Archive | јануар 2015

Митрополитов мачор

Мој пријатељ дође ми блед, изнурен, уморан.

— Шта је, побогу?!

— Пропао сам! — рече, и обриса зној.

— Где си био?

— Код митрополита.

— А, тамо, то је којешта!

Он ми поче причати.

— Морао сам, брате! Морао сам! Ишао сам од немила до недрага за препоруку, па ништа. Најзад, рекоше ми да ме митрополит може спасти.

Шта ћу да радим, мора се ићи високопреосвештенству. Ћирица, љубазан, јави ме одмах, и ја чекам у ходнику. Кроз ходник промичу неке камилавке, неки попови, нека отромбољена, забринута лица, неки црвени појаси, неке групе сељака; сељаци лармају, нешто прете, нешто неће, говоре о попу горе него о коњу! Будибогснама, како ће се све то свршити!

Ја чекам и гледам шта се све ради. Врата се отварају и притварају, промаче нека женска у папучама, лепа, млада.

Јаој.

Она се насмеши. Један калуђер испаде пред њу и она га лукаво погледа, и стрча низ басамаке. Ко зна куда!

Утом момак јави:

— Изволите, господине!

Уђем. Високопреосвештенство стоји у једној соби, то јест у салону за примање.

Поклоним се, он ме благослови, пољубим му на неки начин руку, он мене у чело.

— Седите.

— Хвала лепо!

Седнем. Знам да је један мој пријатељ говорио о мени, о препоруци, и чекам да он почне.

Господин митрополит, његово високопреосвештенство поче да прича о џубићима. Каже како он има двадесет џубића. Прича ми колико је које платио, како је водио погодбу, где је које џубе правио. Све човек исприча.

— У Бечу, господине, одлично праве! — вели.

Ја се насмеших, климнух љубазно главом, као човек који моли, и додам:

— Јест. Тамо треба правити.

— Тамо, тамо, господине! Ето, видите мој нос! Јесте ли видели мој нос?

Погледам. Гледам. Нос велики, дугачак, црвен, вински, намазан нечим, непријатан утисак.

— Ето, видите, не може човек да има с људима посла. Велик нос… Чекајте, еј, е, ееееј!

Момак уђе.

— Дај коњак!

— Одмах!

— Личим, знате, ал’… Збиља — прекиде прво причање — јесте ли видели моју трпезарију?

— Никад овде нисам био.

— Изволите!

Уведе ме у салу свечану. Тамо неке чиније, тањири, тепсије, ђувечи, — једва прођосмо.

У другој соби пелене, гаће, џубићи, сукње.

Високопреосвештенство ме погледа и без сумње је разумео мој суморан израз, те одјекну:

— Е, ви’те, заборавио сам, молим вас, изволите у салу, па ћу вам после, кад препоруку за Русију напишем, рећи.

Уђосмо.

— Јесте ли видели ону икону св. Павла? …

— Мијау! — зачу се споља мачје маукање.

Високопреосвештенство метну у страну бројанице и погледа ме:

— То је мој Маринко! — рече победоносно. — Хоће да уђе. Јадни Маринко.

— Молим, „преосвештенство“! — узвикнем поносно, скочим и отворим.

Ја мрзим животиње, а мачке специјално, али препорука ми треба.

Упаде мачак.

— То је мој Маринко! Оди, Маринко! — рече преосвештенство. Мачак диже реп и скочи му на крило. Преосвештенство га поглади по репу и мачак поче прести…

— Маринко, мој Маринко! — поче преосвештенство. Па, дакле, ви велите после… Маринко, миран! … — Ух, да знате што је добар Маринко! …

Преосвештенство застаде. Тишина. Не говори ни он, ни ја.

— Мру, мру, мру! — преде мачак, а он га глади по леђима. Мачак кочи реп и умива се, трља главу о мантију његовог преосвештенства и преде даље.

— Како вам се допада постава на овом џубету? — прекиде тишину преосвештенство.

— Одлично, врло дивна!

— Јест, а знате ли…? Маринко, мир Маринкооо!

— Мијау! — рече Маринко. — Мијау, мијау! — продужи Маринко.

— Вама, дакле, треба препорука.

Ја устадох понизно, поклоним се и кажем:

— Преосвештенство…

— Ја, ја! … Нисмо…

— Мијау!

— Знате, мој Маринко хтео би напоље.

— Хтео би напоље! Молим преосвештенство, рекох — ја ћу отворити.

Отворим. Мачор изиђе.

— Видите, господине — поче преосвештенство — мој Маринко је урихтан… А вама треба писмо! Сад! Знате шта? — прекиде он. — Ово џубе кад сам био… Немам времена да вам објасним. Мој нос, знате…

— Мијау!

— О мој Маринко!

— Отворићу му, преосвештенство.

— Сирома Маринко! — Отворите му, господине! Ја ћу вам написати писмо.

Он оде. Ја остах сам. Отворим врата мачку. Мачак диже реп, врчи, трља се о мене, ја, опет, гледам шта ће да буде са мачком његовог високопреосвештенства.

Занимам се ја гледањем и разгледањем сале. Митрополит пише у другој соби, док мачак прекиде свету тишину речима:

— Мијау, мијау!

Митрополит промоли главу и рече благо:

— Молим вас, мој Маринко ’оће напоље!

— Одмах ћу га пустити, преосвештенство!

Отворим врата и мачак оде.

Разгледам: у једном крају сале неке папуче. Таман почех размишљати о папучама, а тек на вратима опет гребање и маукање.

— Мијау!

Преосвештвенство се појави, насмеши се љубазно и благочестиво рече:

— Молим, господине, мој Маринко хоће унутра!

— Молим, преосвештенство! — рекох и устанем.

Маринко уђе. Преосвештенство пише писмо.

Лепо време. Прозори отворени. Маринко преде и трља се о мене. Мене савлада срам и стид, букнух сав, докопам Маринка, па кроз прозор! … Тресну!

Високопреосвештенство се појави.

— Е, извол’те! … — Хтеде да ми да писмо. Погледа. — Где је мој Маринко?

— Ја, знате… — почех.

— Ево писмо, па ви однесите кнезу Галицину, па онда…

— Мијау! — прекиде му мачак реч.

— Маринко! — рече тромо, старачки отегнуто.

Ја отворим Маринку.

Кад ме Маринко угледа, он фркну и кидну натраг.

— Ви сте га увредили! — рече очински преосвештенство.

— Нисам. Како то може бити!

— Маринко! — виче он благо, калуђерски.

Мачак сагледа мене, па кидну, као поливен.

— Молим, дајте то писмо да додам нешто! — рече преосвештенство.

Замислите шта је додао! Убио ми све! Биће вам најјасније кад кажем да су ме у Русији после петнаест дана ухапсили и протерали у Сибир! … Хеј! Због Маринка!

Људи, ви који молите, поштујте кучиће и мачке силних и обесних, јер иначе сте пропали, па ма какве квалификације имали.

„Дневни лист“
25. децембар 1904. године

Као у Страдији… (4/4)

(Претходни део)

III ИСТОРИЈА

О лакомислена и луцкаста историјо! Ти си у дубокој старости својој шенула мало, грешна учитељко народа, па се запричаш о свему и свачему без икаквих обзира и такта. Причаш о свему у старинској наивности и о ономе што треба и што не треба. Не умеш ни најмање да водиш рачуна о времену у коме си! Не иде то тако, честита старице! Друго је време данас. Ти бар знаш колико је пропатио српски народ, ти си сведок толиким патњама и јадима Србиновим, а ти видиш (ако још можеш видети без наочара које смо ти ми спремили) како је и данас у Србији. Зар је мало овој земљи што је „смутљиви елементи“ разоравају, зар јој је мало што јој чак и граматика смета да се прилике у земљи среде, да се Србија може мирно развијати и снажити у погледу културном, привредном и економском, већ хоћеш и ти својим наивним лапарањем да јој се попнеш на леђа!

Не прича се данас све што се зна, луцкаста старице, не иде то више! То тако не сме и не може остати. И хајде још и којекако да само причаш одраслима, маторима; то се још може и разумети, од њих већ треба дићи руке, ал’ ти се распричаш и међу децом. Узалуд ти намигујемо и гурамо кад се тако матора и излапела изланеш по штотод пред децом, што није за децу! Ништа то не видиш и не разумеш, као да су ти свраке мозак попиле. Будибокснама шта ти све не истандрљаш: те, не знам, овај владар био добар због тога и због тога, те онај био рђав и упропашћавао земљу, те рђави министри у двору тога и тога владара штетно су утицали на њега својим лукавим саветима и сплеткама између круне и народа и народ је због тога грцао у беди и невољи; те како је тај и тај владар био превртљив и поводљив према ћудима своје покварене околине, која је служила интересима туђинским, будући себична… Какве су то ствари луда историјо!? Зар се тако пред децом прича, матора будало?

Причај ти то друтом, широк ти свет, бирај земљу коју хоћеш! Вољ’ ти Енглеска, вољ’ ти Француска, вољ’ ти Русија, вољ’ ти Немачка, где год хоћеш, ал’ одсад у Србији нећеш говорити којешта! У Србији, док смо ми (данашњи министри) живи, причаћеш онако како ти ми кажемо, или га, вала, нећеш причати никако. Не морамо ми тебе трпети да нам развраћаш и квариш омладину. Ако не хтеднеш љуцки, наш ће Веља лепо тебе за јаку па пребацити у Аустро-Угарску, па се тамо лудирај до миле воље, ал’ код нас нећеш. Можемо ми, кад се наљутимо, протерати из земље и Устав са свима законима, а камоли тебе. Ако не можемо без овако добри’ плата, без историје можемо.

Одсад ће се ученицима отприлике овако предавати историја. Да почнемо са Историјом Срба.

Срби су једна грана великог словенског стабла и у прво време живели су негде далеко одавде у друштву са осталим Словенима.

Какви су били стари Словени?

Стари Словени су били добар и питом народ, а међу свима њима су били Срби најбољи. Они су веровали своју веру, чували стоку, радили земљу и слушали своје власти, које су богом дане. Они су још у оно доба били на врло високом ступњу културе, тако да се ми и данас морамо на њих угледати.

А шта је томе узрок да се у њих развије култура?

Томе је узрок што Словени (нарочито Срби) нису у то доба имали партија, које, као што је познато, разоравају живот народни. У старих Словена не беше ни радикала, ни либерала, ни социјалиста, ни напредњака, већ сви они беху ваљани и из тога доба се и налазе у чертама и резама речи тантуз, прсташ, нокташ (Черноризац Храбар).

Сви су они живели мирно, без трзавица, политичких теревенки и опозиционих новина (нису ни реч одјек имали, а камоли да имађаху лист Одјек), те су сви сложно слушали своје власти и у миру се развијали и снажили културно, привредно и економски. Они су љубили своју отаџбину, као добри и ваљани синови њени, те су избегавали све оно што руши срећу народну и поткопава корен мирног и правилног унутрашњег развијања и снажења земље: Нису они тражили Устав, законе, слободе политичке, слободу збора, слободну штампу и штетне ствари по земљу. Место свега они су се занимали патриотским радом, што сведоче речи које они имађаху, као што су: копати, орати, сејати, жети, мучити се, гладовати, данак, десетак, порез, кулук, ропска послушност, власт, окружни начелник, полиција, ’апсана, глоба, наредба озго, виши разлог, сређеност, стишавање страсти, итд.

Кад је чуо некакав цар (кажу да се звао Ираклије, како ли) како су Словени добри и ваљани, зажели јако да један део од њих себи примами да буду његови поданици како би своје царство оснажио и проширио. И он пошље свога доглавника да Словенима саопшти његову царску жељу, да најбоље награди скупоценим царским поклонима и да их умоли да се преселе у његово царство. Царев доглавник отиде у ту далеку словенску земљу и од свију Словена највише му се допадну Срби, јер беху најпослушнији и најмирнији, па им рече:

„Добри народе, твоја послушност, ропска и одана, учинила те је великим и ваљаним народом, и теби данас завиде, и диви ти се цео свет. Та врлина треба да буде награђена. Теби је, дивни народе, суђено да постанеш велики народ. Мој господар, Његово Величанство Цар Ираклије нашао се побуђен да вас Србе награди скупоценим поклонима и изјављује жељу да постанете његови поданици.“ После тих речи доглавник царев разда Србима скупоцене поклоне.

(Овде ће учитељ извести наравоученије. На пример:

Ето децо како се награђује народ који је ропски послушан. Срби су одувек такви били. Хоћете ли се и ви трудити да будете овако добри и ваљани, па ћете и ви добити поклоне? Деца ће одговарати да хоће, разуме се.)

Срби се веома обрадују поклонима, и будући послушни, радо приме царску понуду и пристану да дођу у ове крајеве, где и данас живе. Чувши цар за то, одмах нареди да се држи весеље по целом његовом царству, а Србима пошље путни трошак да се преселе.

Тако Срби дођу у ове крајеве, где су дуго времена лепо живели.

Кад се срећно сврши предавање о досељењу Срба у ове крајеве, онда се прелази даље. Ређају се имена владара по хронолошком реду. За сваког се каже да је рођен и место рођења (ако се зна), име оца и матере (ако се зна), кад је ступио на владу и колико је година владао. Ако је било ратова за време тога владара, каже се с којим је народом рат вођен, и свуд се дода да су Срби одржали сјајну победу над непријатељем. Кад се говори о унутрашњем уређењу земље, онда се за свакога каже: управљао је земљом преко својих мудрих доглавника у чисто словенском духу, без устава и закона, јер пошто су доглавници најмудрији, најбољи и најпоштенији људи у земљи, то нису били потребни ни устав ни закони.

Да ли је било случајева да доглавници не буду мудри, да не управљају земљом онако како то треба и како интереси владара земље и народа захтевају?

На то питање увек долази позитиван одговор:

— Таквог случаја није никад било, од најстаријих времена па до данашњег дана.

— А откуд се деси случај да су баш доглавници најмудрији?

— То је тако од бога остало. Има случајева, како се усмено прича у народу, да су, у давној прошлости, за доглавнике узимати људи од реда, без избора, какви било, па ако се случајно деси да буду глупи, неваљали и рђави, одмах се скупи све земаљско свештенство, па се држе дан и ноћ молитве богу и бог се одазове молби народној и промудри глупе доглавнике. Ово још није историјски утврђено, али ће се деци причати као историјска, утврђена истина.

Тако је, дакле, народ српски живео дуго времена срећно и задовољно слушајући своје власти и не знајући за проклете законе.

Али и Србима дођоше тешки дани. Прођоше златна времена незаконитости, ишчезе срећа и благостање.

Како се мирно развијаше земља без трзавица, без унутрашње борбе (разуме се да деца не смеју знати да може бити унутрашње борбе и ратова у земљи), без „смутљивих елемената“ који траже законе и сметају правилном развитку отаџбине, и земља беше снажна, велика, моћна напредна културно, економски и привредно. Све је то било тако донде док не дође на престо Душан Силни. И он је био добар, ваљан, мудар и храбар владалац и земља цветаше под његовом владом. Непријатељи српског народа, странци, који завидеше великој и моћној држави његовој, нису могли мирно гледати како се Србија снажи и напредује те зато измишљаху разне начине да нашу земљу омету у напредовању. Најпре почеше ратовати, али их Душан Силни тако разбије да увек, кад год ратује, прошири још више границе српске државе. Најзад странци, у злоби и пакости, удруже се с ђаволом и овај се претвори у некаква цара, па као дође у госте Душану. Цар Душан га по обичају српском лепо прими и угости, не знајући да му је сами ђаво дошао у походе. Ђаво га у разговору тако преласти и почне га на зло преговарати хотећи учинити зло и њему и народу његову. Ђаво, као што само ђаво може, измисли најгрознији начин да шкоди земљи, круни и народу, те наговори цара Силног да своме народу да Законик по коме се има судити у земљи. Дакле, да се не суди по ћефу и жељи чијој ни по писму цареву, већ само по законима царства ми.

Цар Душан, прелашћен сатаном, послуша и изда Законик, учинивши тиме грдну погрешку, учини небогоугодно дело, и погази традиције великих предака својих, погази дивне обичаје словенског племена, разори срећу народну; јер чим је цар Душан по наговору сатане урадио ово против воље божје, бог окрене лице своје од њега и љуто казни цара, а с њиме и цео народ српски, што не спречи да се ово срамно дело изврши у православној, словенској земљи Србији.

Није дуго времена прошло, а Душан, сред своје војске, умре напречац и за српски народ насташе тешки и мучни дани.

Бог ражљућен на Србе због Законика, хотећи народ нагнати на покајање, пусти зло по земљи Србији.

Душанов син Урош би кажњен смрћу због очеве погрешке и онда:

Великаши проклете им душе
На комаде раздробише царство,
Великаши грдне кукавице
Постадоше рода издајице:
Забацише владу и државу
За правило лудост изабраше;
Почеше се крвнички гонити
Један другом вадит очи живе,
Неверне им слуге постадоше
И царском се крвљу окупаше.

Ето, шта је, децо (како је Његош опевао то доба), учинио Законик. Али није то све. Одмах дође и погибија на Марици, па затим страшна Косовска битка.

Бог се драги на Србе ражљути (због Законика),
Седмоглава изиде аждаја (Турчин)
И сатрије Српство свеколико.

Дакле, на Косову пропаде и царство због Законика, а због тога је и робовао српски народ близу пет векова.

— Због чега је, децо, пропало српско царство на Косову? — питаће учитељ.

— Српско царство на Косову пропало је због Законика, који даде српском народу цар Душан прелашћен сатаном, те је српски народ због тога много пропатио и робовао пет стотина година! — одговориће добар ђак.

— Е, лепо, а како је било пре Законика?

— Пре Законика Србија је била моћна и силна земља и мирно се снажила и развијала културно, привредно и економски и њој су завиделе све остале земље у Европи.

— Какви су, дакле, најбитнији услови потребни једној земљи да може напредовати?

— Да би могла једна земља напредовати, на првом месту не сме у њој имати никаквих закона по којима ће се судити, већ се мора судити по ћефу, вољи и ћуди власти земаљских.

— Кад је бог хтео казнити српски народ због Законика, који је начин изабрао?

— Бог је, кад хтеде српски народ казнити због Законика, пустио међу Србе неслогу, те због тога настадоше мучни и тешки дани у земљи, који трајаше толико векова.

Кад учитељ увиди да су деца добила тачан појам о овој ствари и да у довољној мери схватају у сву страхоту коју народу у земљи закони доносе, онда прича даље:

— После петвековног робовања бог се сажали на грешни српски народ и намисли га опростити мука, пошто је већ довољно покајао велику грешку своју, и 1815. године књаз Милош помоћу божјом обнови српску независност.

Кад се, дакле, српски народ 1815. године спасе беде и невоље, поче се сигурно развијати и снажити, живећи срећно и задовољно.

Како је због неслоге, коју бог пусти међу Србе, хотећи их казнити због Законика, пропао српски народ, то је у ослобођеној Србији покренут лист Слога по промислу божјем, и сад цео српски народ живи у слози и љубави, без трзавица и међусобног трвења, јер сви ми Срби сложно мрзимо законе, који доносе зла земљи.

За ово су заслужни сви данашњи министри, а поглавито генерал Цинцар-Марковић, велики философ и мислилац српски Лука Лазаревић, Милован Павловић и чувени светски дипломата Веља Тодоровић (штета што се бави унутрашњом политиком, те ће унеколико закржљати његов силни геније).

После овога учитељ може питати децу која су важна места историјска у Србији.

— Кажи ми, мали, која су важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком пре су била важна, историјска места Вишевац, Страгари, Крагујевац, Топола, Сараново (итд.), а сада су важна места Баре (у срезу лепеничком), Аранђеловац и друга.

— Зашто је важно место Баре?

— То је место важно због тога што се ту родио велики и заслужан Србин, Милован Маринковић, чије су заслуге због цемента познате целом свету, а данас је министар финансија и прима велику плату.

— Која су још важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком важна су још ова места: Орашац. Ово је место важно због тога што се ту родио г. министар унутрашњих дела Веља Тодоровић.

— А због чела је важан г. Веља Тодоровић?

— Г. Веља Тодоровић не одликује се знањем и мудрошћу, али познат по својој храбрости и куражи, јер прети како ће укинути Устав и законе, створити преки суд и по’апсити радикале (који сметају деветорици данашњих министара да се мирно гоје на корист отаџбине. О, како су сва деветорица јешни, као да их је сам бог удружио да тако сложно усрећавају овај народ!), а за данашње врeме такви нам и требају!

— Даље, међу најважнија места у округу крагујевачком рачуна се Бања. Ту се родио велики и заслужни Србин г. Милован Павловић, генерал и министар војни. Овај се велики муж отечества нарочито прослави гутањем устава. Свети Ђорђе је пробо аждају, Самсон порушио храм, али нико ни изблиза није раван великом јунаку Миловану, који је, да би „спасао“ отаџбину, протутао цео устав. У последње време, како се чује, увелико се окупљају прилози да се овоме витезу дигне споменик, јер заиста – народ који не уме да цени заслуге својих великих људи не треба ни да их има.

Али од свију места је најважнији Крагујевац. Ту је поникао најважнији Србин данашњег времена г. Министар Председник, генерал Д. Цинцар-Марковић. Његове се велике заслуге држе у највећој тајности. Он их за живота неће ником казивати, а жели да остану тајна и после његове смрти. То је јединствена скромност. Сви данашњи светски и наши историци изгибоше трагајући и лупајући главу да расплету то важно историјско питање и открију заслуге овог великог Србина, али све узалуд. Сав тај њихов рад само су нагађања, претпоставке неутврђене историјски. Неки су нашли да је он (Цинцар-Марковић) ујединио српске земље, а не Немања, али је то тврђење нетачно, јер су други историци доказали да је Немања ујединио распарчане српске области, а не Цинцар-Марковић. Једни су нашли да је Цинцар-Марковић управљао битком на Косову и да је том приликом распорио цара Мурата (с њим су у друштву били Лука Лазаревић и Веља Тодоровић). Али против тога мишљења војују многи историци износећи непобитне доказе да је Мурата распорио Милош Обилић, а не генерал Ц.-Марковић, и да су на Косову били Иван Косанчић и Топлица Милан, а не Лука Лазаревић и Веља Тодоровић.

Чувени историк светски Ђура Врбавац, како јављају енглески и француски листови, пише велику историску расправу о генералу Д. Цинцар-Марковићу, а добричина „Српски Народ“ спрема споменик на коме ће у мрамору бити урезане речи:

„Захвални српски народ свом великану, генералу Д. Цинцар-Марковићу, чије ће велике заслуге за отаџбину може бити пронаћи будући историци.“[1]

Као ретка историјска знаменитост постоји у Крагујевцу и Денићева бина. Немањићи су се одликовали у подизању манастира (Хилендар, Студеница, Жича и друге), а преци данашњег министра уваженог Србина Павла Денића подигли су меану, коју народ у том крају зове Денићева бина. Дакле, и старина Павла Денића је у славном крагујевачком округу. Овај славни Србин има заслуга врло много, али неки историци му чине прекор што је некад у’апсио евог садашњег колегу Милована Маринковића. Други су опет историци оштро устали против тог нетачног тврђења и око тога се води очајна борба историка. Кажу да чак и кума-Милована занима ово питање, те је као зналац старословеноког почео преривати и читати све старе споменике, повеље, хрисовуље, не би ли пронашао праву истину. Најзад, пође му за руком те на једном листу супрасалског зборника нађе запис како је уапшен неки калуђер, а не Милован Маринковић. Према томе утврди да су писмени споменици и анали из године 1893, као и народно предање о апшењу Милована Маринковића, нетачни. Ствар је сад легла.

[1] Право има кума-Милован. Он не крије своје заслуге, да се морају бактати историци кроз векове док их измисле, код њега је јавно. Његов се цемент зна, па квит посла.

Као у Страдији… (3/4)

(Претходни део)

II СРПСКИ ЈЕЗИК

И овај се предмет засад дозлабога рђаво предаје. И буквар и читанчица и читанка, све је то пуно опасних реченица, које иду против управе земаљске, против правилног развитка ове наше намучене земље.

На пример, у буквару пише, и то крупним словима: „Један човек све не зна.“ „Више виде четири ока него два.“ „У ратара црне руке, али бела погача.“ Ето чему се, наопако деца уче још у седмој години. „Један човек све не зна.“ Гле’те, молим вас, то је тек лепа и красна школа. Молим лепо, а ако је тај један човек министар председник (јер ваљда се неће одрицати да је и он човек), то му онда, као, излази да он не зна све. Ту треба рећи: ,,Он све зна!“ Па онда, „Више виде четири ока него два“. Куд то може да буде?! То треба исправити и рећи: „Два генералска ока више виде него цео народ!“ Реченица „У ратара црне руке, али бела погача“ мирише на социјализам, чак нихилизам. То треба лепше рећи: „У ратара црне руке, али он не сме имати белу погачу.“ Каква би то тек земља изгледала да се у њој допусти да и којекакви сељаци, радници и каљогаже једу својим црним ручетинама белу погачу. То је анархија, гажење устава и закона, позивање народа на буну! Добар сељак треба да гладује и тек понеки пут да једе мало овсена скроба, а беле погаче су за власти земаљске!

Оно, додуше, и у буквару и у читанкама школским има и врло лепих места. Њих треба оставити и даље и само их мало боље прокоментарисати.

Ето тако је лепо оно место у буквару:

Изела коња трава. Изело зрно коку. Изео купус јарца. Изео старац јарца.[1] Тако нешто већ се може разумети, то је за младеж.

Између учитеља и ђака овако се води на часу разговор.

— Кад кока уђе у амбар где стоји жито, кажи ти мени, мали — пита учитељ — шта треба онда радити? А ђак одговара:

— Кад кока уђе у амбар где је жито, онда треба коку добро чувати.

— Зашто треба коку чувати?

— Коку треба чувати од зрневља, јер је може неко зло и опако зрно ухвати, рашчерупати и појести.

— А каква је кока?

— Кока је добра и милостива, она свако зрно воли, чува и пази, као своју децу.

— А какво је зрно?

— Зрно је неваљало, оно је крвожедна и опака зверка, оно не поштује добру коку, која се брине о њему, већ је то неблагодарно створење удави и поједе. Зато треба добру коку чувати од неваљалог зрна.

— Тако је, мали! Иди сад на место.

Тако исто учитељ има да слиша друге ђаке о старцу и јарцу, о коњу и трави, о јарцу и купусу. Јарцу исто тако треба стража да га чува од неваљала и прождрљива купуса, јер купус ће га иначе, по својој дивљој ћуди, заклати и појести, а трава већ коња прождере где га види!

Исто тако може остати место из читанчице:

Ко тражи правицу, изгуби кравицу!

— Је ли боља правда или крава? — има да пита учитељ, а ђак одговара:

— Боља је крава!

— Што је боља крава?

— Крава је боља, јер од краве добијамо свеже и укусно млеко, а од млека се справља сир, скоруп, масло.

— А шта добијамо од правде?

— Због правде добијамо батине, ’апсу и главобоље!

— Тако је. Ти си добро научио лекцију. А сад ми кажи: је ли боље јести млека, сира, скорупа и масла или јести батине и бити у ’апсу.

— Боље је јести млеко, сир, скоруп и масло, него јести батине и бити у ’апсу.

— Чему нас учи ова изрека?

— Она нас учи како треба да поштујемо краву више него правду.

— Каква је крава?

Крава је добра, и ми је волимо.

— А правда?

Правда је зла и неваљала, и ми треба да је мрзимо!

— Мрзи ли добро дете правду?

— Добро дете мрзи правду и презире сваког оног који је тражи!

— Лепо, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин. Такви ђаци могу и министри постати.

И граматика се не учи данас како треба. Примери су незгодни, непробрани, па чак и опасни по српску државу. Треба у свему бити пажљив, обазрив, јер лепо се вели: ђаво нити оре, нити копа. Данашња граматика кипти опасним речима. Именице су додуше прилично лојалне, али и међу њима има понека тако опасна да се не може трпети, јер смета правилном и мирном развијању наше земље. Што је најгоре, те дрске именице у друштву с неваљалим, немирним и смутљивим елементима из групе глагола и придева могу изазвати преврат у земљи. А то не би у нас било ново. Причају за једну земљу, у којој су неколико речи, не знам тачно које су, ал’ ми се све чини биће придеви (они су, кад се осиле, гори од бесних паса), хтеле да упропасте земљу и престо, но дао бог примети то некаква родољубива влада, и спасе милу отаџбину државним ударом! Опасни придеви су били одмах избрисани из речника и граматика, а указом је објављено да нико, у интересу круне и отаџбине, не сме употребљавати, нм усмено ни писмено, те ужасне речи. И мирна крајина! Народ је, истина, грцао у беди, али се осећао срећан без тих речи, а држава се почела у миру тако развијати и напредовати да од мале земље постаде велико, моћно царство.

Ето, дакле, да и код нас несрећне именице, придеви, заменице и глаголи (и понека свеза или предлог може да буде ужасна, потуљена животиња) могу да буду кобни по земљу и да омету ову родољубиву, бистру владу да оствари свој генијални програм. Залуд су Веља, кума-Милован, Лука и остали њихови другови легли овако енергично на посао да Србију усреће кад им одједном све то разори немилосрдна и непатриотска граматика.

Дакле, из граматике што пре треба избацити именице као што су: правда, слобода, збор, договор, устав, закон, и друге опасне, издајничке речи, које драже народ на буну!

Што деца то да уче, чак да те речи мењају по падежима, кад има бољих, патриотских именица! Мењаће се именице ваљане као што су: послушност (уз њу долазе придеви: безусловна, ропска, народна), укидање, гажење, распуштање, удар (с придевом државни), неодговорност, воља, ћеф, итд.

Тако исто треба о глаголима паметно и родољубиво предавати:

Глагола има прелазних (повратне не треба помињати, јер му та реч некако сумљива изгледа). Прелазни су глаголи они који траже предмет на коме ће се радња извршити. Али има многих глагола који траже нарочити предмет на коме ће се њихова радња извршити. Тако радње глагола: гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати траже себи за предмет да се на њему изврше, реч радикал (или опозиционар). Дакле: гонити радикала, протерујем радикала, бијем радикала. На другом се предмету не извршује радња ових глагола. Сложена реченица у којој би ови глаголи били прироци гласила би овако:

Ја (предмет врши радњу) ћу гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати (прироци, казују радњу, коју предмет врши) радикале (предмет, он трпи радњу, она се врши на њему)

Глаголи наградити, обдарити и још неки имају као предмет именице (у 4. падежу као обично) ласкавац, кретен, аминаш, министар, подлац, пандур и још неке.

Глагол укидати може имати више предмета: Устав, сенат, закон, скупштина, независност (ту долази придев судски, , ) и њима сличне. Радња глагола желети прелази на апсолутизам, послушност (долази по правилу придев безусловни, ропски) власт (и по строгом правилу синтаксе увек долази придев пун, -а, -о), већину. На пример: Влада жели већину. Подмет је реч влада, прирок, жели (време садашње) већину, предмет. Овде владину радњу трпи већина.

Од непрелазних глагола врло су важни глаголи: аминовати, клањати. Ови глаголи траже уза се именицу, или заменицу, у 3. падежу, без предлога.

Аминовати (власти). Власт, именица у 3. п. без предлога; клањати (некоме). Некоме, у 3. п. једнине, 1. п. гласи неко, нека, неко. Глаголску радњу од глагола: трпети, ћутати, мучити се, радити, и њима сличних, врши народ. Народ трпи. (Ето и народ врши радњу, и та је именица понекад подмет у реченици).

Глагол мислити треба укинути, јер је врло опасан по поредак земље и постојеће стање. Има именица, које понекад нису подмет у реченици где је глагол мислити прирок, као што су: Димитрије, Лука, Веља, Милован. Ова особна именица има у овом случају, по изузетку, стару двојину: ДВЕМА МИЛОВАНОМА.

На синтаксу се мора строго пазити. Овај сулуди предмет говори о реду речи у реченици. Куд се сме то деци поменути, јер то би значило да деца добију појам о реду, а то је већ опасно. У овој земљи ништа није у реду, све иде без реда, и сад се нашле речи да имају реда. Деци треба објаснити да је у старих Словена било неког реда речи, али то је социјализам у граматици. То се мора разорити у интересу престола и отаџбине. Стара синтакса је била штетна и револуционарна! У њој је, по неким глупавим правилима, могло бити да реч народ дође понекад у реченици на прво место. Народ мора и у животу и у историји па, разуме се, и у реченици, бити на последњем месту. Прво место заузимају влада (министри), полиција, жандарми, пандури и њима слични људи отмена сталежа.

Није никакво чудо што народ тражи поштовање закона, што тражи да и догађаји у овој земљи имају реда (бар колико толико), кад ето чему се деца српска одмалена учила. Отвори коју год хоћеш књигу, свуд натрапаш на понеки закон, бестрага му глава. Закон, закон, закон! … Строго утврђена правила. Ред! И још узме учитељ па јавно говори: „У граматици, децо, као год и у животу, постоје закони по којима…“ Доста, ако ко бога зна. Е извин’те, „госпон“ учо, не можемо више тако: „Закон као и у животу, као и у друштву!“ Оставите се и ви професорчићи ћорава посла! И луд види куд ви циљате. Доста је ова земља патила од тих заразних и штетних струја, доста је народ јадан трпео и пропатио због таквих смутљивих елемената. Овој земљи треба мира да се може привредно и економски снажити!

И хајд’, напослетку, што се у тим предметима помињу закони, нек се помињу, да их ђаво носи, али, што је најгоре, нигде се деци не каже да се закони у науци сваки час мењају, према приликама, већ, напротив, како су ти закони стални.

Одсад се мора овако деци предавати:

„Децо, ви сви знате да у нашем друштву, као и у сваком другом, нема нарочитих правила, неких нарочитих сталних закова по којима се управља, већ се закони и правила мењају сваки час; управо, закони и правила су жеље владине. Оно што влада преко својих власти нареди, то је за тај дан закон (закон наш дажд нам днес)! Тако је исто децо, и у граматици. Ту нема сталних правила и закона, већ то зависи од наредбе старијих.“

Како ће дивно таква предавања утицати на младе душе; такви ће ученици моћи бити ваљани, лојални грађани!

Примера ради, ради припремања ученика за будући живот у Србији, као грађана, то ће учитељ (или професор) српског језика мењати свакодневно правила о језику, а по могућству и више пута на дан. Што више, то боље. Једног часа предаје да реч народ иде по првој врсти, а влада по трећој, па другог часа каже да је тај јучерашњи закон о језику укинут и да сад реч народ иде по трећој, а влада по првој врсти и да је одсад именица народ женског рода, а влада мушког. (Дакле, мешаће се: народ, народе, народи као што се пре мењала реч жена, влада.) Једног часа ће рећи наставник „именице су речи које означавају имена…“, а одмах идући пут предаваће да су по најновијем закону именице речи којима се казује радња, бивање и стање. Па после неколико часова нека каже: „Децо, сад је ово правило које је штетило угледу српског језика укинуто и ступа у живот правило од прошлог четвртка. Више се правила неће газити, одсад ћемо се држати стално ових закона (поређа све). Сад ћемо, дакле, почети од почетка!“ Нашем језику треба мира да се може развијати и напредовати. А тај мир је ујемчен овим законима. Крајње је време да прегнемо да се језик српски спасе од трзавица које су га довеле до ивице пропасти.

А то ћемо једино моћи учинити ако прегнемо сви скупа да се ова спасоносна правила приведу и у живот. Живео српски језик!

Драга децо, пошто се увидело да ови садашњи закони иду на штету нашег милог српског језика, то се садашњи закони о језику замењују оним укинутим законима од претпрошлог четвртка. Ми ћемо се по њима владати, јер то захтевају интереси нашег језика, коме је потребна сређеност да се може мирно и снажно развијати и усавршавати!“

Тако ће се предавати, а тиме ће се, деца навикнути да буду ваљани и честити, мирни грађани ове земље, грађани који неће сањати о неким лудостима, као што су Устав, парламентарност, сталност и поштовање закона, правила, утврђен ред!

(Даље)

[1] Буквар Мих. Јовића.

Као у Страдији… (2/4)

(Претходни део)

I НАУКА ХРИШЋАНСКА

Пре сваког предавања читаће се молитва коју ће влада саставити, а не као досад. Молитва ће гласити:

„Владо наша, која си на земљи, нека се слави име твоје; нека не прође власт твоја и нека буде воља твоја у Србији; хљеб наш потребни не дај нам никако, да теби буде више.

И не наведи нас у напаст, но избави нас од радикала[1].“

После молитве прелази се на учење.

Из науке хришћанске деца не могу учити ни Стари, ни Нови завет. Морају се учити неке измене. Деца су досад читала: „СВИ СУ ЉУДИ ПРЕД БОГОМ ЈЕДНАКИ“. То је тек најлепше: сви пред Богом једнаки! Зар једнаки пред Богом један којекакав сиромашак, надничар, сељак, или занатлија, тишлер, кројач, как’и било, и благородни господин, ђенерал Цинцар-Марковић; зар један практикант једнак са Милованом Маринковићем, зар пандур једнак са Вељом Тодоровићем? Што не иде, не иде! Тако „опасно“ место треба поправити, па да се деци овако предаје:

„Пред Богом нисмо сви једнаки, и тамо се задржавају ранг и чинови!“

Досад су деца учила: „ЉУБИ БЛИЖЊЕГА СВОГА КАО СЕБЕ САМОГА“. Лепо, ал’ ако је тај ближњи, по несрећи радикал, и то још, сачувај боже, од оних неумерених, „опасних по поредак отаџбине“, шта ћемо онда. Какав, наопако, ближњи, далеко му лепа кућа! У таквом случају мора се деци поменути да у ближње треба рачунати: министре, жандарме, пандуре и друге богоугодне људе, или то опасно место, што је много боље, сасвим избацити из уџбеника.

Деца су досад учила да „НИКО НИЈЕ БЕЗ ГРЕХА, САМО ЈЕДАН БОГ“. Све лепше и лепше! Значи, ни мање ни више, већ уливати деци у главу мисао да и министри греше. Зар се сме рећи да Цинцар-Марковић, Веља, кума-Милован, Лука и остали министри греше. То место треба сасвим избацити, а место њега треба деци рећи: „Цео народ, сви људи греше, сем министара. Они су непогрешни.“

Затим деца могу учити овако прерађене идеје: „Ако те министар (или ко по његовој наредби) удари по једном образу, окрени му и други.

„Ако министри погреше и погрешком својом оштете земљу, колико пута народ треба да им опрости? До седам пута?“

„Не седам, него седам пута по седамдесет, па ако опет згреше, кажи цркви, па ако и њу не послушају, онда ћути па гледај посао!“

„Ако хоћеш савршен да будеш, а ти продај све што имаш у кући и окућницу и имање и стадо и кошуљу с леђа, па све то подај властима земаљским да плаћају шпијуне и граде ’апсане, а ти остави жену и децу и оца својега и матер своју, па иди у затвор кад те власт поведе, да благо ти буде и да долголетно поживиш!“

„У почетку бјеше ријеч и ријеч бјеше у вољи и воља бјеше у закону, и закони бјеше ријеч, а ријеч постаде закон.“

Тако исто треба у заповестима учинити измене.

Код заповести „НЕ УБИ[Ј]“ треба наставник да објасни да то не важи ако је реч о радикалима, и да дода: „јер заиста вам кажем, децо, пре ће камила проћи кроз иглене уши, него што ће се радикалима признати љубав према отаџбини, јер пре ће лицемјери и курве бити награђени, у овој земљи, него тај пород аспидни“.

Заповест „не укради“ треба изоставити, пошто школа има да спрема и чиновнике који рукују касама и бирачким кутијама. Место заповести: „Поштуј оца својего и матер своју…“ доћи ће оваква:

„Ако хоћеш, и ако ти буде потребно, поштуј оца и матер, а ако ти кадгод буде потреба да грдиш оца и мајку своју, ти назови мајку курвом а оца издајником, па ћеш бити награђен на небу. Можеш укинути заповијест божију за обичаје своје.“ Место заповести „Не сведочи лажно!“, учиће деца: „Сведочи лажно!

— Кад треба, децо, сведочити лажно? — има да пита наставник, а ђак да одговара:

— Лажно сведочимо противу радикала кад их власт невине окриви за велеиздају!

— Лепо, мали, а је ли то богоугодно дело?

— То је дело богоугодно, јер тиме чистимо земљу од ђавола.

— А ко је ђаво?

— Ђаво је радикал. То су отпадници од Бога, зли духови, пород аспидин!

— А ко су праведници и угодници божји?

— Праведници и угодници божји то су министри.

— Колико има данас у свету великомученика, праведника и угодника божјих?

— Великомученика, праведника и угодника божјих има девет и њих је Бог изабрао за своје пророке да преко њих саопштава грешном народу вољу своју.

— Хајде поброј све пророке?

— Пророк Лука Мироточиви[2], Пророк Димитрије Праведни, Великомученик Веља Преблаги, Пророк Милован Чудотворац[3], Рабъ Божји Милован Златоусти…

— Доста, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин.

*

Тако ће се из науке хришћанске васпитавати омладина по новом владином програму.

(Даље)

[1] Реч ђаво има се стално заменити речју радикал.

[2] Миро, уље, зејтин, трговина. Види Вуков Речник.

[3] Није реч о гутању устава.

Као у Страдији… (1/4)

Још је једино уздање у млађи нараштај да ће он бити и увиђавнији и прожман већом љубављу према свом роду. Нека васпитници буду бољи од својих васпитача; то је најискренија жеља наша.
(Слога, бр. 9)

Не ваља! Не ваља ништа, па то ти је! … Обрћи и преврћи од сваке руке, гледај с које год хоћеш стране, аја! Што не ваља, не ваља, па ти можеш пући од једа, ништа ти не вреди. Не ваља! О, Господе Боже, шта си учинио од ове земље. Беше јадна добра, ваљана, поносна, пуна карактера, пуна поштења, поче лепо да се развија и напредује, па ти чисто милина! Ал’ хоћеш, одједном, као да је ко урече, поче да иде све како не ваља. Како то би, шта јој јадници би наједанпут, нико не зна. А и ко ће, напослетку, знати божје тајне. Зар јој грешној би таква судбина! Судбина, црна судбина! Шта ћеш?! Није се нико од судбине ни отео. Како би, да би: да л’ је урок, да л’ су мађије, да л’ судбина, тек јадна Србија поче да куња, поче у њој да вене све што је добро.

Отпоче зло, као да га неко, лепо ево овако, руком донесе.

Будибокснама! Чисто човек да се прекрсти па да се помакне с места, што рекли наши. Сећам се како је то некад лепо било: здрав, бујан устав, закони напредни, карактера и врлине пуно. Кад, не лези ђаволе, пуче глас да је устав умро.

— Како то, зар онако здрав устав, бујан, млад, шта му би?!

— Не зна нико, потеже па умре напречац. Нити сирома’ болова, ни куња, здрав здравцит, као јабука, па одједном пресвиште, к’о да га уби човек. Штета, а како диван беше, бог да га прости!

Умре тако, као што ти рекох, устав напречац, кад погледам, а оно, и његова деца, јадни закони, увенули, почупани, па жалост човеку да погледа. Тако је то кад су деца без родитеља. Поштења и врлине се почеше крити. Ћуте тако негде по буџацима, јер чим се јаве на свет, одмах се за њима дигне граја, вика, псовка, пљување. Куд би се и појављивали; шта ће него да се склоне! Склонили се и карактери, и на њих се дигла читава хајка. Понеки се прерушени виде улицом овде-онде, али не може човек да их позна. Куњају, кашљуцају, лецају сироти, једва се држе на ногама. Еле, потера Србију неко зло, па удри данас, удри сутра, па не може јадница очију да отвори. И ето до чега дође. Не може да је позна човек. Ослабела, измучена, исцеђена, ни она земља, ни дај боже. Душа јој чисто дошла у подгрлац. Како који дан, све јаднија и беднија, лепо видиш како се суши и вене, копни нагло, као снег у пролеће. Па се, зар где је она јадница таква, не држи у њој ништа што је добро.

*

Не ваља, не ваља ништа! Куд год хоћеш погледај, свуд ћеш наћи понешто што не ваља; куд се окренеш, све у нас пошло наопако, странпутицом. Ко зна докле ће то тако ићи и како ће се све то свршити?

Тако је и никако другојачије. Уздиши, плачи, кукај, наричи, уби[j] се од муке, ал’ тако је; то ти све не помаже.

Тако је, тако! Ништа лакше него слегнути раменима и рећи равнодушно: „Тако је!“ Али, ко је томе крив? Ко то све почини? Ко је крив свему томе злу, тој несрећи? Ко је крив, људи божји, ако ко бога зна? То реците, да ли то ко год зна?!

Ко је крив? То је тај ђаво — ко је крив. Народ вели криви су рђави, реакционарски кабинети, криви су министри пандурске крви и осећања, криви су лични режими, криви су ниски људи на високим положајима, криве су продане, гадне душе, којима су, за добар, мастан залогај, за добар положај, лични ћефови и болесни каприци пречи од закона; криви су ласкавци, који би за добру плату прогласили за племенито дело и да се пола народа повеша! Тако народ мисли како он грешан у својој души осећа.

Али министри таквих кабинета друго веле, они овако резонују:

— Народ осећа, народ мисли. Шта зна народ да мисли?! Ко пита њега шта он осећа? И напослетку, ко је тај народ? Шта хоће тај народ, шта он тражи? С каквим образом он још говори о некаквим правима? Где то пише да он може и сме имати права. Ако је за вајду, доста је дато том народу, а и то није морало бити, и то је од добре воље. И тај безобразни народ место да буде захвалан, гле ти њега: он као хоће још нешто. Ама, лепо се каже: пусти петла на праг, а он хоће и на совру. Зар мало томе народу што се библиотека зове народна, банка народна, школе народне, орфеум иародни, војска народна, позориште народно; па толики листови се зову народни (чак и здравље народно, а куд има од здравља веће среће. И то што је најбоље, дато је народу). Али, све то није ништа, да видите само шта све народ има, а то му му нико не спори и не отима. Народ има цркве, народ има песме, има пословице, има загонетке, има приче, народ има обичаје, има мудре изреке, има игре, има бајке и гатке. Сваки човек из народа има ноге, има руке, има очи, има оца, има мајку, има гробље, има ваздуха. Народ има… О ко би још све побројао шта све народ има. Не да се то ни избројати. Е, па онда шта још хоће тај народ?! Толико му је дато, и опет му није право! Тај неблагодарни створ хтео би све себи да приграби. Ваљда и другом коме треба да шта има. Народ би хтео да не да оно што има никоме, а од другог да отме све. Ето, загонетке су његове, то му нико не дира, али народ би хтео да има и загонетке и политичке слободе. Е, гле, молим те! Хоће народ да има бајке и слободу збора и договора! Хтели би људи из народа да имају ноге! Лепо, имају ноге, ал’ они сад хоће и ноге и добар устав! Е, па оно има много безобразлука, ал’ ово је превршило сваку меру.

И сад како ће министри да усреће и унапреде земљу кад имају посла са тако грамжљивим, саможивим и исквареним народом. Пропада земља, не ваља у њој ништа! Није никакво чудо што иде све наопако!

Народ упропасти ову овакву дивну земљу, народ упропасти народ! Ни мање, ни више, већ треба народ спасавати од народа!

До таквих закључака долазиле су многе „родољубиве“ владе, и свака је, по свом нахођењу и увиђавности, одмах предузимала брзе и оштре мере да народ спасе од народа.

Владан [Ђорђевић] је са својом „одабраном“ дружином по’апсио народ да не смета народу. Тај племенити покушај није имао повољна успеха, али је потицао из „чиста“ срца, из „искрене“ намере да се земља спасе! Али, Владанова велика заслуга за рад на овом пољу није овај бесплодан покушај. Владан је дао једну велику мисао, која прави епоху у политичкој историји. Он је први устао противу школа оваквих какве су. Његово бистро око увиде да школе „трују“ свет „заразним“ идејама, и обузме га силна мисао да школе, да просвету, то зло за земљу и народ, сруши и преврне из корена. Догађаји претекоше овога несрбина да Србију усрећи. Али мисао његова неће погинути. Та мисао тињала је лагано, ’ватајући све дубља и дубља корена у душама великих родољуба, док једног дана не избије на свет свом јачином својом.

Бог чува Србију, те не даде да се та спасоносна идеја угаси. Идеја је, напротив, живела и све се јаче развијала.

*

Кажу да је Цинцар-Марковић са својим друговима прихватио одушевљено ову спасоносну Владанову идеју, а ко познаје чланове овог кабинета, у то мора веровати. Влада, веле, најенергичније ради на остварењу те замисли. „Родољубиви“ данашњи министри дошли су до непоколебљивог убеђења да школе са оваквим програмима упропашћују српски народ. Зло треба лечити из корена и онда се мора почети из почетка. Образовање народно мора се потпуно слагати са теоријама влада Владанова правца, те да би се то постигло, мора се народ почети политички васпитавати одмалена, још од основне школе. „Спасоносне“ идеје и погледи на државу морају се, такорећи још с мајчиним млеком усисати. Давно је речено да се старо дрво не савија. Треба га савијати док је младо.

Треба, што је рекла Слога, у Србији оставити само „луду децу од седам година“, па их лепо и правилно васпитати по нарочитом програму, и тек онда се може добити прави, ваљан народ! Ово друго, што је преко седам година, све је пропало, све је то несрећна школа и просвета заразила убитачном и штетном садржином школских и других разних, опасних књига, које се зову чак и слободоумне.

— А шта ће се с оволиким народом, побогу?!

— Шта ће се!? … Што је пропало, пропало! Лека му нема. То треба, као оно што је Мојсије радио, водити по пустињи да изумре да не би саблаживали млађе, децу. Остали би само богоугодни, ваљани људи, као што су министри и њихова родбина, Брзак и други, пробрани, а њих је врло мало. Од оног осталог дижи руке!

*

Хвала богу кад се једва једном нађе правилан пут. Ако је за вајду, лутало се доста. Толико се влада измењало са разним покушајима и начинима да се народ поправи, па све узалуд. То ти је као год болест кад погрешно лечиш. Волиш неког, рад си да га спасеш и излечиш, па пробаш лекове од сваке руке, трчиш и врачари и доктору, кумиш, што кажу, и гору и воду, ал’ не погодиш лек који треба баш за ту бољку, па ти све узалуд. Место да излечиш, а болест све на горе! Рђави лекови! Тако су и многе владе пробале и обртале од сваке руке да народ излече и усреће, али, оно народ све нагоре. Једни су народ, да би му помогли, ’апсили, једни га би̏ли, једни га глобили, једни га окивали у ланце, једни га мучили глађу и жеђу, једни га убијали! Шта се још није чинило и предузимало да се народу помогне, па све не поможе. Ко би могао веровати да и овако племенита и лепа средства не помогоше народ усрећити. Значи да је „зло“ ухватило дубока корена. Владан је, можда баш и случајно, као што то и бива код великих идеја, натрапао на овај начин, назрео само пут, а суђено је Цинцар-Марковићу да ту велику замисао свога претходника оствари са својим генијалним друговима.

*

Ствар је већ сазрела. Наша влада већ увелико енергично ради на остварењу те племените, спасоносне идеје. Прво је приступила изради програма за школе, а за то је образована нарочита комисија стручних људи.

*

Сад је на реду да изложимо како ће, отприлике, углавном, бити удешен тај нови начин народног васпитања, и како ће се изменити садржина школских књига; који ће се нови предмети увести, а које треба сасвим избацити из школа као „опасне по правилан развитак Србије“.

(Даље)

Тхе, шта ћеш?

Био сам у лову.

Уморан седох на један широк, низак пањ у шуми да се одморим. Кер леже крај мене. У шуми ладовито, свеже, тихо; само што тице певају и што покаткад падне сувар с дрвета што га несташна веверица обори скачући с дрвета на дрво.

Иза мојих леђа чу се шум људског хода. Окретох се, а сусед мој Милан, сељак око тридесет и пет година, плав, крупних очију, увек насмејан, снажан и развијен. У задрузи је са још три брата своја. Нису, да се каже, одвећ богати сељаци, али имају свега доста, задовољно. У околини важе сви као добри, питоми, нарављиви, како сељаци веле. Милана сви цене као разборита и одмерена човека.

Приђе ми Милан и пружи ми своју снажну шаку, те се рукова и, гледајући ме својим крупним, плавим очима, у којима се огледа тиха, добра душа, насмејан као што се осмехују само људи који ничему и никоме зла не мисле, рече ми:

— Шта радиш? … Изишао си мало у лов? … Одмараш се.

— Пријатно је одморити се овако у шуми, на чисту ваздуху — рекох.

— Јес’, сви ви што живите у чаршији волите тако шуму и ваздух. Кажу: то је здраво.

—Врло здраво!

— Тхе — учини он и као замисли се нешто, па додаде — мени се вала досадило и ваздуха и шуме, кажу: добро је за нас сељаке што радите у пољу. Јадно ми добро. Од рана јутра до мркла мрака пече те звезда у темењачу па мозак провире, а ти бијеш мотиком у тврду земљу, па ти грбача пуца, па кад погледаш, опет никакве вајде. Мучиш се, а други уживају од те муке у ладовини, слажу паре у касе, купују куће, возе се у интовима и нама говоре како је добро што имамо чис’ ваздух. То ти вала једино и имамо, па да могу, и на то би и данак ударили.

Ућутасмо обојица. Ја узех размишљати о његовим речима, а и он се замисли о нечем. Пас дакће с исплаженим језиком, а веверица обори сувар и скочивши незгодно, место на грану паде баш пред нас на земљу. Пас залаја, скочи и нагна за њом, али она у тренутку већ беше на врх дрвета. Пас се лајући стаде пропињати уз дебло, а она спокојно трљаше предње ноге чучећи победоносно на задњим и гледаше га чисто презриво што јој ништа не може. Веверици се досади та мирна слава те скочи на друго дрво, па на треће, на земљу, опет уз дебло четвртог и тако одјури, а пас непрестано за њом, лајући. Кад је изгуби из вида, врати се нама и леже опет сморен крај мене, зажмуре, мету главу на предње опружене шапе и заспа.

Извадим дуванску кутију, завих дуван, запалим и пружим Милану да и он завије. Милан прво разгледа кутију, па је онда отвори и извади папир. Узе целу свеску и узе пирити да би одвојио један листић. После дуже муке једва му испаде за руком да то учини; извади лист, лизну га и залепи на доњу усну, па онда узе десном руком са два прста узимати с краја кутије ситан дуван и метати га на широк испуцали од рада длан леве руке, пажљиво као да сваки трун дуката ваља. Тако узе за једну цигару, склопи кутију и стави је у страну, сави длан где му је дуван у песницу и узе дувати у песницу да овлажи дуван. Тако на тенани, пажљиво, смотрено, као да ради посао од кога му опстанак зависи, једва сави на колену цигару, крутим, грубим прстима, који нису за тако ситан посао.

Кад запали цигару, повуче неколико пута дубоко дим, па ме погледа и прекиде ћутање речима, погледав у пса.

— ’Вала богу, мислим се нешто: ето, сад човек пуши, а куче не пуши… Оно јок.

— Не пуши — рекох не знајући шта друго да кажем.

— То му је његово! … Природа му так’а да не пуши.

Ја сам ћутао.

— Ето: не пуши куче, не пуши говече, овца, коњ… Ништа друго, никак’о друго створење не пуши сем човека! — продужи Милан.

— Само човек!

— Мислим се нешто… Ето, куче и не пије ништа сем воде. То је тако његово. Не пије ни вино, ни ракију, ништа сем воде. Па и друге животиње тако. А човек пије. Седнемо уз казан пре зоре, па кад зора забели, а ми заблејали већ; а куче јок, оно трчкара, лаје, баце му нешто те мало глође, налоче се воде, па легне трезно да спава. Тако и друга стока, а човек и једе и пије и пуши и шта ти све не ради.

Милан поћута, па додаде:

— Идем с мојим кером ономад кроз винограде, па тек овде-онде шарка помало. Ја једем, па баци’ један гроздић пред куче, а оно њушну, па не хтеде да окуси! … Чека оно док добро узри, а човек једе и зелено… Мислим се нешто: ја, право да ти кажем, рачунам по својој памети овако по сељачки: човек ти је најгора животиња.

— Готово — рекох му.

— Тхе, тако му је од бога: свака стварка има свој правац, свакој животињи — и ’тици и бубици и мравићу — зна шта је њено. Тако је одређено. Кучету се зна шта је његово, човеку опет шта је његово. Па и биљкама је одређено од бога: свакој се зна шта је опет њено… Ето, сад травка мала, и она већа не може да буде — то је њено, а грм: опет расте велики, то је опет тако његово. Свакој се трави зна как’е ће боје да буде и колико која расте, и сад она не може друкче. Тако ти је од бога одређено и дрвету, и трави, и животињи и свачем… Сваки је косић црн, а свака креја шарена и свака тако ’тица од једне сорте као и она друга, зна се баш на ком јој је месту шара. Ал’ опет погледа човек: сваки грм има исту кору, исти лис’, жир и тако, ал’ и међу њима има неки већи, неки мањи. Ето, куче је куче, говече — говече, овца — овца, ал’ сад једно куче мање, једно веће. Има они’ мали’ по чаршији као мачке, а има ови’ овак’и’, ловачких’, а има они’ овчарски’ као курјаци. Ово куче, оно куче, а једна сорта већа, једна мања. Има и међу њима сорте. Па и од једне исте сорте, па опет једно од другог друкче: једно зло, једно није. Тако му његова природа. То је његово тако.

И међу људима ти је тако. Један већи, једни мањи, једни добри, једни рђави, једни плави, једни црномањасти. Сваки има своје. Сваком је одређено оно што је његово и он друкчи не може да буде.

— Тако је то — рекох нагнан и сам његовим говором на чудна размишљања.

— Човек ово, човек оно, а један паметан, а један глуп. Тако га бог створио. Један уме ово, други оно. Сваки има своје.

— Тако је све бог одредио! — додаде после паузе па се замисли.

— Па опет мислим се нешто и није све од бога, боже опрости; ето, сад неки глуп, па мораш и оно његово глупо да слушаш, а неком се не сматра оно његово паметно. Некад ти постави власт за кмета најгорег, па сад цркни пукни: то ти је — његова је старија иако смо сви у селу бољи и паметнији.

Е, то вала и такве ствари, ја како по својој простој сељачкој памети рачунам, то баш није од бога.

— Кад би човек… — прекиде Милан говор и ућута.

Ја уздахнух ћутећи.

— Тхе, шта ћеш? … Ајде да се гледа посао — рече и устаде.

Поздрависмо се и он оде, а ја још дуго остадох седећи и размишљах о овом разговору с Миланом.

Тхе, шта ћеш!?

„Одјек“
6. април 1903. године

Писмо г. Сави Шибалићу

Драги Саво,

Прочитао сам у твом Народном Листу ону белешку у којој велиш да је Јаша Продановић, главни уредник Одјека, добио и другу рату од 10.000 динара од неког великог господина, као хонорар за цепање Радикалне странке, јер, велиш, томе великом господину то иде у рачун.

Ја тебе, Саво, добро знам, и кад си ти бацио такву тешку реч о Јаши (кога и ја и ти добро знамо), верујем да то није у ветар.

Цео наш народ полаже на то што ћеш ти рећи, ти наш Бизмарк. Али ти и пазиш шта говориш. Ниси ти од оних људи који лапарају о свему, па знали ствар, не знали, има ли смисла рећи, или не.

Ти о свакој ствари, о свему мислиш дубоко. Кад хоћеш о чему свој суд да даш, ти добро промислиш, гледаш ствар са сваке стране, размислиш о последицама, испитујеш, па пошто дођеш до тачног закључка, а ти опет пустиш ствар времену да би могао још посматрања чинити, управо прокоитролисати свој суд, јер, на крају крајева, и сам си свестан тежине свога суда, знаш и сам шта то значи кад ти нешто тврдиш. Пошто све то свршиш, опет ти је тешко рећи, бојиш се да те која околност на коју си, случајно, у силном твом политичком послу заборавио, није одвела на погрешан закључак. И, разуме се, као одмерен, разуман и дубок човек, контролишеш наново свој суд; метеш на једну страну разлоге који веле да треба то и јавности саопштити, на другу страну који би противно тврдили. Кад тако све одмериш као на најосетљивијим теразијама, а ти онда рекнеш, проговориш, управо загрмиш кроз „Народни Лист“, и та твоја реч (гром, каква реч!) онда је заиста реч, твој суд је о нечем суд, а то се вековима не може оборити. Страна дипломација кад хоће о Србјиј и приликама на Балкану да има тачно мишљење, непристрасно, свестрано, дубоко, онда узима Народни Лист, а богме поприлично се обзиру и на твоје мишљење о светској политици. Кад је Тан[1] са Тајмсом[2] полемисао о приликама на Истоку, сећам се како је Тан у једном чланку рекао: ,,А да ствари овако, и никако друкше, стоје доказ је што и сам Сава Шибалић тако мисли као и ми. А ваљда ће Тајмсу то бити довољно да се увери да је на погрешном путу.“ Тајмс онда одговори на то: „Нека нам Тан докаже да Шибалић тако мисли, јер ми у то не верујемо. Тан хоће своје будалаштине да прошверцује под фирмом тако великог ауторитета. Ми смело тврдимо да Тан лаже.“ Али Тан на то развуче у преводу онај твој чланак из Народног Листа тааап, и Енглези умукоше.

Дакле, као што видиш, морам и ја полагати на твоје мишљење кад цео свет полаже. И кад си ти бацио тако тешку реч о Јаши, онда то није у ветар! Не, мој брате!

Из почетка ми изгледаше неверица, и да је то ко други рекао а не ти, прешао бих преко тога као будаласто бачене речи, али овако сам морао дуго размишљати док сам и сам дошао до извесних закључака, те хоћу да о тој ствари с тобом овако, искрено, разговорим.

Сад тек разумем неке ствари које су ми од неког времена биле загонетне.

Јашу сам знао као поштена човека, а знам и његове приходе колики су и откуд су. То су скромни приходи, да се тек једва може везивати крај с крајем. Једва да се набави оно што је најпотребније, а о ма и најмањем луксузу да и не говоримо. То си и ти знао, и знаш врло добро. Али пре неког времана… (Чекај, кад то беше? … А, ха, знам, баш онда кад оно Душан Спасић тврђаше да Одјек има помоћ из диспозиционог фонда) приметим ја код Јаше неку промену. Расипа новац, троши, прави скупоцене поклоне, купује златне и сребрне ствари за кућу, избацио цео свој стари, скромни намештај, па се удесио као оно Лека Капетан из песме. Гледам ја то, гледају и други, па се почесмо и бринути за његов карактер, те га једног дана насамо припитам:

— Море, Јашо, шта чиниш ти то?

— Како, шта чиним? — вели ми он равнодушно.

— Откуд теби толике паре, откуд то сребро и злато, тај ситан бисер и драго камење, тај чисти скерлет и чоха венедичка, откуд та свила, диба и кадива? Право да ти кажем, мени се то не допада, и свет свашта говори!

Ућута Јаша, промисли, па ми рече:

— Не брини ништа, добио сам главни згодитак на лозу, па к’о велим да ми се паре не измакну, ја уложио у ствари. Да ти, какав си, не поверова Спасићу да сам угазио у диспозициони фонд?!

Извиних му се што сам и смео посумњати и на том прође.

Прође неко време — кад Јаша купи четворокатну кућу на Теразијама.

— Море, Јашо, — велим ја њему — каква је то сад кућа?

— То ми је поклон од једног мог тече из Лондона.

— Па ти никад не рече да имаш тако богатог течу у Лондону?

— Тхе, што да се тим хвалим… Случајно нисмо на то дошли у говору.

Прође још мало времена, а Јаша купи опет две четворокатнице (за једну од тих необавештен свет мисли да је Јоце Јовановића).

— Откуд то, Јашо?

— То ми купио један ујка из Америке!

— А, па ти, дакле, имаш и ујку у Америци?!

— Разуме се!

Ајде све то ништа, али у последње време пређе дара меру.

Купио Јаша три-четири пољска добра у Србији, једну вилу у Дрезди, неке замке у Француској. Код њега све у злату трепти. Ту су ливрејисане слуге, ту фијакери, ту читава ергела коња арапског и енглеског соја. Па како се тек живи код њега! Ни Лукул није тако раскошне ручкове и гозбе давао, као Јаша.

Чудим се ја свему томе, па га опет припитам:

— Море, шта је то све, откуд толике паре?

— Наследио сам чику из Индије.

— А, имаш и чику у Индији?!

— Разуме се; што да опет немам чику.

Ућутао сам, али почех сумњати.

Размишљам, чудим се, ал’ никако да му ухватим трага. Све што сам дознао, то је да нити има течу у Лондону, нити ујку у Америци, нити чику у Индији (каже још да је тај његов чика неки раџа тамо). Откуд му онда новци?

Никад му ја не бих похватао трагове, али како ти изађе с оном белешком у Народном Листу, сад ми је све јасно, сад тек видим с ким имам посла.

*

Хвала ти, драги Саво, што ми очи отвори да не радим заједно с таквим проблематичним човеком.

Ти си му добро траг потерао, продужи само даље, те му све конце похватај, да не обмањује овај свет.

А вала, кад си га ти узео на душу, неће добро проћи. Твом бистром оку није ништа могло умаћи из вида.

Не клони.

Хвала ти много.

С одличним поштовањем и поздравом,

Један сарадник Одјека

„Одјек“
24. фебруар 1903. године

[1] Le Temps, једне од најзначајнијих дневних новина у Француској XIX и XX века, излазиле су у Паризу од 1861. до 1942. године.
[2] The Times, утицајне британске дневне новине, излазе у Лондону од 1785. године без прекида.