Стража

Ратно време. Оскудица у војницима што су остали у нишком граду. Мора се бар неколико шиљбока одредити на друге послове, и то, разуме се, они шиљбоци, где није баш потребе да се стражари.

Стану се старешине договарати где се може учинити уштеда.

— Онај код Сахат-куле… — поче један.

— Е, то не може, то је важно место, вели други.

— Што важно?

— Како што? Ја сам толико овде и ту увек имамо шиљбока. Без тога не иде.

— А онај код барутане?

— Па зар барутана без страже? То не иде.

— Не иде, не иде, ту мора! — одобравају.

Заређају сва места, и нигде уштеде. Ал’ уштеде мора бити. Опет поново.

— Па добро— опет ће онај први — шта, брате, чува онај Сахат-куле?

— Па чува!

— Шта чува?

— Како шта? Чува, тако лепо, чува.

— Чува, чува! — вичу остали.

— Вала, брате, не чува ништа!

Зовнуше двојицу цивилних, који су придодати ту на службу за време ратног стања, и наредише им да иду до Сахат-куле и да питају стражара шта чува.

Наредба је. Одоше људи. Приближише се стражару, а стражар, као сваки ревносан стражар који нешто чува на живот и смрт, управи им бајонет од пушке у прси и грмну:

— Натраг!

Не гине се људима. Натраг, натраг! Шта да раде? Не да се војник ословити.

За срећу, у тај мах дође смена страже. Смени се онај кога су хтели питати, и они му приђоше:

— Је ли, војниче, шта си чувао овде, вере ти?

— Чувао сам — вели војник.

— Па шта си чувао?

— Чувао сам.

— Ама шта, брате?

— Па тако, чувам, наредба је.

У том наиђе један резервист.

— Је л’ не знате шта чува?

— Не знамо ни ми, ни он, ни официри, ни онај који издаје наредбу да се чува.

— Ја ћу да вам објасним. Кад је Ниш ослобођен, ту, на том месту, код Сахат-куле, била је јапија. Било је врло много јапије, те је наређено да војник чува да грађани не би покрали и разнели јапију. Ту су јапију разнели официри својим кућама, или су је можда и продали. Јапије је нестајало мало-помало, па је најзад и сасвим нестало, а стражар је остао и даље. Никоме више није ни падало на ум да се стражар уклони кад већ нема шта да чува. Нови официри који су дошли затекли су и стражара код Сахат-куле. Виде да нешто чува, а и не знају шта и од кога. Таква је установа, тако су затекли па тако и оставили; и ту се чува, шиљбочи, мења се стража за пуних седам година, а јапије нема пре толико година.

„Страдија“
23. јануар 1905. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: