Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (4/5)

(Претходни део)

IV
XАЈДУК-СТАНКО ПОЧИЊЕ ОСТВАРИВАТИ СВОЈЕ ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ

Са планине Цера врати се наш млади, даровити хајдук врло нервозан и разорачаран. О, какви идеали и слатки заношљиви снови, које је сањао још у школској клупи, какво жарко осећање његове осетљиве, упечатљиве душе, а каква ледена јава!

Како је Станко замишљао харамбашу хајдучке чете и хајдуке, а какви су они и како га дочекаше! Њега је највише пекло што се преварио у нади, што се порушили онако лепи идеали, што познаде српске хајдуке онакве какви су у ствари. Он је замишљао да ће наићи на велико надлештво, по чијем се ходнику мувају гологлави, бледуњави хајдуци испијена лица од силних штудија, са нумерисаним актима под мишицама, а надлештво модерно уређено, па над вратима пише, на пример: Харамбаша (пред тим вратима стоји момак у ливреји, пуши, дрема и чим звоно зазвони, а он се прене, дотера одело, протре очи, искашље се и пљуне у пљуваоницу, склони цигару, развуче уста на љубак осмех, и полако, на прстима, уђе у харамбашину канцеларију); на другим вратима натпис: Секретар; на трећим: Одељење за васпитање свирепих Турака; на четвртим: Послуга, итд. По ходнику, замишљао је даље, силество света са молбама, документима (то су они што желе да се упишу у чету), а у фраковима и белим рукавицама. Предали карте за пријаву харамбаши, па нестрпљиво шеткају, и чим зазвони у којој канцеларији, а оно сви погледају на врата где пише харамбаша — само служитељ равнодушно и дремљиво пуши. Ту се смуцају и Турци са чалмама, који полазе из хајдучког завода оплемењени, па чекају на ред да заблагодаре харамбаши. Даље је мислио како ће харамбаши бити мило што добија тако интелигентна чиновника у својој хајдучкој чети, како ће га одмах провести по свим одељењима и показати му библиотеку (махом из дела чисто научних, из групе науке о модерној хајдучији), како ће му се харамбаша пожалити да је баш жељан разговора са младим, даровитим и научним човеком, и како је, сиромах, претрпан административним послом, много заостао у савремвној науци хајдучкој. Како ће, даље, видети у харамбашиној канцеларији, баш с леве стране писаћег стола (на коме су књиге, мале бисте важнијих класика, итд.) мермерну плочу, на којој је у позлаћеном рељефу израђено сунце што расипа зраке на неку велику књигу на којој пише, прво на словенском језику „намъ не достоiтъ оубити никогоже“, а испод тога те исте речи на латинском, грчком и санскритском. На крајевима плоче виде се у контури неки бедни, поломљени, зарђали мачеви и пушке, претрпани прашином (како слика јасно изражава). Одмах с десне стране стола мислио је видети велику таблу на којој су исписани по азбучном реду неправилни глаголи у грчком и латинском језику (ради брже, а већ и иначе честе употребе).

Ето, како млади хајдук из Ирига замишљаше, и с колико идеала пође на планину Цер, а шта све нађе, и како га дивљачки и нечовечно примише, и што је још најгоре, како му препадоше милога Омира, те је сиромах дрхтао од страха у колима при повратку целим путем.

*

Кад се врати натраг у Шабац, неколико дана не могаше предузети никакав корак за извођење својих идеја о модерном хајдуковању, јер бејаше веома нервиран и растројен чудним и ненадним утисцима. За то време му се не деси ништа важно, до што је послао неком другу у Ириг писмо, у коме му се жали на тежак хајдучки живот и моли га да му пошаље један сандук флаша гисхиблерске воде.

На крају писма додаје: „Чудим се што Роза не одговара на последње писмо? Ја сам је послушао (као што ми пре писаше), те сад повише шетам по чистом ваздуху, јер бих иначе у овом тешком хајдучком животу упропастио здравље, седећи непрестано у затвореном простору… Ономад сам се прејео резанаца, па ме мучи стомак. Пошљи гисхиблер што пре. Гледај да ми и новац од кирије одмах пошаљеш.“

*

Чим Станко колико-толико опорави здравље, одмах се даде на посао.

Већ је узео и велику зграду под кирију, у којој ће бити хајдучки завод и, наравно, нареди да се учине неке поправке. Затим набави потребне ствари за намештај, и сам учини распоред одељења. Све је отприлике удесио онако као што замишљаше да ће већ затећи на Церу, само учини једну реформу, те над својим вратима стави натпис: Управитељ хајдучке чете. Споља над вратима, при главном улазу, стојала је фирма: Први српски хајдучки институт. По себи се већ разуме да је за ово претходно добио дозволу од турских власти. Кад све то спреми, приреди банкет, на који позва пашу, многе виђеније Турке и неколико Срба. Прву је напио хајдук-Станко султану, а другу паши, у којој му се захвали на искреном заузимању и помоћи при отварању хајдучког института. На то му паша одговори кратком, али језгровитом здравицом: „Не могу а да са усхићењем не поздравим ову племениту установу, која ће, надам се, још боље учврстити добре и пријатељске односе између Турака и Срба. Нека нам се хѝљадē такве патриоте што раде на унапређењу наше земље и учвршћењу власти силнога падишаха: Живео!“

Станко је са Турцима пио шербет, а Срби (простаци као простаци!) вино. Но одушевљење бејаше толико да чак паша, тронут дубоко овом племенитом установом, која уништава оно варварско убијање мирних и врлих турских грађана, понуди Станка да на тако свечан дан, пун радости и за Србе и Турке, попију по чашу вина као брудершафт. Станко не могаше одбити, иако је знао да ће му то шкодити, а и остали Срби и Турци испише све два и два брудершафте.

Станко запева у силном усхићењу:

„Gaudeamus igitur…“ а Турци заплакаше од неког нежног осећања.

Ту је било грљења, љубљења, пило се, певало се (Станко је и декламовао нешто из Хорација и цитирао Тацита у једном лепом и китњастом говору), и напослетку се пред зору побију између себе два Србина, и тако се весеље заврши.

Станко се после тога одмори два-три дана, и одмах потом стаде разбирати за знатније храбре и интелигентне људе, који би могли ступити у његову чету. Али, на жалост, после толиког његовог објављивања не јави се ниједан Србин. Умало Станко не паде у очајање тугујући за својим друговима из Ирига. Што је још гору мрљу бацило на ондашњу генерацију српску, и што не смемо овде прећутати, то је што многи одоше у разне крволочне чете да се и даље, после онако лепа и патриотска говора Станкова (тад је цитирао Тацита), туку крвнички и убијају Турке мачем и пушком. Најгоре пак беше што се Станку јавише чак и два Турчина са задриглим црвеним вратовима, вољни да ступе у Станкову чету, али их он мораде због квалификације одбити.

Али Станка све то не смете. „Све препоне на пут бјеху, циљу доспе великоме.“ Не клону он духом, као што би урадио многи мекушац по духу, већ одлучи да се сам бори, сам да предузме тај велики позив, тешен мишљу да ће се доцније наћи још ко достојан чете његове.

Узме само неколико помоћника (ту није тражио интелигенцију), јер је намислио да хајдучки посао врши сам.

Станков је начин борбе био заиста узвишен, скроз и скроз племенит. Он је гледао да што више Турака примами у свој институт, и да их ту мало-помало васпитава у класичном духу, те да, кад се образују, напусте земљу српску из човекољубља и с покајањем горким у души што су толико векова мучили они и њихови стари јадне Србе. Тај је пут, наравно, спор, али је сигуран и поуздан. Станко је, разуме се, мислио да постепено оснује свуда по Србији такве заводе, те би савесним и упорним таквим радом успех био за неколико деценија поуздан. Нарочито мишљаше да обрати пажњу на млађе Турке и децу.

Да би, дакле, могао примамити Турке, Станко је удесио у свом Заводу једно одељење у коме бејаше шербета, рахатлука, алве, баклаве, млека, добра дувана, каве, и чега још не.

Кукавни Турци беже од оних хајдука што убијају у гори зеленој, а згрћу се као муве у Станков хајдучки завод, и не сањајући да је то најопаснији хајдук, који ће им одузети и уништити царство.

,,Драга моја Розо — пише Станко — савладао сам све незгоде, па иако сам сам, ипак ми радња иде добро. Одмах првог дана нагрнуше Турци као муве, и ако овако потраје, ја ћу ускоро извршити своју велику мисију. Не знам само како ће ићи са васпитањем, јер немају никаква претходна, најнужнија знања. Али сам у име бога почео мало с латинским. Сада тек радим прву деклинацију. Долази и сам паша, и то својевољно. С њим радим засебно. Иначе ове друге помоћници ухвате тамо где их примамо на част, па их затворе у друго одељење, које је као учионица. Неке везујем да не побегну. Што је главно: иде добро! Пошљи ми гисхиблера — добро ми чини“…

Како то све красно иде! Нема ти ту ни убијања ни пуцања. (Та Станко не трпи ни кад ко хрче у сну или загребе неко ноктом по дувару: сав се стресе; а камоли да чује пушку кад пукне.) Попије он лепо изјутра своју белу каву са земичком, узме пилуле, испере зубе четкицом, намаже косу миришљавим зејтином и очешља се, стругуће мало свој нокат у доколици, па онда на свој хајдучки посао са латинском граматиком под пазухом. У учионици чека везан Турчин. Окреће се блесаво око себе, испружио подбријан врат, па пљуцка. Станко уђе са Омиром, који се загна на везана Турчина (и он се прокуражио нешто мало), а Турчин га погледа дремљиво, са отромбољеном усном, и пљуцне равнодушно, више за свој рачун, а Омир се поплаши, па скикне и побегне под сто, одакле прорежи тек заната ради, па мирно заспи.

— Е. сад ћемо мењати именицу rosa — вели Станко Турчину.

— Мењај, бива! — вели Турчин равнодушно, па пљуцне, и још више испружи врат.

Станко мења по првој деклинацији. Турчин зева и пљуцка, а Омир слатко спава скутурен под столом.

— Е, сад га могу одрешити — мисли Станко кад измења singularis и pluralis. — Ваљда се мало под овим утицајем оплеменио.

Тако то траје неколико дана, док се не дође до треће деклинације. Ту већ Турчин престане равнодушно зевати и пљуцкати, већ му лицем завлада неки покајнички израз, а чим дође до изузетака за трећу деклинацију, ту већ одмах груне у плач, и сместа, потпуно оплемењен, одјури кући, спреми се за пут, и оставља Србију с горким кајањем у души што то није много пре учинио.

Ретко се који одржи и преко ових изузетака а да се у њему не побуди осећање правде и човекољубља.

Станко пише другу о једном чудном случajу, да је један Турчин био толико груб да га све деклинације не оплеменише; прешли на заменице — ништа, придеви — опет ништа. Прешло се на глаголе, аја, Турчин — каже — само трепље, зêне покадшто, и пљуцне управо штрцне пљувачку чак на Омира што лежи под столом. И таман Станко да дигне руке од тог непоправимог грешног створа, тек Турчин поче да показује знаке племенитости, јер није пљувао на пашче, што је иначе са задовољством чинио, па се тош засмеје крупним басом, кад се Омир препадне и цикне услед таквог напада изненада. Али кад се дође на верба фреквентатива, Турчин би савладан.

Уби га то као из пушке! Сроза се човек на под, па стаде плакати и кукати као да је све своје тога часа покопао. Чим се исплакао, скочи и у трку јурну некуд као луд ником не каза куда ће. Станко је разабрао да је и он напустио Србију, и у трку одјурио до Цариграда, помолио се Мухамеду (на брзу руку) у џамији и скочио у море (ваљда из покајања). Ето, шта чини латинска граматика!

Овај је случај био чуднији и страшнији. Један Турчин показиваше толико успеха у почетку још прве деклинације, да га Станко остави сама, и изиђе да попије меланж. Турчин докопао латинску граматику, исцепио лист баш из треће деклинације (чудна фаталност!), па га савио те њиме мирно и спокојно чисти чибук.

Станка то толико потресе, да је пао у несвест, и једва га помоћници повратише ’ладном водом и сирћетом.

После тог најбурнијег догађаја у хајдучком животу Станко паде у постељу.

(Даље)

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: