Идеал сметене памети

Једаред ми причаше ову интересантну ствар један мој пријатељ:

Није ми било нешто добро, осећао сам главобољу, те отидем пешке у Топчидер. Шетња ми добро чинила. На једној усамљеној стази сретох свог колегу… Хајд, ништа, хоћу да видим да ли ћеш познати ко је?

Елем, сретох колегу. Иде сам, лагано, погнуте главе.

— Здраво, колега! — рекох, и он се чисто трже, па уједном застаде.

— О, здраво! — рече и он, изненађен, чисто преплашен — а ја, овај, нешто се замислио, то јест, нисам се управо замислио, него онако, како да кажем, мислим се нешто!

— Што си се усамио тако? — упитам га, тек да нешто разговарам.

Он погледа око себе, па слежући раменима, рече:

— Па и нисам да видиш сам, то јест…

— Како ниси забога?! — прекидох та, јер заиста никог не беше с њим на тој стази.

— Знаш, како се узме, то јест, по правом рачуну сам сам, али, овај, ја кажем нисам сам, јер, знаш сад је био са мном Бобић, па ја одох, а он остаде, то јест, како да ти кажем, он остаде, то јест, ја одох, није него он управо оде, а ја остадох.

Ту више нема обзира. Умало нисам пао од смеја. Знаш га већ ко је!

— Знам, ко га још не зна! — узвикнуо сам.

„Страдија“
20. јануар 1905. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: