Наша народна поезија

Ми смо ваљда једини народ на свету који енергично бежи од онога што је у нас добро, па из неке мајмунске моде примамо оно што је туђе, а горе.

Најкултурнији, најпросвећенији народи на свету поносили би се нашом народном поезијом, а ми је напуштамо, ми бежимо од ње па тражимо декаденте.

Место да нам је наша народна поезија подлога за образовање, ми је не знамо. Наш женски свет чита сулуде, фантастичне романе, удара у клавир и дречи којекакве изанђале песметине, а не зна какво благо лежи у народној нашој поезији.

Шта је чуда Вагнер порадио од оне шаке јада немачких мотива, а ми као слепи и суманути пролазимо поред пуних ризница злата и драгог камења, па са просјачким штапом врљамо по туђини да се тамо мудрости научимо.

Од те мудрости земља нам се усмрде. Е, али: ми имамо преча посла.

Омладина школска зна сваку зачкољицу из латинске синтаксе, а мало који зна две народне песме. Филолози, ах филолози, од наших филолога и бог чини ми се дигао руке. Они грешници: броје акценте код каквог руског писца, или се по сто година свађају да ли је боље рећи гњев или гнев. Кад то расправимо, благо си га нама. Та нам напаст, чини ми се, и умртви љубав за народном поезијом у омладине својим закерањем граматичким. Директор један, математичар, отишао још даље, он се чак подхватио да нам измисли нову народну поезију. Будите бог с нама шта ми радимо. Даме држе журеве на којима блене једна у другу или ма каквом било лудоријом прекраћују време. Читају сензационе романе и претресају политику. То без њих не иде.

Наши вајни школовани људи многи чак сматрају за неозбиљно прочитати коју народну песму.

— То је за децу! — веле с висине.

О, чудних кретена, боже мој. Музичари хватају мотиве по ваздуху, или их краду, или их (имамо на срећу изузетака) сишу из својих ноката, а не завире у народ, у народну поезију, у бол народне душе, па да ту назру мотива и створе мелодију. А пуно младих песника јури за сулудом модом сецесије. Па зар наши сликари немају у народној поезији мотива?

Сељаци се опет отимају о кметски штап, ми овамо о класе, жене о нове хаљине и почасно место у каквом бесмисленом одбору. Шта се нас тиче наша народна поезија и образовање подмлатка у том правцу.

Како смо јадно пали, како смо лудо занемарили нашу дивну поезију, лепо и болно илуструје Шантић у овој песми коју доносимо.[1]

„Страдија“
7. април 1905. године

[1] Песма Наша поезија Алексе Шантића први пут је објављена 1904. године. Овде је доносимо захваљујући Интернет-страници „Алекса Шантић“:

Краљице моја, шта је с тобом било?
Гдје су ти силе, гдје је огањ свети,
Твој глас божански, што из душе лети,
И твоје мисли овјенчани зрак?
Зар твоје срце, твоје моћно крило,
Твој жарки полет и истину сјајну
И топле наде и љубав бескрајну
Окова тешки и дубоки мрак?

Мој народ тебе не познаје више.
Ти си му сада к’о кокета права
Што сваком милост и пољупце дава
И лажним блеском заварава нас;
Блиједо доба с твога чела брише
И задњи спомен ореоле твоје –
Светлости неба погажене стоје
И твој пророчки следио се глас.

Како си јадна! Спутано ти крило
У маглу срља не знајући мету;
За лажни накит и за тоалету
Ти си све дала: истину и жар;
И сада си пуста, као што би било
Небо без сунца, зв’језда, зоре плаве;
У теби нема капи крви здраве –
Умри! Ил’ снȍва дај светлост и жар!

Advertisements

Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , ,

About Домановић

https://domanovic.wordpress.com/about/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: