Као деца шљиве

Знаћете, ваљда за ону причицу из дечјег живота. Добију деца неку велику корпу шљива и до миле воље наједу се. Но шљива је било толико много да је доста остало. А деца као деца, мислећи да им више шљиве неће требати и да неће огладнети, преврну корпу у блато, шљиве се проспу и убрљају.

Један дигне из оног блата једну шљиву.

— Ова није убрљана.

И други се саже и дохвати другу.

— И ова није убрљана.

Тако и остали.

— И ова није убрљана.

— И ова…

И тако весело и ова није, и ова није убрљана, поједу све до једне.

Е, тако вам је било и са кубурењем око крпљења новог кабинета… Кад су се почели одабирати неукаљани напредњаци те терајући тако: овај није укаљан, те онај није убрљан — дошао је ред чак и на Вукашина Петровића да се у чисте и неукаљане уброји. Извесно, он је последња шљива коју су деца подигла из блата да је поједу… Но, та је баш морала бити бачена.

„Одјек“
8. октобар 1902. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: