Познаници

Дружили су се и познавали свега годину дана један је чиновник а један трговац. Чиновник, као сваки чергаш, преместио се у Београд, а трговац остао у својој кући у једној варошици у унутрашњости. Прошло је две-три године како се нису видели. Можда се за цело то време нису један другог ни сећали.

Трговац, послом трговачким, дошао у Београд и случајно срете свог познаника чиновника. Прилази.

— О! Добар дан, господине Мико!

— Добар дан! — одговори чиновник и прибира сећање где је видео овог човека.

— Коле из… — поче трговац.

— А! Гле, а ја не могу да те познам! Променио си се нешто!

— Тхе! Mења се човек.

— Који ли беше ово? — мисли у себи чиновник, а гласно вели:

— Е, брате, откад се нисмо видели, па како ви тамо, како? — пита желећи да из разговора дозна у ком се месту познао с овим човеком. Био је у многим паланкама, па се личности измешаше.

— Лепо, онако по старом! — одговара трговац.

— А како ти, како ти деца, здрави сви?

— Немам ја деце.

— Аха, јес’, јес’, богами, а ја смео с ума.

— ’Ајде да свратимо да попијемо по једно пиво.

Свраћају и поручују пиво.

— Нека, ја ћу кифле да платим.

— А, не, то никако!

— Узми ти, дете, те паре!

— Не, не, то никако!

— Е, дед сад, то ћемо још да се свађамо, чудна ми посла!

— Добро, ал’ ја да платим пиво.

— Лако ћемо, море.

Попију пиво. Разговарају мало о опоредним неким стварима и разговор се исцрп’о.

Ћуте.

Један гледа кроз прозор, један по ме’ани. После неког времена трговац лупка прстима по столу, а ћуте обојица. Чиновник тражи од келнера новине.

Сукобе им се погледи, а трговац ће:

— Е, е, госпо’н Мико, дакле тако?

— Тако.

— Шта ћеш!

Опет ћуте, и после мале паузе опет ће трговац.

— Јȁ!

— Тако је то! — одговори чиновник.

— О, о, господин Мико, велим тако!

— Тако!

— Шта ћеш!?

— Тхе!

— Ој, боже мој, шта се ово чини!

Чиновник слегне раменима.

— Е, е, госпо’н Мико, госпо’н Мико, откад се нисмо видели.

— Давно!

Ћутање.

— О, о, госпо’н Мико, тако дакле.

— Тако!

— Шта ћеш?

И пошто се овакав дијалог разговора обнови неколико пута, растају се и ко зна кад ће их опет судбина саставити.

„Страдија“
20. јануар 1905. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: