Archive | мај 2015

Лепо привређујемо

Дивни смо ми људи. Ми, на пример, не радимо ништа, а славимо као онај социјалдемократ празник рада. Ми имамо државне економије од којих имамо штете, ми имамо угледна добра за која морамо да плаћамо, ми имамо расаднике без расадника, ми имамо надзорника државних имања, али без имања. Све ми мудро и паметно имамо. И кад је тако, онда није ни чудо што се држава брине о њима. Мора држава да поднесе и тај трошак. Свети Трифун је као патрон рада. Не знам откуд баш он, ал’ тек он је патрон рада и Министарство привреде, да се не би огрешило о обичаје наших врлих и старијих, одобрило је буџет да свака економија прослави, попут социјалиста, празник рада.

Пуца се, пева се, пије се о државном трошку, прославља свети Трипун, прославља се празник рада, али ће рада бити, кад буде! За сада је доста да пуцамо и да прослављамо! Нек’ живи луда државна каса!

„Страдија“
17. март 1905. године

Advertisements

Отправник послова у Румунији

Борили смо се, патили се, мучили, гладовали, невољисали, и све то зашто је било? Чему је служило све то? Зар је за то да данас благују они који су и пре благовали, зар за то да кретени узвикују: „Ми смо творци новог стања после 29. маја“. И какво ми је то ново, то јадно стање? Не осећам, додуше, да ми је омча око врата, али осећам нешто горе, осећам бол, бол тежак. Пре 29. маја ишао сам широким путем, ишао сам празним друмом на коме смо се нас неколицина сретали. А данас? Данас је друго, данас је на тај друм поврвила маса полтрона, маса шићарџија. И они вичу, они се деру, они су сада први! Јаој, како је то страшно гледати, гледати ниткова како се шепури, гледати одрода, и бити тих, миран, чак расположен. Мени је тешко, ја осећам страхоту у души кад видим ко се истакао и за што се истакао, кад видим ко ме води. Ко треба да ме води? Треба да ме воде људи, људи, људи! А ја људе не видим. Треба да ме воде они који презиру ситне интересе, који презиру оно што ми смртни чинимо. Треба, треба, и по сто пута треба, али се не може. Не може се, јер смо Срби, не може јер смо чудан, одвратан сој. Не може се, јер смо гадови, не може се, јер ми поштени не умемо да лажемо. Лажи, народе, лажите, лажите много, и лаж је срећа. Тешко ономе ко не лаже. Лажи, лажи данас у овом глупом времену што више. Лажи, лажи народе, лажи! Ко те води, ко за тебе брине? Глупаци, ви који ништа не мислите, ко за вас брине, ко о вама води рачуна? Ви мислите да министри мисле! Ништа они не мисле, ништа они не раде, ништа они не брину. Не брину они, они гледају само своју кућу. Мудро они то пазе. Везе, везе, драги мој, везе неке чудне, везе неке непојмљиве, али видим да су везе. Радикалски министри, лепо и красно, али помажу ипак шљам, помажу оно што је до јуче сметало напретку. То они дижу, то они проглашавају за спас ове луде и чудне земље! Па шта на то може човек, али човек, прави човек, да каже? Може само да се згади, да окрене главу и да ћути. И ко то ради? Раде ђубрета, раде те ситне, пакосне душе! Ситне, ситне; ситнији су од макова зрна, па ипак чине своје,они разлажу и располажу. Како располажу, како и шта раде ти изабраници? Мени се крв леди кад помислим шта и како раде! Јадна је ово земља, мали су људи у њој, ту нема људи, него су само играчке. Подлаци, улизице, кује, а они вреде; а прави људи који су у стању рећи министру: „Ти грешиш“, то су одроди у очима министара, у очима оних људи који разговарају и гледају у сат и прекину најзанимљивији разговор, ако је пет минута до пола осам.

Добро! Ко је тај што ме води, ко је тај што је на врху?

— Је ли Пашић?

— Је ли Стојан?

Ко је, питам, ко је тај?

Све гад и олош! Све; ја се грозим. Погледам полицијски указ и видим да Стојан [Протић], Стојан, и нико мање, меће за чуваре јавне безбедности оне који су до јуче и њему и његовој породици задавали страх. Видим, а боље да не видим, да у самосталцима, међу тим људима који хоће да странка буде чиста, има људи који су раније у изјавама грдили целу Радикалну странку. И тим људима добро је и данас! Па где је онда поштење, где је добро, где је оно што још куражи овај свет да буде као што треба. Буде реакција, подлацима добро, дође некаква вајна слобода, опет подлацима добро. Па шта да радимо онда ми, бестрага нам глава, шта да радимо, шта чекамо? Ја ћу добро да мотрим шта раде ове наше добричине, шта раде ови којима је и данас теткина реч јача него квалификација, шта чине ови бедници који губе мозак чим седну на министарску столицу! Они ће да мисле да је ово шала, али ово шала није, ово је само увод, ово је предигра, а јаком ћемо имати разговора. Јаком, чујте ви који вајно државом управљате, јаком, разумете ли?

Постављен је чиновник нижи да буде отправник послова у Букурешту, и то чиновник војне шиваре.

Јаој, пуста мотко!

„Страдија“
17. март 1905. године

Празник рада

Затекох мог пријатеља за столом по ручку, пије каву и сам се смеје.

— Ти си врло расположен — рекох.

Он се смеје.

— Да ниси добио на лозу?

— Седи молим те, седи, смејаћеш се и ти, само кад ти испричам ово чудо што ми се десило.

Седох, и запалих цигару.

— Познајеш ли ти мога брата?

— Перу?

— Јес’, јес’, њега!

— Познајем, како не бих познавао.

— Шта он ради?

— Колико га ја знам, изгледа да не ради ништа, а иначе, ко га зна, то ћеш ти знати боље.

— Ја га, као његов брат, знам исто толико. Мало је у селу, тамо врљка, пије вруће ракије, иде са сељацима по лову, прича им о социјализму и о новим идејама, па кад га сељаци изгустирају дође овамо у Београд. Седи код мене, ту руча, вечера, пије, спава, дам му по неку пару џепарац, па кад му се и залудничење на тај начин досади, он иде у село. Ето, откако је, тако живи. Синоћ је дошао овамо возом и важно, озбиљно, намрштен, преко свога обичата, рече ми: „Имам с тобом један важан разговор!“

— Какав? — питам.

— Доцније, кад вечерамо, рећи ћу ти.

— Ја се, као што ме знаш, закачио синоћ с друштвом, па вечерасмо у ме’ани, и литар по литар, седесмо к’о људи до три јутрос. Дођох кући и таман легох уморан, мамуран од пића, а таман ме поче хватати онај дубок, сладак сан после дугог неспавања кад трепти слатко и пријатно сваки дамар на телу, а човек осећа како чисто тоне, плива по постељи, рони дубоко, а пред очима се рађају пријатне, миле слике, док одједном неко ме узе дрмати, осећам како ме нека рука извлачи из тог слатког мира, осећам хоће да ме одвоји од среће, отимам се у сну, не дам се и заривам се дубље под јорган; не помаже, она рука опет ме гони, опет ме вуче све јаче и јаче, ја се јаче отимам, упињем се очајно да не подлегнем, као да се престола лишавам, али та гадна рука беше јача, и ја подлегох — и пробудих се, управо полубудан погледам ко је то што ме вуче. Угледам неко лице нада мном, видим руку која ме држи чврсто за раме и дрма, и дрекнем:

— Шта је? … Шта хоћеш од мене?

— Па јуче сам ти казао! — чух глас и учини ми се као да се цела непријатност на томе свршила; окренем се задовољно, заријем се у постељу и предадох се наново слатком сну, а оно „јуче“ изазва некако пријатне успомене. Док одједном опет дрмања, осећам како ме опет нека напаст одваја од мог спокоја, од раја, отимам се, не дам се, кријем се под покривачем, али не помаже надвладан сам, и ја дрекнем колико ме грло доноси:

— Остави ме на миру, безобразниче!

— Али важно је, ево већ свиће! — рече тај.

— Па што ме се то још тиче?

— Па знаш ли шта је данас?

— Остави ме, или… — почех.

— Јеси ли луд, молим те, знаш ли шта је данас, а ево већ свиће!

— Ја само знам то да ме оставиш на миру! — дрекнем и скочим на нападача онако мамуран, дремљив и сањив. Нападач је, тек познадох, био мој брат.

— Који ти је ђаво? — викнем. — Што ме не оставиш на миру? …

— Па знаш ли шта је данас?

— Шта је, да је, ја хоћу мира, торњај се напоље!

— Молим те, данас је први мај.

— И ако је, торњај ми се с очију!

— Па дај ми банку.

— Какву банку, битанго!?

— Па први мај!

— Па зар, ако је први мај, морам да ти дам банку?!

— Дај ми, молим те, ето већ свиће, данас идемо сви ми другови у Топчидер да прославимо Празник рада! Данас је Празник рада, зар не знаш?

Од све муке ударих у смеј. Дадох му да купим себи мира. Он оде; а мене тек онда узе смеј. Празник рада! Целог века ништа не ради, али Празник рада енергично прославља! Ето, то ми сад нешто дође на ум, па се сам смејем.

Нисам се смејао. Мене растужи оно што сам чуо.

Колико ли њих, боже мој, прослављају овакав Празник рада!?

„Страдија“
13. март 1905. године

Дивна економија

Некакав Господин Тричко, који управља дворском економијом изгледа да је за управљање узео мустру из министарства привреде и да се школовао у државним економијама. Господин министар привреде не треба да оклева, не сме пропустити ову ретку прилику, већ треба што пре да употреби способности овог Господина Тричка на „ползу“ државних интереса. О његовом ретком дару круже по чаршији читаве легенде, које нити можемо, нити имамо места, да их све донесемо, али ћемо прибележити једну од последњих. Кажу и причају да је направио диван пазар.

Поручио је 8 гарнитура точкова по дуплу цену. Наши мајстори Срби израдили би тај посао готово у пола цене са гаранцијом од годину дана, али он то није хтео, већ је поруџбину учинио код Браће Пинкас Штајн и платио 48.000 динара посао, који се могао свршити за 20, до 22.000 динара.

— На први поглед ово изгледа расипање, распикућство, или лудост, али кад паметан, крштен човек мете прст на чело, доћи ће до убеђења да ово има свог смисла и дубљег значаја. Сад се закључује трговински уговор са Немачком, и име Пинкас Штајн мало му другојачије звучи него неки на ић.

То ће за уговор и за топове, много да нам вреди. Просто је дошло као поручено!

Све у своје време!

„Страдија“
13. март 1905. године

Не понимаю

Пришло мне время служить в армии, но почему-то никто меня не призывает. Необыкновенное чувство па­триотизма охватило меня и не дает мне покоя ни днем, ни ночью. Иду по улице — кулаки сами собой сжи­маются, а при встрече с иностранцем скриплю зубами и едва удерживаюсь, чтобы не броситься на него и не отве­сить хорошую оплеуху. Спать лягу — всю ночь мне снится, что я сражаюсь с врагами, проливаю кровь за свой народ и мщу за Косово[1]. С нетерпением жду повестки, но все напрасно.

А вижу я, многих хватают за шиворот и тащат в ка­зарму, и такая меня зависть берет!

Однажды пришла повестка старику, который ока­зался моим однофамильцем. И еще какая строгая по­вестка! Старика обвиняли в дезертирстве и приказы­вали ему немедленно явиться к воинскому началь­нику.

— Какой я дезертир, — говорит старик, — да я три войны прошел, ранен был вот сюда; и теперь еще заметно!

— Все это прекрасно, но необходимо явиться к воин­скому начальнику, таков порядок.

Пошел старик, а начальник вон его выгнал.

— Кто тебя звал, старая кляча?! — завопил он; еще немного — и избил бы старика.

В общем, если бы старика не выгнали с таким шу­мом, я в своем восторженном преклонении перед казар­мой уже готов был предположить, что сила протекции слишком велика.

Страстное желание служить в армии довело меня до отчаяния. Когда я проходил по улице мимо офицера, я так печатал шаг, что у меня подошвы болели, лишь бы произвести впечатление бравого солдата. Но все на­прасно — никто не призывал меня в армию.

Я вышел из терпения и в один прекрасный день сел и написал заявление воинскому начальнику с просьбой взять меня в солдаты. Излив весь свой патриотический пыл, я написал в заключение:

«Ах, господин начальник, если бы вы знали, как у меня стучит сердце и кровь кипит в жилах в ожидании того желанного часа, когда я смогу назвать себя защит­ником короны и отечества своего, защитником свободы и алтаря сербского, когда я встану в ряды мстителей за Косово».

И так я красиво все расписал — прямо как в лириче­ских стихах. Я был очень доволен собой, полагая, что лучшей рекомендации мне не нужно. И, преисполненный надежд, направился прямо в округ.

— Могу я видеть господина начальника? — спраши­ваю у солдата, который стоит у дверей.

— Не знаю, — отрывисто отвечает он и пожимает плечами.

— Поди спроси у него, скажи, пришел, мол, тут один, хочет служить в армии! — говорю я солдату, а сам думаю; сейчас он любезно улыбнется мне и бросится к начальнику сообщить о приходе нового солдата, а на­чальник тут же выскочит, похлопает меня по плечу и воскликнет: «Так, так, орел! Добро пожаловать!»

Но вместо этого солдат посмотрел на меня с сожале­нием, словно желая сказать: «Эх, дурачина, дурачина, ты еще спешишь! Будет у тебя время раскаяться!»

Но тогда я не понял этого взгляда и только удивился, почему он так на меня смотрит.

Долго я ждал у дверей. Расхаживал взад и вперед, курил, сидел, поплевывал от нечего делать, глядел в окно, зевал, толковал с какими-то крестьянами, кото­рые тоже ждали. И чего я только не делал, чтобы убить время!

Во всех комнатах канцелярии кипит работа; слы­шится шум, говор, ругань; То и дело отдаются приказа­ния, и коридор гудит от выкриков «слушаюсь!» Вот «слу­шаюсь!» прокатилось еще раз — значит, приказ дошел от высшего к самому низшему; смотрю, а уж солдат вы­скакивает из одной комнаты, бежит по коридору и вле­тает в другую. Теперь, там слышится шум, несколько раз громко и на разные лады повторяется «слушаюсь!» и солдат опять бежит уже в другое отделение.

Раздается звонок в кабинете начальника.

Солдат кидается туда.

Слышится приглушенное бормотание, а затем выкрик солдата: «Слушаюсь!»

Вот он появляется весь красный и с облегчением переводит дух, радуясь, что все обошлось благо­получно.

— Входите, кто тут к господину воинскому началь­нику, — говорит он и вытирает пот со лба.

Я вхожу.

Начальник сидит за столом и курит сигарету в янтар­ном мундштуке.

— Добрый день, — приветствую я.

— Что такое? — крикнул он так сурово, что у меня ноги подкосились и все поплыло перед глазами.

— Почему вы кричите, сударь?! — начал я, собрав­шись немного с мыслями.

— А, ты еще учить меня вздумал! Вон отсюда! — заорал он и топнул ногой.

Мурашки забегали у меня по всему телу, а на мой патриотический пыл будто кто-то воды плеснул; правда, у меня была надежда что все пойдет иначе, когда он узнает, чего я хочу.

— Я пришел, чтобы служить в армии, — гордо за­явил я, вытянувшись и поедая его глазами.

— А, дезертир! Таких-то мы и ищем! — крикнул начальник и позвонил в колокольчик.

Открылась дверь слева от его стола, появился стар­ший сержант. Он выпрямился, задрал голову, вытаращил глаза, вытянул руки по швам и маршем направился к начальнику, топая так, что в ушах звенело. Вот он остановился, приставил ногу и замер, словно окамене­лый, отчеканив громко:

— Жду ваших приказаний, господин полковник!

— Этого сейчас же отведи, остриги наголо, выдай обмундирование и под замок…

— Слушаюсь!

— Вот заявление, пожалуйста!.. Я не дезертир, я хочу служить в армии! — бормочу я, а сам весь дрожу.

— Не дезертир? Какое же ты мне заявление суешь?

— Хочу быть солдатом!

Он откинулся немного назад, прищурил один глаз и ехидно проговорил:

— Понятно, захотелось человеку в армию!.. Хм, так, та-а-а-к! Значит, прямо с улицы в казарму, отслужил поскорее и прощай, как будто здесь проходной двор!..

— Но ведь парней моего возраста сейчас призывают.

— Не знаю, кто ты такой, и не хочу слушать… — начал начальник, но в это время вошел офицер с ка­ким-то документом.

— Посмотрите, есть ли этот в списке новобранцев, — говорит он офицеру и, показывая на меня рукой, спра­шивает: — Как фамилия?

Я протягиваю заявление.

Зачем мне твоя бумажонка? — крикнул он и вы­шиб у меня из рук заявление. Оно упало на пол.

«Эх, труды мои!» — подумал я и до того огорчился, что забыл назвать свою фамилию.

— Чего молчишь? Как фамилия? — завопил он.

— Радосав Радосавлевич.

— Проверьте по списку новобранцев! — приказывает он офицеру.

— Слушаюсь! — отвечает тот, уходит в свою ком­нату, где приказывает одному из младших офицеров: — Проверьте в списке новобранцев, есть ли там некий Радисав!

— Слушаюсь! — отзывается этот другой офицер и, выйдя в коридор, повторяет тот же приказ старшему сер­жанту.

— Слушаюсь! — громко отвечает тот.

Старший сержант приказывает младшему сержанту, тот капралу, а капрал солдату.

Только и слышно: раздаются и замирают шаги и все завершается этим «слушаюсь!»

— Список, спи-и-и-со-о-ок! — разносится по всему зданию, с полок сбрасывают пропыленные связки доку­ментов, щелестят бумагой, старательно ищут.

Пока все это происходило, я стоял в кабинете началь­ника, не смея дышать, — такой меня страх пронял. На­чальник сидел, покуривая и перелистывая блокнот.

Ответ на приказ пришел тем же порядком, только в обратном направлении — от солдата к старшему сер­жанту.

Старший сержант вошел к начальнику.

— Ну, что?

— Честь имею доложить, господин полковник, что солдат, которого мы искали в списках, умер.

В смятении и страхе я готов был поверить даже этому — рассудок мой помутился.

— Тот солдат умер!.. — говорит начальник.

— Но я жив!.. — кричу я в ужасе, словно и вправду смерть гонится за мной по пятам.

— Проваливай! Для меня ты умер! Ты не суще­ствуешь, пока община не подтвердит, что это не так.

— Но уверяю вас, это я… не умер, вот я!

— Убирайся, в списке отмечено «умер», а ты будешь меня уверять!

Мне ничего не оставалось делать, как уйти.

Отправился я домой и несколько дней не мог прийти в себя. Мне уже не хотелось больше писать заявления.

Но не прошло и трех месяцев, как в нашу общину поступила бумага от воинского начальника с требова­нием отправить меня в округ в течение суток.

— Ты дезертир, — заявил мне капитан, к которому привел меня солдат.

Я рассказал ему, как было дело, все по порядку.

— Хорошо, иди, пока мы тут разберемся.

Я ушел.

Не успел я вернуться домой, пришла повестка от воинского начальника другого округа.

Там меня ошибочно занесли в списки и теперь вызы­вали для того, чтобы немедленно отправить в наш округ.

Сразу отправляюсь к своему начальнику, рассказы­ваю, что меня вызвали к воинскому начальнику М., дабы сообщить, что я должен явиться сюда.

— Так зачем же ты к нам приехал, если тебя в М. вызывают?

— А зачем я туда поеду, ведь они меня все равно к вам направят, а раз я уже здесь… — начал я доказы­вать, как глупо было бы ехать в М.

— Ты что учить нас явился! Нет, брат, не выйдет, порядок есть порядок!

Что делать? Пришлось отправиться из К. в М., чтобы там услышать о необходимости явиться в К.

Итак, явился я в округ М.

Снова приказы, беготня, «слушаюсь!» В конце концов объявили, что меня никто не вызывал…

Вернулся я домой. Только отдохнул немного душой, опять бумага из М. В этой вторичной повестке говори­лось, что я должен быть доставлен под стражей и нака­зан за неявку вонвремя.

И снова я помчался, не помня себя, боясь ослушаться приказа.

Вот таким образом я попал в казарму и отслужил два года.

С тех пор прошло пять лет. Я стал уже забывать, что был солдатом.

Однажды вызывают меня в общину. Прихожу туда и вижу целую груду бумаг из округа килограммов на десять весом. Что-то, должно быть, пришивалось, вкла­дывалось одно в другое, пока бумаг не набралось столько, что их пришлось разделить на две пачки.

— Приказывают отправить вас в округ, — говорит мне кмет[2].

— Как, опять? — вскрикнул я от удивления.

Я взял бумаги. На них были тысячи каких-то под­писей, приказов, объяснений, обвинений, ответов и все­возможные печати — и священника, и капитана, и окруж­ного начальника, и школьные, и общинные, и дивизион­ные — и чего там только не было. Просмотрел я все это и понял: наконец-то официально подтверждено, что я жив и меня призывают немедленно отслужить свой срок в регулярной армии.

 

[1] На Косовом поле (вблизи тепернешней сербо-албанской границы) 15 июня 1389 года турки нанесли поражение сербскому войску. После этого Сербия стала вассалом Турции, а позже была окончательно покорена. В народе день Косовской битвы считается днем гибели самостоятельного сербского государства и начала турецкого ига. «Отомстить за Косово», то есть освободить все сербские земли от турецкого рабства, было извечной мечтой сербского народа.

[2] Сельский староста.

Јединствен парастос

Попови пију, попови се бију, попови уцењују, поп један ударио свечара у цркви славским колачем по глави, поп један устави брзи воз за опкладу од десет литара вина; поп један од приложеног чаршава за часну трпезу на коме пише: „За покој душе мојој доброј матери“ направио швалерки кошуљу; поп опет један свети водицу кроз прозор из шприца; поп један опсовао црквењаку бога у олтару и ударио га ногом у трбух; поп, опет, неки тужен за педерастију. О, Господе боже, шта се још није чуло и шта се неће чути о овом или оном попу. Али, да је неко због наших попова морао ићи у другу земљу да даје парастос, то још није било како смо, ваљда, из Бојке дошли у ове крајеве.

Па, замислите, десило се и то чудо, и то где да се деси. Десило се, ни мање ни више, већ усред Београда, ту где је и сам архипастир, где је главар цркве, где је наш дични митрополит Инокентије.

Мити Лазаревићу, трговцу, умро отац. Он јави митрополиту да свог попа не трпи и моли главара цркве, разуме се с таксеном марком, да му одреди друге попове, а ономе ће платити онако, само нек је даље. Тако и буде. Даје он после четрдесет дана помен своме оцу, а на десет дана раније опет моли (с таксеном марком) Господина Митрополита да му одреди другог попа, јер, вели, његов поп није био учтив, али ће и њему, иако не врши помен, платити његово. Тако и би. Сад долази полугодишњи помен. Извести он о томе митрополита, поднесе молбу на десет дана раније, снабдевену опет прописном таксеном марком, да му се одреди други свештеник.

Секретар љубазно изјави како ће му се учинити по жељи и Мита оде кући без бриге. После два дана оде да се код митрополитовог секретара извести који је поп одређен, али овај му такође љубазно рече:

— Е, знате, овај, Господин је казао да ће вам духовни суд одредити попа. Идите њима.

— Одем тамо. Седе часни оци — прича човек — саопштим ја њима шта ми је рекао секретар, саслушаше они мене пуноважно, па се накашљаше, и онда ће ми један рећи:

— Е, видите, то је незгодно, ми не можемо осудити човека да губи своје право док не испитамо у чему је он крив.

— Али, молим вас, ја њега нећу никако, а ја њему плаћам што би му платио и кад би вршио обред.

— То ми не можемо и нећемо, јер треба да извидимо ту ствар.

— Па ви сте, господо, имали шест месеци за то, а не сад да испитујете, ово није моја прва молба да ми се да други свештеник.

— То је, господине, ствар… Чекајте да видимо…

Узеше отварати нека еванђеља, неке требнике и часловце, гунђаше, мајаше главама, и најзад рекоше пуноважно:

— Идите ви лепо Господину Митрополиту, он вам може учинити, ако хоће.

Одем натраг секретару и кажем шта веле у Духовном суду.

— Не може тако! — вели секретар — они морају да одреде другог попа. Хајдете са мном.

Одосмо опет. Опет ништа.

Ја се наљутим, одем и, разуме се, објавим да ћу давати оцу парастос у Земуну.

Узмем лађу за своје госте и парастос свршим тамо.

У Земуну и на лађи били су један прота и један поп да виде да ли ћу истина давати тамо парастос, шуњали се око цркве и шпијунирали!

Ако ко уме да разуме ову појаву, ово је више него страшно.

Попови, шта ви велите? Изгледа да се нашег многоуваженог старине Инокентија не тичу овакве ствари! Право има, то му плату не крњи!

„Страдија“
13. март 1905. године

Одликовање

Оно мало неодликована света у Србији мисли да је богзна какво задовољство прикачити орден на груди, или се свакодневно прсити са каквом розетном и орденском значком.

Али није то баш тако дивно. Кад човек добије орден, тек тада се обзире око себе и гледа ко још носи тај орден тог истог степена. Гледа човек у каквом је друштву. И кад добро разгледа и размисли, онда се грдно разочара, озлоједи се, и место задовољства, изгуби вољу и на орден и на живот. Иде кући суморан, затвара орден у фиоку да га никако више не види очима.

Замислите, рецимо, овакву сцену.

Човек метнуо на груди орден за књижевне заслуге, шепури се и кокори мислећи у себи: „Е, вала, овај бар орден не добија сваки. Ово је бар стечено трудом и радом. Треба и бити поносит на овакво одликовање!“ Улазите гордо у ресторацију на чашу пива, а унапред уживате како ће се келнер збунити пред вашим отечественим лицем. Келнер равнодушан, није му нимало необично да виђа „важне и заслужне људе наше отаџбине.“ Њих је бар Србија пуна. Ваша се радост помути, а понос почиње малаксавати. Гледате по ме’ани, кад ал’ пуно „заслужних“. Још вас теши мисао да тог ордена нема, он је бар редак. Кад одједном се врата отворе, а улази непознат човек у црном оделу, на глави му цилиндер, на ногама лаковане ципеле, а груди краси, ни мање ни више, већ орден за књижевне заслуге.

— Но, како ја овога не знам — мисли јадни књижевник и прибира мисли да би се опоменуо свога непознатог колеге.

Онај седе надувено, гледа све око себе с висине, преко рамена.

Књижевник прилази и представља се као колега, наглашујући да обојица носе исте ордене и како треба да се изближе познаду.

— Мило ми је, господине, изволите сести! — вели онај надувено.

— Господин пише?! — пита књижевник.

— Да!

— Романе?

— Не!

— Песме?

— Боже сачувај, то ми тек треба!

— Бавите се науком?

— Немам за то времена.

— Па шта пишете?

— Извештаје, господине!

— За Академију?

— Не, за полицију.

— Чудновато!

— Мене чуде ваша питања, господине!

— Ја питам због ордена.

— А, због ордена, јест ја чиним услуге српској држави.

— Молим за ваше име!

Он каза име.

— Дакле, ви, велите, пишете извештаје за полицију?

— Јест, ја се цео дан бавим у Београду, а само преноћим у Земуну, па се рано изјутра враћам у Београд и подносим своје извештаје полицији из Аустро-Угарске.

— Ви шпијунирате другим речима?!

— Тако нешто.

— Па како ви знате ствари из Аустро-Угарске кад сте по цео дан у Београду.

— То ми је важније, господине, јер ја примам плату и тамо да њима доставим ствари из Београда. Могу да вршим обе дужности.

— А, па ви сте за тако дивне услуге одликовани орденом за књижевне заслуге?!

— Да, господине, тако је!

— Пардон, а ја сам мислио да ви пишете и радите на књижевности, или на науци. Збогом, господине, — вели разочарани књижевник.

— О молим, молим! — вели непознати и клања се љубазно.

Свршено и с поносом и са радошћу.

Али сад, после тога долази друга ствар, долази да се чаша горчине докраја попије.

Дошао први и сиромах књижевник иде да прими плату.

Дошли и други чиновници, неодликовани, „незаслужни“ за отаџбину.

Благајник сваком срачунао: „За порез, за Управу фонда, за редовни улог, обустава, за депешу, прилог манастиру…“ итд. Имате још толико и толико. Дође ред и на „одликовано лице“. И њему исти одбици као и другима, и сем тога „за орденску таксу“, рецимо, 32 динара.

— Но хвала лепо — мисли сиромах књижевник: Дакле, сад остајем без гроша, а пекару и млекаџији не могу платити.

— Да частиш, браво! — вичу остали.

— Ви имате рачуна да частите, јер имате 32 динара више у џепу.

Па реците сад да то није дивна почаст, зар је то мало задовољство бити на овако диван начин кажњен новчано.

Бежите, читаоци, од оваквих „отачествених заслуга“ и овакве почасти.

„Страдија“
3. март 1905. године