Будите ви председник, што ту да трошимо време! — вичу трећи.

Мишљења се укрстише, гласови све јачи и јачи, и најзад се из опште вреве није могло ништа разабрати. Онај говорник што је отворио збор лупа у звоно, моли да се утишају, дижу се руке из публике, циче гласови: „Молим реч!“ Вуку се за капуте, доказују један другом рукама, неки се наљутили и отишли.

— Седите, да се гласааа! — продра се неко који се беше пропео и метнуо руке с обе стране уста, а викнуо је толико да му све вратне жиле набрекоше.

И заиста, седоше сви. Председник (овај привремени) већ помутио очима и клонуо од умора, па једва говори, већ промукао:

— Молим вас, господо, овде имамо три предлога; гласаћемо за сваки редом.

— Немојте тако — пропе се опет онај и викну. — Него ко је да остане овај председник, нека седи, а ко је против, нека устане.

Већина седи, и тако оста председник овај исти који отвори збор.

— Господо, ви сте ме одликовали ретком почашћу, а ја ћу се трудити… — Тако је почео подужи говор, у коме се захвалио скупу на избору, а на завршетку је додао да је потребно „да се избере и потпредседник и два секретара, који ће водити записник“.

— Кандидујте ви! — вичу једни.

— За потпредседника Тому Томића — вичу други.

— Нећемо Тому! — вичу трећи.

Четврти кандидују секретаре.

Неки опет виче против те кандидације.

Мало-помало, опет лом, метеж, неспоразум.

— Устајањем и седањем! — продра се опет онај са столице.

Реши се да кандидује председник, и он, разуме се, као најпогоднијег кандидова оного што се пропиње и пење на столице.

Тако се до предвече изабра потпредседник и два секретара.

Они се, као што је већ у реду, захвалише скупу на избору и заузеше своја места.

— Како су исцрпене све тачке програма овога збора, то објављујем да је збор завршен…

Председник је још нешто хтео рећи, али му граја, која се подиже као по команди, прекиде реч. Чу се са свију страна:

— Шта је с „предлозима појединих чланова?“

— Није овај збор зато да се избере председник!

— Нећемо га!

— Дај ми реч! …

— Рееееч! — цичи један што се попео на сто, пропео на прсте, стегао песнице, разбарушио косу, зној му липти низ лице, опружио шију, па му све жиле вратне набрекле.

Потпредседник одгурну председника, па се и он попе на столицу и дрекну:

— На реду су још „предлози појединих чланова“.

Маса се умири. Скочи онај са стола, скиде се потпредседник са столице.

— Нека се јави ко ’оће да говори!

Сви се окретоше ономе што је са стола онако силно викао за реч. Он намести оковратник, промешкољи се, испружи врат, прогута с тешком муком пљувачку, зажмуривши и процеди:

— Хтео сам да кажем за предлоге.

— Па предлажи, брате! — цикну нервозно потпред седник.

— Ја немам засад ништа да предложим! …

Устаде један из буџака, ступи достојанствено мало напред, наслони се левом руком на столицу, а десну пружи за реч важно, некако кисела лица.

— Има реч Сима Симић.

Сима се накашља, прогута и он пљувачку, погледа око себе и поче тихо:

— Ја видим, господо, да овде не може бити споразума ни братског договора…

Настаде тајац.

— Изјасните се што сте тиме хтели! — викну потпредседник.

— Молим вас да ме не прекидате у говору…

— Да га саслушамо!

— Нећемооо!

Говорник скрстио руке, стоји као кип сред окршаја и вреве што се у тренутку подиже.

Стиша се граја.

— Ја, господо, поново напомињем да овде не може бити заједничког рада. (Глас је бивао све јачи…). Изгледа да су сазивачи хтели само да парадирају, а није им…

— Забрањујем му реч! — грмну потпредседник.

— Да га чујемо!

— Тако је!

— Доле с њим!

— Да се избаци напоље!

Укрстише се гласови, измешаше се руке, настаде свађа, грдња, поче један другом претити штапом. Потпредседник промукао и изломио звонце; онај, опет, са стола цичи: „Реч!“

Говорник хладан као стена, скрстио руке, па ћутећи чека резултат те страховите уке.

Како је већ било дубоко у ноћ, и свађа све већа и већа, јер се пређе на пречишћавање старих пикова и личних ствари, то се објави да је збор прекинут. Уосталом, то нико није ни чуо од чланова, већ су само председник, потпредседник и и секретари напустили своја места.

Једни већ иду кући, свађају се улицом, други пошли, па се враћају да кажу још што онима с којима су се препирали. Једна групица остала преко пола ноћи. Објаснили се на неки начин, и ударили у пиће. Пили и завадили се још два-три пут до зоре, и два-три пут измирили, па се разишли и они.

Сутрадан тек настаде шушкање, трчкарање, агитовање. Смешала се ту и политика и лична питања и инат и све на свету, а то се тек не може лако раскрстити. Новине неке нападоше Тому Томића и сазиваче: како су хтели „по свом старом обичају да ударе подвалу и овом приликом„, и додале: „На ову срамну појаву вратићемо се још једном да о њој кажемо коју више, а засад само бележимо по новинарској дужности.“

Друге, опет, новине донеше како је „признати родољуб и уважени грађанин Тома Томић са још неколико одличних грађана ове земље сазвао збор родољуба да се договоре како ће се помоћи пострадалим од поплаве. Г. Тома је тако изнео патњу становника опустошених крајева у свом кратком и разговетном говору, да ћемо га ми у идућем броју донети нашим читаоцима у целини… Али племенити овај рад сметоше познати букачи, на челу којих је озлоглашени Сима Симић… итд.“

И у новинама, и усмено у дугим ноћним договорима, ствар се све више и више заплетала, те почеше по новинама разна „припослана“, пуна грдње.

У току од петнаест дана држано је неколико зборова, који су бивали све бурнији и бурнији. Кажу да је једном дошло и до неких шамара.

Напослетку победи група коју је водио Сима Симић, а Тома и његови „дигоше руке“ и узеше грдити по новинама.

Сима Симић сазива збор. Искупило се више но икад.

Наравно да опет није без дебате. Опет бирање часништва, ужи избор, „устајање и седање“, „удаљавање од предмета“, „избор тројице да се овере записници“, лична објашњења, пола сата одмора. (На одмору се највише свађа.) „Да се реши!“ „Још да се говори!“. „Не може то питање тако, преко колена!“. „Јесте се договорили?“ „Јесте ли обавештени?“ и „Да се збор одложи за сутра!“ Гласа се и за то и разиђе се збор опет с грајом.

Сутра опет збор. Читање записника. „Има ли ко шта да примети?“ „Молим за реч!“ — „На дневни ре-еед!“

Пао је предлог да се оснује „Друштво за потпомагање пострадалих од поплаве“.

— Ја држим — узе реч један — да се не треба ограничавати само на поплаву, већ уопште пострадалих.

Брани први свој предлог, обара га овај други говорник. Носише се читав сат.

— Обавештени смо, да се реши! …

— Молим за реч!

— Не може више да се говори! …

— Имам нов предлог!

— Да решимо прво ово!

— Јавило се још десет говорника да говоре о овој ствари. Жели ли збор да их саслуша?

— Ауу! … Нећемо! … ’Оћемо! … Да се одложи!… Ставите на гласање!

Тако се то радило живо из дана у дан. О сваком питању се темељно размишљало и договарало. Ту су бирана лица која имају да оду личностима од положаја и да их умоле за ово и оно, па онда избори шесторице који ће направити „друштвене штатуте“. И ту већ на претрес сваког члана правила оде по неколико зборова. Па, онда, дође позив на упис у чланство; привремена управа, то јест најпре избор привремене управе, која има да сазове збор чланова у року од десет дана, и ту да буде избор сталне управе.

Изабрана стална управа после неколико бурних скупова, па онда дође на ред избор надзорног и контролног одбора, па избор двојице за преглед рачуна. А, већ, унето је у правила „надзорни одбор има права да сазове увек збор свију чланова друштва“.

И сад настаје конституисање управног одбора, а то тек не иде од ока, на брзу руку.

Свршено све, постало друштво, објављен позив на упис у чланство. Пада новац, чека се само да се намири округла сума, па да се пошље.

Тек, једног дана, ’рупи контролни одбор, прегледа рачуне и нађе да је на канцеларијски материјал много утрошено. Разуме се да се сазове збор. И ту настане обаљивање управе, нова свађа, нова граја.

Опет дуги ноћни договори, опет читав низ зборова.

За годину дана, и нешто више, било је збора и договора, али се сума није заокруглила.

Најзад, искрсну предлог, онако крај чаше пива, више приватно:

— Да, ми, брате, пошљемо тај новац ком треба, па мирна крајина. Ког ће нам ђавола друштво и те лудорије… Тандара, мандара, лудирамо се тамо, лармамо, а бар да знаш зашта!

— Право кажеш — додаде други. — Видиш, то треба да се договоримо једног дана кад се састанемо.

— Добро, онда да се састанемо једног дана, па да се договоримо лепо о свему, па да раскрстимо с тим трицама! — вели трећи.

— Ја сутра нећу моћи! — вели четврти.

— Не мора то сутра! … Наћи ћемо се једнога дана, па ћемо се договорити кад да се састанемо. Да се утврди тачно дан, па сви да се састанемо! — вели пети.

— Па, готово. могли бисмо сад. Сви смо ту! — вели шести.

— Е, сад, не иде то тако! Треба, брате, нарочито за то да се састанемо, а не да радимо нешто као од беде.

*

Прошло је дуго времена. Сума се заокругљавала, збацивале се управе, бирале се нове, агитовало се да се друштво растури, договарало се, свађало се, мирило се, па се чланови већ уморили, стишали и готово дигли руке од свега; нити плаћају, нити бирају, нити прегледају рачуне. Друштво за потпомагање пострадалих није додуше званично растурено ни укинуто, али у ствари не постоји, нема га. Нити се управа осећа управа, ни чланови члановима. Неки пут, онако у свађи, чује се тек где неко узвикне:

— Нека он не ларма, јер може да се потражи мало рачуна од оних друштвених пара! …

На том се сврши.

Већ се готово и заборавило на поплаву. Сељаци из оних села где је била поплава опоравили се и штета се готово више и не осећа. Чак су неки из тих села слали прилоге друштву за помагање пострадалим од поплаве и веле: „Знајући шта је невоља кад вода оплави крај и однесе усеве, шаљемо“ … итд.

Док одједном, из унутрашњости почеше слати разни одбори прикупљени новац друштву. Прочу се то и по новинама.

— Откуд сад ово? — забезекну се председник управног одбора.

— Мора да је нова поплава!

— Бог би га знао!

— Ваљда нису луди да шаљу због оне поплаве од пре четири године, кад већ и тамошњи свет заборавио, а многи из оних крајева шаљу и сами прилоге.

Многи су сматрали ту појаву за загонетку, а ствар је проста:

Срби су то, требало је и њима времена да се темељно договоре, јер није тек онако у ветар речено: „Договор кућу гради!“

Наша посла (1/2)

Губе се многи народни обичаји, али се дивни обичај наших врлих предака: пити изјутра врућу ракију, потпуно одржао у благодарном потомству и предаваће се ревносно с колена на колено докле тече сунца и месеца, докле дотраје последњег Србина. Многе су мудре изреке наших старих дотрајале, пропале, управо, ако се сме рећи, излапиле, оглупеле, и некадашње се глупости, мало-помало, дугим низом година промудриле. Тхе, шта већ можемо кад је тако; све иде с временом, мења се. Али, има једна изрека која, као и овај најлепши обичај, остаде у пуној снази, и не само што не пропаде, већ се сваким даном све више цени и поштује. Та је изрека: Договор куће не обара, или још боље: Договор кућу гради.

Ми Срби ниједан посао не предузимамо на брзу руку, онако тек натерсуме, већ о свему размислимо, договоримо се с овим, с оним: више очију, наравно, више виде. Обазрив, паметан народ. Чуо сам да ниједан други народ сем Срба и нема ову мудру изреку. Зато свима њима и иде тако добро, те долазе, што рекли наши, са свију страна код нас овде да се исхране хлебом. Е, али Србин неће ни пљунути док се не договори.

Имао сам ја у селу једног суседа који није хтео маћи с места без договора.

— Хоћемо ли данас окопати кукуруз? — питају укућани.

— Па, чекај да се договоримо.

— Дан не чека — вели жена. (То већ није права Српкиња, Неки изрод!)

— Треба да нађем Марка да се договоримо хоћемо ли данас код њега у позајмицу, а сутра код нас.

Иде и тражи Марка. Нађу се у ме’ани и седну да се договоре. Сркућу тако ракије и договарају се као паметни људи. Па разговор, као разговор, пређе на друге ствари, док тек погледаш, Марко се прекрсти и узе се нешто правдати:

— Тако ми овога крста што се крстим и овога ми пића, не нашло ми се у кући и пролазио куд и ова ракија, ако ја будем што против тебе говорио!

Испију чаше и куцну се.

И опет објашњавања, опет правдања и уверавање узајамно о пријатељству и љубави, опет куцање, и, безмало, у том прође цео дан.

— Па шта рекосмо за оно? — пита Марко при растанку.

— Договорићемо се сутра. До’ћу ја до тебе пре зоре.

Тако, дакле, мој сусед договарао о свему, па и најситније ствари није без темељног договора предузимао.

Био је то красан човек, прави Србенда.

Превлачио једном жито с гумна. Помаже му неки његов пашеног, опет у позајмицу. Дотерали двоја кола.

— Где ћемо стоварити?

— Чекај мало да да’нем, шта си навалила; и бог душу чека! Пропадо’ у послу цео дан.

— Сунце још мало да зађе! — опет ће жена.

— Нек зађе; то му је посао. Дајте, децо, онај бардак!

Седоше на једну греду пред качаром. Заглади брке, отпљусну из бардака, прекрсти се:

— Боже, помози и овесели и дај свако добро. Здрав си, пáшо!

Пију тако, крсте се и наздрављају, и, као вредни радници, воде разговор о свом послу и дотоварају се да ли да вуку и ноћу или да заноће на гумну, па сутра за дана.

— Досад би, вала, превукли откад се договарате поред тог бардака! — љути се жена.

— Е, што су жене будале, то је за чудо! Само блебећу, а ништа не мисле шта говоре. „Превукли би, превукли би!“ А не пита ни како, ни где да се стовари. Знаш ли да амбар још није довршен? „Стоварај, стоварај!“ Где ћеш? Дед стоварај кад знаш како треба и шта треба!

— Шта знам где ћеш, то ти треба да водиш бригу.

— А?! Ја да водим бригу?! Па шта ја друго говорим, слепце водила?! Видиш да се договарам с човеком и бринем шта ћу… ’Ајд’ очепи, па гледај свог посла… Здрав си, пашо!

*

Али све су то ситнице. Још се ту ни издалека не види шта је Србин, као што се види у стварима крупнијим, у питањима значајнијим, од шире вредности.

Кад би само Французи, Енглези, Немци и остали народи знали ко смо ми Срби, и шта вредимо, ја тврдо верујем да би се морали подавити или побити од туге и очајања што и њих бог није удостојио те ретке почасти и среће да се могу звати Србима. Шта да радимо? Ми им не можемо помоћи! Тако је бог рекао да буде.

Али, разговору краја нема. Да не трошим речи узалуд, већ да причам шта сам намислио. Бог свети зна да л’ сам ово досад уопште и требао причати, али ми ви, драги читаоци, нећете замерити, јер знате да нисам имао прилике да се с вама договорим. Ако ми не испадне ова ствар за руком како треба, верујте да и ја не смем замерити кад ви с праведном љутњом узвикнете: „Дабогме, тако је то кад човек пише без договора!“

*

На сваки начин се сећате оних страховитих поплава што наиђоше пре неколико година, и нашу земљу грдно оштетише.

Однети усеви, сена, кошаре, трле, на многим местима и куће разорене, или сасвим однете. Са њива на обрешцима снесена сем усева и земља, те остао го камен, а најплоднија земља, крај река, или засута грдним слојем песка и шљунка, или је река, изменивши корито, однела понеком беднику целу њиву, цело имање. Страховит утисак кад се одмах после поплаве посматра несрећни предео. Где су се жутиле пшенице, не видите веселе жетеоце, већ голет избраздану дубоким јаругама; где се крај река зеленеле ливаде, ту пустош, песак и шљунак. По врбама крај река, и иначе на многом снижем дрвећу и жбуњу гледате како је лишће каљаво, гране многе поломљене, или се некако тужно повиле на ону страну куд је бујица драла, а на гранама нанети читави навиљци поцрнела сена; између грана се уставиле даске, муље, пшенично класје, кукурузна пера, и вазда дроњака, крпа, чега не. Све то остављено стрчи из муља и блата, те целом опустошеном крају даје још тужнији, беднији израз. Стока изгладнела, пресукала се, па се чисто поводи кад иде. Нема ни птица тамо где дохвати поплава, и оне утекле од пустоши и отишле некуд у други крај, ваљда да својом веселом песмом не вређају очајне становнике.

*

Не беше човека иоле од срца кога оволика невоља толиких породица није потресла. По целој земљи се осети жив покрет и старање да се укаже што бржа помоћ пострадалим породицама.

Одмах су предузете најпотребније мере. Све новине донеше на челу листа дуге дирљиве чланке, пуне бола и искреног саучешћа.

„О, Боже! видиш ли вечни јад овог нашег намученог и напаћеног народа? Зар је мало маричке пропасти, зар ни Косово није довољно, зар ни петвековно робовање не може да задовољи ту злу, тешку судбину? …“ итд.

Тако једне новине. Друге, опет, ставиле мото: „Ал’ невољи на овоме свету, све је глуво до бога једнога“ (Змај), и почињу дирљив чланак: „И таман се поче подизати привреда, таман наш намучени и напаћени народ да дахне душом, таман да се оснаженом привредом и културом залече косовске ране, а гле, нашу земљу, земљу напојену крвљу врлих предака наших, снађе тежак удар немиле судбине. Из свију крајева драге нам отаџбине стижу црни, немили гласови, који нас до суза потресају, до очајања доводе…“

Треће новине: „Сваки прави родољуб који искрено љуби своју земљу поникао је главом и дубоко, од срца, уздахнуо пред овом немилом појавом, пред овом несрећом која нашу отаџбину задеси…“

Дакле, све су новине искрено, од срца, проговориле о овој невољи, и као да се утркиваху да што тужније, што дирљивије представе целу ствар. Све су завршиле чланак апелом на „родољубиве грађане, на Србе, који су увек умели показати да имају срца и да с правом могу стати раме уз раме са осталим цивилизованим народима“.

Сем чланака поврвеше дописи из унутрашњости. Латише се пера и они којима је давно зарђало, и узеше описивати глад, невољу и пустош. Није тим људма до славе, до имена, већ невоља човека свему научи. „Морам да се латим пера — како сами кажу — иако ми то није занат, морам, јер ме само срце нагони. Пишући, господине уредниче, ове редове, сузама их заливам. Ох, кад погледа човек ову пустош, кад чује писку нејаке гладне дечице…“ На крају дописа чисто гледам дописника како, бришући сузе, невољно пресамићен, убијен јадом, једва изговара кроз јецање оно: „Ах! примите, господине уредниче, и овом приликом уверење мога одличног поштовања!” Само смо срце!

Сем дописа испунише се новине изјавама саучешћа телеграфским путем:

„Народу округа… тога и тога… — Дубоко потресени великом невољом која задеси тај крај, не можемо пропустити да вам и овим путем не изјавимо своје топло саучешће. Грађани — (долазе силни потписи).“

Чим су се за неколико дана (каже се: да ко броји, и више би било) свршили тако ови најпречи, управо неопходни послови, одмах се пошло даље.

Поче образовање одбора, пододбора, а ту већ, разуме се, бирање управа, ужи избори, конференције, конституисање, и све остало потребно за озбиљан, темељан рад у тако важним приликама. Одбор госпођа, разуме се племенитих, одбор такође племенитих госпођица, одбор родољубивих грађана… Једним словом, цела се земља претвори у одборе.

Родољубиви писци похиташе да напишу тужне приповетке, песме и разне дирљиве саставе, и да то издаду на свет „у корист пострадалих“.

Концерти у корист пострадалих, забаве у корист пострадалих.

Пуне новине разних објава, позива на ово и оно, све у корист пострадалих. На пример: „Господин Н… Н… наш уважени научник, држаће у недељу 4. овог месеца своје јавно предавање „О ферментним гљивицама пливајућим у ваздуху“, у корист пострадалих од поплаве. Јављајући ово, апелујемо на родољубива срца наших грађана, којима се дала прилика да поред лепе забаве укажу помоћ невољнима. Надамо се да ће се грађанство у што већем броју одазвати и посетити ово научно и занимљиво предавање, јер „више вреди убрисати једну сузу сиротињску него пролити море крви“, како то дивно вели велики песник Бајрон.“

Изникоше, као из земље, читави легиони путника глумаца и глумица, који брже, боље полетеше на све крајеве наше отаџбине да се и они пострадалима у невољи нађу, дајући представе. „Чист приход од представа намењен је пострададалима од поплаве.“ Ту опет долази апел на родољубива и милостива срца.

Само се о томе пише, о томе говори, договара.

Разговарају госпе:

— Хоћете ли на забаву?

— Коју?

— Па, забога, ова велика забава у корист пострадалих од поплаве! Биће врло одабрано друштво. Прве госпође су у том одбору.

— Јух, јадни људи! … Баш треба ићи, али је трошак!

— И ми смо се, верујте, истрошили много, али, ипак, мој муж вели: за ту ствар не жали трошка. Морао је он себи правити одело и мени свилену хаљину за ту забаву, јер, дабоме, ту ће бити прво друштво, па мора и прилог дати већи него обично, па кола… Махните, молим вас, грдно то кошта. Ал’ опет помислим како је оним јадним људима тамо. Читали сте новине.

— Читала сам. Ох, боже, јадни људи, тако их жалим! Баш морамо и ми ићи.

Растану се, и сутрадан муж јури као бесомучан. Тражи жиранте, подноси меницу. Жена купује свилу, кроји се на брзу руку, ради се живо. Али, што веле, за тако племениту ствар мора човек и потрчати, жртвовати се, па, богами, и потрошити, јер није лако ни оним бедницима што очекују помоћ.

И заиста, та велика забава била је сјајно посећена. Како су новине објавиле, „потрошено је преко три хиљаде динара на декорисање сале, која је, благодарећи нежном укусу племенитих госпођа, била величанствено намештена, да човек није могао знати куда пре да погледа, чему пре да се диви!“

*

И одбори родољубивих грађана? — Раде они по целој земљи. Свуд је журба, не стоји се нигде.

Ја ћу вам од свега испричати само о оснивању друштва за потпомагање пострадалих од поплаве.

Није се ни три-четири дана говорило по новинама о тим „немилим појавама у отаџбини“, а већ срца српска ускипеше милосрђем.

Из почетка се само по ме’анама, уз чашу пива, водио разговор о томе, и договарали се овде-онде по њих неколико како би требало предузети мере и притећи у помоћ.

— Треба, брате, једном да се нарочито састанемо, па да се о томе озбиљно разговоримо и договоримо се шта да се ради — вели један.

— Е, па то је оно што ја кажем. Не иде то тек онако, него да се искупимо нас неколико, па да се договоримо — вели други.

— Лепо, а што се сад не договоримо? — вели трећи.

— Баш си ти луд човек! — опет ће први. — Како сад! … Деде, кажи шта да радимо!

— Нећу ја да кажем, него да се сви троје споразумемо.

— Није шија, него врат! Шта ми, опет, друго говоримо? … Напослетку, шта нас троје можемо (келнер, чашу пива!), молим те, шта ми сами троје можемо? Ту треба ангажовати и друге људе од ауторитета, па запети озбиљно. Не иде то овако, брајко, уз чашу пива, зачас, као прогутати овај гутљај… (Ту испи пола чаше.) Што не иде, не иде! …

— Добро, онда да позовемо Стеву, Милоја и још неколико наших, па да се искупимо једног дана и да се о свему договоримо.

— Е, то је већ друга ствар. Тако иде. Јер, овако, нас троје ништа! Ето, баш да дамо нас троје по банку, две, па и више, шта је то? … Ништа! … Знаш ти шта вреди пшеница на дану орања земље? …

Од тога се у разговору прешло на то како ће хлеб да поскупи, па на застој радња, па све даље и даље, и напослетку се води дуг разговор о томе како не треба пити младо пиво, јер пада на стомак као олово — и ту је, разуме се, сваки испричао по један случај из свога рођеног искуства.

Главна ствар остане на томе да се једног дана нађу и договоре о свему озбиљно.

Тако се размишљало и поиздаље припремало земљиште на много места, међу многим људима, док једног дана не груну позив преко новина:

„…Позивају се сви родољубиви грађани да у 3 часа по подне дођу (именује се локал) … итд.“ Ту се, наравно, апелује на срце, на родољубље. Напомиње се како ће се на томе збору заједнички споразумно изабрати одбор, који ће руковати прикупљањем прилога за пострадале од поплаве у целој земљи, а помагаће и пододбори, који ће се у тој цели засновати по осталим местима, ван престонице.

(Даље)