Угледно добро!

Био тако негде једанпут неки сирома’ човек и имао хиљаду хектара земље. Дан и ноћ се бринуо, није могао ока склопити, како ће да одржи своје имање да не пропадне. Није то лака ствар одржати, ни мање ни више, хиљаду хектара. Потуцао се тако од немила до недрага, распитивао за савет сваког живог, ал’ нема кмета да кметује туна. Ко би му и могао помоћи?! Да је имање мање, па и да се нађе мудра човека, те да га усаветује, ал’ овако и најпаметнији занеми пред тако очајним стањем, слегне раменима, рашири руке, па лицем као да вели:

— Како те бог учи, пријатељу, ту ти ја не могу ништа помоћи.

Али невоља је највећи учитељ, те тако мука и невоља умудре овог јадног човека, те дође на спасоносну мисао — да се обрати држави за помоћ.

И човек седне једног дана и напише молбу, у којој изложи своје несретне околности и умоли државу да она нађе пута и начина да му колико-толико смањи јаде и невољу. Као доказ своје несреће приложи уз молбу општинско уверење да он заиста има имање од хиљаду хектара.

Министар народне привреде, кад је прочитао ову молбу, запањио се од чуда.

— Ово је страшно — узвикнуо је — ово ја сам нити умем, нити могу свршити.

И, разуме се, као паметан човек, одреди комисију од стручних лица да ствар проуче и да донесу правилно решење.

Комисија падне на посао. Већало се, мислило, договарало, примале се дијурне, мучило се, невољисало, и најзад — од људи се ништа није отело — нађу паметан излаз.

Срећно испадне ствар. Једним ударцем две муве. Ем да се онај јадни човек спасе, ем да се од тог имања начини једно угледно добро за целу околину. Овако одлуче:

  1. Да се тај малерозни сопственик имања од хиљаду хектара ослободи порезе.
  2. Да се томе несрећнику одреди плата од 4.000 динара годишње.
  3. Да му се даду 4 помоћника. Њихове плате укупно биће 10.000 динара годишње.
  4. Да се том човеку даду робијаши, који ће му радити на имању бесплатно, а храниће се о државном трошку.
  5. Да држава том човеку и његовим помоћницима сазида станове, потребне зграде, да купи стоку, кола, фијакер, коње и све потребне справе за рад.
  6. Одређује се том човеку још 50.000 динара годишње да би могао имање одржати.

— Тааа-ко?

Човек се спасао, а држава створила угледну економију.

Да се ви читаоци штогод не чудите! Нешто мајете главом, подмигујете се, као не верујете! Чудите се, чудим се и ја, чуди се цео свет, али тако је. Ко разбере добро о државним угледним добрима, томе ће ово бити јасно, ал’ ће тек онда зинути од чуда.

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Advertisements

Tags: , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: