Јединствен парастос

Попови пију, попови се бију, попови уцењују, поп један ударио свечара у цркви славским колачем по глави, поп један устави брзи воз за опкладу од десет литара вина; поп један од приложеног чаршава за часну трпезу на коме пише: „За покој душе мојој доброј матери“ направио швалерки кошуљу; поп опет један свети водицу кроз прозор из шприца; поп један опсовао црквењаку бога у олтару и ударио га ногом у трбух; поп, опет, неки тужен за педерастију. О, Господе боже, шта се још није чуло и шта се неће чути о овом или оном попу. Али, да је неко због наших попова морао ићи у другу земљу да даје парастос, то још није било како смо, ваљда, из Бојке дошли у ове крајеве.

Па, замислите, десило се и то чудо, и то где да се деси. Десило се, ни мање ни више, већ усред Београда, ту где је и сам архипастир, где је главар цркве, где је наш дични митрополит Инокентије.

Мити Лазаревићу, трговцу, умро отац. Он јави митрополиту да свог попа не трпи и моли главара цркве, разуме се с таксеном марком, да му одреди друге попове, а ономе ће платити онако, само нек је даље. Тако и буде. Даје он после четрдесет дана помен своме оцу, а на десет дана раније опет моли (с таксеном марком) Господина Митрополита да му одреди другог попа, јер, вели, његов поп није био учтив, али ће и њему, иако не врши помен, платити његово. Тако и би. Сад долази полугодишњи помен. Извести он о томе митрополита, поднесе молбу на десет дана раније, снабдевену опет прописном таксеном марком, да му се одреди други свештеник.

Секретар љубазно изјави како ће му се учинити по жељи и Мита оде кући без бриге. После два дана оде да се код митрополитовог секретара извести који је поп одређен, али овај му такође љубазно рече:

— Е, знате, овај, Господин је казао да ће вам духовни суд одредити попа. Идите њима.

— Одем тамо. Седе часни оци — прича човек — саопштим ја њима шта ми је рекао секретар, саслушаше они мене пуноважно, па се накашљаше, и онда ће ми један рећи:

— Е, видите, то је незгодно, ми не можемо осудити човека да губи своје право док не испитамо у чему је он крив.

— Али, молим вас, ја њега нећу никако, а ја њему плаћам што би му платио и кад би вршио обред.

— То ми не можемо и нећемо, јер треба да извидимо ту ствар.

— Па ви сте, господо, имали шест месеци за то, а не сад да испитујете, ово није моја прва молба да ми се да други свештеник.

— То је, господине, ствар… Чекајте да видимо…

Узеше отварати нека еванђеља, неке требнике и часловце, гунђаше, мајаше главама, и најзад рекоше пуноважно:

— Идите ви лепо Господину Митрополиту, он вам може учинити, ако хоће.

Одем натраг секретару и кажем шта веле у Духовном суду.

— Не може тако! — вели секретар — они морају да одреде другог попа. Хајдете са мном.

Одосмо опет. Опет ништа.

Ја се наљутим, одем и, разуме се, објавим да ћу давати оцу парастос у Земуну.

Узмем лађу за своје госте и парастос свршим тамо.

У Земуну и на лађи били су један прота и један поп да виде да ли ћу истина давати тамо парастос, шуњали се око цркве и шпијунирали!

Ако ко уме да разуме ову појаву, ово је више него страшно.

Попови, шта ви велите? Изгледа да се нашег многоуваженог старине Инокентија не тичу овакве ствари! Право има, то му плату не крњи!

„Страдија“
13. март 1905. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: