Ћути, па трпи!

Један учитељ из новоослобођених крајева прича ово:

— Једног дана приметим да је мали Станко сав крвав. Крв полази од косе, па се слила преко лица. Види се да га боли, стење, али трпи јуначки.

— Шта је то, Станко? — питам.

Станко устаде и рече кратко:

— Ништа!

— Да те није ко ударио, имаш ли да се жалиш на кога? — питам.

Станко ћути, слеже раменима. На сва моја наваљивања да каже шта му је било, Станко је упорно ћутао, као камен.

— Шта му је ово било? — питам његове другове.

— Ударио га Коце сас камен! — рече један.

— Ударио га каменом, а не сас камен! — исправих онога и укорим га што не пази, па се онда обратих Станку:

— Па што не говориш, већ ћутиш?

Станко заплака, па кроз плач завапи:

— Не смем, господине, ће ме тераш да ти зборим по граматику!

„Страдија“
16. јануар 1905. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: