Archive | јун 2015

Тражи се погодан непријатељ

— Их, да имам брашна, к’о што немам масла, тепсију би’ нашла, па би’ направила гибаницу велику, велику! — прича Циганка.

— А ја би’ оволики комад узео! — вели одушевљено Циганче.

— Де ти, хало, не мораш све ти појести! — дрекну матори Цига, па Циганче по глави дланом.

Тако и ми радимо.

— Да имамо топове, к’о што немамо барута, пара бисмо нашли, а за одело и храну је лако, па да тучемо кога хоћемо!

— Ух, ала би’ ја потукао пола! — рекао би један од нас.

— А шта ћу ја, бре? — дрекнуо би други, па за гушу.

На основу свега тога, да се не свађамо колико ће који потући, и да не сумњамо да ћемо неког потући, даћемо оглас оваке садржине кад већ бајаги имамо топове.

ОГЛАС

Пошто смо набавили одличне топове, од којих, како је и проба показала, данас у свету нема бољих, то нам је потребан и непријатељ кога ћемо потући до ноге.

Непријатељ се има пријавити Министарству војном са потребним документима са понудом у затвореној коверти.

Мора поднети доказе о способности да буде потучен до ногу.

Ко има јаче сведоџбе да је више пута тучен, тај има првенство.

Оферти се подносе до краја месеца септембра закључно, јер после тога рока мислимо да предузмемо велику акцију, а наиме:

Објавићемо да тражимо конкурсом предузимача за ослобођење васцелог Српства.

Цене и погодбе поднети за целокупно ослобођење и за појединости.

За саму Македонију, јер је то на парче, платићемо 20% мање.

Мајка Србија.

„Страдија“
28. април 1905. године

Advertisements

Јавно мњење

Друштво је као велики роман у коме су живе личности. Као год што писац у роману има племенитих личности, има рђавих и подлих, тако је и у роману живота. Племенит, симпатичан јунак у роману, али писцу, да своју идеју изведе, треба да тај најбољи, тај идеални човек страда. И он мора да пропадне, да страда из дана у дан све више и, најзад, да падне као жртва ситних, гадних, подлих душа. Писац ове гадне мрзи, али их пушта, такав му је план, да победе. Племенитог јунака воли, али мора да га пусти да пропадне, па макар га и оплакивао.

Овако је и у животу. Јавно мњење има пред собом личности на овој позорници живота и гледа радње племенитих и рђавих. Као год што у роману, или драми, мора често да пропадне најбољи, тако је и пред судом јавног мњења. Извесни рђави, покварени људи греше, чине зло, и добро им иде и данас и јуче, и добро ће им бити и убудуће. Јавно мњење их гледа равнодушно и не мари што је њима добро. Тако треба да буде, такви су људи, друкчије и не може бити. Али на племените јавно мњење гледа као узоре. Оно симпатише тим људима, воли их, поноси се с њиховим херојством, са поштовањем помиње њихове муке, бол, патње и страдање. Жали их јавно мњење, воли их, виче на оне који су узрок да најбољи страдају, теши их да ће једном синути правда и обасјати добре и ваљане. Тако мисли, тако осећа, тако говори јавно мњење, а симпатије јавног мњења према узвишеним, идеалним личностима нису никада лажне, оне су напротив искрене.

И, рецимо, сину бољи дани. Срећа се мало, али врло мало, насмеши вечним страдалницима, онима што вечно пате правде и добра ради, а јавно се мњење одмах намршти, одмах хладни према тим људима.

Јавно мњење је критичар који оцењује тај роман живота. Оно неће да води рачуна о себи и о свом животу, оно је, рецимо, покварено, подло и труло, али оно оцењује оне племените с моралног и естетичког гледишта и осећа да би роман живота био рђав ако би онима племенитим било добро. Свирепо оно чека да они страдају до краја. Не само да чека него се труди да тако буде, да се роман заврши онако како они мисле да је најбоље. Ако је рђавима увек добро, то је тако у роману, тако треба да буде.

И они племенити падну. И после смрти њихове, кад је роман свршен, кад се прочитао и последњи лист кад се више не да ни кварити, ни поправљати, онда јавно мњење заплаче над племенитима, онда их жали горко и искрено, онда отвори своје срце и с тешким болом јаукне: — Штета!

Тако је, али није свуда баш тако. У нас је тако. Нису сви критичари једнаки, није свако јавно мњење једнако. Понегде јавно мњење баш тражи, мисли и осећа да племенити треба да победе на крају и да се тај роман заврши њиховом победом, а почиње страдањем, али то јавно мњење и тај критичар таквих погледа стоје на солиднијој моралној основи.

Наше јавно мњење не сме себе ради да заступа гледиште да добро побеђује, јер је сáмо рђаво, труло и покварено. Ето, отуд је у нас тај укус, то правило; да треба из неких принципа пустити да зло победи, зато се тек кад добро пропадне, искрено жали, жали од срца, јер је добро мртво и не може више злу бити на сметњи.

Па онда што се чудимо разним лудим појавама, кад ствар овако стоји?

Ето, да претпоставимо овакав случај:

Сутра изиђе из затвора Веља Тодоровић, и с њим видимо неког од првака радикалних да се узели руку под руку, па шетају по Калемегдану.

— Тхе, виша политика! — рећи ће јавно мњење.

Прекосутра осване указ о одликовању Веље Тодоровића за претрпљење муке и грађанску кураж.

— Тхе, имају и други гори одличја, што, опет, да се Вељи не да? Шта је он коме крив. Онда је било так’о време. А који је опет тај што је без греха! Нису ти ни ови од њега утекли. — oбјашњава јавно мнење.

После пет дана Веља постаје министар.

— Па ако хоћемо, он и није био рђав! — објасни јавно мњење. Свет пред Вељом љубазно и понизно скида капе, и цео свет дође до закључка да тако треба да буде.

Ја се први надам да се овоме што слично деси, и ако се деси, то није првина. То све бива по принципима нашег јавног мњења.

И сад: ко је крив?

Крив је брлог и глиб друштва нашег у коме смо рођени, одрасли, у коме смо текли и стекли ове наше јадне и бедне појмове.

„Страдија“
10. април 1905. године

Још тражи карактер!

У нашој земљи, као што сви знамо, било је доба изјава, потписа, уписа у странку. Неко је то радио милом, неко силом. Неко да изјаву да се одриче својих начела, да би спасао породицу од глади, морао је, а неко је то чинио из подлости, или ради ћара. Еле, то доба знамо.

Скоро је било да једна влада затражи преко власти да чиновници морају дати изјаве да прелазе у владину странку. Неки су давали такве изјаве, неки нису, али том приликом деси се овакав интересатан случај.

Једноме чиновнику доносе такав владин оггисак да га и он потпише. Сирома човек, деце повише, шта да ради грешник, већ зажмури и потпише своје име и презиме.

— Ставите и ваш карактер (занимање) поред имена! — примети му онај који му је списак поднео.

— Какав карактер?

— Та ваш карактер за Бога, поред имена додајте и карактер!

— Какав мој карактер, магарче један. Откуд ја имам карактера? Да ја имам карактера, не бих ти ја то ни потписивао! — плану љутито чиновник и баци списак од себе не бележећи своје занимање.

„Страдија“
7. април 1905. године

Сваког чуда у нас

Два пријатеља пролазе поред Управе фондова. Било је вече. Цело надлештво осветљено, као и сва у Београду, електричним осветљењем. Они нешто у разговору застадоше баш пред самим вратима Управе.

У тај мах изиђе један од чиновника Управиних, и одједном се осети страховит задах гаса. Онај чиновник што изађе из надлештва осветљена електричним осветљењем сав смрди на гас, као да се у гасу окупао.

— Откуд то да сад овај тако удара на гас? — упитаће први у чуду.

— Ваљда се просуло какво буре с гасом у Управи фондова. Они сигурно купују на више за осветљење да их јевтиније кошта! — објашњава други пријатељ.

— Ама какво буре с гасом у Управи фондова? Видиш ли да светли електрика?! — опет ће први.

— Чудновато, онда не разумем!

— Ни ја вала! Овај се морао купати у гасу.

— Тхе, уосталом сваког чуда у нас!

„Страдија“
7. април 1905. године

Није благо српској деци!

Једаред смо с радошћу јавили вест како је један стари директор у пензији, кад је осетио болан преболан да му се ближи крај животу, позвао у свој стан два своја друга, опет пензионисане директоре, који као и он располажу великим капиталима и имањем. Кад су ушли к њему, он им сузним очима причао како треба учинити омладини, школи, како ваља основати дом у коме ће сиротни становати и имати храну и потребе. Сви су плакали, и сви су, како смо били извештени, написали тестаменте, завештали по стотину хиљада динара на тако племените цељи.

— А и коме би? — рекло је јавно мњење. — Они немају своје деце, нигде никога свога, а век су свој у школи провели.

Служили су за живота школи и просвети, па су, штедећи од уста, учинили да и после своје смрти дуго и дуго, вечно служе омладини српској.

Сви смо се радовали, тада смо донели белешку Благо српској деци.

Али, на жалост, није тако. Та три матора Србина, та три човека без икога свога, они који су век у школи провели, сада имају, како смо извештени, прече ствари од просвете, од омладине српске.

Један од њих спрема се да завешта прангију Вазнесенској цркви.

Други је поручио неком митрополиту двадесет пето џубе са поставом од хермелина.

Трећи оставља виртшафтерки.

Као што видите: није благо српској деци код оваквих.

„Страдија“
7. април 1905. године

Како џебраци чине добро

На Бадњи дан ове године десио се овај жалостан призор.

Неки сиромашак радник који је остао без посла уђе у једну месарницу.

— Пошто је ова џигерица?

— Па, даћеш један грош.

Сиромашак снуждено извади из џепа 15 пара, па тужно молећи рече:

— Благ је дан сутра, треба дечицу да омрсим, а немам више него ово, дај ми је, молим те, макар ти по празнику донео 5 пара.

— Не може! — вели месар хладно и опоро, па се насмеши и љубазно се поклони једној госпи, за којом уђе служавка са великом корпом на руци.

— Шта жели милостива? — опет ће, и поклони се.

— Дај ми ову џигерицу, ево 15 пара — моли сиромашак.

— Не може, брате, остави ме!

Сиромашак изиђе. Стаде уз излог и жалосно гледаше лепо исечене бутове свежа, лепа меса. Утом наиђе један зеленаш, сада богат, а пре 15 година арџија, познаник сиромашков. Сиромашак је остао поштен и сирома’, а онај је непоштеним путем постао богаташ.

— Шта ти ту гледаш? — упита богати.

Сиромашак му исприча како му не да онај џигерицу за грош и како му је тешко што нема чиме децу да омрси на Божић.

— Дај тих 15 пара, па хајде са мном! — рече богати охоло. — Онај му даде, и уђоше у месарницу.

Богати извади грош, пружи га месару и с висине, гордо, кроза зубе рече:

— Дај овом човеку ону џигерицу.

Месар даде, богати пазари шта је хтео, нареди месару да му пошље кући, а са сиромашком се упути кроз варош.

Нису ни неколико корака одмакли од месарнице, а срете их један познаник оног богатог.

— О, куда?

— Та, идем до куће, Бадњи-дан је.

— Где си био тамо?

— Овде у касапници, купио меса за кућу па десих овога сиромашка, те му купих ову џигерицу. Благ је дан, па знаш, к’о велим, нема има чиме децу омрсити. Шта ћеш? Празник је и њему.

— Е, баш си добро урадио! Збогом.

Сретну другог. Поздрави се. А богати одмах:

— Био сам мало до касапнице, па купих овоме сиромашку ову џигерицу. Шта ћеш, благ је дан и њему!

Сретну трећег — исто.

Четвртог, исто. — Петог, и — опет ће богати:

— Ето, овоме купих ову џигерицу.

Ваздан, пуно, препуно таквих политичких фабрика имамо у Радикалној странци.

Од упљачкана новца дали су неки делић, те купили политичку акцију и мисле да је та њихова приложена банка редакцији или пододбору довољна да целога века експлоатишу то што су учинили и речју и тражећи разне лиферације и концесије. Од њих не може да отвори уста човек који је све дао за странку, човек који је искрено дао, па ћути и сноси судбину.

„Страдија“
7. април 1905. године

Наша народна поезија

Ми смо ваљда једини народ на свету који енергично бежи од онога што је у нас добро, па из неке мајмунске моде примамо оно што је туђе, а горе.

Најкултурнији, најпросвећенији народи на свету поносили би се нашом народном поезијом, а ми је напуштамо, ми бежимо од ње па тражимо декаденте.

Место да нам је наша народна поезија подлога за образовање, ми је не знамо. Наш женски свет чита сулуде, фантастичне романе, удара у клавир и дречи којекакве изанђале песметине, а не зна какво благо лежи у народној нашој поезији.

Шта је чуда Вагнер порадио од оне шаке јада немачких мотива, а ми као слепи и суманути пролазимо поред пуних ризница злата и драгог камења, па са просјачким штапом врљамо по туђини да се тамо мудрости научимо.

Од те мудрости земља нам се усмрде. Е, али: ми имамо преча посла.

Омладина школска зна сваку зачкољицу из латинске синтаксе, а мало који зна две народне песме. Филолози, ах филолози, од наших филолога и бог чини ми се дигао руке. Они грешници: броје акценте код каквог руског писца, или се по сто година свађају да ли је боље рећи гњев или гнев. Кад то расправимо, благо си га нама. Та нам напаст, чини ми се, и умртви љубав за народном поезијом у омладине својим закерањем граматичким. Директор један, математичар, отишао још даље, он се чак подхватио да нам измисли нову народну поезију. Будите бог с нама шта ми радимо. Даме држе журеве на којима блене једна у другу или ма каквом било лудоријом прекраћују време. Читају сензационе романе и претресају политику. То без њих не иде.

Наши вајни школовани људи многи чак сматрају за неозбиљно прочитати коју народну песму.

— То је за децу! — веле с висине.

О, чудних кретена, боже мој. Музичари хватају мотиве по ваздуху, или их краду, или их (имамо на срећу изузетака) сишу из својих ноката, а не завире у народ, у народну поезију, у бол народне душе, па да ту назру мотива и створе мелодију. А пуно младих песника јури за сулудом модом сецесије. Па зар наши сликари немају у народној поезији мотива?

Сељаци се опет отимају о кметски штап, ми овамо о класе, жене о нове хаљине и почасно место у каквом бесмисленом одбору. Шта се нас тиче наша народна поезија и образовање подмлатка у том правцу.

Како смо јадно пали, како смо лудо занемарили нашу дивну поезију, лепо и болно илуструје Шантић у овој песми коју доносимо.[1]

„Страдија“
7. април 1905. године

[1] Песма Наша поезија Алексе Шантића први пут је објављена 1904. године. Овде је доносимо захваљујући Интернет-страници „Алекса Шантић“:

Краљице моја, шта је с тобом било?
Гдје су ти силе, гдје је огањ свети,
Твој глас божански, што из душе лети,
И твоје мисли овјенчани зрак?
Зар твоје срце, твоје моћно крило,
Твој жарки полет и истину сјајну
И топле наде и љубав бескрајну
Окова тешки и дубоки мрак?

Мој народ тебе не познаје више.
Ти си му сада к’о кокета права
Што сваком милост и пољупце дава
И лажним блеском заварава нас;
Блиједо доба с твога чела брише
И задњи спомен ореоле твоје –
Светлости неба погажене стоје
И твој пророчки следио се глас.

Како си јадна! Спутано ти крило
У маглу срља не знајући мету;
За лажни накит и за тоалету
Ти си све дала: истину и жар;
И сада си пуста, као што би било
Небо без сунца, зв’језда, зоре плаве;
У теби нема капи крви здраве –
Умри! Ил’ снȍва дај светлост и жар!