Наставник и ученик

Шта је војник?

Збиља, то нисмо ни мислили, нити смо се о томе питали ни размишљали. Војник носи блузу, цокуле, тесак, пушку, ето то је војник. Шта има даље да се мисли о томе!

Е, али кад се озбиљније о томе мисли, војник је ученик који има да се обучи ратној вештини, рату, одбрани земље.

Дакле, војник је ђак своје врсте. Ђак је и оно дете у основној школи, ђак је гимназиста, ђак је и на В. школи, ђак је богослов, ђак је у учитељској школи, па ђак је и инштитутка. Сви они уче, сви се спремају за неки позив, сви имају по струкама своје наставнике. Војнику су наставници официри.

Официри имају своје посилне, сеизе итд.

Шта то значи? То значи одвоје од посла по једног ученика, те место да учи оно што треба, а он ради као покућар. Осветник Косова, под оружјем светлим, љушти кромпире, сецка лук, пере шерпе и чиније, цепа дрва, чисти госпођи официрки ципеле, негде пере и пелене. Ту проводи време, прима наредбе од куварице и слушкиње, и ако није с њима лепо, ту су грдње, псовке, ту су лепи епитети: „стока, животиња, свиња“, па и гори. Тако се диже понос, ту се вуку канте и шамари, ту се негује дух српског витеза.

Па кад је то тако у касарни, што то не би могло бити и у школи?! Сваки наставник, према томе, по свом рангу и достојанству, узме по неког ученика и употреби га за домаће послове. Предаје, рецимо, физику. Једног ученика прогласи за спремног, не требају њему Торичелијеве цеви, већ га одведе кући да туца каву, па ради домаће послове. На крају године, по одслуженом року, преведе га у старији разред; па мирна крајина!

Ректор Велике школе има право на неколико великошколаца. Једни чисте ципеле, једни стружу дрва, једни пире ватру, и, по одслуженом року, иду у старији разред, добијају заједно као и остали њихови другови сведоџбе да су свршили школу, а с тим, разуме се, и право на државну службу, на месту где треба стручно образовање. Зашто не! Кад војник, који место ратне вештине, после шамара, псовке, прања порција и пелена, има исту квалификацију косовског осветника, као и онај који је пуцао, ишао на учење, знојио се у маршевима, зашто онда не би ђак који пере професору порције имао иста права као и онај који је учио језике, римско право, хемију, литературу и друге науке.

Професори, учитељи, сви би имали своје посилне.

Професори Више женске школе имају права да по једну, две, управитељ неколико својих ученица одреде за своје домаће послове. Једна је куварица, једна собарица, једна чува децу, остале су послуга. Кад одслуже свој рок, онда добију сведоџбу као и остале њине другарице, и Просветни савет их квалификује да имају права да буду учитељице.

Ја никако не могу да разумем зашто се чини та подвојеност. Официри имају права да њихови ученици буду бесплатне њихове слуге, а остали наставници немају тих права.

Даће бог те ће се и у Србији ваљда правда зацарити, те ће и остали наставници дођи до својих права.

„Страдија“
23. јануар 1905. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: