Доброчинство

Два суседа путују на коњима у варош да сврше своје послове. Кад су били на пола пута, наоблачи се јако и почну прскати крупне капље, као предзнак великог пљуска.

— Баш си срећан! — рече први сусед другоме и узе откопчавати кајиш на теркијама.

— Срећан, а нисам ни јапунџе понео! — рече други, забринут због скорог пљуска што га очекиваше.

— Баш зато, јер сам ја пре неки дан узео у вароши једно на послугу, па га сад враћам натраг, а и своје сам понео — опет ће први и извади једно јапунџе и пружи га суседу, а и сам се једним огрну.

Заиста, пљусак је био необично јак, али њима са јапунџићима није могао нашкодити.

Дуго је пљусак трајао. Најзад морао је престати, као и свака мука, ветар разби облаке и сунце обасја умивену зелену шуму крај пута.

Скидоше јапунџиће.

— Баш би грдно покисао да не беше мог јапунџета! — рећи ће поносито први оном другом суседу.

— Много бих покисао, баш ти хвала! — вели други захвално.

Прође неколико минута у ћутању, па ће опет први:

— А велиш, комшија, грдно би покисао!?

— Како да не бих, хвала ти!

Опет ућуташе и опет први прекиде ћутање.

— О, комшија!

— Чујем!

— А велиш био би ти као миш мокар?!

— Мани се, као миш, баш ти хвала!

Мало после опет ће први поносно:

— Е, срећа твоја што сам имао два јапунџега!

— Баш добро, хвала ти као брату!

Мало прође, па тек онај први добричина опет опомену свог суседа:

— До костију би ти покисао!

— И би, хвала ти! — вели нервозно други.

Не прође пет минута, а први опет:

— И озебао би!

— Би, хвала ти!

Још неколико пута се понови овакав пријатан разговор, и утом дођоше до једне реке.

— Е, што би ти покисао! — опет понови први хвалисао своје доброчинство.

Онај други уздахну, скиде се с коња, па очајно онако у хаљинама потеже па усред вира: пљус!

— Би ли, брате, горе покисао?

— Не би!

— Е, па доста, молим те, доста, ако ко бога зна!

Шта ће човек кад му напаст учини добро?!

Ово ме подсећа на многе оне који сад сваки час, и кад рђаво раде, набијају људима на нос:

— Ја сам се борио за слободе!

Мало, мало, па опет:

— Ја сам се борио за слободе!

Е, то досади. Онај је човек од те муке скочио у вир, а мени неки пут од оваквих дође, само да могу да повампирим Александра, а он би се већ брже боље постарао да сви скачемо у вир!

„Страдија“
3. април 1905. године

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: