Позориште у паланци (1/3)

Веле неки људи: „Многи се таленти губе у паланкама и остају непримећени“! Уосталом, сваки сме говорити што хоће, само ако не дира у власт; али мени се чини да немају право. Да не почнем одмах са уметницима које сам ја пронашао; треба да знате, драги читаоци, да се тек у паланци води о свему рачуна и цени свачији таленат више но у престоници.

Сви ми овде знамо како Љуба књиговођа уме направити мезе од ротака са зејтином и сирћетом и, верујте, да га необично ценимо и поштујемо, па чак му дајемо редовно прилике да свој дар усаврши! Шта мислите тек о Васиљку „ћевабџији“? Мислите што год хоћете, али ми њега и његов дар више ценимо но Београђани дар каквог свог лирског песника!

Ја сам пре неки дан дуго размишљао чак и о томе: што ли не прелеће више у моје двориште шарени петао Лазе шустера? Лупао сам главу можда више но какав историк док објасни неки догађај; и напослетку дознам од момка да је петао заклан кад је Лази долазила у госте тетка Цака. Мени то момак прича, а моја сусетка стоји на прозору, јави се, па одмах додаде: „Штета за онаквог петла, ја баш јуче говорим с Митом. Навикли смо, знате, на њега — је л’те да је вама необично?!“

Много смо о томе разговарали; а ето, то је петао и ништа више.

Јавно мњење будним оком прати свачији покрет. И најситнија ствар подлежи оштрој критици. — У Београду напише какав новинар најбољи уводни чланак, па о томе нико ни речи: учини, рецимо, неки државник погрешку, од које пати цео народ, па ипак му нико не вели ни потамо се, и још му скидају капу.

А у паланци: седну тројица да играју санса, и већ се остали столови у кафани празне и скупљају сви око играча. Сваки одмах узима своју столицу у једну, а пиће које је почео пити, у другу руку, па прилази играчима. Ако не буде довољно места за седење, ревносни „кибицери“ стоје около, и будним оком прате свачији покрет и пропраћују играње најбурнијом дебатом, која је често много оштрија но кад се у Народној скупштини решавају најважнија питања!

Миша писар је једанпут одбацио десетку „трефа“, а чувао даму „ерца“, и изгубио четврти штик Пери апотекару, који га „звао за рачун“. „Уплаткао“ човека, и јавно мњење га тако грозно избруси и изгрди, да човек, тако ми бога, није цео дан излазио у кафану. Стиди се своје погрешке.

Ето, како се људи брину о свему и прате свачији рад; па да ли бих ја смео пропустити ову ретку и значајну појаву у нашој паланци.

Кафана код „Орача“ је обична кафана у нашем месту, где обично одседавају сељаци кад долазе у град. Дрвени столови без чаршава, велике незграпне столице око њих; у средини ме’ане велика блехана пећ, око које зими седе сељаци, греју се, пуше, пљуцкају и пију ракију; свуд по зиду повешане некакве објаве и општинске наредбе; под је од цигле, прозоре упљувале мухе. По простору је велика, и пуна је само суботом, кад је пазарни дан, а иначе тек по троје-четворо прекодан седи за „чокањем комове“ и зева ревносно, а понеки у подне једе купус или паприкаш и пљеска устима тако да се разлеже по целој ме’ани. Ништа, дакле, не би била важна ова ме’ана да нисам приметио на вратима што стоје лево од келнераја, кредом написано, мало накриво и ружним рукописом: „Занатлијска читаоница“. Испод тога стоји: „Који није члан забрањено да улази без дозволу“, а испод тога пише другим рукописом: „Јанча Ђ. из Златокоп остаде од суботу 5 гроша и 30 пара“.

Унутра, у читаоници, није боље намештено него у ме’ани. На средини је велики сто и око њега неколико столица; уза зид стоји дрвена полица и у њој неколико књига и листова, које је давно попала прашина; уз књиге, у једном крају полице, стоје два „шпила“ карата и таблице за бележење.

Читаоница има око двадесет чланова, махом самих занатлија. Председник читаонице је неки Стева берберин, а благајник и нека врста књижничара Лаза обућар. Радним даном слабије долазе, а празником готово редовно.

Данас је празник, и ето их на окупу. Хладан фебруарски дан, те су сто примакли ближе пећи. За столом седи Јова молер и Васа кубеџија, те играју „жандара“. Стева председник сео уз пећ, те разгрће жар да пече месо за доручак. Лаза час чита новине, час гледа како она двојица играју карте.

— Калино џубе зелено! — певуши Јова и мисли се шта да баци.

— Калино џубе… — поче и Васа певушити, па тек прекиде речима: — Не може седмица са осмицом.

Месо у пећи цврчи и почиње мирисати. Стева га преврну, олиза прсте и рече: „Ох, ал’ је мераклијски испечено!“

— Ух, шта је жандара, веру им њину! — говори Јова, и баца карту.

— Што ми пљусну вода на уста за месом — каже Васа, па погледа на Стеву.

— Видиш, свиње поскупеле — рече Лаза прекинув читање.

— Дај, ме’анџија, малко хлеба — иште председник.

— Калино џубе зелено! — пева опет Јова играјући карте.

Тако су се отприлике проводили дани у читаоници мирно и тихо, и ко би се још надао да ће то друштво основати позориште, али ваљда је само провиђење тако хтело.

Дође у наше место некакво путујуће позоришно друштво и објави да ће давати само три представе. Улазна цена доста мала, те једно зато, а друго, бог би га сам знао зашто, тек позориште дупке пуно света.

Ту су били и наш Лаза и Стева и многи из читаонице, и одмах по првој представи Стева и Лаза су водили у читаоници овакав разговор:

— Пало је синоћ на пе-шес’ банке! — рећи ће Лаза замишљен, и изгледа као да нешто рачуна сам за се.

Стева такође нешто мисли, врти главом, рачуна на прсте, па после дужег ћутања рече:

— Ви’ш како се они проводе!

Опет настаде дуго ћутање, које прекиде Лаза потмулим уздахом, а затим додаде:

— Тако то: протуве из бели свет, па ћаре; а ја се мучим и радим, па ништа!

— Џиб-џаба толике паре дигоше! — прихвати и Стева злобно.

Тај њихов разговор би био и прошао, као и толики безначајни разговори у свету, да се није друго нешто десило неколико дана после тога.

Једаред предвече дођу Стева и Лаза код „Орача“ на ракију. Кад тамо, а за једним се столом шћушкало неколико калфица, и међу њима један од оних истих глумаца што су давали представе.

Глумац је млад човек од двадесет и неколико година, висок и снажан, а лица врло пријатна. Забацио шешир на затиљак, велика црна, накудрана коса пала му по челу, млатара живо рукама, и говори ватрено и с декламацијом. Окреће се свима редом и сваком гледа јасно у очи. Сви за столом ћуте, слушају га са отвореним устима и гледају нетренимице у њега, и гутају сваку његову реч. У глави сваког од њих развијају се чудни планови услед његових речи, и сваки, према својим мислима, ставља покадшто тек питање, очекујући одговор с још већом пажњом.

— Колико може да се заради? — упита један.

— Живи се славно — ето колико; али ми не тежимо за богатством — издекламова глумац одговор.

— Ал’ кад би штедео човек? — пита један чешљарски калфица.

Таман њему да одговори и потпуно заузме прописну позитуру, а запитаће сапунџијски калфа:

— Грди ли вас понекад старешина?

— Ја да трпим грдњу? — викну громко глумац, показујући прстом на себе.

Настаде ћутање, а он гледа у сваког редом; диже се са столице, па још важније понови: — Ја да трпим грдњу? … — а затим се устури мало назад, климну неколико пута главом и иронично додаде: — Ха, ха, ха, глумац сме да трпи грдњу?! Којешта!

Затим се насмеја тако као кад би се човек насмејао детету које не зна оно што изговара.

Док се сав тај разговор водио, Стева и Лаза су стајали уз пећ и пажљиво су слушали.

Ућуташе сви.

— Ал’ старији мора да има чес’! — уплете се Стева.

— Ја моје шегрте грдим, па ако не слушају, изјурим! — рече готово у исти мах и Лаза.

— Ја ћу за правду да гинем и не трпим никог! — осече се глумац љутито, па, поћутавши мало, додаде тише, развлачећи сваку реч у реченици:

— Моја је држава на даскама; са овом вештином ја могу обићи цео свет и да живим боље него иједан овдашњи газда. Ја сам напустио дружину због неправде, јер управитељ хоће да утрапи мени комичног јунака, а ја сам трагичар.

Лаза се преклони неколико пута, правећи се да је врло лепо разумео све што овај вели, вичући:

— Да, да, да, разуме се, разуме се — а у ствари муче га речи комичар и трагичар.

— Нећу ја да ми он утрапи комичну ролу! — опет ће глумац јачим и важнијим гласом.

— Разуме се, разуме се, то је безобразлук, то баш није лепо — прихвата Лаза и мисли у себи: „Шта ли је то хтео да му утрапи?“ — замишљајући речи „комична рола“ као нешто врло гадно.

— Па, наравно — процеди кроз зубе Стева председник више нехотично, а после кратког ћутања додаде живље:

— Колико велиш може да падне од представе?

— Па, овај, поче глумац, може, може, како да кажем… — Ово изговори, жмурећи на једно око, главу затурио мало, а стопалом десне ноге лупка по поду.

У главама младих калфица развијају се чудни планови.

Свака реч младога глумца развија пред њиховим очима нове светове, пуне неке дражи, а досадашњи посао њихов све им више и више изгледаше одвратан. Нарочито бејаше жива машта у Миливоја и Симе, који беху без рада. Миливоје зна занат тишлерски, а Сима кројачки.

Миливоје се зажарио и поручује ракију за ракијом, испијајући наискап; а Сима изгледа нешто зловољан, и све се некако врти на столици, као да једва чека да остане с глумцем насамо. Сркуће и он помало ракију и пљуцка непрестано.

— Може да се заради много, али треба право делити! — изговори глумац своју почету реченицу.

Лаза и Стева се нешто замислише, али с лица им се чита као да и сами не верују у оно што мисле.

— А има ли лепих глумица? — пита Миливоје зажарен, намигну на Симу, а чешљарског калфу удари по рамену и узвикну:

— Јао, Томо, шта велиш!? — Затим прсну у смех, устаде са столице и поручи опет ракију.

— Да је она што беше царица Милица! — каже му Спира механџија.

— Боља је Вукосава, море! — додаје Тома, а и он се зажарио.

— Кисело грожђе, децо! — вели Стева и протеже се.

— Зато су образоване даме! — рече глумац басом, с неке висине.

— Наравно, разуме се, да, да, разуме се! — одобрава Лаза, клања се и клима главом…

Разговор се тако водио још неко кратко време. Разиђоше се сви, само осташе глумац, Миливоје и Сима.

Разговарали су се живо и ватрено преко пола ноћи, и Миливоје се од одушевљења тако напио да га је једва Сима одвео кући.

На улици мрачно, хладан ветар дува и наноси ситан снег у очи. Миливоје се поводи и штуца, а Сима га придржава да не падне.

— Да свратимо код „Круне“! — виче Миливоје, а овај му не даде.

— Да ви’ш, Вуче, како Милош туче! — викну Миливоје и гурну Симу од себе.

— Хајде, море, да спавамо, не млати се ноћас — виче Сима.

— На-а-атраг, Вуче, или ћу те расећи! — виче Миливоје и подиже десну руку у одбрану, као кад држи сабљу, леву ногу опружио натраг, а десном искорачио напред, савивши је у колену.

Од овога вечера није прошло ни три-четири дана, па истераше из службе неког Јову Ивића, практиканта. Ко зна зашто. Неки веле да је посланик наш хтео ту да намести свога сестрића, неког истераног ученика из VII разреда гимназије, па, да се начини место, буде истеран сиромах Ивић.

Сада се Ивић поче најчешће виђати с глумцем, одметником од своје дружине, која је још пре неколико дана отпутовала из нашег места.

Ивићу има око 30 година. Носи дугачку косу и капу затурену натраг. Причали су да је он још пре неколико година био статиста у неком путујућем позоришту, а свршио је шест разреда гимназије. Проводио је љубав и с неком глумицом, те га отац примора да тај посао напусти, и одведе га кући. Отац му је прилично имућан, а онда су били његови људи на влади, те он помоћу пријатеља изради Јови за практиканта, на ком је месту био до пре 3–4 дана.

Сад свима изгледа као да се у њему појавила стара љубав ка позоришној уметности.

И глумац (збиља заборавио сам да кажем да се зове Гаврило Михајловић) и Јова одлазили су у читаоницу и тамо врло често водили дуге разговоре са Стевом, Лазом и осталим члановима. У кафани су се опет увек предвече састајали са оним калфама, а поглавито са Симом и Миливојем.

Из тог њихова разговора поникоше једног дана објаве по нашем месту са оваквом садржином:

„Чланови Л…чке читаонице одлучили су да се старањем истих образује грађанско позориште под управитељством г. Ј. Ивића, бив. овд. писара, а под сталним редитељством публици добро познатог, извежбаног глумца г. Гаврила Михајловића, а уз суделовање чланова читаонице; а приход од истог ставља се на руковање управи поменуте читаонице за набавку новина и књига, а нарочито шаљивих престава за нашу публику, као и патриотских комада.

„Јављамо ово поштованом грађанству и молимо да нас обилато потпомогне, како би се ова племенита установа на дику нашег места могла одржати.

„Прва престава ће се давати код ,Орача’, за коју ће грађанство добити за сада аутографисане плакате са именима лица, а доцније ће се и штампати у овд. штампарији.

„Позориште ће се звати ,Грађанско позориште Југ-Богдан’.

Управа

Испод тога је додато:

„Како оскудевамо у глумицама, то ко жели нека се обрати управи ради пробе и пријема са добром наградом, а може прекодан радити и своје послове.

Горња управа

И постаде позориште. Кавана код „Орача“ ностаде славна и чувена, а улица у којој је она, живља него обично. Сваки из радозналости прође туда, и тек завири у ме’ану да види шта се тамо чини. У самој ствари у ме’ани бејаше као и обично; а за прво време припреме су вршене у читаоници. Управитељ прави од хартије калпаке, Јова молер засукао рукаве у једном ћошку па молује шуму на неким даскама обложеним хартијом; Прока шнајдер у другом крају шије одежду за светог Саву од неких старих постава; Миливоје тишлер прави сабље и мачеве од чамовине; глумац туца неку смесу, те прави бенгалску ватру. Једни трче по вароши, те траже старо одело, пиштоље, црногорске капе, турске сабље. Кад погледате, а оно се само ради, и то са журбом.

Пуно је деце на прозорима и радозналих грађана унутра у читаоници: једни оду, други дођу. Сваки кад пође, тек слегне раменима, насмеши се, па рекне: „Е, ’ајде, ’ајде, видећемо!“

Радило се ту не само дању него и ноћу, нарочито кад, после дугих преговора, друштво издејствова код Косте бакалина да добије петролеума на вересију.

— Гадни ћифта! — љути се глумац — као да ће позориште утећи због његове киле гаса! — а затим поче грдити механџију што му тражи новац за храну унапред.

— Свиње једне, и за њих вреди радити! — викну и тресну ногом о под с таквом жестином како само доликује ономе што игра „трагичне јунаке“.

Како-тако прекршише све препоне и отпочеше пробе.

Једна је од највећих тешкоћа била док се погодише ко ће играти Пелу у Стеријиној „Злој жени“, јер се није ниједна женска јавила. Сваки се осећа мушко, па неће да игра жену. Умало није било и боја, али, богу хвала, глумац надвика све, и запрети да ће он посао баталити ако га не слушају, и тако се та улога даде Јови молеру, јер су пронашли да он личи на Пелу.

— Пело, седи до мене! — дирну га Миливоје кад он, после поделе улога, љут, као ватра, довршаваше моловање неких прозора.

— Марш, џукело! Не лај! — одсече се овај оштро, и замахну четком.

Сви су се напели од смеха, а нико не сме да се насмеје, јер се боји свађе. Понеки се тек дочепа врата, па викне:

— Пело, не љути се!

Псује Јова све што му на ум дође; а чешљара гађа четком и скочи да поцепа у љутини све што је радио.

Опет нова врева и галама. Једва се споразумеше да је то шала и да се не љути, после дугих глумчевих објашњења.

— Свака улога мора са љубављу да се игра — декламује глумац, завршујући своје поуке о уметности!

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: