Здраво, здраво!

— Шта ћеш сад да пишеш? — питали су ме многи после 29. маја некако пакосно и подругљиво — нема више за тебе материјала!

O публико српска, добричино моја, како си грдно проста и наивна. Прошао је 29. мај, али смо остали ми. Ми исти онакви какви смо и пре били.

Погинуо је Александар, а то значи много добра, али не значи све.

Да је се 29. мај десио нешто у доба које износе приче из „Хиљаду и једне ноћи“, онда би отприлике овако требало да изгледа:

У једном магновењу исправиле се криве београдске улице, а с једне и друге стране никле шестокатне, модерне нове куће. Место ружне калдрме, асфалт, а Саборна црква порасла већа од Св. Стевана у Бечу. Србија се раширила до три мора, по којима плове наши велики бродови. Путови дивни, железничке пруге гушће него у Данској. А људи? То тек да видите! Из луднице изишли сви здрави и читави, будале се пропаметиле, а већ они што су били паметни, постали генији. На све стране, на сваком кораку, куд се човек мрдне и окрене, натрапа на какву величину првог реда.

— Ко је ово?

— Тај? … Е, то је српски Бизмарк, само још мудрији.

— Тааако!

— А ово?

— То је наш Кант!

— А ово?

— Тај је измислио нову васељену.

— Ау-у-у!

Преобразили се људи па не можеш да их познаш. Господин Гига, на пример, иде у канцеларију у 5 часова изјутра, а митрополит штампао 18 великих теолошких студија и постао ауторитет светског гласа. То вреди.

Пред црквом гомила људи, а већ црква пуна. Сви клече, плачу и лупају челом о земљу.

— Шта је ово, побогу?

— То су покајници! Грешници, они који су грешили пре 29. маја. Дивни људи, стидљиви, кротки, па не смеју да погледају човека у очи. Теше их, као људи, али не помаже.

— Оставите нас, савест нас гризе!! — рекну тек, па рукама у груди.

Казамати празни. Све се пропоштенило. Илија Гавриловић приложио повећу суму новца за изнемогле старице.

Министри мудри, сељаци добри, вредни, чиновници спремни и савесни, жандарми учтиви, па се на сваког љубазно насмеше и кротко ослове: „дозволите“, „молим најпокорније“. Попови просто као светитељи; кад их човек погледа, мислио би да су светитељи и апостоли Христови сишли на земљу.

Жито и сви усеви успевају дивно, према одлуци народног парламента. И школа и црква и канцеларија и касарне све уређено, све добро. Нигде да човек може ишта приметити.

Чисто да се боји човек да не изумре овако дивна генерација.

Кад би срећом тако било, онда би „Страдија“ отишла у пензију, а ја бих писао како се пастир и пастирке љубе, како жуборе поточићи и прижељкују славуји, ал’ овако има се шта. Може се још у овој доброј земљи међу овим људма набиљашити отуд, одовуд мало материјала за „Страдију“.

Толико као поздрав, добра публико. Нећемо се ваљда у првом броју свађати и грдити, а нема ни смисла. Прошло је годину дана како се нисмо разговарали, па је ред да се љубазно поздравимо. Е, доцније, боже здравља! Живи смо људи, па се можемо и споречкати.

Уводна реч у првом броју „Страдије“,
25. децембар 1904. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: