Не разумем

Дошло време да служим војску, а не тражи ме нико. Обузе ме неко патриотско осећање, па ми не да мира ни дању ни ноћу. Идем улицом, па само стежем песнице; а кад који странац прође поред мене, ја шкрипнем зубима, па ми чисто дође воља да се залетим и опалим човеку шамар. Легнем да спавам, па сву ноћ сањам како кољем непријатеље, проливам крв за род свој и светим Косово. Једва чекам да ме позову, али заман чеках.

Гледам како многе хватају за јаку и вуку у касарну, па им чисто завидим.

Једног дана дође позив једном старцу који се случајно зваше мојим именом. Како још строг позив, у коме се вели, да одмах предстане команди као војни бегунац! …

— Какав бегунац — вели старац — кад сам три рата издржао и био рањен, ево овде: познаје се и сада!

— Све је то лепо, али се мора ићи команданту; такав је ред.

Отишао старац, и командант га изјурио напоље.

— Ко је тебе звао, дртино матора?! — дрекну, и умало што не беше и батина.

Уосталом, да старца на такав начин не изјурише, ја, у свом заносу и силној љубави према касарни, бејах готов да помислим како је моћ протекције далеко дотерала!

Од силне чежње лепо падох у очајање. Залуд сам, чак и кад прођем поред официра улицом, лупао ногама о земљу тако јако да ме табани заболе, само, као велим, не би ли пао у очи као ваљан војник — али ништа од свега тога: мене никако не позивају у војску.

Додија ми то, и ја једнога дана седнем, па напишем молбу команди да ме изволи примити у војнике. Излијем у њој сав свој родољубиви жар и на завршетку кажем:

„Ах, господине команданте, да знате како ми срце бије и крв кипи у жилама, очекујући давно жељени час кад ћу се назвати бранитељем круне и отаџбине своје, бранитељем слободе и олтара српског, када ћу и ја ући у редове осветника косовских!“

Накитио сам молбу, сваки би рекао да је лирска песма, и бејах задовољан при помисли да ми веће препоруке не треба.

Сав блажен тако од силне наде, дигнем се, па право команди.

— Могу ли пред господина команданта? — упитам војника што стоји пред вратима.

— Не знам — рече војник немарно, и слеже раменима.

— Питај га; реци: дошао један, хоће да служи војску! — кажем му ја, мислећи да ће се овај љубазно насмешити на мене и одјурити команданту да јави о доласку једног новог војника и да ће командант излетети чак на врата, потапшати ме по рамену и узвикнути: „Тако, соколе; амо ходи!“

Место свега тога војник ме погледа са сажаљењем, као да ми погледом хтеде рећи: „Е, мој лудаче, и ти још журиш! Имаћеш кад и да се кајеш!“

Нисам тада тај поглед разумео, па се чудим што ме онако гледа.

Чекао сам дуго пред вратима. Шеткао сам, пушио, седео, пљуцкао, гледао кроз прозор, зевао, разговарао с неким сељацима што такође чекаху, и шта још нисам чинио од дуга времена.

У свима се канцеларијама ради живо; чује се жагор, граја и псовка. Непрестано се издају наредбе и само бруји ходник од узвика: „Разумем!“ Чим се неколико пута понови „Разумем!“, а то је наредба, од вишега нижем, дошла до најмлађег, и тек погледам, а војник протрчи кроз ходник из једне канцеларије и упадне у другу. Сад опет у тој другој настане граја, и опет се чује громко неколико пута „Разумем!“ изговорено разним гласовима, и опет војник истрчи: иде у друго одељење.

Звони у командантовој канцеларији.

Војник уђе.

Настаде неко потмуло мумљање унутра, а после тога се војник продера: „Разумем!“

Онда изиђе сав зајапурен, и чисто одахну од неког страха што је тако срећно свршио.

— Улазите, ко хоће господину команданту — рече и обриса зној с чела.

Уђем ја први.

Командант ме дочека седећи за столом, а пушаше цигару на ћилибар.

— Добар дан! — поздравим га при уласку.

— Шта је? — рече он тако страшним гласом, да ми се одсекоше ноге; чисто осетих како се љуљам.

— Зашто вичете, господине?! — почех ја, пошто се мало приберем.

— Зар ћеш ти мене учити!? Напоље се вуци! — викну он још јаче, и тресну ногом о под.

Осетих како ме подиђоше жмарци, а мој патриотски жар као да неко поли водом, али се ипак надах да ће другојачије бити кад му кажем шта хоћу.

— Ја сам дошао да служим војску! — рекох пун поноса, исправљен, а гледам га право у очи.

— А, војни бегунац! Чекај ти мало, такве ми и тражимо! — викну и зазвони у звоно.

Отворише се једна врата с леве стране од његова стола, и појави се наредник. Исправио се, дигао главу, избечио очи, руке приљубио уз бутине, корача ближе њему и лупа тако јако да уши заглу’ну; заустави се, тресну ногом, и у прописном ставу, као окамењен, изговори гласно:

— Заповедајте, господине пуковниче!

— Овога овде води одмах, ошишај га, обуци, и затвори у фијоку!

— Разумем!

— Ево молбе, молим вас! … Ја нисам бегунац, већ хоћу да служим војску — велим ја, а сав се тресем.

— Ниси бегунац? Па шта хоћеш с том молбом?

— Хоћу да будем војник!

Он се истури мало натраг, зажмири на једно око и заједљивим тоном изговори:

— Дабоме, ’оће човек у војску! … Хм, та-ако, дакле! … То овако тек са сокака, па хајд’ у касарну да час пре одслужи, као да је овде нека јурија! …

— Сад ми је рок.

— Не познајем те и нећу да чујем… — поче командант, а утом уђе један официр с некаквим актом.

— Видите тамо у списку рекрутованих кад је овај уписан! — рече он официру и показа руком на мене, па, погледав ме, упита:

— Како се зовеш?

Ја пружим молбу.

— Шта ће ми те твоје трице!? — викну и удари руком молбу, те паде на под.

„Ух, онако китњаст стил!“ — помислих и заборавих да кажем име од неке туге.

— Како се зовеш, што не говориш?! — дрекну он.

— Радисав Радосављевић.

— Видите у списку рекрутованих — нареди официру.

— Разумем! — изговори овај, и уђе у своју канцеларију, па заповеди једном од млађих официра:

— Видите у књизи рекрутованих налази ли се неки Радисав?

— Разумем! — викну тај други официр и изиђе у ходник, па дозва наредника и заповеди то исто.

— Разумем! — одазва се громким гласом.

Наредник то исто заповеди поднареднику, овај каплару, а каплар једном војнику.

Само се чује како пуцају кораци, заустави се један пред другим, и све се заврши са „разумем“!

— Списак, спи-и-и-са-а-ак! — зачу се по целом надлештву, и почеше лупарати, скидајући силне прашљиве дењкове с полица. Шуште листови, тражи се ревносно.

Док се све то дешавало, ја сам стајао у једном ћошку командантове канцеларије, не смејући ни да дишем: тако ме неки страх обузео. Командант седи и пуши, претурајући неке листове на бележнику.

Истим редом како је издата наредба дође отприлике и одговор, само што је сад пошло од најмлађег и дошло до наредника.

Уђе наредник команданту.

— Част ми је известити господина пуковника да је тај војник кога смо тражили у списку — умро.

Ја се обнезнаних и чисто бејах готов у оној забуни и страху чак и то поверовати.

— Тај је војник умро! … — рече командант.

— Али ја сам жив! — викнем уплашено, као да се збиља отимам од смрти.

— Хајд’, иди! Ти си за мене мртав; не постојиш на свету, док те општина не упути!

— Ја вас уверавам да сам ја тај… Нисам мртав, ево ме!

— Напоље, зар у списку каже: „мртав“, а ти да ме увераваш!? …

Шта сам знао урадити, него изиђем.

Отишао сам кући (живео сам у другом месту) и за неколико дана нисам могао доћи себи. Није ми више на ум падало да пишем молбе.

Нису прошла ни три месеца од тог времена, а стиже акт од команде у наше место да ме општина упути у року од двадесет и четири часа.

— Ти си војни бегунац — рече ми један капетан коме ме одведе један војник.

Ја му испричам целу ствар: шта се десило кад сам се јављао команданту.

— Добро, онда иди — док се ствар расправи.

Ја одох.

Тек што сам стигао натраг у своје место, а стиже позив од неке друге команде.

Зову ме тамо да одмах предстанем својој команди, јер сам тамо погрешно ушао у њихов списак.

Ја одем у своју команду и кажем како ме позива команда м…ачка да ми саопшти да предстанем овој овде.

— Па што си овамо дошао?

— Па што ћу ићи тамо кад ће ме овамо упутити, а пошто сам ту… — почех разлагати како би било глупо да идем тамошњој команди.

— Ти си дошао да неком објашњаваш? … Не може то тако; свуд се зна ред! …

Шта ћу! Нисам имао куда, већ одем из К… у М… да ми се тамо саопшти да дођем у К…, одакле и полазим.

Јавим се, дакле, тамошњој команди.

Опет — наређивање, кораци, „разумем“! — и рекоше ми напослетку да ме није нико ни звао…

Вратим се натраг кући. Тек данух душом, а ето опет акта из М… у коме се вели да је то други позив и да се стражарно упутим и казним за недолазак на време.

Потрчим опет без душе. Саопштише ми.

Ето тако, мало доцније, ступим ја у касарну и одслужим двогодишњи рок.

Прође од тог времена пет година. Ја готово и заборавио да сам био војник.

Једног дана позваше ме у општину.

Одем. Кад тамо, а оно неки гломазан свежањ аката од команде: има у свежњу десет килограма. Нешто ушивено, присајужавано једно с другим, док се није начинио толико велики да су га морали предвојити у два дела.

— Наређује ми се да вас упутим у команду — рече ми кмет.

— Зар опет?! — дрекнух ја од чуда.

Узмем она акта. На њима хиљадама неких потписа, наређења, изјашњења, оптужења, одговора, печата свештеничких, капетанских, начелничких, школских, општинских, дивизијских, и чега још не. Прегледам све то и видим да се званично утврдило да сам жив, и зову ме одмах да одслужим свој рок у сталном кадру.

Advertisements

Ознаке:, , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: