Митрополитова женидба

Предговор песми

У Индији није вера као наша, нити се главар цркве зове митрополитом, али ја сам ради наших читалаца назвао тако, јер се онда боље разуме, а и место њене вере учинио сам као да су наше вере. По свој прилици, можда је то био неки католички ерцбишоф.

Нетко бјеше Митрополит Силни,
бјеше, брате, у земљи Инђији,
у Инђији, у земљи далекој:
преко мора четрдесет конака,
преко мора да не видиш дома.
Кажу, брате, и причају људи
да се јунак врло осилио,
не боји се никога до Бога:
Бога мало, а цара нимало.
За везира никад и не мисли,
А за пашу ко за дора свога.
Он је јунак мудар и разуман.
Учио је књигу у Индију,
у кинеску земљу одлазио,
те ту, јунак, књигу притврдио,
богословље тамо изучио
православној што требује цркви.
Ал’ је јунак силан и обестан:
не кабули што у закон пише,
не кабули књиге инџијеле,
не поштује реда од старина,
закон му је што му срце жуди,
што не жуди, у канон не пише.
Кулу пење Митрополит Силни,
кулу пење од десет тавана
украј сињег мора дебелога.
Кад је пусту довршио кулу,
ударио стакла у пенџере,
пак је јунак кули бесједио:
„Што ћеш пуста украј мора, куло,
кад по теби нитко шетат нема;
мајке немам, а сестрице немам,
а јоште се оженио нисам
да по теби моја љуба шеће,
мањ да шеће виртшафтерка млада
штоно сам је јунак заробио
у Новоме Саду крај Дунава.
Ал’ тако ми Бога великога,
ако Бога има на свијету,
поломићу све каноне редом,
погазићу законе ’ришћанске,
поцепаћу књиге староставне,
поцепаћу псалтир и часловац,
’ванђеље ћу у огањ бацити,
нека гори, огњем сагорјело,
па се јунак хоћу оженити,
оженити најлепшом ђевојком
у Инђији, у земљи широкој,
да имадем од срца порода
и мушкога и ђевојачкога,
да ми има ко по кули шетат,
да не стоји украј мора пуста,
јер се мени, брате, не пристоји
виртшафтерку држат непрестано.
Насмеја се редом сва господа,
а шапатом збори сиротиња:
Митрополит живи невјенчано,
убио га закон и поштење!
Ја те бруке трпјети не могу.“
Тако јунак мисли у памети,
мисли јунак мисли свакојаке,
све мислио на једно смислио.
Пак дозива Ваистину слугу,
пак је њему тихо бесједио:
„Ваистино, моја вјерна слуго!
Ја имадем већ шездесет љета,
а јоште се оженио нисам;
врсници се моји иженише,
иженише и пород имаше,
а врснице моје разудаше!
Ја остадох самац на свијету,
као пусто дрво у планини.
Ја имадем изобила блага.
Имам блага колико ми драго.
Ја сам пусту сазидао кулу
украј сињег мора дебелога,
ал’ по кули нитко шетат нема!
Већ чу ли ме, Ваистина, слуго,
ти опреми претила дората
што га јашиш о Васкресенију
када идем на јутрењи цркви,
па отвори све ризнице моје,
узми блага колико ти драго,
пак се крени главом по свијету,
тер ти тражи за мене ђевојку.
Ако Бог да и срећа у Бога,
да ти мени вјерну љубу нађеш
што ће бити владичица цркви,
што ће бити свој земљи госпођа,
честита ћу тебе учинити:
узећу те себи уз кољено,
даћу теби за владику првог,
хоћу теби дворе саградити
поред мојих, а боље од мојих,
и још ћу те јунак оженити;
даћу теби моју виртшафтерку,
виртшафтерку младу за љубовцу!“
Кад то зачу Ваистина слута,
скочи слуга на ноге лагане,
поклони се до земљице црне,
господара у руку целива,
љуби њега у скут и у руку,
па му онда ријеч бесједио:
„Господару силни од силнијех,
зазор ми је у те погледати,
а камоли с тобом бесједити,
ал’ ти хоћу ријеч проговорит:
ја сам доста обиша’ свијета
од истока, паке до запада,
љепоте се сваке нагледао,
ал’ сам чуо ђе говоре људи:
у онога оца преподобног,
преподобног Симе калуђера,
кажу има љепота ђевојка:
што је земље на четири стране,
бутун земље турске и каурске,
и влашкијех седам краљевина,
и Инђије царства пространога,
љепоте јој у сву земљу нема.
Но чу ли ме, мили господару,
то би била владичица цркви,
то би била свој земљи гоопођа.
Но сам пођи, мили господару,
то ће Сими врло мило бити.“
Кад то зачу Митрополит Силни,
од радости на ноге скочио,
пак говори Ваистини слуги:
„Ваистино, моја вјерна слуто,
досад си ми вјерна слута био,
а одсада мио побратиме!“
Пак дозива виртшафтерку младу:
„Дед отварај попете сепете,
донеси ми господско одјело.“
Те се свлачи, па се преоблачи:
на се удри све нове мантије,
удри на се дибу и кадиву,
поноситу чоху сарајлију,
а сврх свега џубе венедичко —
док изнутра удрио поставу,
тридест ћеса отишло му блага,
а с лица му ни хесапа нема.
Па на груди метну одличија
штоно их је јунак задобио
за различна своја непоштења
и за многа, брате, безакоња,
јер је тако у земљи Инђији.
Удеси се како љепше може,
па узима мирисли помаду,
те бркове уфитиљи сједе,
сједу браду креше до појаса.
Кад се тако јунак опремио,
тад говори Ваистини слути:
„Ваистино, моја вјерна слуго,
ти отиди у подруме доње,
па ми спреми помамна дората,
оседлај га седлом шимшировим
а зауздај уздом позлаћеном,
пак напуни свих седам прангија,
па им придај праха огњенога
нека оде јека под облаке;
и објави по земљи Инђији,
хабер пусти на четири стране
да ја идем кроз земљу Инђију
да прегледам свете намастире
да ја видим шта попови раде,
јесу л’ цркве каконо требује;
нек’ одјекну звона свеколика,
нека народ дочеке припрема,
нек’ се пеку јањци и прасићи,
нек’ се спрема свака ђаконија,
ка’ што моме доликује чину,
нек’ кметови спремају дијурне
да на њима не остане клетва.“
Изведоше помамна дорина
и изиђе Митрополит Силни
те се дори на рамена баци.
Донесоше и крст позлаћени,
објесише о ункаш дорину.
С дјесне стране крста објесише
у коме је седамдесет ока,
с леве стране мјешину коњака
да не крива ни тамо ни амо.
И пукоше свих седам прангија,
и јекнуше звона са звоника,
ударише бубњи и свирале,
развише се крсташи барјаци,
зајечаше ситни таламбаси,
запјеваше црни калуђери
и диже се Митрополит Силни
диже с’ јунак Богом путовати
да он проси љепоту ђевојку
што ће бити владичица цркви,
што ће бити свој земљи госпођа.
Иде јунак мудро и разумно:
нити пљуну, ни на коња викну.
А кад дође гори намастирској,
кличе јунак као соко сиви:
„Калуђери, отварајте врата!
Оче Симо, спремај ми ђевојку!“
А кад дође близу намастира,
ту је јунак одјахао дора,
златног крста поби у ледину,
за крст часни привеза дорина,
скиде јунак мјешину с коњаком,
па засједе љути коњак пити,
мезети га језгром од ораја.
Кад се јунак мало окрјепио,
кад се тако мало поначини,
опет свога узјахао дору,
доћера га пред намастир бјели
пак у врата чизмом ударио
и прскоше врата у комаде;
у намастир дора нагонио,
примаче се светоме олтару,
крст позлаћен скиде са ункаша,
те је крстом врата отворио,
да он види тко је у олтару.
Ал’ да видиш чуда невиђена:
у олтару Сима калуђере
са некаквим оцем Макаријем,
мезетишу, пију вино ладно.
Кад то виђе Митрополит Силни,
он одјаха дора дебелота,
пак он њима божју помоћ виче:
„Здраво да сте црни калуђери!“
Калуђери љепше прихватише
и на ноге оба устадоше,
смакоше се један до другога,
те јунаку мјеста начинише.
Посједаше ладно пити вино,
пише вино неђељицу дана.
Кад се рујна накитише вина,
тадај рече Митрополит Силни:
„Браћо моја, црни калуђери!
Ја нијесам дош’о пити вино,
већ сам дош’о просити ђевојку.
Но чујте ме црни калуђери,
почуј мене оче Симеуне,
ја се јунак мислим оженити,
па сам чуо и кажу ми људи
да имадеш од срца порода,
да имадеш шћерцу мезимицу.
Приспела ти шћерца за удају,
љепоте јој у свој земљи нема
што је земље на четири стране:
бутун земље турске и каурске
и влашкијех седам краљевина
и Инђије, царства пространога,
пак дај мени шћерцу за љубовцу.
А тако ми моје вјере тврде,
честита ћу тебе учинити,
узећу те за владику првог,
да ми јунак сједиш уз кољено.
Ако ли ми не даднеш ђевојке,
кунем ти се Богом истинијем,
ако л’ Бога има на овијету,
ја је хоћу на силу отети,
макар русу изгубио главу!“
Кад то зачу отац Симеуне,
то је Сими врло мило било,
пак подскочи на ноге лагане,
па је јунак тихо бесједио:
„О главару од цркве ’ришћанске,
зазор ми је у те погледати,
а камоли с тобом бесједити.
Ал’ ти морам ријеч проговорит:
ја сам срећан да срећнијег нема
што ти просиш у мене ђевојку,
ал’ је моја цура иопрошена
за јунака оца Макарија,
и са њим сам свадбу устовао.
Кад то зачу Митрополит Силни,
мука му је и за јад му било,
своју јунак подавио браду,
пак је сједу у зубима гризе.
У образ му пламен ударио,
а очи му мутне и крваве;
зубма шкрипи, а песнице стеже,
крст убојни држи преко крила.
Погледује оца Макарија,
а поцикну грлом бијелијем:
„Кучко једна, црни калуђере,
зар је за те љепота ђевојка?
За тебе је псалтир и часловац
и житија свјатих апостола!“
Пак потеже крста позлаћена,
те удари оца Макарија.
Колико га лако ударио,
намах га је с душом раставио.
То је Сими врло мило било.
Руке шире, у лица се љубе.
Ижљегоше из светог олтара,
попеше се на чардаке горње
те ђевојка обилежје прими,
а јунаци свадбу устовише,
свадбу кажу за неђељу прву.
А кад прође неђељица дана,
вјенчаше га триста калуђера
и стотину мирскијех попова
и тридесет великих владика,
да се прича и приповиједа
доклен тече сунца и мјесеца.
Све је свето и честито било
и миломе Богу приступачно.

„Страдија“
9, 13. и 16. јануар 1905. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: